Magično kristalno ostrvo
12 sati dnevnog svetla. 365 dana u godini. 27+ stepeni celzijusovih. 365 dana u godini. Broj ostrva u okolini sa predivnim plažama – nebrojivo. Nisam sigurna da bi ovo moglo ikada da mi dojadi. Nisam sigurna da bi drugačiji klimatski uslovi mogli da mi nedostaju. Ostavljam doduše šansu onim sunčanim zimskim danima na snegom prekrivenim planinama. Oni bi mogli da mi zafale. Nekad. Doduše ne u skorijoj budućnosti. Tu su mi Japan i Južna Koreja kada se to desi. Ako se desi. Trenutno mi sunce i toplota još uvek hronično nedostaju. Krivim ona dva hladna, kišna meseca u Holandiji. I onu poslednju zimu u Berlinu.
Opet, čini mi se da ta okolna ostrva ne obilazimo dovoljno. Ovaj poslednji put bio je posledica niza sretnih okolnosti, a ne nekog dobrog plana. Planirali smo opuštenih par dana sa prijateljima u Bangkoku, ali su nas demonstracije u istom naterale da promenimo planove u poslednjem momentu. Najbliže i verovatno najpoznatije ostrvo u blizini Samet je bio logičan izbor. Kao i obično krenuli smo bez ikakve rezervacije sa mišlju lako ćemo naći nešto na ostrvu. Ovo se ispostavilo kao greška, jer zbog blizine kopnu, stanovnicima Bangkoka služi kao vikend izletište.
Ko Samet, Koh Samet, Koh Samed ili Ko Samed je malo ostrvo na svega 200km od Bangkoka. Ko tj. koh je ostrvo na tajlandskom jeziku, a samet je vrsta drveta koja raste na ostrvu. Nekada davno ostrvo je imalo mnogo romantičnije ime Magično kristalno ostrvo. Ostrvo ima svega 13km kvadratnih. Ka jugu se sužava. Donji deo je zašiljen, te južna obala ne postoji. Plaže su najšire i najlepše na istoku i samim tim najposećenije i turistički najviše eksploatisane. Severne plaže su dosta uske i u ranim jutarnjim časovima gotovo i da ih nema zbog plime. Ovaj deo ostrva je takođe podosta eksploatisan, sa manje hotela a više lokalnih kuća doduše. No sudeći po trenutnim građevinskim radovima to neće još dugo trajati. Severni deo zapadne obale ima dve plaže koje nisu spektakularne u poređenju sa onim istočnim, no logično jedine su na kojima možete uživati u zalasku sunca te su poprilično popularne. Južni deo zapadne obale je kamenit i nepristupačan za kupanje, ali postoji jedan mali deo na jugu koji je kao stvoren za romantično grljenje dok nebo menja svoju dnevnu plavu boju za crveniju noćnu.
Avion je iz Singapura poleteo sa dva sata zakašnjenja. Imali smo sreće da nisu otkazali let, poput onih ozbiljnijih avio prevoznika zbog vanrednog stanja koje je proglašeno veče pred naš polazak. Imali smo sreće i sa taksijem. Gospođa se izistinski trudila da nas odveze do hotela, zaobilazeći barikade i policijske punktove po gradu. Bangkok je to veče izgledao kao neozbiljna ratna zona. Kažem neozbiljna jer dok su maskirani demonstranti čuvali svoje barikade, vojska i policija su polu-zainteresovano preusmeravali saobraćaj, lokalci šetali po ulicama obavljajući svoje svakovečernje aktivnosti, a turisti pijani lumpovali po Kaosanu. Čitajući o demonstracijama prethodnih dana, bačenim bombama, sukobu crvenih i žutih, čovek bi očekivao veću zategnutost. No uživo je sve delovalo mnogo bezazlenije. Doduše ni sami dalje od Kaosana tu noć nismo odmakli, a ujutru smo prerano napustili Bangkok te nismo ni mogli da steknemo realnu sliku o situaciji u gradu. Do luke u Ban-Pheu smo odlučili da odemo taksijem. To je prilično suluda i podosta skupa opcija, no nekako nam se nije smaralo sa potencijalnim sitnim prevarama lokalaca koje su tako tipične u ovom delu sveta. Milion puta se pokazalo da ako lokalci uspeju da vas zavrnu za nešto to će vas više koštati nego da ste se odlučili za neku luksuzniju varijantu. No, ispostavilo se da na Tajlandu ni to ne pomaže. Zapravo pokazalo se po drugi put. Izgleda da tajlandski prevaranti imaju neku posebnu potrebu da nas dvoje zavrću.
