postcards…
The world moves with me

Valparaiso / 30.01.19

Retko pišem postove o gradovima. Ima ih gomila iz gradova u kojima sam bila stanovnik, ali više kao osvrt na neke specifične detalje, nego “prikaz celog grada”. Mada ponekad, kao sada, poželim da skupim, saberem i uguram sva osećanja u jedan post. To se obično desi kada odem u neki grad “nespremna”, a on me obaspe sa toliko divnih momenata da mi žao da to oduševljenje ostane nezapisano.

Valparaiso nam je bio zanimljiv zbog Aljendea. Gledali smo neki dokumentarac o njemu i gotovo svi intervjuisani prijatelji i saborci bili su iz Valparaisa. U tom dokumentarcu, Valparaiso je samo geografski bio zanimljiv, ta naselja po brdima su delovala interesantno. Sama naselja, niti su prikazivana detaljno, niti je sam Valparaiso dobio mnogo mesta u filmu. Kasnije će se ispostaviti da je sveopšta politička klima u Valparaisu levičarska, što je u kontrastu sa trenutnim čileanskim vrhom. Političke struje i dešavanja u Južnoj Americi su suviše kompleksne i specifične te ću se suzdržati od daljeg detaljisanja (donošenja suda), mada je neosporno da nam je Valparaiso upravo zbog toga i bio toliko zanimljiv.

U grad smo stigli autobusom, iz Santjaga. Vožnja je relativno kratka i autoput vodi kroz kraj koji je poznat po proizvodnji vina. S toga je ogroman kontrast, kad prolazeći kraj uređenih vinograda i sređenih zelenih površina uđete u grad. Nekada bogat grad kraj jedne od najznačajnijih svetskih luka. Danas samo ako dobro zagrebete ispod čađavih fasada centralnog dela grada, ako otklonite sve te ljude koji žive na ivici bede i njihova bespomoćna, izmučena lica, moćićete da zamislite lepotu i bogatstvo koji su ga nekada krasili. Taksi nas je vozio, prvo ka zapadu, ka magistrali sa koje smo mogli videti more i luku. Već taj deo, oko tog puta deluje malo sređenije i veselije. Mada more u Valparaisu, tu u gradu i ne deluje kao more. Kao u svim velikim lukama, usidreni brodovi i uslužne građevine uništavaju svu prirodnu lepotu te ogromne vode. S tog puta smo, u jednom momentu, krenuli da se penjemo ponovo uz brdo. Tu odprilike, počinje Valparaiso sa razglednica, onaj muralima prekriveni, bojama ušarenjeni, deo grada. Onaj u kojem srećete turiste sa fotoaparatima. Krcat restoranima, džidžabidžarnicama, ljudima, šarenišem. Naš smeštaj je bio na vrhu tog svog turističkog meteža. Taman dovoljno daleko da nas turisti ne uznemiravaju, i dovoljno blizu da ne lipšemo penjući se uz brdo.

Mislim da smo se ulaskom u tu kuću, zapravo zaljubili u ceo grad. I niti je ta kuća tipični predstavnik grada, niti je taj kraj to, ipak upravo oni su mesta zbog kojih smo odlučili da se u Valparaisu “nastanimo” duže nego što smo prvobitno planirali. Stigli smo u ono suludo vreme dana, kad sunce polako već zalazi, kad svetla u sobama još uvek ne palite i ne primećujete koliko je mračno, ako niste ušli spolja. Na samoj kući nije bilo nikakvih naznaka da je u pitanju privatni smeštaj. Nakon našeg zvona i kratkog predstavljanja, vrata nam je otključao visoki, mršavi mladić. Propustio nas je u dnevnu sobu. Bila je pomalo mračna i tamna. Kad su oči krenule da nam se privikavaju na prigušeno svetlo, mladić je primetio da je odveć mračno i popalio svetla po kući. Kuća je tipski građena, kao većina u tom kraju. Ulazi se u usko predsoblje iz koga stepenice vode direktno na sprat, a u glavni salon prolazi se kroz ogromna vrata sa strane. Tavanice su izuzetno visoke. Taj glavni salon služio je kao recepcija i bio je opremljen u klasičnom, salonskom stilu. Teške zavese i tapete, ogromni komadi nameštaja, džinovski luster i kamin su mi delovali kičasto u onom prvobitnom mraku. No dok smo završavali plaćanje i registraciju, imala sam dovoljno vremena da obratim pažnju na detalje i uvidim sa koliko pažnje i stila je zapravo uređen taj deo. Ostatak kuće će takođe pokazati da je salon upravo namerno, kao kakav muzejski eksponat tu da pokaže kako su nekada ove kuće izgledale. Na njega se nastavljao ogroman trpezarijski prostor sa direktnim izlaskom na baštu. Na tom mestu ćemo svako jutro uživatu u izuzetnom doručku, neverovatnoj kafi i čarobnoj atmosferi. Neko se izuzetno trudio da od tog mesta napravi raj. Na gornjem spratu centralno mesto zauzima prostor za odmor i mini biblioteka. Među knjigama uglavnom knjige o arhitekturi i uređenju prostora. Mladić nam objasni kako je vlasnik arhitekta i kako su svi vlasnici kuća u tom delu grada ograničeni sa unutrašnjim i spoljnim radovima jer je sve pod zaštitom UNESCO-a. Mi smo ostali zatečeni, svakim detaljem. Naša soba je bila prostrana i savršino uređena, besprekorno ulickana. Nisam očekivala takav komoditet, nakon onog susreta sa autobuskom stanicom. Iako je za Južnu Ameriku tipična ta ogromna razlika između bogatih i siromašnih, nigde je nisam iskusila do te mere kao u Valparaisu. Ta kuća, kao da je bila u nekom drugom svetu. Ceo taj turistički deo Valparaisa ostavlja isti utisak, ogroman je kontrast u odnosu na ostatak grada.

