Tara: Od Kaluđerskih Bara do Mitrovca
Krenuli smo u subotu u devet ujutru iz Beograda. Grlo me je stezalo, jedva sam gutala. Premorenu od jurnjave prethodnih dana i nedostatka sna, savladavala me je groznica. Bilo mi je hladno iako je Beograd goreo na nekih 36 stepeni. U toku puta mi je bivalo sve gore, glavobolja i mučnina nisu jenjavale dok napokon, nakon pet sati truckanja, nismo stigli do Kaluđerskih Bara. Slomljena se izgegah iz autobusa. Osvrnuh se oko sebe i bez mnogo oduševljenja sam konstatovala da Tara na prvi pogled deluje simpatično. Svež vazduh i sunce, učiniše da se osećam mnogo bolje. Plan je bio da provedemo prva dva dana na putu do Mitrovca. Da krenemo jugo-zapadno ka Zborištu, a zatim severo-zapadno ka Mitrovcu. Sudeći po karti delovalo je lako, trebalo je pratiti stazu broj 2 do Zborišta, a zatim stazu broj 6 do Mitrovca. Staze su na mapi, većim delom pratile kolske ili konjske staze. Okrepljeni u obližnjem restoranu, krenusmo na put.
Početak nas nije oduševljavao, ali trebalo je malko udaljiti se od sela. Dosta nezainteresovano smo promicali prvih par kilometara pokušavajući da izbalansiramo tempo sa teretom na leđima i temperaturnim uslovima. Jedva da smo odmakli 3-4 kilometra kada se ispred nas ukazao traktor. Mileo je polako uskom stazom pretovaren senom. Na vrhu, zavaljena u senu, uživala je baka. Samo joj je glava obavijena maramom virila iz plasta. Veselo nam mahnu, pozivajući nas da joj se pridružimo. Kada nam se sasvim približiše deda zaustavi traktor i osmehujući se prozbori:
– Ooooj deco! Kuda ćete?
– Dobar dan! Krenuli za Zborište. Jesmo li na dobrom putu?
– Jeste, jeste… al’ daleko vam je to. Ne možete stići noćas. Nego ajte vi s babom na seno, pa sa nama u selo. Sutra izjutra krenite za Zborište.
– A neka hvala… – odgovorišmo gotovo u glas – Idemo polako, pa dokle stignemo. Zanoćićemo negde uz put.
– ‘Oćete li sve do tamo peške?
Klimnusmo potvrdno.
– Neka, neka… valja se. – dodade polako, mahnu nam umesto pozdrava i nastavi put.
Raspoloženje nam se naglo popravi posle ovog susreta. Razvijali smo teorije šta bi baka spremila za večeru da smo kojim slučajem krenuli. Smejući se, konstatovali smo da markacija postaje sve gora i da pojma nemamo gde se tačno na karti nalazimo. Razdvojišmo se na različite strane kako bi našli bar neki trag po kojem bi mogli da se orjentišemo. Najzad, posle polučasovnog vrtenja u krug, siđošmo do nekog makadamskog puta. Sa obe strane puta ležale su razbacane kućice, uglavnom nedovršene, a zatim opet, malo niz put zavladaše prostrane livade. Nismo dugo ostali sami. Sretosmo dva starija putnika, koji usporiše čim su nas opazili.
– Dobar dan! – gotovo uzviknusmo.
– Dobar dan deco!
– Jel ovo put za Zborište? Nema nigde markacija, pa nismo najsigurniji gde smo.
Jedan od njih uze kartu i pogleda. Te nakon par minuta ozbiljnog zagledanja karte, dodade:
– Evo ovde. – pokaza prstom – Gde se ovaj mali put razdvaja od ovog žutog. To vam je tu iznad one livade, pored kuće Stojanovića.
– Al’ Zborište vam je daleko, morate kroz šumu, a ima medveda.
– Medvedi? Zar im nije stanište gore?
