postcards…
The world moves with me

Ice ice baby / 18.05.13

Rekoše da će nas pokupiti u osam ispred hostela. Ja kakva sam zabrinuta, i kad treba i kad ne treba, uzvrpolih se već oko 7.45. Miljan je polagano žvakao svoj doručak, a ja sam pod izgovorom da idem da slikam čudne ptice na travnjaku ispred hostela otišla da proverim nema li autobusa negde na vidiku. Nije ga bilo ni tada ni nekih pola sata kasnije, pojavio se tek negde oko pola devet. Logično, ako nas sve kupi okolo po selu. Može Kalafate (El Calafate) biti majušan koliko hoće, ali dok autobus zađe u svaku ulicu i pokupi nas sve, potrajaće.

Kalafate je ima dobio po bobičastom voću, koje podseća izgledom na borovnice. Kako je još uvek bilo rano za plodove nismo ih probali, ali kažu da ako pojedete plod sigurno ćete u Patagoniju doći opet. Grm kalafatea je vrlo čest po obroncima šuma i poljanama, raste svuda poput kupine kod nas.
Kalafate je verovatno najslađe naseljeno mesto na svetu, bar po sunčanom prolećnom danu. Pretpostavljam da u toj patagonijskoj zabiti Kalafate ima problem sa sunčanim danima isto koliko i Berlin na ovom severu. No, kao što ponekad baš nemate sreće s vremenom, drugi put će sva sreća ovog sveta pripadati samo vama. Sreća je tih dana odlučila da bude na našoj strani te je tokom našeg boravka u ovom mestu i oko njega sunce sijalo punom snagom, a razbacani kumulusi na nebu služili kao dekoracija za slikanje. Kalafate je jedan od onih patagonijskih gradova koji se razvio samo da bi opsluživao mnogobrojne turiste koji obilaze nacionalne parkove po Patagoniji. Podseća pomalo na lažne holivudske gradiće. Svega par ulica koje se seku pod pravim uglom, sa prelepim drvenim kućama, hostelima i restoranima. Koliko je neko mesto turističko u ovim zabačenim krajevima, možete lako zaključiti i po restoranskoj ponudi. Toliko dobrih restorana sa savršenom hranom u jednom običnom gradiću sa 6000 duša teško da bi bilo moguće pronaći.

Trućkali smo se neko vreme do ulaza u Nacionalni park koji se nemaštovito zove Glečeri (Los Glaciares National Park). No upravo već samo ime ukazuje da ovaj park može da se pohvali zavidnom brojem glečera. Usput nas je vozač obasipao zanimljivim podacima o celom podnevlju i njegovoj najvećoj atrakciji kojoj smo i krenuli tog dana u susret Glečeru Perito Moreno.

Glečer Perito Moreno je ime dobio po argentinskom istraživaču Francisku Morenu. Perito na španskom znači specijalista, te je ta ledena gromada ustvari glečer specijaliste Morena. A glečeri su upravo to, velike ledene gromade. Glečer Moreno spada u retke čija se zapremina ne smanjuje, nego raste. Nalazi se na Jezeru Argentino. Usled tog napredovanja njegovog frontalnog dela dešava se da se led spaji sa kopnom blokirajući južni rukavac Brazo Rico (Brazo Rico bi u prevodu manje-više značilo Rukavac bogat vodom). Ovo uzrokuje povećanje nivoa vode u rukavcu do momenta kada pritisak ne poraste do te mere da izaziva pucanje ove ledene brane i ponovnog spajanja rukavca sa jezerom. Za formiranje ove ledene brane i njeno pucanje potrebno je između jedne i deset godina u zavisnosti od klimatskih uslova.

Napravili smo pauzu na uređenom delu obale jezera sa kojeg je moguće posmatrati čeoni deo glečera. Na tom delu postoji čitav splet terasa, stepenica i visećih mostova sa kojih se pruža fantastičan pogled. Kad smo stiglo još uvek je bilo relativno rano i veći deo glečera je bio u senci. Frontalni deo je relativno blizu obale tako da, gledano sa donjih terasa, glečer praktično gledate iz neposredne blizine. Patagonija je mesto koje vas na svakom koraku podseća koliko ste majušni. Ovaj susret sa glečerom je bio samo jedan u nizu momenata u kojem sam se osetila poput mrava. Sama priroda je nestvarno lepa. Svetlo plavkasta izborana površina, sa odsečenim prednjim ivicama ponegde prošaranim tamnije plavim usecima. Iza nje su se uzdizali vrhovi prekriveni snegom, a sa strana guste četinarske šume. Vazduh je mirisao zimski iako je bilo poprilično toplo. Po vodi, ispred glečera plivale su odvaljenje gromade, oštrije bele poput snega i oblije staklasto plave. Nebo je bilo vedro a sunce jako, te je bela površina reflektovala zaslepljujuću svetlost. Ostali smo tu nekih četrdesetak minuta, no meni se činilo mnogo kraće. Morali smo da se ukrcavamo u autobus jer nas je čekala šetnja po ovoj ogromnoj gromadi.