Druga ljubav se desila već sutradan, dok smo tumarali turističkim delom, slikali murale i grafite, zavirivali u prodavnice i galerije. Postoje dva tipa galerija u Valparaisu, one u kojima su izložena dela savremenih, već poznatih, čileanskih umetnika i one manje u kojima se prodaju slike manje cenjene, od strane umetničkih autoriteta, i kojekakve turističke džidžabidže. U jednoj takvoj smo upoznali Divljeg Oregana. Do kraja mi Oregano nije objasnio zašto je odlučio da mu umetničko ime bude baš taj začin tj. biljka. Njegova galerija je bila smeštena zapravo u kući u kojoj je živeo. Kuhinja i trpezarija su samo barom bile odvojene od izložbenog prostora. Na spratu je živeo u jednoj sobi, a drugu iznajmljivao turistima. U svom tom mnoštu izloženih stvari, Miljanu nije promaklo par slika vrednih pažnje. Tu smo se dotakli priča o aktivizmu, položaju Mapuče naroda i sveopštem stanju umetnosti u Čileu. Upravo zahvaljujući njegovim preporukama došli smo i do Hozea, koji je potomak španskih fašista. Sam po sebi totalno komičan lik. Živeo je u toj ogromnoj kući koja je služila i kao galerija. S njim smo uglavnom provodili dane. Zavlačeći se na mesta na koja normalno ne bi išli, ispijali pisko u vreme kada to radnom svetu nije pristojno i vodeći beskrajne razgovore o svemu i svačemu. Njih dvojica su najviše doprineli tome da se u Valparaisu osećamo kao kod kuće. To neobavezno svraćanje na kafu kad smo u prolazu u toku dana ili vince noću učinili su svoje. Kod Hozea u galeriji je uvek bilo živo. Ljudi su dolazili i odlazili, galerija je otvorena po celu noć i meni je pre nalikovala kakvoj birtiji u kojoj je vino za džabe a zidovi ukrašeni neverovatnim platnima, negoli umetničkom prostoru.

Upravo kod njega smo upoznali i Ursulu koja je putovala obalom Južne Amerika i pravila dokumentarac o propalim lučkim gradovima. Ursula je pokušavala da nam objasni besmisao čileanske politike i umrtvljenost preumornog, osiromašenog naroda koji je izgubio želju da se za bilo šta bori ili zalaže. Pokušala je da nam objasni i Pinočeovo vreme, i sa gnevom govorila o zloupotrebi kulture Mapuče naroda od strane aktuelne vlasti. Sve to je zvučalo toliko poznato i besmisleno, koliko i istorija i politika podneblja sa kojeg i sami dolazimo. Zajedno smo se grozili na ono što bi se moglo nazvati alternativom, i složili se na neki način da smo počeli da veličamo i slavimo mizeriju u kojoj smo odrasli.

Kod njega smo upoznali i Lonka. Lonko je zapravo Oreganov prijatelj i njegov omiljeni umetnik. Sreli smo se kod Hozea, jer su u njegovoj galeriji smešteni neki od njegovih najboljih radova. Nekoliko metara dugačka platna ispunjena Mapuče istorijom. Lonkova inspiracija su ređe stare priče i mitologija, a češće savremena borba njegovog naroda za osnovna prava. Trenutna čileanska vlast učesnike protesta i aktiviste Mapuče naroda tretira po anti-terorističkom zakonu koji je Pinoče uveo da bi se obračunavao sa protivnicima. Ovo za posledicu ima praktično, potpunu obespravljenost pripadnika ove grupe. Na njegovim platnima su oslikani uglavnom događaji iz novije istorije, a stil mu je takav da kroz crtež i motive pokušava da održi karakteristike Mapučea. Te nam je tako objašnjavao pojedine simbole i paterne koji su često korišćeni kao mustra za vez na garderobi ili ukrasnim predmetima. Jedini način na koji su Mapuče zapisivali istoriju i verovanja, jer njihov jezik ne poznaje pismo. On ih je učio od svoje bake, koja se i sama bavi vezom.