– Ih, gore? Ta, to vam je na dvadesetak kilometara odavde, a šta je to za mečku kad je gladna? Juče smo krenuli u šetnju deda Boža i ja, i naletešmo na trofej. Nismo odmakli 5 metara u šumu, kad ono na sred puta zaklan srndać. Sveža krv se osećala… a svuda okolo mečkine sline.
Izgledao je kao Branko Kockica u tom momentu. S pomalo preteranim strahom na licu, onim koji imaju glumci za decu, kada namerno karikiraju izraze na licu. S mukom zadržah ozbiljan izraz lica. A on nastavi priču dalje, nepovezano.
– Deda Boža vam je silna starina. Doveli ga sinovi pre dva’est godina ovde da umre. Nije mu bilo spasa. Sa zemljom se sastavio. Al’ malo po malo i oporavi se on. Leči ovaj vazduh. Evo ga danas osamdesetdevet ima i hoda brže od mene, pre se ja zadišem od njega. Kažem vam ja… – nastavi priču malo tiše – ima medveda. Boža sve tako, kad kroz šumu idemo, zviždi na sav glas. Veli, da javimo gazdi da smo stigli, da nas ne dira. Ima medved šta i manje jesti, neće tek tako na čoveka. Al’ opet, bolje biti na oprezu. Nije baš šuma za noć, a samo što se nije smrklo.
– Pa mislili smo sad da ovde negde prostremo šator.
– A imate šator? Pa možete ovde gde ‘oćete. Imate i gore Joviće. Fini ljudi, možete kod njih i zanoćiti. Ili ako ćete sa nama nazad u selo, pa kod mene na večeru i kafu. – Ponudi nas uz osmeh.
– Ma daleko nam je sad da se vraćamo u selo. Ovde ćemo negde.
– Kako ‘oćete. Al’ u povratku obavezno da svratite. Ja sam u onoj kući, tačno iznad česme.
– Hoćemo. – Slagasmo jednoglasno – Prijatno veče!
– Sretan put deco!
Čim zađoše, rasprostrešmo šator na obližnjoj livadi. Već se smrkavalo kada smo završavali s večerom. Žvakali smo presušeni dvopek s paštetom od soje. Miljan je maštao o tome kao bi nam baka mesila zeljanicu da smo joj se pridružili na onom traktoru, a ja uplašeno zamišljala kako pokušavam da starici objasnim da ne jedem meso, dok mi ona s osmehom na licu secka slaninicu.
Noć koja je usledila, pretvorila se u mali zdravstveni pakao. Groznica me je ponovo savladala. Naizmenično sam se kuvala i smrzavala, uz takvu navalu kijavice da sam imala utisak da mi mozak curi na nos. Ujutru me je bolela svaka koščica u telu, a “sreći” kraja nije bilo kada sam uvidela da su sve maramice koje sam rasula po šatoru u toku noći krvave. Bar je mozak ostao na mestu, on je valjda sivo-beli, crvenu niko nije spominjao na časovima biologije.
Raspoloženje mi nije popravio doručak, inače indetičan kao večera prethodnog dana, s tim da se dvopek još više sasušio. Sedenje na svežem vazduhu mi je znatno popravilo bolesničko stanje, te smo nakon mog kraćeg ubeđivanja Miljana da mi je mnogo bolje, krenuli dalje.
Prođošmo baku, deku i stado ovaca a onda sa žaljenjem konstatovali da je markacija toliko očajna da nigde nećemo stići ako se na nju budemo oslanjali. Negde ispred Runjeve glave (za koju u tom momentu i nismo znali da je Runjeva glava), zamolišmo jednog kosača za pomoć
– Ma da, svi pogreše tu dole. Nanese ih trag kola, a staza je nešto niže. Ma i te markacije, to zaraslo ponegde, ponegde ljudi raskrčili šume, a niko to ne obnavlja. – reče gledajući u mapu koju smo mu poturili.
– Ajte ovamo. Otpratiću vas na onu glavicu. Bolji je pogled s nje. Da vam pokažem kuda dalje.