“Big ice” tura je jedna od šetnji po glečeru koje je moguće bukirati kod lokalnih turističkih agencija. Ova tura traje oko pet sati i ne bi se mogla svrstati u jeftinije. Postoji i kraća jednočasovna organizovana tura koja je i srazmerno jeftinija. Samoorganizovana šetnja po glečeru je zabranjena, no ako ste baš avanturista realno ne postoji mogućnost da vam neko blokira prilaz glečeru sa svih strana te bih ja tu zabranu pre svrstala u preporuku. Ono što vam treba za šetnju po glečeru su dereze, cepin, a ne bi bio na odmet ni pojas. Dobre rukavice su obavezne, jer je led oštar te ukoliko se okliznete može se desiti da se ozbiljno isečete. Sa svim tim vas snabdeju organizatori puta, ako u ovu šetnju krenete organizovano. Vodiči su profesionalni, dobro obučeni i znaju mnogo o glečerima, te će to znanje sa vama tokom šetnje izdašno deliti. Grupe su uglavnom do desetak ljudi, na koje dolaze dva vodiča i svi oni se međusobno trude da drže odstojanje tokom šetnje te ćete imati utisak da je na ledu, u tom momentu, samo vaša grupa.

Prvi deo puta smo zapravo otplovili. Posle kraće vožnje brodom, usledila je kraća šetnja kroz šumu. Ovaj deo je dobro markiran, a delovi oko obližnjeg kampa potpuno uređeni sa drvenim stazama. Pre samog penjanja na glečer vodiči su nam vezivali pojaseve i navlačili dereze. Meni je zapao neki brbljivi mladić s kojim zapodenuh razgovor o tome odakle smo. Uvek me Južno Amerikanci zadive svojim poznavanjem geografije. Mislim da mi se još nikada nije desilo da naletim na osobu koja ne zna gde je Srbija, za razliku od Azije gde mi se nikada nije desilo da naletim na osobu koja isto to zna.

Prvo oduševljenje glečerom doživite još sa velike udaljenosti, kad ga vidite kako se lenjo proteže preko jezera. Sama ta slika na kojoj izgleda kao da se ogromna ledena reka uliva u jezero oduzima dah. Onda sledi drugi šok, kada se približite obali i sagledate koliko metara taj led štrči iz vode. Kad steknete pravu sliku o njegovoj veličini. Kad pridev veliko, dobije neke realne dimenzije. Treći šok doživite kada krenete u šetnju po toj ledenoj gromadi. Tada veličina ponovo gubi na važnosti, a detalji koji vas okružuju zaukupljuju svu vašu pažnju. Iako prilikom svakog od ovih stadijuma doživljavate blagi šok jer se vaša čula po prvi put susreću sa takvim čudesima, treći je ipak bio najsnažniji u mom slučaju. Iz prostog razloga što nikada do tada nisam pročitala, čula ili videla ništa vezano za reljef glečera. Za mene je sama pomisao da je to jedna velika kamara nataloženog snega koja usled zarobljenih molekula vazduha svetli čarobnom plavom bojom delovala dovoljno impozantno da krenem u obilazak glečera po Patagoniji. O čudu kojem ću svedok biti tokom šetnje, ranije nisam ni sanjala.
Magija počinje onog momenta kada prvi put kročite na glečer. Prvo učite kako da hodate po njemu. Gledate vodiča kako gazi po rastopljenim baricama predivno svetlo plave, pomalo drečave boje, a vi ga s nekom poluzebnjom imitirate. Obuzimao me je osećaj zbunjenosti što opet sa 34. pune godine ponovo učim kako da hodam. Radoznalo sam umakala prste u vodu, ni sama ne znajući zašto to tačno radim. Valjda iz želje da potvrdim da sam još uvek na ovom svetu. Taman kad se navikoh na podlogu, usledilo je penjanje uz prvo belo brdo. Iza njega nas je čekala uska plava vijugava rečica, savršeno čista i prozirna. A onda opet izvor, brdo, kanjon, pećine, jezero. Imala sam taj osećaj da smo to sve negde videli, samo što svi ti reljefi na toj zaslepljujuće beloj podlozi išaranoj drečavo plavim vodenim sistemima, bez zelene, bez braon, bez crvene, deluju u najmanju ruku – čudno. Ako gledate glečer iz bilo koje druge perspektive, ovaj bogati reljef je nemoguće naslutiti.

Posle duže šetnje napravili smo pauzu za ručak kraj najvećeg glečerskog jezera na koje smo nabasali. Prozirna tirkizna voda i okolna bela brdašca nam nisu davali mira. Ma koliko god želeli da uživamo u lenškarenju kraj jezera, to je od silne radoznalosti da ispitamo predeo oko sebe, praktično bilo nemoguće. Milion puta sam pozavidela vodičima čiji je posao da lunjaju po tom ledu svaki dan.
Nisam sigurna koliko smo vremena efektivno šetali, ali cela avantura mi se činila kao tren. U svakom slučaju nedovoljno dugačka. Uostalom kao i celokupno putovanje po Patagoniji. Imam taj suludi san koji me progoni još od tinejdžerskih dana da treba da se preselim na taj kontinent. Da se gubim po tom pustom svetu i istražujem njegove skrivene kutke. Kako godine prolaze ti snovi mi se čine sve manje verovatnim. Mala mi je uteha da sam bar malo vremena provela na nekim od ovih čarobnih mesta.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Berlin: Šetnja uz Špreju / 12.11.12

U Berlin smo se doselili par dana pred kraj avgusta 2011. 31. avgusta smo prvi put prošetali uz reku Špreju. Ja sam obično očajna s datumima i ovog se baš iz tog razloga i sećam. To je bio dan naše pete godišnjice koju smo uspeli da zaboravimo u svoj toj frci oko seljenja. Setili smo je se upravo u toj šetnji kraj reke.

