Punkevní jeskyně
Ili u mom, više nego slobodnom, prevodu Pećina reke Punkve.
Odmah na početku vam mogu reći da se oko pećina diže prevelika prašina. Pećina je rupa jedna grdna i mračna i hladna. I ako neko od vas nije bio u pećini, ništa nije ni propustio. Ustvari, za sve je kriv TV program. Sećam se raznih emisija o pećinama kada sam bila mala. Pa onda i sve te silne slike, a i glupi Tom Sojer… sve mi je to stvorilo u glavi sliku o pećinama kao romantičnim mestima. Velike dvorane sa “ledenicama” koje vise sa tavanice i izviru iz poda. A onda i svi ti kamenčići u raznim bojama koje prodaju kao suvenire. Ja sanjala kada uđem u pećinu ima da šljašte ljubičasta, crvena, plava, žuta, na sve strane. A ono, sva neka blato i mulj boja po zidovima. Pa sada, ko živi na zemlji verovatno je posle 15 prestao da veruje u bajke i ima neku realnu sliku o svetu. Ali mi sa snovima umesto moždane mase u glavi, sa 29 još uvek imamo istu sliku koju smo u glavi stvarali sa nepunih 5.
Kao što joj ime govori, ova pećina zapravo nadkriva reku Punkvu, koja je gotovo celim tokom podzemna. Sam obilazak traje oko sat vremena, i ne možete da uđete kada hoćete, s kim hoćete i da se zadržite koliko hoćete. Ima da idete u redu dva po dva ili na užim delovima jedan iza drugog, u grupi do sto ljudi, prateći devojku sa pevljivo-kreštavim glasom, koja usput objašnjava kako se koja dvorana zove, na šta treba da vas podseća neki stalaktit (ono što visi sa svoda) ili stalagmit (ono što izvire iz tla) jer vi naravno nemate dovoljno vremena da stojite tu i puštate svojoj mašti na volju da u tim prirodnim kreacijama pronalazi neke prepoznatljive oblike. Devojka naravno mluvi česky, za engleski se verovatno treba negde na vreme raspitati. Mada sve te informacije se mogu izguglati ranije tako da nije ni bitno. Ovo je verovatno jedan od ključnih razloga zašto sam se smorila. Zaista mi je teško da se pomirim sa tim da sam ovca i da mi treba pastir.
I tako, prolazeći kroz jedan od hodnika, verovatno prirodno oblikovan dinamitom, bez imalo nade da će biti bolje, a i duvala je promaja (a svi znamo kako se Srbi boje promaje), ugledasmo svetlost dana. E to je već bilo nešto. Stajali smo na dnu ambisa. Što reče Miljan kao u naučno fantastičniim filmovima kada otkrivaju nove svetove. Prelepo! Predivni Maćehin ponor (propast Macocha) se pružao ispred nas. Ovaj ponor je inače nastao tako što se obrušio deo pećinskog svoda. Dubok je 138 metara i izgleda neopisivo veličanstveno. Posebno kada gledate iz te perspektive. Na dnu ambisa, svod je obrušivši se formirao dva jezera: Gornje i Donje, dubine 13 i 30 metara. Ovo je inače jedino mesto gde reka Punkva može da uživa u svetlosti dana. Ostatak reke je pod zemljom. Ponor je opasan ogromnim stenama, prekrivenim naslagama mahovine. Na vrhu se uzdižu stari četinari i prelepo plavetnilo. Ali nije samo predeo bajkovit. Samo ime i legenda koja se vezuje za njega, daju ovom ambisu posebnu draz.