Meni je Valparaiso, upravo najviše ostao u sećanju po toj društvenoj angažovanosti. I dok je mnoštvo murala zaista samo lepo, ogromna većina ima snažnu političku i društvenu pozadinu, baveći se temama kolonijalizma, potlačenosti indijanskih naroda, feminizmom. Svuda po gradu, bili su upečatljivi plakati koji su pozivali na skupove i tribine koje se upravo, opet bave, gorućim socijalnim problemima.

U vreme kada smo mi bili u Valparaisu, Amerikanci su premestili svoju ambasadu u Jerusalim i to je izazvalo spontano okupljanje u gradu, u znaku protesta. Nije mi moglo promaći, da su se između palestinskih zastava i parola o palestinsko-izraelskom konfliktu promaljale, feminističke parole, parole protiv porodičnog nasilja, slike Aljendea, pa čak i komunističke zastave sa Lenjinom.

Valparaiso je verovatno i jedini grad na kojem se pank koncerti organizuju na otvorenom, u sred prometnog dela grada, a ogroman broj ljudi se entuzijastično okuplja u publici. A po broju kafića i barova iz kojih trešti pank muzika verovatno je prvi u svetu.

I čak i da nije bilo svega gore navedenog, Valparaiso bi bio jedan od lepših južno američkih gradova. Sva ta brda i naselja po njima, kuće u jarkim bojama i neverovatan pogled na more, dovoljni su da vam srce štrecne svako malo. Nama je definitivno ostao u sećanju kao mesto koje bi rado nazivali domom. Grad koji je spojio nespojivo. I sad na kraju posta, dok ga čitam u celini, uviđam koliko su mi raštrkane i nespojive misli. Kako pokušavam da se fokusiram na grad, a ne uspevam uopšte, jer njegovi ljudi žele da se utrpaju u svako sećanje i misao. Kad kažem grad, mislim na onaj deo bez ljudi, na ulice, kuće, stare liftove koji spajaju vrhove brda sa morem, beskrajne stepenice, kilometrima duga penjanja i spuštanja. Tek sad uviđam, koliko su mi te stvari zapravo bile sporedne. Ali upravo zato, iako mi ovo odsustvo reda i pravog koncepta u postu “smetucka”, čini mi se da savršeno oslikava nered u mojoj duši koji je ovaj grad napravio.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Tigrova mast u Singapuru / 02.04.14

Tigrova mast je jedna od onih misltičnih stvari za koju sam čula milion puta ali je zapravo nikada nisam videla. Čudotvorna mast koja ublažava bolove nikada nije korišćena u našoj kući. Biće da smo jedna bezbolna porodica bili, onomad nas petoro, sada nas dvoje. I verovatno bi ta mast ostala tamo negde zabačena u nekom delu moga mozga da mi drug nije poslao link ka članku na nekom sajtu u kojem su pisali o nekom, pomalo bizarnom, parku punom kojekakvih skluptura. Odlazak u pomenuti park se konstantno pomerao i odlagao usled kiše koja je u tom periodu neumorno padala po Singapuru. Na kraju smo je i obišli jednog kišnog dana kada je sva nada, da će kiša ikada prestati, umrla. Doživljaj je bio “vau, ovako nešto kičasto samo Kinezi mogu da naprave”, izmešan sa željom da se popnem na svaku od izloženih figura i slikam se pored iste. Posle te posete pomislih još par puta da odem, jer ironično kišu nakon toga dva meseca nismo videli, nego mi se uvek nešto drugo ispreči. Te tako još uvek ne odoh da uslikam park pod vedrim nebom, te će u ovom postu biti slika od tog kišnog dana. Mada ti vremenski uslovi i tako više odgovaraju tematici parka, bar onom najpopularnijem delu.

Dakle, legenda ide ovako nekako. Bila dva brata Kineza Hav i Par (Aw Boon Haw i Aw Boon Par) i imaše fabriku za proizvodnju Tigrove masti. Ne znajući šta će od silnog bogastva odlučiše braća da sagrade sebi par vila sa suludim baštama, u Hong Kongu, Singapuru i negde u Fuđenu kineskom. Ovu potonju ne stigoše da završe jer su im zvaničnici kineske vlasti 1949. zaplenili bogatstvo. Ova u Hong Kongu nije otvorena za javnost, veći deo je uništen i celo imanje je prodato nekom investitoru. Ovoj singapurskoj ne bi falila restauracija ali je i dalje otvorena za posete. Ne znam dokle će tako. Ulaz je inače besplatan, pretpostavljam da se održava iz nekih porodičnih fondova koji polako izumiru.

Ko je ikada bio u bilo kom delu ove kineske Azije, zna kako to ide s Kinezima. Na boji se ne štedi, niti na sklupturama. Manje je više je zapadnjačka izmišljotona. U kineskom svetu više je više i svaki milimetar treba napuniti nečim. Što znači da ste već na petom metru od ulaza toliko puni utisaka da glava kreće da vas boli pri susretu sa svakom novom stvari. Ili se od početka, prepustite u potpunosti, prestanete da čitate natpise kraj statua i koncentrišete se na poziranje pored istih. Treba umešnosti popeti se na neke od njih. Ovo je inače ne samo dozvoljena, nego i poželja akcija u parku.