Naime, pre par godina kada smo prvi put posetili Bangkok, u onom čuvenom odeljku vodiča o opasnostima i prevarama pisalo je: ne nasedaj na “ortake” koji ti nude super povoljne ture na brodovima. I to je pisalo na jedno deset različitih mesta. Mi smo ipak naseli. Navukao nas mamlaz svojim osmehom i ljubaznošću. Mnogi su pokušali pre njega, po raznim delovima ove naše planetice, no nikome ranije to nije uspelo. Njemu jeste. Od tada kad mi se Tajlanđani nasmeše ja uglavnom ne uzvraćam osmehom. Da ironija bude veća, većina putnika po ovom delu sveta, Tajlanđane svrstava u svoje omiljene. Meni su zapravo gotovo na poslednjem mestu. Zajebali su ih samo Vijetnamci.
Ovog puta nije bilo mnogo bolje. Iako smo naglasili da želimo prevoz od Bangkoka do luke odakle kreću spori brodovi za ostrvo, odvezeni smo do turističke agencije. U agenciji su bili uporni da nam uvale vožnju brzim brodom po ceni od 800 bata po osobi, a kada su videli da im to neće proći pokušali su sa kartom za spori brod tražeći 500 bata. Pri tome nas je agent požurivao sa kupovinom jer brod samo što nije krenuo. Naš vozač nas je pak ubeđivao da je luka jedno 40min vožnje odatle, te da on čak i ne zna gde. Sve je to naravno smrdelo na prevaru, te meni ne bi teško da prošetam malo niže ulicom u potrazi za internetom na kojem bi mogla naći neku lokalnu mapu mesta. Ispostavilo se da je luka na 10min hoda i da je karta za spori brod svega 50 bata. Osetih blago likovanje što se još jednom ispostavilo da su tajlandski osmesi neiskreni, te da im ne treba mnogo verovati.
Ostrvo je dosta blizu glavnom kopnu. Svega nekih četrdesetak minuta vožnje ovim sporim brodovima. Kako je samo ostrvo nekih 7km dužine, krenuli smo peške duž desne obale tražeći smeštaj za predstojeće tri noći. Ispostavilo se da je gotovo nemoguće naći išta od jeftinijeg smeštaja za vikend. Moram priznati da me je količina smeća na ostrvu već negde na pola te pretrage smorila. Slika je na momente bila bizarna. Sa leve strane plaža iz snova, sa sitnim, belim peskom i prozirnim morem. Sa desne strane mahom bungalovi, između kojih se nalaze mini deponije. Sve je toliko prašnjavo da izgleda prljavo. Totalno bez reda smenjuju se ovi jeftiniji kompleksi sa onim luksuznijim. Luksuzniji deluju kao mesta iz bajke. Bungalovi sređeni sa ukusom, smešteni u predivno uređenim parkovima. Prašine zbog zasađenog drveća i cveća nema, smeća nigde na vidiku. S druge strane plaže i jedni i drugi jednako uništavaju. Iako vidljivih otpadaka nema i voda je prozračna koliko je čista, gotovo da ne postoji deo plaže na koje brodovi ne pristaju. Voda posle njih smrdi na ulje i prosto sama blizina tolikih brodova zamara. Ono čega sam se najviše pribojavala, gužve, kojekakvih plažnih prodavaca, smeća po pesku i u vodi i preglasnih kafića gotovo da nema, sem na najsevernijem delu istočnih plaža.
Pomalo umorni od te atmosfere na istočnom delu ostrva odlučili smo da se preorjentišemo na severnu plažu. Te smo se odlučili na kraju za smeštaj u jednom od ovih sređenih bajkovitih kompleksa, na gotovo najudaljenijoj severnoj plaži izolovani od okoline. Na moje zaprepašćenje ispostavilo se da je jeftinije rezervisati ovakve komplekse preko sajtova, i da većina njih zapravo nudi transport za džabe ili mnogo jeftinije u odnosu na ono što bi sami mogli organizovati. Lekcija za buduća vikend putovanja na tajlandska ostrva naučena; što izolovanije to bolje i ne ciganisati za cenu, i tako je sve to relativno jeftino. U suprotnom, imaćemo pogled na mini deponiju i buku ispod prozora. U Aziji je smeće neizbežan dodatak svakom pejzažu.