Uputismo se ka glavici. Kosač je šipčio ispred nas. Videlo se da je prešao šesdesetu. Ali njegov korak beše mnogo duži i brži od našeg. Na vrhu glavice mi je duša već izlazila kroz nos izmešana s gorušicom uzrokovanom soja paštetom.
– E odavde pratite trag mog traktora do doline. Pa kad budete naspram Milojkove kolibe, to vam je ona na vrhu – pokaza u pravcu obližnjeg brda – nastavite dalje utabanom stazom. Al’ držite se doline, dok skroz ne zaobiđete Runjevu glavu. Nemojte gore kroz šumu. Pred kraj tog puta videćete put gde je prošao buldožer. Prave novi put za Kusturicino selo, pa s njega siđete levo i tu ste na Zborištu.
Zahvališmo se i krenušmo dalje.
Ništa mi nije bilo jasno, ni gde skrećemo, ni kuda idemo. Kada ne znam kuda idem, postajem nervozna. Džaba sva lepota koja nas okružuje. Ne bih da se gubim okolo, magla je već krenula da se diže, hrane jedva da bi imali još za jedan obrok, a jakne nismo poneli. Miljan se trudio da nas održava na “pravom” putu. Ja sam se samo tromo i bezvoljno vukla za njim. Nakon par kilometara dođošmo do tog Kusturicinog puta. U potpunosti je bio prekriven šljunkom. Nedostaje samo asfalt da se izlije. To mi se nikako nije sviđalo. Ovo je trebala da bude šetnja u prirodi, a ne tabananje 10 kilometara od Zborišta do Mitrovca uz put po kojem vozaju automobili.
Magla je postajala sve gušća, te bilo kakvo traženje alternativnih puteva kroz šumu nije dolazilo u obzir. Kada se vidljivost smanjila na nekih desetak metara, raspoloženje nam se naglo povratilo. Kućice, koje su se nazirale iz magle, delovale su totalno bajkovito. Tu, u neposrednoj blizini, mogli smo čuti ovce i čobane, ali ih od guste magle nismo videli. Nakon par kilometara odlučili smo da proverimo pravac, te smo krenuli u pravcu glasa čobana koji je nešto dovikivao ovcama.
– Dobar dan! – doviknu mu Miljan.
– Dobar dan! – reče čovek, krećući se ka nama. Tek nakon par minuta smo mu nazirali obrise.
– Za Mitrovac? Ovim putem?
– Da, da… samo pravo… ima jedno desetak kilometara do tamo. Pratite taj šljunkoviti put, i onda ćete naići na asfaltirani. Odatle imate još dva kilometra do Mitrovca.
– A jel ima neki lepši put da ne idemo ovim kuda prolaze automobili?
– Pa nema sada, jedino skroz okolo, da se vraćate. Al’ izgubićete se u šumi po ovoj magli, nema nikakvih oznaka. Možete dole, pred kraj puta. Ima spomenik, kameni. Kraj njega desno, pa samo pravo i izlazite tačno u centar sela.
Razočarano nastavišmo niz put. Tabani su nam uz put otežali. Šetnja po čvrstoj podlozi ne prija. Postajalo je previše hladno. Činilo se da tih deset kilometara nemaju kraja. Na svakoj raskrsnici smo vagali, da li je čiča mislio na pravi spomenik ili je dovoljno da vidimo veću kamenu gromadu? Zbog nesigurnosti smo odustajali od skretanja. Uglavnom smoreni, lenjo smo se vukli. Nakon, činilo nam se večnosti, magla se malo podigla i ispred nas se ubrzo ukazao Tankosin grob. Bili smo sigurni da je čiča na njega mislio kada je spominjao kameni spomenik. Skrenušmo desno, da prokopani put. Bilo je to konačno zasluženo uživanje. Zemljani put, prokopan buldožerom doduše, kroz gustu borovu šumu. Posle dužeg vremena me odsustvo oznaka na putu nije uzbuđivalo. Uživali smo u svakom koraku. Pred kraj se magla ponovo spustila. Gusta i teška. Kada smo stigli do asfaltnog puta, magla je bila toliko gusta da nismo videli da se selo pruža bukvalno preko puta.