Najatraktivnija postavka je veštačka “pećina” u kojoj su ilustrovani svi sudovi kineskog pakla. Dakle po kineskoj mitolodiji, kad neko umre on ide pred sudije koje ga usmeravaju u njemu odgovarajući pakao. Od presude zavisi ne samo u koji će pakao neko ići, nego i koliko će dugo u njemu vremena provesti, te kakvu će kaznu doživeti. Nakon ovog pakla, pročišćena duša može da se reinkarnira i vrati na ovaj svet. Sudeći po njihovom verovanju, svako zlo se da iskoreniti ako mu se posveti dovoljno vremena i odgovarajuće metode. A metode su… pa, zastrašujuće. Detalji su prikazani na slikama, svaki komentar je, čini mi se, suvišan.

Vidimo se u nekom kineskom paklu. Sudeći po natpisima meni bar 3, od ovih 10 slede.

Singapurske ribice / 28.02.14

Sudeći po onima što vole da se bave statistikama Singapur može da se pohvali najvećim vodenim zoološkim vrtom na svetu. Ovi akvarijumi su obično mnogo zanimljiviji od klasičnih zooloških vrtova. Mi smo ih već nekoliko obišli: u Monaku, Đenovi, Beču, Berlinu, Bangkoku i konačno Singapuru. Singapur ih zapravo ima više ali sudeći po informacijama ovaj koji smo posetili je najnoviji i najveći (S.E.A. Aquarium).
Teško je odlučiti koji mi je od ovih najlepši. Svaki od njih je impresivan na svoj način. Svaki od njih ima nešto što drugima nedostaje. I svakog od njih vredi posetiti. No ono što singapurki ipak stavlja na prvo mesto je veličina samih akvarijuma. Već na samom početku čeka vas ogroman akvarijum sa brodskom olupinom, čija veličina premašuje sve što ste do tada videli. A ovaj na ulazu nije čak ni najveći. Ta enormna veličina i raznolikost životinjskog sveta će izmamiti osmeh koji nećete skidati sa lica do kraja posete. Šetnja među ovim akvarijumima je jedno beskonačno vaukanje od uzbuđenja. Ceo doživljaj je upotpunjen muzikom i imaćete utisak da jata riba prate melodiju. Sve liči na savršenu umetničku postavku.
Ja sam čak dva puta posećivala akvarijum ove nedelje i mogla bih sutra opet. No džaba vam o njegovoj lepoti pričam, rečima se ovi osećaji ne mogu preneti. Uživajte u slikama, i ako vas put ikada u Singapur nanese ne zaboravite da obiđete singapurske ribice.

Kineska bašta / 25.02.14

Ustali u 7.00, napravili sendviče, spakovali ih sa vodom, kremom za sunčanje, kupaćim kostimima i peškirima. Krenuli ka luci. Gubili se malko na putu od stanice metroa do luke. Stigli do nje konačno u 9.04. Tačno 4 minuta nakon odlaska trajekta. Sledeći tek u 12. Previše kasno.

– Ništa od ostrva danas…
– Ništa…
– Šta ćemo sad?
– Ajd daj mapu da vidimo.
– Hoćemo na sever, u Bukit, neki od parkova?
– Pa bili smo tamo.
– Samo jednom, ima ih četiri.
– A ne ide mi se tamo. Ajmo na zapad.
– Hm, ajmo onda do kineske i japanske bašte.
– Pa bili smo i tamo.
– Nismo, bili smo u botaničkoj.
– To nije isto?
– Ne.
– Ajde onda.
– Možemo crvenom linijom do Raflesa, pa odatle na zelenu.
– Gde si ti videla crvenu liniju?
– Sad kad reče, i nisam, ali ucrtana je tu na karti.
– Pa trebalo bi da je tu preko puta.
– Misliš na ovim iskopinama?
– Mmmm, baš su ažurni s ovim kartama, unose nove stanice metroa pre nego što ih naprave.
– Ajmo onda nazad peške do Marina Beja, pa odatle crvenom do Raflesa.
– Aaaa mrzi me sad ponovo preko svih ovih iskopina, uz autoput da se vraćam.
– Hoćemo taksijem?
– Ajde.
– A šta bi s onim da ćemo se manje vozati taksijem?
– Pufff… Ajd od sutra.
I tako se odvozasmo do kineske bašte. Jedva da je bilo ljudi u njoj. Čini mi se da je ovo prvi put da smo obišli neko zelenilo po Singapuru a da se nismo sudarali s ljudima. Jedva da je bilo par porodica s malom decom i par penzionera. Ova Singapurska je jedna od lepših kineskih bašti koje sam posetila. Nije doduše čudo s obzirom da su Singapurćani i tako mahom Kinezi.