Pre pisanja ovog posta, da me je neko pitao koja reka protiče kroz Berlin kao iz topa bih odgovorila: Špre, a onda se još i pametna pravila dodajući kako se na zapadnim krajevima Berlina uliva u Havel. I dok bi za ovo Špre još moglo i da mi se progleda kroz prste jer se na nemačkom njeno ime piše Spree (tj. zvuči Špre), Havel se na nemačkom piše Havel što se čita Hafel. No moj antitalenat za jezike prevazilazi sve granice, te i pored svog znanja nemačkog ja imam tendenciju da neke reči čitam kako nas je Vuk učio. Sva sreća pa sam svojih slabosti svesna, te uvek proveravam imena geografskih pojmova kojih se iz škole ne sećam. Ako smo ove reke ikada i spominjali, uspela sam da ih zaboravim.

No ova Špreja mi je baš zadala muka. Obično srpsku verziju imena geografskih pojmova nalazim tako što isti u orginalu nađem na vikipediji, a onda kliknem na srpsku verziju teksta, čisto da proverim da se nisam zanela kao u slučaju Hafela. Problem je što ja u verodostojnost članaka na vikipediji baš i ne verujem puno, te uvek proveravam njihove izvore kada moje nagađeanje nema mnogo veze s onim što tamo piše. Što je opet ovde bio problem jer izvori nisu bili na srpskom jeziku. A Špre baš ne zvuči kao Špreja, priznaćete. U našoj kući postoji more atlasa i mapa, no nijedna na srpskom. Zapravo jedan naš atlas je “kao” na srpskom. Izdala ga je Mladinska knjiga, no istoj se očigledno nije isplatilo da prevodi mape za srpsko tržište, te ih je ostavila u orginalu. To mi je probudilo mučna sećanja na ranu mladost kada otkrijem da sam pokupila knjigu hrvatskog izdavača i da opet neću uspeti da pohvatam imena glavnih junaka. Ovaj “incident” će mi taman biti podsetnik da nađem negde atlas na srpskom, srpskog izdavača a ne tamo neke MK, TK, PK ili ko zna koje druge grupe, kada sledeći put budem u poseti domovini. Na kraju odlučih da prihvatim ovo “vikipedijino” ime jer se u članku navodi i ime reke na lužičkom srpskom (Sprewja) što se već dalo proveriti, pa je recimo to donekle imalo smisla.

Te dakle povono: Kroz Berlin vijuga reka Špreja i na zapadnom izlazu iz grada uliva se u Hafel.

I tako, pre dva dana poče vikend i mi odlučismo da isti provedemo šetajući uz Špreju. Ona nije preterano široka na svom putu kroz Berlin. Zahvaljujući ravnici u kojoj se Berlin ugnjezdio izvijugala se poput zmije na dečijim crtežima. Svako malo presečena je kanalima, što prirodnim, što veštačkim. Krenuli smo da je pratimo od istoka ka zapadu. Plan je bio da je pratimo od Muzejskog ostrva. No usput se setih da postoji to jedno parče staro-berlinskog zida u blizini železničke stanice koji se nalazio na kanalu i da bi bilo lepo da ga konačno vidimo, te je put uz Špreju započeo upravo kod stanice na spoju kanala i reke.

Uglavnom smo šetali uz desnu obalu. Ja volim taj deo jer bez obzira na godišnje doba deluje pomalo usamljeno. Malo ko prolazi tim stazama. Poneki biciklista, mada ni njih nema puno. Uz put se smenjuju zeleni delovi, pre drvoredi nego parkovi i staze kraj stambenih zgrada. Kada se prođe Tirgarten ni turističkih brodova više nema. Na tom jednom manjem delu severno od Tirgartena, taman kada se prođe Moabitski most i zađe u poslovni centar istoimenog naselja, staza vodi kroz Put sećanja. Put sećanja počinje delom staro-brlinskog zida donetog odnekle, jer tu zida nikada bilo nije. Statuom čoveka koji istrčava iz zida, i do kraja vas prati devet bista nemačkih heroja postavljenih na postoljima na kojima su ispisana njihova imena i mudre im misli.

Put sećanja (Straße der Erinnerung) je posvećen nemačkim herojima bez mača, onima koji su je branili bez oružja, posvećen naučnicima, političarima i kulurnim radnicima koji su se borili za slobodu i ljudsko dostojanstvo.
Prva bista je postavljena 2002. i poslednja 2009. A na njima se nalaze:

  • Georg Elser (1903-1945) – Čovek koji je zamalo ubio Hitlera 8, novembra 1939. u Minhenu. Zakasnio je svega 13 minuta.
  • Tomas Man (Thomas Mann) (1875-1955) – Nemački pisac nobelovac, autor Propasti jedne porodice i Čarobnog brega. I mnogih drugih naravno, no meni su ove dve omiljene.
  • Ludvig Mis van der Roe (Ludwig Mies van der Rohe) (1886-1969) – Arhitekta, koji je poznat kao otac zgrada sa staklenim fasadama. Nacionalna galerija moderne umetnosti u Berlinu je njegovih ruku delo, inače jedna od meni najlepših “modernih” zgrada po Berlinu.
  • Valter Ratenau (Walther Rathenau) (1867-1922) – Pisac i političar. Ubili ga posle potpisivanja mirovnog sporazuma s Rusima po kojem se obe zemlje odriču potraživanja posle Prvog svetskog rata. Poznat i po tome što se javno suprostavljao progonu jevreja.
  • Albret Haushofer (Albrecht Haushofer) (1903-1945) – Geograf i još jedan neuspeli atentator na Hitlera.
  • Edit Štajn (Edith Stein) (1891-1942) – “Filozof”, zvanično bez znaka navoda ali ja nešto velikovernike ne mogu zvati filozofima. Jer filozof je onaj ko pita i sumnja, a to s verom ne ide.
  • Konrad Zuse (1910-1995) – Jedan od onih inženjera bez kojih danas ne bismo imali računare.
  • Ludvig Erhard (Ludwig Erhard) (1897-1977) – Političar, koji se za vreme apsolutnog rata zalagao za apsolutni mir.
  • Albert Ajnštajn (Albert Einstein) (1879-1955) – Njega svi znamo :)

Ispod svake biste ispisane su mudre misli ovih ljudi.

Nakon ovog dela, nestalo je i ono malo ljudi što smo sretali. Ispred nas samo Špreja sa ponekim labudom i pokojom patkicom. Šetnju uz reku smo završili šetnjom po parku oko zamka Šarlotenburg (Schloss Charlottenburg). Ovaj zamak je jedini preživeli u Berlinu, većina ih je i građena u susednom Potsdamu. Građen je u 17. i 18. veku i moguće je posetiti njegove barokne prostorije. O njemu ću vam pisati nekom drugom prilikom više, on spada u jednu od onih turističkih atrakcija čiji obilazak planiramo s gostima, no do sada niko od njih nije pokazao preterano interesovanje. Doduše ne krivim ih, posle više od godinu dana života u Berlinu ovo je prvi put da smo ga i mi videli, i to više onako usput u šetnji, nego sa pravim interesovanjem.

Nakon zamka, gubili smo se nasumično ulicama istoimenog naselja. Svojevremeno kada smo planirali preseljenje za Berlin, na forumima je ovaj kraj opisivan kao izuzetno lep. No nama se činio nekako daleko od svega, te nikada nije ušao u razmatranje kao potencijalno naselje za život te nam se nije ni žurilo da ga obilazimo. Moram priznati da sam bila prilično šokirana njegovom lepotom. Zgrade po sporednim uličicama su stare, verovatno zidane pred kraj 1800. i neke ili početkom 1900. Svaka sa statuama ili drugim vidovima ukrasa na fasadama, bez nadogradnje, te s toga sa našiljenim krovovima što je vrlo retko i ne tipično za Berlin. Slični kvartovi postoje i u drugim delovima Berlina, ali ni jedan nije toliko bogat da su zgrade u tako očuvanom stanju. Na momenat mi se učinilo da više i nismo u Nemačkoj. I dalje ovaj kraj boluje od istih boljki kao i ostatak naseljenih mesta po zapadnoj Nemačkoj, odsustvo malih radnji i lokala u kome bi čovek poželeo da se izgubi. Odsustvo zapravo bilo čega upečatljivog, ličnog, posebnog. Ovaj kvart je jedan od retkih koji ima “šetališnu” zonu, jednu široku ulicu oivičenu tržnim centrima i robnim kućama. I opet tako tipično, za ovaj deo sveta sve jedna te ista marka ili lanac. Prodavnica H&M-a u tržnom centru, onda njihova giga velika radnja na četiri sprata dve zgrade niže niz ulicu, onda opet oni na odeljenju za žene, decu i muškarce na svakom spratu robne kuće. Ako nije H&M, onda je C&A, ako nije to, onda je Mango ili Boss ili Tommy Hilfiger, ili neka druga od tih tridesetak modnih kuća koje se vrte po zapadu.
Eh, kako to obično biva sve te šljašteće reklame udružene sa kišom koja je već krenula ozbiljno da lije do tada, nateraše nas da sednemo u prevoz i odložimo šetnju drugom stranom Špreje za neki drugi dan.

Beriln: Südgelände park / 19.10.12

Sudgelende (Südgelände) park se nalazi na jugu berlinskog naselja Šonenberg (Schöneberg). Samo ime već upućuje na položaj jer u bukvalnom prevodu Südgelände znači Južni teren/reljef. Kad smo kod reljefa i ime naselja je izuzetno zanimljivo. Schöneberg bi mogao da se prevede kao Lepa planina, no ako pogledate mapu Nemačke uočićete da planina oko Berlina nema. Berlin je ravan da ravniji ne može biti. Ime naselja najverovatnije potiče od prezimena prvih doseljenika (12 vek). U to vreme, prezimena su obično bila vezana za zanimanje ili mesta odakle osoba dolazi, te su najverovatnije prvi stanovnici ovoga naselja zaista sišli sa neke lepe planine. Mada, s obzirom na procenat pismenosti u to vreme, moguće je da je u orginalu to prezime značilo nešto sasvim drugo a kasnije zapisano tako da podseća na nešto, u ovom slučaju lepu planinu.

Nekada je na mestu današnjeg parka bila okretnica za vozove. Nakon drugog svetskog rata sve manje je korišćena, da bi konačno 1952. njena upotreba obustavljena. U narednih tridesetak godina, ova površina je ležala prilično zapuštena bez konkretne upotrebe, te su je naselile ptice koje je nemoguće naći u urbanim sredinama. 1980. nemačka železnica, koja je bila vlasnik zemlje, je odlučila da napravi novu skretnicu. Međutim zbog snažnih protesta lokalaca od plana se odustalo i vlasnik zemlje je postao grad Berlin koji i danas vodi brigu o parku.