Promrzli i gladni, ušli smo u lovački dom. Kuvano vino s prebrancem i palačinkama za dezert, učiniše da nam ponovo sve bude potaman. Doduše, Miljan je prebranac neiskusno zamenio Karađorđevom šniclom.
Vremenski uslovi, samo su dodatno pogoršali moje očajno zdravstveno stanje. Te smo se nakon noći, prespavane u dečijem odmaralištu vratili za Beograd
U Beograd smo stigli prilično razočarani. Trebalo je na početku da budemo svesni, da tamo nećemo uživati u onom vidu turizma na koji smo navikli u Češkoj. Da će markacija verovatno biti očajna, bar na manje popularnim delovima. Milion puta mi je kroz glavu prošla misao, koliko bi staza markirali Česi za pešake kroz šumu i zamišljala sve one njihove crvene, zelene, žute i plave oznake na drveću. Šteta, jer posle toliko šetnji po Češkoj, malo koja šuma može da se meri s ono malo Tare što smo mi videli u ova dva dana. Posebno, što ovaj deo puta koji smo prešli čak i ne spada u područje nacionalnog parka. Ipak, najveći šok za mene je bio ovaj put koji prave ka Kusturicinom selu. Ne znam koliko izgradnja puta ima veze sa samim nazovi etno selom by Kusta. Ali da li se budala koja ga pravi, zapitala koliko će ovaca i krava naterati dnevno da prelaze preko tog puta? jer isti stoji mnogim životinjama na putu od obora do pašnjaka. No, očigledno preuzimamo kineske metode u turizmu. Uništimo pravo i autentično etno selo i izgradimo lepše, bolje i još starije, malo niže niz put. Bruka, al’ od koga je nisam ni iznenađena.
elektrokuhinja
Slabo su markirane planine u Srbiji. Ne vredi ici sam, nigde, samo s planinarima iskusnijim. Moj savet ti je Durmitor ili Komovi, u Crnoj Gori, tamo moze i sam covek da planinari, a da se ne izgubi. Odlicno su obelezene staze, obnavljaju se svake godine i ima ih desetine.
Avram
Je l’ ovo novi unos nastao zahvaljujući mom mejlu? :p
Mislim… više od mesec dana si pauzirala, i ja ti pošaljem mejl, i odma’ novi zapis 🙂
Hehe… (:
Marica
Kujna,
sve smo isplanirali preko noci 🙁 Kad se zaredja milion stvari, a tebi treba odmor onda obicno sve ispadne tako nespreto i na brzinu. Razmisljali smo o CG, al’ kako sam se nedelju dana pre toga vratila iz iste, put mi se do tamo cinio predugacak.
Sto je najgore, pre oko godinu dana, citala sam post kod Jagodice Bobice o Tari i ona je tada kukala na losu markaciju. Al’ nesto sam mislila da su to verovatno sredili. Ne znam odakle mi ta suluda ideja.
Sledeci put cu te smarati za savete kad odlucim da setam po domacim predelima 😉
Avrame,
Kad sam videla mail, negde u sred pisanja posta, ocekivala sam ovakav komentar ujutru 😀
ivanmilke
preporuka za relativno blizu planinu (okolina Krushevca) sa solidnim markacijama – Jastrebac
i to sa knjigom koja ima da se kupi u planinarskom domu “Stazama Velikog Jastrebca”. Inache vazi za najshumovitiju planinu Srbije, plus jednim prevojem moze da se ode na Kopaonik…
Inache sam veliki ljubitelj Tare i Mitrovca na istoj
poz
Данило
А сад ми вратите вреће, ионако нису помогле да се не смрзнеш 🙂
Уосталом, ја сам чуо да физичка активност помаже код грознице, требали сте да наставите, можда и пешке до Београда.