U bašti se nalazi, kako sebe nazivaju, Muzej kornjača. U pitanju je ustvari mini zoološki vrt sa kornjačama. Kažu da je to najveća kolekcija živih kornjača na svetu. Nisam baš sigurna koliko je ovo tačno, ali je zaista impresivna raznolikost kornjača na ovom mestu. Za dobar deo njih nisam ni znala da postoje. Recimo kornjača sa svinjskim nosićem, ili ona zmijolika, koju bih ja radije zvala žirafkasta zbog dužine vrata, zelena mekooklopnjača. Sve tri komotno mogu na takmičenje za najružniju životinju ikad. Mnoge se slobodno švrćkaju okolo, te ih možete hraniti, “maltretirati” do mile volje. Sigurna sam da je moje lupkanje po oklopu i pipkanje njihove kože, zurenje u zube i škljocanje aparatom više nego maltretiranje za ova jadna stvorenja. Ali sem jedne koja je negodovala kada sam je uzela u ruke zarad poziranja, ostale su bile apsolutno ravnodušne na naše prisustvo. Kornjača ima na pretek po celom parku, verovatno i nije toliki problem pobeći iz tog ograđenog dela.

Park je izdeljen na više celina. Bonsai bašta je bila impresivna iako je samo deo dostupan jer se ostatak renovira. U malom jezeru u središtu bonsai bašte smo videli ogromnog guštera sa preko metar i po u dužinu. Isti takav se smuca i po našem naselju, no Miljan ga još uvek nije sreo i blago me uvek gleda u neverici kad mu oduševljeno pričam o našim susretima. Te eto, konačno sam imala dokaz da ih zaista ima po ostrvu. Pored nje je i bašta izobilja u kojoj su smeštene statue kineskih horoskopskih znakova sa stogodišnjim narom u središtu koji su doneli i presadili iz Kine. Park nije uspeo da objasni kako su se našli ova “vesela, empatična, nezavisna i tvrdoglava” kobila i ovaj petlić “sa bogatim životnim iskustvom i… i ostatkom koiji nije tačan”. Bar ne kada je moj pevac u pitanju.

Šestospratna pagoda je prilično impresivna, a ogled sa svakog od spratova još impresivniji. Za najbolji se naravno vredi popeti na sam vrh.

Posle kineske bašte, susedna japanska nije delovala toliko impresivno. Sklona sam da verujem da se oko ove japanske i nisu baš potrudili, kako bi kineska delovala još lepše i raskošnije.

Obe bašte su se pokazale kao sjajno mesto za osamljeno popodne uz knjigu. I zapravo su prvo takvo mesto koje nađoh od dolaska u Singapur. Na kraju to kašnjenje na trajekt i nije tako loše ispalo.

Letovanje u Kambodži / 21.01.14

Depresivne nemačke zime su nas terale da se svakog decembra spakujemo i nestanemo iz zemlje na bar 3 nedelje. Prethodna je zvanično zabeležena kao najtamnija od kada se meri vreme, te smo tako između novembra i maja proveli skoro 6 nedelja van tadašnje domovine. Ta zima nam je stavila do znanja da mi nismo baš sazdani od materijala koji bi mogao podneti takve životne uslove i podsetila nas da je vreme da se selimo, u toplije krajeve. Još negde tamo u oktobru dok smo životarili u amsterdamskom hotelu čekajući dan kada ćemo poleteti za Singapur, Miljana su podsetili da treba da iskoristi dve nedelje svog odmora iz 2013. do kraja godine. To nas je malko dočekalo nespremne. Taj dvomesečni amsterdamski hotelski život je već nekako bio kao odmor, znali smo da će novembar biti mesec traženja stana po Singapuru, a decembar useljavanja i raspakivanja te nam godišnji odmor nije baš padao na pamet. Tada sam po prvi put zapravo primetila da mi ni jedan jedini dan godišnjeg odmora od kada radimo nismo proveli kod kuće. Godišnji odmor nikada nije bilo nešto što se traći na raspakivanje kutija npr. Zapravo ta pomisao da imamo dve nedelje i da ostanemo u prostoru u kojem trenutno obitavamo me je blago užasnula. Činilo se kao neprihvatljiva opcija. Ne znam zašto doduše.

S druge strane bili smo do guše u poslu što je značilo da nemamo mnogo vremena za planiranje, a nikakvu spontanu ideju gde da idemo nismo imali. Problem je bio i u tome što ovaj deo sveta i nije baš prijateljski nastrojen prema srpskom pasošu. Dobijanje vize za većinu naših singapurskih suseda je formalnost, ali nam se ni formalnostima nije bavilo u tom momentu. Jedina zemlja u blizini za koju nam ne treba viza a nije obasuta snegom ili kišom u decembru, bila je Kambodža. Učinila se savršenom u tom momentu. Oboje smo se zaljubili u nju onomad kada smo putovali za Angkor i svakako planirali da je posetimo opet. Te su tako karte kupljene još tog oktobra i čamile u mejlu do decembra.