Park je majušan. Ima svega par kilometara u dužinu i možda svega kilometar u širinu. U severnom delu parka drveće je izraslo tik uz železničke šine, deformišući se prilikom rasta, te na pojedinim mestima se čini da su srasli u jedno. Taj severni deo je uglavnom pošumljen brezama, koje su inače česte u ovom kraju Nemačke zbog vlažnog tla i ogromnog broja jezera. Kada se izađe iz gusto pošumljenog dela, počinje duga gvozdena staza izdignuta oko metar iznad zemlje kako bi što manje uznemiravala stanovnike parka. Ovo je verovatno jedan od retkih parkova u Nemačkoj gde postoje delovi trave po kojima je zabranjeno gaziti. Na kraju staze, tj. južnom delu parka nalazi se stara železnička hala koja danas služi kao umetnički prostor i stari vodotoranj. Kada se od vodotornja krene ka južnom izlazu odvaja se staza ka podvožnjaku koji je poznat kao mesto gde još uvek neiskusni grafiti umetnici dolaze da usavršavaju svoj talenat. Nećete naći nikakvu umetnost koja će vas ostaviti bez daha. Zidovi su uglavnom prekriveni imenima. No ipak, svidela mi se ideja da u Berlinu postoji bar jedno takvo mesto na kojem je dozvoljeno žvrljati po zidovima.

Park smo obilazili jedne septembarske kišne i hladne subote, te nije bilo baš mnogo ljudi u njemu. Da budem preciznija sreli smo jednog trkača u šumi, na severnom delu, i to je bilo sve. Šetajući sami po tim gvozdenim stazama, imala sam utisak da se nalazimo u nekom vanzemaljskom prostoru. Čudni odjek naših koraka je stvarao osećaj zatvorenosti, kao da šetamo staklenim tunelom i posmatramo tu prirodu fizički totalno odvojeni i izolovani od nje. Bilo je nestvarno i neprirodno odcepljeno od ostatka sveta. Uživala sam u tim čudnim osećanjima koje je mesto budilo u meni, no nisam sigurna da bi osećaj bio isti da smo se konstantno sa nekim mimoilazili na toj stazi, da nije bilo te specifične tišine usled odsustva ljudi i zvukova koji oni proizvode.

Kad smo stigli do stare železničke hale, ljudi su počeli da izviru sa svih strana. Očigledno se nešto dešavalo u tom zatvorenom prostoru. Čarolija je nestala. Park je opet postao samo park. Čak ni stara parna lokomotiva nije uspela da taj deo učini posebnim.

Dodatne informacije:

Ako dolazite javnim prevozom u park možete ući sa severa, od Berlin Südkreuz S-bahn stanice ili sa juga, od Berlin Priesterweg S-bahn stanice.
Puno ime parka: Natur-Park Schöneberger Südgelände (mapa)

Berlin: Muzej bizarnih objekata / 14.10.12

Ako pitate Berlinjane u kom pravcu je centar lako možete ostati bez odgovora, jer centra nema. Oni ljubazniji prolaznici, za koje zlobnici tvrde da u Berlinu ne postoje, bi možda i postavili potpitanje “Centar čega?”. No i pored sve konfuzije i raštrkanosti, Berlin bar može da se pohvali naseljem koje krasi ovo ime (Mitte) i to samo zato što se geografski nalazi u centru grada. Doduše, u Miteu možete naći neke od najboljih berlinskih galerija i muzeja, najpoznatiju berlinsku sinagogu, najpoznatiju nemačku bolnicu, Hegelov grob i naravno Muzej bizarnih objekata. Mite je, između ostalog, bio i naš dom prvih 6-7 nedelja našeg boravka u Berlinu. Kako je Miljanova kancelarija u tom delu grada, kao i bazen (koji bih volela redovnije da posećujem) gotovo smo svakodnevno i dalje u njemu bar na par sati. I kao da nam ga više nije dosta odlučismo juče da svratimo na famozni kiš u lokalni nemačko-francuski restoran. No kao za inat subotom ga izgleda ne prave ili smo došli u pogrešno vreme te završismo sa sendvičima. Kad naviknete da paradaiz i mocarelu jedete sa pesto sosom, može vam se učiniti kao meni, da je kombinacija sa bazilikom čist promašaj. Te tako će moj sendvič ostati samo do pola pojeden s moje strane. Miljan je u slast smazao drugu polovinu, te počinjem da se pitam na šta li bi tek kiš ličio. Sve više sumnjam da bih uživala u tim slanim “torticama”.