Ostrvo ima oko 7km u dužinu. U južnom delu, između zapadne i istočne obale nema više od par stotina metara. Uvale sa peščanim plažama su nanizane jedna kraj druge, duž istočne obale. Moguće ih je sve prepešačiti u toku pola dana. Međusobno su spojene, i retko gde su razdvojene krupnim kamenjarom. I njega je moguće zaobići utabanim stazama kroz šumu. Ovo odvajanje od peska svega da je nekoliko desetina metara dugo. Te smo tako, tog prvog dana krenuli rano sa ciljem da obiđemo sve istočne plaže i bućnemo se u onim najlepšim. Severni deo istočne obale ima najšire plaže, međutim najveći deo njih je uzurpiran kafićima i restoranima tako da ono što ostaje za goste i nije mnogo veće od onoga što gosti dobijaju na južnom delu. Nije bila prevelika gužva jer je dan tek počeo, ali je već tad bilo jasno da taj deo ostrva ne može biti nazvan mirnim mestom za odmor. Na jednoj od plaža smo odlučili da se bućnemo po prvi put od kada smo stigli na ostrvo. Pesak pod nogama je bio sitan baš kako treba, plaža gotovo bela, a predivna tirkizna voda savršeno čista. Bez preterivanja, pomislih kako je to verovatno najlepša plaža na kojoj sam ikada bila. Na Kubi su pojedine plaže izgledale lepše, ali ove sametske su bile mnogo prijatnije za kupanje. Činilo mi se da sam našla idealnu vikend plažu za kratke predahe od Singapura. A kažu ljudi da Koh Samet nije ni približno lep koliko neka druga ostrva na Tajlandu. Ne znam koliko dugo sam ležala u vodi, gledajući u nebo, no pomislih tad da nećemo do kraja ostrva tog dana stići ako tolike pauze budemo pravili na svakoj plaži.
Kad stigosmo do prvog većeg kamenjara koji je razdvajao dve uvale, na momenat smo se nećkali da li da krenemo zaobilaznicom kroz šumu ili da nastavimo preko tog kamenja. Kako kamenjar nije delovao kao preterani fizički izazov, odlučili smo se da nastavimo uz more. Ja sam išla polako iza Miljana slikajući, činilo mi se, svaki kamen na koji smo naišli. Kamenje je bilo mokro i činilo se previše klizavo za japanke. U jednom momentu Miljan je proklizao i stopalo mu se zabilo između dva kamena. Kada ga je izvukao, krv se slivala iz palca i nokat je očigledno bio odvaljen. S obzirom da sam bar duplo nespretnija od njega, kad god vidim da je on na nekom mestu izgubio stabilnost ja krenem drugim putem. Zaista ne znam koji me đavo nagoni da krenem potpuno istim putem tada. Da stvar bude gora meni su obe noge proklizale u isto vreme, te sam završila nabadajući obe cevanice u oštru kamenu ivicu. Uplašeno prodrmah prste na nogama. Toliko sam jako bupnula da sam pomislila da sam izlomila noge. Na sreću prstići su radili te se iskobeljah nekako iz tog useka. Tako osakaćeni krenusmo ka recepciji obližnjih bungalova da zatražimo pomoć. Miljanova rana je delovala gore jer je krvarila. Na mojim cevanicama nije bilo posekotina pa je delovalo manje ozbiljno. Naše molbe za pomoć su, blago rečeno, ignorisane. Uputili su nas da “prošetamo” putem i sačekamo jedan od džipova koji taksiraju po ostrvu. Vukli smo se neko vreme tako ispovređivani, dok na kraju ne naletesmo na jedan od džipova. Moje cevanice su u tom momentu već totalno otekle sa čudnim čvorugastim otocima. Miljan je i dalje krvario. No i pored svega činilo nam se da ništa o toga nije previše ozbiljno te da će verovatno u hotelu moći da nam saniraju rane prvom pomoći.
I bili smo u pravu. Miljan je izgubio pola nokta, no rana je prestala da krvari ubrzo nakon sanacije. Moje čvoruge na cevanicama su splašnjavale od hladnih obloga, dok god sam noge držala na stolici. No kako bih ustala, ili prekinula masažu ledom one bi se vraćale. Zanimljivo je da su mi Tajlanđani rekli da oni na takve rane stavljaju tople a ne hladne obloge. Čvoruge su u potpunosti, konačno spale sa mojih nogu tek nekih mesec dana nakon ovog incidenta. Ostatak tog dana smo proveli na plažici ispred hotela, ispijajući hladno pivo.