I decembar konačno dođe. Početak naše, kako će se ispostaviti kasnije, najusporenije dve nedelje na odmoru se konačno približio. Nije baš sve od početka bio opušteno. Prvo smo uspeli da zakasnimo na avion. Opet. To nam je već drugi put i počinjem već da se brinem. Ako ste se ikada pitali ko su ti idioti što kasne na letove sad ih znate. Sledeći let je bio tek oko 3-4 popodne, što je bilo nekih 10 sati kasnije. Singapurski aerodrom nije zabavan ako ste u japankama, i haljinici na bretele. Hladno je. Previše. Kao i svuda na zatvorenom jer oni baš vole da odvrnu tu klimu. Izaći napolje opet nije zabavno jer praktično izlazite na autoput koji je opet zaklonjen drugim autoputem koji visi iznad njega. Ovde su i autoputevi višespratni. Napolju je usled toga silna sparina i smrdi na izduvne gasove. Zašto jednostavno nismo seli na voz i otišli bilo gde van aerodroma stvarno ne znam. U tih deset sati smo uspeli da se nasmrzavamo, pojedemo loš doručak i gori ručak i odgjedamo Džuliju i Džuliju jer na aerodromu postoji bioskop a ona je bila na repertoaru.
No, to kašnjenje je jedina stvar koja je izazvala bilo koju neprijatnost u te dve nedelje. Iz nekog razloga ja se generalno osećam rasterećenije i opuštenije nego ikad ranije. I kad sam mislila da više od toga ne može, desila mi se Kambodža. Naš prvobitni put u ovu zemlju bio je deo Vijetnam-Kambodža-Tajland ture i kako je došla posle Vijetnama koji me je psihički samleo, Kambodža mi se tada činila kao najdivnija zemlja na svetu. Ne toliko sama zemlja, čak naprotiv, nego njeni ljudi. Meni se činilo da Kambodžance čovek može komotno da koristi kao melem za rane. Ja bih se prosto topila svaki put kada mi se neko od njih nasmeši. Nisam mogla sebi oprostiti što onomad nisam svo svoje vreme u toj zemlji provela. I već pre samog puta znala sam da ću u svakom momentu uživati.

Mesečeva luka

Sihanukvil (ក្រុងព្រះសីហនុ – Krong Preah Sihanouk) – naše prvo odredište i grad sa kraljevim imenom. Imenom oca današnjeg kralja – Norodoma Sihanuka. Čoveka čija su politička uverenja varirala koliko i raspoloženje žene u PMS-u. Onaj koji se u isto vreme borio za kolonijalno oslobođenje, podržavao Crvene Kmere, pa malo Kineze, pa malo Vijetnamce, pa Amerikance, manje-više taj je baš voleo da se savija kako vetar duva. Uz to je kažu voleo da svira i pravi filmove, sve to preko grbače naroda. Ali sve što je narodno je i njegovo, jer on je ipak kralj. Pre nego što su gradu promenili ime u njegovu čast, grad je imao mnogo romantičnije ime: Mesečeva luka. Takođe i Šivina luka, iz čijeg je imena ovaj mesec i izveden ali podnaslov jasno ukazuje na mog favorita.
Ovaj grad je poznato turističko naselje. Ima dugačke peskovite plaže načičkane ležaljkama, kafićima, i belim turistima sa tamnijim lokalkama. Na jednoj od plaža smo upoznali i lokalku koja nudi pedikir i manikir. Na isti nismo pristali ali smo se s njom potanko o svemu napričali. Te smo saznali da ima dve ćerke Lili i Lulu, kakve je starkelje po plaži startuju i kako ona eto i ne bi baš bila fizički probirljiva ali joj je jasno da svi oni traže samo zabavu za jednu noć te ih sve odreda odbija. A Kambodžanke su po njenim rečima vrlo naivne, lakoverne i romantične žene. No ono što mene silno zabavlja po Kambodži je to divljenje koje lokalke pokazuju prema našoj koži i želja da je fizički dodiruju. Te sam tako bila mažena i štipkana koliko nisam od malena. Ja sam se u nju zaljubila od prvog momenta zbog osmeha, a kada mi reče kako se slatko smejem i da se zbog toga od nas ne bi razdvajala da je deca ne čekaju, raspilavila sam se na onom pesku.

