Prvog dana krenusmo prema obližnjem vidikovcu. Čim smo izašli iz naseljenog mesta pridružilo nam se prvo kuče. Patagonija je puna kučića. Svi odreda su mešanci i vrlo veliki. Malo kuče je zapravo prava retkost. Vrlo su druželjubivi, ne plaše se ljudi, i nikada ih nismo videli u čoporu. Patagonci imaju neverovatan odnos prema ovoj životinji. Svi su im vrlo naklonjeni. Ovde je svako kuče obasuto ljubavlju i pažnjom. Nisam videla da ih neko tera, da ih se plaši ili ih maltretira, naprotiv slika na kojoj slučajni prolaznik zastaje da bi pomazio neko uspavano kerče je vidljiva na svakom koraku. Baš na stanici u Bariločeu prisustvovali smo sceni kada se lutalica iz nekog razloga uznemirila i krenula da laje. Ljudi su prilazili, mazili je, tepali, pričali sa njom, čak je i hranili ne bi li se smirila. Nisam nikada videla toliku ljubav prema ovim stvorovima.
Tako da već naviknuti na taj specifičan odnos između njih i nas, nimalo nas nije iznenadio naš iznenadni pratilac. Posle svega par metara pridružio nam se i drugi. Te je naša mala družina krenula u osvjanje vrha. U jednom momentu zastadosmo u nedoumici kuda dalje. To naravno nije dugo trajalo, jer su naši novostečeni prijatelji već verovatno na stotine pogubljenih turista uspešno odveli do vrha. Vidikovac pruža lep pogled na grad, mada u našem slučaju ova lepota i nije mogla baš da dođe do izražaja od crnih oblaka koji su se skupljali na nebu. Nakon vidikovca, onako bez cilja, krenusmo u lutanje po okolišu. Po ovim brdima ima dosta razbacanih vikendica te nekako me ceo kraj podsećao na planinska sela po Južnoj Srbiji i Crnoj Gori, iako su zapravo totalno različiti. U toj šetnji naletesmo i na prvo majušno kuče u Patagoniji. Malo poput pekinezera i činilo se jednako nervozno i glasno. Prvo pomislih da se uplašio jer je bio ukopan u zemlju, a onda mi se učinilo da mu je stomak krvav. No Miljan me ubedi da mi se zaista učinilo, te požurišmo dalje jer ga je naš dlakavi prijatelj očigledno činio nervoznim. Do tog momenta, jedan od kerova koji su nas pratili se negde zagubio. Nedaleko odatle put se završavao privatnim imanjem, te krenusmo nazad. Kako je ono kučence i dalje sedelo na istom mestu, stvar je postala sumnjiva. Kada smo došli ponovo do njega, jasno se video trag krvi na asfaltu. Bilo je sad potpuno jasno da ga je kuče koje nas je pratilo činilo nervoznim te ga oterasmo. To ga je očigledno umirilo, te nam je dao jasan znak da želi da mu priđemo. Tek tada smo videli da mu je utroba zapravo pocepana. Iz stomaka su mu virila creva, mada su delovala nepovređena. Miljan je otrčao da traži pomoć po okolnim vikendicama, dok sam ja “čuvala” kuče. A jak sam vam ja čuvar. Očajna i potresena, sedoh samo pored njega da cvilimo zajedno. Nedugo zatim Miljan se vratio sa devojkom koja je prepoznala kuče i pozvala vlasnika. Do tog momenta nisam bila ni svesna koliko me cela situacija zapravo potresla. Tek kada se pojavila vlasnica i uzela kučence u ruke, osetih se slobodnom da zaplačem. Cela situacija me toliko potresla da sam se tresla do povratka u selo. Miljan je hteo da se vratimo, da obiđemo kuče neki dan. No meni je nekako bilo lakše da verujem da je preživelo nego da moram da se suočim sa činjenicom da možda veterinar nije uspeo da ga spase. Posle toga sam dugo razmišljala o tome zašto me je čitav ovaj događaj toliko pogodio. Nije mi prvi put bilo da vidim životinju u tom stanju. Jedino logično objašnjenje za to mi se činila sva ta silna ljubav tih ljudi prema kučićima kojoj sam bila svedok od prvog dana našeg boravka. Iskreno se nadam da je mališa sad već u potpunosti ozdravio.