Sutradan smo se oboje osećali dovoljno sposobnim da nastavimo tamo gde smo prethodnoh dana stali. I bila bi prava šteta da nismo. Južne plaže su pravi raj. Prva u nizu je imala ogromne meduze izbačene na obalu. Preko 30cm u prečniku. Sledeća je bila odvojena kamenjarom, no poučeni prethodnim iskustvom zaobišli smo ga šumskom stazom. Staza nas je dovela do sledeće uvale sa gomilom malih peščanih plaža ispresecanih krupnim kamenjarom. Na jednom od kamenitih delova napravili su terasu sa ležajevima za masažu. I to ne običnim maserskim ležajevima. Ovi ležaji su bili veličine king size kreveta sa nastrešnicom od pruća i pogledom na pučinu. Kako ja nisam ljubitelj masaža, ostavih Miljana u rukama iskusne Tajlanđanke a ja se spustih do peščane plaže. Nikada ne bih to jednočasovno milovanje morskim talasima menjala za par tajlandskih maserskih ruku. Da nisu krenuli da pristižu brodići sa turistima iz vode me ništa ne bi isteralo.
Na tim južnim plažama kamenjar je bio sve učestaliji i veći te smo bili primorani da ga zaobilazimo kroz šumu. Tako nas je praktično nakon svake od ovih kratkih šumskih šetnji čekalo novo uzbuđenje zbog susreta sa još jednom “lepšom od svih prethodnih” peščanih uvala. Ta, skoro poslednja u nizu, je bila pretrpana lokalnom decom, koja su se očigledno silno zabavljala. Dolazili su u grupama da poziraju pored nas. Od jednog klinca sam na kraju poziranja dobila poljubac u obraz, koji je kod ostatka grupe izazvao sveopšte oduševljenje. Osetih se na momenat kao neka retka, egzotična, živuljka. No moram priznati, da mi pažnja ni malo nije smetala. Posle sam zezala Miljana kako su se pored njega slikali verovatno oduševljeni njegovim dlakavim grudima. Koliku bi pažnju izazvao neko sa “džemperom” na leđima?
Posle te plaže smo krenuli dalje kamenjarom, pa kroz šumu, pa opet kamenjarom. Činilo se da kraja kamenjaru nema, no nismo odustajali. Taj kamenjar nas je ponovo vratio u šumu posle nekog vremena, a u šumi se polako nazirao sledeći kompleks sa bungalovima. Kada smo konačno do njega stigli presreo nas je čika u uniformi. Neplanirano smo zašli u jedan od onih super fensi, nenormalno skupih hotela i u pratnji čuvara bili sprovedeni do izlaza. Taj deo koji smo usput videli prevazilazi sav luksuz koje su moje oči do tada zabeležile. Kasnije, kada sam proveravala cene u tom kompleksu koje su oko 200evra za noć, shvatih razočarano da verovatno onda i nisam videla mnogo luksuza u životu. Od tog izlaza smo morali da tabanamo nedovršenom cestom do najjužnijeg dela ostrva. Taj poslednji deo je već previše kamenit, tako da najjužniji bungalovi jedva da imaju peščanu plažu.
Ne znajući šta ćemo sa sobom ostatak dana odlučismo da se lokalnim džip-taksijem prebacimo do zapadne plaže na severu. Ovi taksiji su bezobrazno skupi a jedini “javni” prevoz na ostrvu, te je za tih 5-6km trbalo izdvojiti 250 bata. Zapadna plaža je razočaravajuća. Pesak je taman i podseća me zbog te boje na mulj. Kada smo stigli u toku je bilo plažno venčanje. Par skandinavaca, gomila zainteresovane plažne publike i hotelsko osoblje. Njihovih gostiju nije bilo. Ali bio je pop, fotograf, torta, bela šatra, cveće i kič muzika. I zalazak sunca. Par je bio, tu negde, u četrdesetim. Sve je delovalo poprilično kičasto i patetično, i stoga je bilo silno zabavno gledati to sa strane. Tortu nismo dobili. Na žalost.
Da nije bilo te bljutave pesme Selin Dion i tih sredovečnih mladenaca koji su plesali uz nju, ceo ugođaj bi bio manje zabavan. Verovatno i mnogo romantičniji. Ali zapravo je bilo idealno ovako. Neozbiljno, u svoj njihovoj ozbiljnosti. Idealan način da se oprostimo od ostrva.
U nedelju smo krenuli nazad. Brodom do glavnog kopna. Taksijem do aerodroma u Bangkoku. Odatle avionom do Singapura. Sve u svemu, beše to jedno neplanirano, izuzetno prijatno, plažno iskustvo.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