Posle neisprobanog famoznog kiša trebalo je da svratimo na još famozniju Oslo kafu. Oslo kafu samo zato što se kafa prodaje u istoimenom kafiću. Kada su kafe u pitanju, Berlin ne manjka dobrih mesta. Novozelandski doseljenici tvrde da Berlinjani upravo njima treba da zahvale na tome. Moje kratko bavljenje berlinskom kafom i kafićima ide u prilog ovim tvrdnjama. Nekako se uvek ispostavi da kada me god kafa ostavi bez daha, vlasnici kafića ili barmeni imaju neke veze sa Novim Zelandom. E pa Oslo je izuzetak. Taj kafić se nekada zvao Kristijanija i bio je smešten u blizini Senefelder Trga (Senefelder Platz). Ja sam iz nekog romantičnog razloga to ime povezala sa Slobodnim gradom Kristijanija, koji se nalazi u srcu Kopenhagena. Biće da sam u to vreme planirala put za Dansku. Ni najsitniji deo mog mozga nije pomislio da bi vlasnik kafića mogao da se zove Kristijan. Jer ko se još tako zove a da ne radi na hiljade sklekova i trbušnjaka? Sigurno ne mršavi hipster koji svojom pojavom podseća na Isusa maskiranog u garderobu moje babe. U svakom slučaju, Isus zvani Kristijan je odlučio da svoje carstvo preseli bliže Severnoj stanici (Nordbahnhof) i nazove ga po svom rodnom gradu Oslu. Zapravo ja nemam pojma odakle je čovek i da li ime kafića ima neke veze sa prestonicom Norveške, ali eto opet, ni jedan deo moga mozga ne misli drugačije.

Eh avaj, Kristijan poput ostalih Berlinjana ne voli da radi vikendom te smo posle famoznog kiša propustili i famoznu kafu. No po sunčanom danu u Berlinu sve to postaje nebitno, jer Berlin je kao i svaki drugi severni grad u mnogo dobrom raspoloženju kada ga ogreje sunce. Te njegovi stanovnici nemaju mnogo izbora sem da se bezbrižno razvlače po baštama kafića na sunčanoj strani ulica ispijajući po ko zna koju kafu po redu, ležeći u parku sa društvom ili prosto šetajući polupraznim ulicama.

U toj nasumičnoj šetnji po starom nam kraju, naiđosmo kraj muzeja bizarnih objekata. Prvi put smo ga videli odavno, verovatno u jednoj od prvih šetnji po Berlinu. Spolja je izgledao kao neka antikvarnica, no sadržaj iste je bio previše čudan. Sem što su ti objekti stari malo šta je imalo veze sa uobičajenim antikvarnicama. Tek kada smo se približili vratima smo uočili da je u pitanju muzej. Bio je zatvoren tada, kao i nekih stotinak puta kasnije. No eto juče smo konačno imali malo više sreće da vrata budu otvorena i da nas na njima dočeka prijatni vlasnik. Nisam sigurna da bih obratila pažnju na izlog da mi pogled nisu privukla ogromna crvena slova na kojima je pisalo muzej. Izgleda da nismo bili jedini koje je izlog asocirao na antikvarnicu.

Muzej bizarnih objekata je privatna kolekcija ruskoh emigranta, koji je svoj čarobni svet odlučio da podeli sa stanovnicima Berlina pre dve godine. Čovek je između ostalog, i sjajan fotograf i pravi umetnik te ne samo da ćete imati priliku da uživate u nekim magičnim stvarima nego i načinu na koji je on aranžirao eksponate. Te će tako svaki objekat u svom novom položaju i odnosu sa drugim objektima ispričati mnogo više od jedne priče. Jedna stara kožna lopta koja je bokserima služila za trening godinama odlučila je da se penzioniše na glavi jedne sasvim obične plastične biste, terajući vas da maštate o cirkusu i pajacima umesto da je sažaljevate zbog silnih batina koje je pretrpela. Ponosni vlasnik je usput pripremio i gomilu pitalica za vas, i za mnoge objekte je zaista nemoguće pogoditi orginalnu svrhu. Verovali ili ne kvaka nam je zadala najviše muka. U muzeju se mogu naći najrazličitiji objekti, od medicinske opreme, starih kamera i fotoaparata, sportske opreme itd., do delova aviona. No ne bi bilo fer da vam otkrijem sve tajne muzeja, biće vam manje zabavno kada ga sami posetite. Za nas će ovo definitivno biti mesto koje ćemo ubuduće preporučivati gostima da posete.

Muzej se nalazi u ulici Torstrasse 201 i u orginalu se zove: DesignPanoptikum – Museum für skurrile Objekte. Ulaz u muzej je 5 evra po osobi, i trebaće vam još 5 ukoliko poželite da vam vlasnik glumi vodiča. Vlasnik priča ruski, engleski i nemački te su moguće ture na bilo kom od navedenih jezika. Ne radi nedeljom, ali će vas rado ugostiti ostalim danima od 11 do 18h.
Dodatne informacije možete naći na Fejsbuk strani muzeja.

Trinidadski zeleniš / 31.08.12

Kuba je vrlo pitoma zemlja. Na njoj žive pitomi ljudi i bezopasne živuljke. Čovek bi pomislio idealno mesto za duge šetnje kroz valovite predele. No, na Kubi je zabranjeno šetkati se po toj divljini bez pratnje vodiča. Zvanično vam je zabranjeno i da unesete GPS uređaj, a mape nenaseljenih mesta je nemoguće kupiti. Postoje turističke mape, sa ucrtanim hacijendama ukoliko krenete u obilazak starih plantaža šećera ili duvana, no one su neprecizne i često ne oslikavaju prave razdaljine na terenu.
Jedini način da vidite prirodu je da posetite lokalnu turističku agenciju i tamo se direktno raspitate o mogućim izletima. Trenutna ponuda zavisi od vremenskih uslova, raspoloživih vodiča i taksista koji će vas prevesti do željene destinacije, ali u mnogome i od zaposlenih. Zaposleni su uglavnom izuzetno ljubazni i predusetljivi, pričljivi i druželjubivi. No bez obzira na sve, na Kubi ne treba očekivati čuda, a pod čudom bi se već podrazumevalo da nađete Kubanca voljnog da šeta više od 10km. Naši pregovori u agencijama su uvek proticali gotovo identično. Te primera radi evo jednog kratkog dela iz našeg razgovora sa devojkom u Trinidadu dok smo pokušavali da nađemo vodiča za park Topes de Collantes.

