5. oktobar 2070.

Sedim zavaljena u samoljuljajućoj stolici za bakice. Ja se naravno još uvek ne osećam tako, ali moj sin je iz nekog razloga zaključio da bi ta stolica bila idealni rođendanski poklon za mene, te se ja već nekih desetak godina pretvaram kako sam se silno obradovala. Gledam Miljana sa desne strane kako leži zavaljen u lebdećoj ležaljci i spava. Opet. Sa sve upaljenim displejem na čelu. Stalno zaboravlja da ga isključi. A doktori tvrde da mnogo zrače i da nije zdravo držati ih uključene duže od pola dana. Te displeje smo ugradili za proslavu pedesetogodišnjice braka. Znate one male što ispisuju rendom love notes tipa: “Do groba tvoj” i slične budalaštine. Moj se zaglavio pre desetak dana na: “Zajedno i posle smrti” a nikako da nađem vremena da odem do električara da to pogleda. A moraću i do programera, ima neki bug pa što si stariji sve se više vrte poruke sa rečima grob, smrt, starost i tako te neprikladne reči za ove godine.

Ispred mene unučići. Ljubi ih baka. Željno iščekuju da po milioniti put pričam kako smo se te davne 2008. nekim čudom još uvek nalazili u tadašnjoj nezavisnoj Češkoj, danas poznatijoj kao Zapadna Pokrajna Velike Nikad Jače Rusije. Čudo jedno kako se istorija stalno ponavlja. No, i prorok Neca je to davno najavljivao.

– … tada smo živeli u tom Brnu, mali grad sa nikakvim noćnim životom. A baka je tako volela taj noćni život.

– Bako, bako – upada najmladji. Ljubi ga baka. – Jel to ona zemlja gde svi piju pivo?

– aha.. baš ta. Dakle… Gde sam ono stala? … E da, tamo je deki bilo posebno dosadno. Baka, ko baka, ona bi se i snašla ali deki je baš bilo dosadno. I onda su baka i deka često išli u okolne šume.

– Bako, bako.. – opet najmlađi. Ljubi ga baka. – A jel ste tamo brali pečurke?

– Kako si glup mali. – dodaje srednji s bezobraznim izrazom na licu. Ljubi ga baka. – Zna se šta se radi u šuuuuumici… hihihi…

– Ju!, za šta ti baku smatraš? To su bile pitome okologradske šumice. To na šta ti ciljaš mladiću, radi se u gustim borovim šumama. A toga u Češkoj nije bilo.

– To je znači bilo posle… kada ste se preselili u okolinu Crne šume… hahahah – Ne posustaje mali bezobraznik. Ljubi ga baka.

Pravim ljutiti izraz lica, ali mi kao i obično ne polazi za rukom te se nakon pet minuta i dalje svi cepamo od smeha.

– E dakle… – nastavljam dalje kroz smeh – u tim šetnjama smo zaista uživali. I često smo nosili fotoaparat kako bi slikali.

– Deda je tada bio u fazi nude fotografije a baka flower fazi… pa su vežbali u šuuuumici……..hihihihihi…. – upada ovog puta najstariji. Ljubi ga baka.

– hahaha… Ma daću ja tebi. – pretim bezuspešno.

– Bako daj bre da gledamo te slike. – požuruje me najmlađi. Ljubi ga baka.

– Bar te flower… hihihihihi… – dodaje najstariji. Ljubi ga baka.

– Pokazaće ti deka posle nešto i iz njegovog opusa.- Uspavani lepotan nam se konačno probudio.

– hahahaha…. hihihihi… – zaori se slatko dečije kikotanje kućom.

Zatim se svi sjatiše oko mojih nogu da baka pusti na projektoru slike. Ušuškavam ih polako. Smanjujem jačinu svetla i palim projektor. Gledam u mraku kako im se cakle okice i uživam, dok oni s pažnjom prate svaku sliku, lebdeći kroz prostor i vreme u tu davnu 2008.

A evo malog dela i za vas… Iz bakinog opusa, naravno.