Marica
ivanmilke,
hvala na savetu. Jednog dana, kad stignemo… 🙂
Danilo,
Covek ti posudi nesto na kratko i ti odma’ to prisvojis 😛
Cuj mi tebi da vratimo… cccc :))))
ivanmilke
do tada evo slika s jastrebca
http://i250.photobucket.com/albums/gg254/ivanmilke/DSC01729_resize.jpg
Siboney
Iako se i dalje radi o “strogo pov. podacima”, u opticaju su dvd sa skeniranim topografskim kartama Srbije i Crne Gore u razmeri 1:25000. Sa takvim kartama (odštampanim) i kompasom (još bolje gps-om) nema zime, lutanja ni potrebe za vodičima!
Neca
Pa drugari, mozete da se bacite u uzaludnu misiju markacije predela. Takodje, mozete da potrazite ceske mape za Srbiju – cuo sam da su celu Crnu Goru “dokumentovali”.
Marica
ivanmilke,
ovo me podseca na neke nase slike sa Divcibara 🙂
Siboney,
E to meni treba 🙂
Neco,
Crnogorci su stamapali citave knjige sa ucrtanim mapama. Neko mi je to davno pricao, da je kupio, a eto i Svetlana rece da oni to odrzavaju. Tako da su Cesi verovatno iskoristili te Crnogorske.
A za Srbiju i nije toliki problem sto ne postoje mape… nego sto to na mapi nije bas tako u stvarnom zivotu 😉
I naravno, to sto jednostavno taj tip turizma nije ni masovan ni popularan kod nas… ako trazis manastir zato, nema da omanes…
Maja
Eh, steta sto je sve tako traljavo (ne)obelezeno i sto si bila bolesna. 🙁 Slike su prelepe a uvek me najvise odusevi gostoprimstvo nasih ljudi.
Charolija
Ostala sam bez teksta i komentara na tvoje postove i ceo blog! 😀
Baš se radujem što ima tako puno toga, pa ću imati šta da čitam narednih dana! 😀
Milica
Ala Tara deluje jesenje!
Kako si fino prenela ove dijaloge, kao neki naši pravi, stari realista. 😀 Slatko sam se nasmejala i mogu otprilike da shvatim kako to izgleda. Ti susureti su uvek interesantni, ali logika meštana je uvek nekako drugačija od onoga što očekuješ. Da ne pričam o kilometrima. Ono što je za njih 3, za tebe je min. 5.
To za naše markacije je stvarno velika šteta. Stvarno je najbolje pre nego što negde krenete dobro da se raspitate od planinara koji su put i planina za vas najbolji, jer tako neće doći do razočaranja.
Nisam bila u Češkoj, ali u Bugarskoj na svakih desetak metara imaš markaciju, i tamo je obično na kamenju, ne na drveću.
A od naših mapa, neko mi reče da su najbolje i najtemeljitije vojne, mada su i one od pre sto godina. Sve to treba refreshovati. 😉
Nadam se da je prehlada sada prošla!
Marica
Charolija,
hvala najlepse 🙂
Drago mi je da ti se svidja 🙂
Milice,
I ja sam bila u Bugarskoj, i sto ti rece kod njih su markacije mnogo bolje. Bar na Rili 😉
Prehlada je odavno prosla, hvala na brizi 🙂
Kristina
Žao mi je što ti nisi, ali ja sam baš uživala čitajući tekst. Fotografije su fenomenalne.
S nestrpljenjem sam išla ka kraju, čekajući poseban dio o Tepih livadi, kad ono Kusta 🙂
Ja sam , vjerovala ili ne, živila na Tari 🙂 tri mjeseca u ratu. Obišla je uzduž i poprijeko.
Valjda zbog toga više nikada nisam imala sklonosti ka vrsti avanturizma i alpinizma koju ti posjeduješ.
JagodicaBobica
Ja taman htela da ti skrenem paznju na moj post od prosle godine,kad ono ti me spominjes… 🙂 Zao mi je sto je sve ispalo tako.Tara ima i lepih delova,nadam se da nisi skroz razocarana i da cete ponovo otici tamo.