Po legendi, u obližnjem selu živeo je udovac sa sinom. Posle nekog vremena udovac odluči da se ponovo oženi. A maćeha, k’o maćeha u svim bajkama, beše zla. Kada je odlučila da rađa decu, bojeći se da će udovac više voleti sina, ona ga povede jedan dan u šumu da skupljaju šumske plodove. Došavši do ivice ponora, zla maćeha gurnu dečaka u provaliju. Međutim, drveće se sažali nad tužnom sudbinom detetovom i spasi ga zagrljajem granja. Zatim naiđe dobri drvoseča, kao u većini bajki jel?, i izvuče dete iz ambisa. Kad se u selu saznalo za maćehino zlodelo, odvedoše je do ivice provalije i baciše je unutra. A tata i sin živeše srećno do kraja života.
Posle nedovoljno dugog uživanja u ambisu, vratismo se u pećine. Put smo do izlaza nastavili brodićima, što je bilo hm… recimo zanimljivije.
A sada deo koji je mene fascinirao; opet Česi. U grupi od tih nekih pedesetak ljudi koja je sa nama obilazila pećinu, 80% su bili sredovični ljudi, a opet ogromna većina njih zapravo, sredovečne žene. I ja stvarno nisam sigurna da li su se ti ljudi znali međusobno ili su samo tako po prirodi druželjubivi i srećni zbog toga što su tu gde jesu. Ali smeh se konstantno orio pećinskim hodnicima. Toliko sreće i opuštenosti odavno nisam videla. Da li su vodiči zaista bili baš toliko vickasti? Sumnjam, jer sam u jednom momentu razumela da je vodič objasnjavajući dubinu reke na jednom mestu rekao: “… i ovde je reka duboka malo preko kolena… (dramska pauza)… samo 40m… “. I posle toga tete su imale napade smeha. Teško da je taj smeh imao bilo kakve veze sa duhovitošću. Meni je sve to više izgledalo kao skup ljudi sa pozitivnom energijom koji neznajući šta će sa silnim dobrim raspoloženjem, pucaju od smeha.
Na kraju, bio je to jedan nasmejan dan.
Malo vedrih slika iz šume, ipak sam ja šumski a ne pećinski čovek.
Sasha
Uh, obrisa mi komentar prokleta sprava…
Znaci ipak si stigla u pecinu. Ja mislim da bi mi sada vec ulazak u pecinu bio malo klaustrofobican.
“ali mi sa snovima umesto mozdane mase u glavi, sa 29 jos uvek imamo istu sliku koju smo u glavi stvarali sa nepunih 5 ;).”
Ovo je bas za pohvalu. Mnogo bolji nacin da se gleda na stvari:))
Fotografija minijaturnih pecurki je prelepa.
marica
Prokleta stvar ume to ponekad… meni redovno to radi i to ne samo na mom sajtu, vec mi je postala rutina da kopiram sve sto sam napisala pre nego sto kliknem na “Submit”.
A pecine… ma koliko smo ih puta zaobisli i omasili, na kraju ceo taj kraj poznajem bolje nego komsiluk, ali priroda je zaista predivna, pa kada nas mrzi da surfujemo za necim boljem, tamo znamo da nas cekaju lepe staze…
Mada kao sto rekoh, ova poseta mi unisti sve snove o pecinama tako da cu ostale, a ima ih jos 4 otvorene za posete, preskociti 😉
Sasha
E, bar da ste bliže, imala bih društvo za peša
JagodicaBobica
Imala sam i ja slicnu iluziju o pecinama kao i ti,ali sam je razbila na eksurziji u shestom razredu,kad smo bili u Resavskoj pecini- bilo je mnogo hladno, memljivo i bas kao sto i i sama rekla,sve se nesto cedilo okolo…Mada,ja volim da vidim i nesto novo,pa bi da sam imala prilike,sigurno posetila i tu pecinu u kojoj ste vi bili.I naravno,taj masovni turizam i meni ide na zivce.Zato gde god mozemo, idemo u nasoj sopstvenoj reziji 🙂
marica
Sasha, naci cemo se vec negde za te setnje :)))
JaBo, masovni turizam je stvarno nocna mora, nista lepse od setnje u dvoje, ocu reci u troje ili koliko je koga vec 😉