Malo smo zapravo vremena proveli u gradu. Prva četiri dana smo potrošili na ronilački trening tj. kurs posle kojeg dobijete sertifikat koji vam omogućava da ronite gde vam je volja. Bez njega ronilački centri ne žele da vam iznajmljuju opremu niti da vas vode na ronilačke ture. Ja i ronjenje baš i nismo u nekoj ludoj ljubavi. To je jedna od stvari koja me nikada preterano nije privlačila. Lepše mi je da gledam ceo taj podvodni šarenoliki svet na TV-u nego bezbojni uživo. Miljan je s druge strane lud za istim, i to je verovatno jedna od retkih stvari oko koje mi ne gajimo ista interesovanja. No, ljubav je ljubav i ako mužić hoće zeca, zeca će i dobiti. Ipak, ako on voli nešto, a ja volim njega prirodno je nekako da i ja zavolim to nešto tj. da se bar potrudim da zavolim. Dva, od ta četiri dana smo proveli na brodu roneći oko lokalnih ostrva. Ja sam uspela da razbudim ceo brod i unesem paniku u toku noći budeći se vriskom iz noćne more koja me je opsela. Uz to sam uspela da ispovraćam ceo želudac u povratku jer nas je uhvatila neka olujica na moru. Taj deo bi bio čak i smešan da se nisam osećala kao povraćka koja je izlazila iz mene. U jednom momentu dok sam nagnuta preko ograde praznila svoj stomak, primetih da još njih dvoje rade istu stvar. Izgledali smo kao likovi iz crtaća, tako naređani. No samo ronilačko iskustvo nije bilo loše uopšte. Ovaj deo Tajlandskog zaliva i nije baš poznat po nekoj nesvakidašnjoj podvodnoj lepoti. Naprotiv, poznat je po prevelikoj eksploatisanosti mora, te velikih riba praktično nema uopšte. Ono u čemu sam ja zaista uživala je osećaj lebdenja koji sam imala u vodi. Identičan je mojoj ideji o osećaju koji bih imala da sam se kojim slučajem rodila kao ptica. Iako nisam imala tu sreću da lebdim u vazduhu, nekako sam to upravo tako zamišljala. I dok me je taj podvodni svet ostavio manje više ravnodušnom, kretanje kroz njega mi je pričinilo neverovatno zadovoljstvo. I već sa nestrpljenjem čekam sledeću priliku da zaronim ponovo.
Iako je Sihanukvil najmanje hvaljen od strane bekpekerskih vodiča, optužujući ga da je previše komercijalan i pretrpan turistima, meni je nekako ostao u divnom sećanju. Činilo mi se da su Kambodžanci u njemu nekako dodatno opušteni, nasmejani i uslužni u poređenju sa drugim mestima.

Kampot

Kampot se nalazi jugoistočno od Sihanukvila, ka granici sa Vijetnamom. Grad je malo uvučen u kopno te ne izlazi na more, niti ima tu morsku atmosferu. Jako smo se kratko zadržali u njemu. Stigli smo popodne iz Sihanukvila i već narednog dana krenuli dalje za Kep. Ovaj grad se nalazi u blizini Bokor planine koju smo prvobitno nameravali da posetimo, ali smo od izleta odustali to veče. Shvatili smo da ćemo morati da žrtvujemo dan na ostrvu ili u glavnom gradu za taj izlet, a to mi se baš i nije radilo. Planina je čuvena po magli koja je prekriva u jako kratkom vremenu i istom brzinom napušta, po spomeniku na vrhu, napuštrnom hotelu/kazinu i vodopadima. Na žalost po kambodžanskoj divljini ne možete mnogo da lunjate. Šume su i dalje pune bombi i veći deo praktično neprohodan. Do svih ovih znamenitosti se stiže putem i za nas bez samostalnog prevoza to pi značilo priključenju nekoj turi ili plaćanje vodiča i prevoza do tamo. Sve to mi se nekako nije radilo na taj način. Problem, ako se problemom može nazvati, je što sam o celoj planini prvo čitala kod Sneže na blogu. A ona putuje bajsom. Nekako mi se činilo nestvarno da zabijem šator negde tamo na vrhu brda, ako je moguće s pogledom koji je ona imala, i zanoćim na tom čarobnom mestu. Sa vodičem za vratom ili vozačem s kojim moram da se pregonim oko susreta i vremena, činilo mi se da ništa od toga ne bi bilo približno onome što sam zamislila. Tako da se odlazak na ostrvo i gubljenje po prestonici činilo daleko privlačnije.

Krabagrad

Kep je Kampotov komšija i poznat je po svojoj pijaci kojom dominiraju krabe. Odavno nisam posetila pravu pijacu, te mi je prijalo tumaranje po istoj. Zabijali smo lokalcima objektive u lice i tezge, smešili se i klimali glavom do besvesti, ali hranu jeli nismo. Ja i komadi mesa ne idemo zajedno, a za ostalo mi se nije rizikovalo da kvarim stomak. Pretpostavljam da je za nekoga ko voli ribu i morske plodove pijaca u Kepu rajsko mesto. Od pijace ka istoku vodi duga staza uz more. Sa leve strane su nam ostajale oronule, napuštene stare zgrade mestimično zarasle u zelenilo i naseljene majmunskim porodicama. Život ponovo počinje kada se stigne do glavne gradske plaže. Plaža je minijaturna, i u decembru opsednuta belim turistima. Još smo neko vreme šetali ka luci dok nas sunce nije primoralo da se vratimo u svoj privremeni dom. Vreme je konačno bilo da provedemo bar ostatak tog jednog dana ležeći u hladovini kraj bazena i čitajući knjigu. Sebe smo u toku boravka u Kepu počastili odsedanjem u kompleksu sa luksuznijim bungalovima, sve pod izgovorom da ispraćamo staru i dočekujemo novu godinu upravo dok smo tamo. Novu godinu smo, kao i sve pre nje, dočekali spavajući jer smo se zanesvestili od umora već negde oko 10 uveče.