– Evo imamo ovu turu, onu turu, ovakvu turu, takvu turu…
– A da li je moguće da idemo sami s vodičem, bez grupe?
– Znate to je mnogo skuplje. (obično ispadne do 30% skuplje, na Kubi generalno ne treba računati na izlet za dvoje jeftiniji od 100 dolara). Ali onda možete da se dogovorite sa vodičem šta god želite.
– Hm, a jel bi bilo onda moguće da krenemo od ovih vodopada, ka ovim gore, pa spojimo sa obilaskom starih šećernih mlinova i možda uključimo i ovaj ovde deo? – Pokazujemo joj prstom na karti razne delove parka.
– Teško u jednom danu, tu ima bar 20km.
– ???
– ?!
– Pa koliko imaju ove pojedinačne ture?
– Oko 5-6km
– I nema šanse da šetamo duže od toga?
– A koliko biste vi hteli?
– Pedesetak – Dodajemo uz osmeh, očekujući već čuđenje od nje.
Devojka počinje da se smeje, iskreno, glasno, potpuno razdragano. Osećala sam se kao da smo joj ulepšali dan. Toliko se slatko smejala da i mi prsnusmo u smeh sa njom.
– Hahahaha… volela bih da vidim Kubanca koji bi šetao 50km… hahahaha… pa to ne postoji…. hahahaha… vi Evropljani ste tako čudni… hahahaha… volite sve što mi Kubanci ne volimo prirodu, šetnju, životinje… probaću da vam nađem nekog ali mislim da su mi šanse nikakve.
A onda je krenula neumorno da okreće brojeve, povremeno se ponovo smejući na telefonu. Verovatno je i njenim sagovornicima onaj vic o 50km bio jako smešan. Na kraju poslednjeg razgovora je delovala prilično zadovoljno.
– Našla sam jednog koji uopšte hoće da ide sutra. Zbog kiše, kažu da je blato ogromno i da je kolima nemoguće ispeti se na vrh.
Dužinu puta koju ćemo preći peške nije više spominjala. Tada je već bilo jasno i njoj i nama da od duge pešačke ture nema ništa. Na kraju razgovora nisam baš shavatila ni šta ćemo sve obići sutradan. No nekako mi se to i nije činilo preterano bitno.

Sutradan su vodič i taksista došli u zakazano vreme po nas. Imena sam im na žalost zaboravila. Naš vodič nije imao više od četrdesetak godina. Radio je kao profesor engleskog godinama, ali je odlučio da promeni profesiju, kao i mnogi drugi Kubanci, jer turizam donosi mnogo više para. Njegov manjak znanja o biljnom i životinjskom svetu je bio očigledan. Prilikom obilaska nam je uglavnom skretao pažnju na glavne znamenitosti kubanskih šuma. Možda to i ne bi bilo tako očigledno da mi nismo imali vodiča koji je po struci botaničar dok smo šetali vijetnamskim šumama. No i pored toga nama se izuzetno dopao zbog svoje vesele naravi i napora da nam ispuni dan i pored nemogućnosti da nas usled lošeg vremena sprovede po svim planiranim delovima parka. Kubanci imaju izuzetno široko opšte obrazovanje. Sa visokoškolovanim Kubancem gotovo da ne postoji tema o kojoj ne biste mogli satima razglabati. On je bio prilično razgovorljiv i radoznao, postavljajući nam milion i jedno pitanje o skorijoj istoriji Jugoslavije i Srbije, pokušavajući to da poredi sa stanjem na Kubi. Delovao je prilično razočarano nakon mojih komentara da ljudi ne žive bolje i da naše kamere (koje su iz nekog razloga privlačile sve Kubance) i put za Kubu nisu kupljeni od prosečnih srpskih plata.
Kao malo dete raspitivao se o snegu, i čudio se mom manjku entuzijazma kada je skijanje u pitanju. On bi voleo da vidi sneg, ali ne veruje da će ikada biti u prilici. Čak i ako Raul ukine zabranu putovanja u inostranstvo teško da će ikada skupiti dovoljno para. Upitah ga šta još želi da vidi sem snega. Oči su mu se zablistale u momentu. A onda, za mene pomalo iznenađujuće, uskliknu s oduševljenjem:
– Egipatske piramide!
Od svih svetskih čuda, meni su piramide oduvek bile najmanje zanimljive i stalno odlažem gledanje istih. Dok sam se ja čudila (u sebi, naravno) on je u transu deklamovao istorijske podatke o piramidama, mumijama, egipatskim vladarima. Bez imalo sete na kraju dodade, kako će njegov sin zato jednoga dana obići sva ta čuda. Nasmeših se i samo dodadoh kratko da se meni pre desetak godina činilo da nikada nigde iz Srbije neću mrdnuti, pa eto ipak obiđoh toliko zemalja te da možda ni on neće morati da se oslanja na sinovljevu dobru volju.