Zečje ostrvo

Zečje ostrvo (កោះទន្សាយ, Koh Thonsáy) se nalazi nadomak Kepa. Toliko je malo da se može obići bez problema peške. Ima svega tri plaže, po koju kuću i nekoliko bungalova za one koji bi na ostrvu da zanoće. Jedna od plaža je zaista prekrasna i jedina plaža u Kambodži koju bih ja nazvala lepom. Ima zapravo lepih i u Sihanukvilu ali kao što rekoh one su uglavnom preposećene, pa ne mogu baš ni da dođu do izražaja. Ova plaža je jedna od onih čija voda je toliko čista da kada sednete u plićak jata ribica vas momentalno okruži. Ovo mesto je kao stvoreno za meditaciju, polagano celodnevno opuštanje, za sedenje i gledanje u daljinu, dug zagrljaj, sanjarenje. Ostrvo bez vode i struje, pokojim ribarom i ribarkom lađom, ostavljeno da postoji u nekoj svojoj paralelnoj dimenziji.

Penino brdo

Peni (ne ona iz Bing Benga) je dama koja je po legendi krenula na reku da zahvati vodu i na reci našla trulo drvo lumbanga kako plovi. U njemu je bilo 5 statua Bude, četiri bronzane i jedna kamena. Te statue su smestili u hram na vrhu brdašca te otuda i ime Penino brdo ili Pnom Pen (ភ្នំពេញ). Zanimljivo je da Kambodžanci vole svemu da daju opisna imena. Sam jezik je takav da će radije reći “ono za kuvanje” nego lonac. Ovde naravno karikiram čisto da bi bilo jasnije. Pnom Pen je pravi azijski grad; bučan, zagađen, prljav, živ, uzburkan, i u pojedinim delovima ulickan. U ulickane delove i turističke atrakcije nismo zalazili. Kad si u Aziji treba uživati u azijskim stvarima. Te smo tako bez ikakvog cilja i plana lunjali po gradu, zavirujući u mesta koja su nam se činila zanimljivim. U jednom momentu smo poželeli doduše da svratimo u palatu ali nas nisu pustili jer moja majica nije imala rukave. Oni su se uvredili što bih ja tako nedolična u palatu, a ja sam se uvredila što oni od mene očekuju da nosim rukave na +30 stepeni. Smatrala sam da je moj trud da suknjicu zamenim pantalonama, a japanke patikama već dovoljna žrtva. Do sporazuma nije došlo, te smo tako propustili ulazak u palatu. Tu negde baš oko palate zalutasmo u lokalni hram. Sam hram je deo kompleksa u kojem se nalaze grobnice i domovi za budiste. Atmosfera u kompleksu nije baš monaška. Bilo je poprilično smeća oko grobnica. Pored jedne čak i govno. To što su grobnice zašiljene i visoke nije smetalo nekome da svoje nezadovoljstvo iskaže kenjanjem pored. Ceo kompleks je mini grad za sebe, sa uređenim okućnicama, prostrtim vešom, minijaturnim radnjama, usnulim kučićima. Monasi su mahom bili mladi, zavaljeni u hladu kojekuda, obično nosa zabijenog u mobilni na kojem su nešto kuckali. Fejsbuk nije zaobišao ni budističke hramove. Okolo je iz nekog razloga bilo puno policajaca koji su raspojasani, zavaljeni na trotoaru igrali karte u hladovini. Na jednoj od statua, visila je policijska uniforma, kao da je upravo za tu svrhu i pravljena. U jednoj od okućnica nizale su se baštenske figure u raznoraznim božanskim obličjima. Monasi bi nam se javljali poneki nudeći da poziraju za slikanje. Drugi opet nisu bili mnogo zainteresovani za nas. Ceo taj svet je bio istrgnut iz ostatka Pnom Pena. Nismo u prestonici radili, niti videli ništa konkretno a opet čini mi se da smo ušli u samu dušu grada.

Čitavo vreme u Kambodži činilo mi se upravo tako. S jedne strane ovaj put će ostati upamćen kao jedan na kojem se nije baš mnogo dešavalo spolja. No za onaj unutrašnji deo, po radosti kojom je ispunjavao dušu bio je više nego uzbudljiv i buran. Eh, taj nasmejani, blagi i prijatni kambodžanski narod mi je i dalje jedan od najbližih srcu. Na sreću sad smo blizu, te ćemo ih uskoro obići opet.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.