Šetali smo po delu parka poznatom kao Guanayara uz Melodičnu reku (Río Melidioso) do vodopada Rosa (Cascada El Rocío). Reka na svom putu pravi nekoliko manjih vodopada i moguće je kupati se u bazenima kraj njih, no za mene je voda bila previše hladna. Put vodi kroz šumu i polja kafe u kojoj nam je vodič skrenuo pažnju na pticu Tokororo (Priotelus temnurus) koja živi samo na kubanskim ostrvima i ima karakteristične boje perja plavu, belu i crvenu odakle i potiče ime – kubanska trobojka. Gledajući u ptice oko nas sapletoh se te nas vodič nauči da kada zapneš na Kubi običaj je da se smotanku kaže: slatki krompir, ili kopaš slatki krompir jer su se u godinama najveće bede Kubanci prehranjivali slatkim krompirom a on se iz zemlje izbija vrhom stopala.

Put do parka od Trinidada vodi zemljanim putem. S obzirom da je vreme bilo promenjlivo sa kišom naš vozač je imao silne muke da nas izvuče iz svog tog blata. Često bi udarao rukom po volanu i bodrio svog džipa tepajući mu Palmiče (Palmiche) na šta bi se on i vodič svaki put zakikotali. Objasnili su nam da je Palmiče konj crtanog junaka pukovnika Elpidia (Elpidio Valdés). Ovaj crtani je delo Huana Padrona (Juan Padrón) koji se smatra začetnikom kubanskog crtanog filma. Crtani je nastao 1970. Radnja je smeštena pred kraj 19. veka i glavni junaci se bore protiv španskih kolonista. Na ovom linku možete pogledati kako su se Elpidio i Palmiče upoznali i neke od njihovih dogodovština. Priča nam se toliko dopala da smo veselo uz vozača svako malo uzvikivali Palmiče.
Nakon ručka po završetku prve u nizu mini šetnji krenuli smo ka poznatoj bašti divova (Jardin de Gigantes) u kojoj se nalazi preko 300 vrsta drveća sa najvećim mahagoni drvetom na Kubi. Drveće je toliko veliko da je u šumi prilično mračno, imali smo utisak da pada mrak. Dva dela su spojena starim visećim mostom a ceo kompleks se nalazi kraj vile koja je trenutno u prilično orušenom stanju no nekadašnja lepota je i dalje vidljiva. Kao i sve čuvene kubanske staze i ova je duga svega kilometar.
Naše poslednje odredište bila je Kuća kafe (Casa de Café) u kojoj je moguće degustirati lokalnu kafu u obliku raznih napitaka i posetiti mini muzej koji prikazuje tradicionalni način obrade i skladištenja kafe. Sadrži i kratku istoriju o kafi generalno i poreklu kafe na Kubi. Kako smo mi kupili neki suludi aparat za kafu malo pre našeg polaska na Kubu ja sam se preozbiljno bavila kafom u tom periodu te mi je sve to bilo već poznato no ipak zanimljiva pričica za one koji je nisu ranije čuli:

Dakle… veruje se da je kafu otkrio mladi čuvar koza u Jemenu koji je primetio da se njegove koze čudno ponašaju nakon konzumiranja crvenog semenja. Radoznalo momče je odlučilo da i samo proba par zrna i odmah opazio da je umor koji je osećao, odjednom nestao. Od tada, milioni ljudi širom sveta nakon ustajanja iz kreveta, prvo popiju kafu pa tek onda otvore oči.

Veruje se da je najstarija vrsta kafe, ona koju zovemo arabika stara i nekoliko hiljada godina. Kako se do 16. veka sva kafa konzumirana u Evropi proizvodila u Jemenu, evropsko tržište je zavisilo od Arapa. Holanđani su se dosetili da pokradu par džakova i u saradnji sa Francuzima rašire proizvodnju kafe po Aziji i Antilima uz pomoć svih onih silnih robova koje su u međuvremenu porobili.

I eto tako dođe kafa i do Kube.

Meni je degustirana kafa bila prejaka, kratki espreso je bio prekiseo. Cena za sto grama je bila slična ceni kafe u specijalizovanim radnjama po Nemačkoj koje same mešaju i prže zrna kafe, te sam odustala od kupovine. Doduše kafeni koktel koji smo pili je bio poprilično interesantan i sasvim opravdao svoju previsoku evropsku cenu.

Nakon posete muzeju vratismo se u Trinidad. Na putu ka Trinidadu smo im spomenuli da tražimo taksi koji bi nas prevezao do našeg sledećeg odredišta, jer bi put do istog bio prilično komplikovan. Ono što smo već naučili na Kubi bilo je da će se ljudi polomiti da vam pomognu ukoliko su imali vremena da vas “upoznaju” na neki način. Još dok smo se vozili ka pansionu taksista je pokušavao da nam nađe nekog preko radio veze, no bez uspeha. Obećali su nam na rastanku da će se raspitati i javiti ako nešto nađu u međuvremenu. Na naše zaprepašćenje, taman što smo se istuširali i krenuli u večernju šetnju ispred pansiona se zaustavio kombi u kojem je pored vozača sedeo naš vodič, sav srećan nam objašnjavajući kako nam je našao prevoz do sledećeg odredišta. Put će trajati više nego duplo kraće i koštaće nas manje nego prevoz autobusom. Još jednom pomislih kako se stvari čudno vrednuju u toj zemlji zbog poremećene duple valute. No eto, zahvaljujući tome, bar na prevozu, obostrano i turisti i lokalci mogu da profitiraju.