Retko pišem postove o gradovima. Ima ih gomila iz gradova u kojima sam bila stanovnik, ali više kao osvrt na neke specifične detalje, nego “prikaz celog grada”. Mada ponekad, kao sada, poželim da skupim, saberem i uguram sva osećanja u jedan post. To se obično desi kada odem u neki grad “nespremna”, a on me obaspe sa toliko divnih momenata da mi žao da to oduševljenje ostane nezapisano.

Valparaiso nam je bio zanimljiv zbog Aljendea. Gledali smo neki dokumentarac o njemu i gotovo svi intervjuisani prijatelji i saborci bili su iz Valparaisa. U tom dokumentarcu, Valparaiso je samo geografski bio zanimljiv, ta naselja po brdima su delovala interesantno. Sama naselja, niti su prikazivana detaljno, niti je sam Valparaiso dobio mnogo mesta u filmu. Kasnije će se ispostaviti da je sveopšta politička klima u Valparaisu levičarska, što je u kontrastu sa trenutnim čileanskim vrhom. Političke struje i dešavanja u Južnoj Americi su suviše kompleksne i specifične te ću se suzdržati od daljeg detaljisanja (donošenja suda), mada je neosporno da nam je Valparaiso upravo zbog toga i bio toliko zanimljiv.

U grad smo stigli autobusom, iz Santjaga. Vožnja je relativno kratka i autoput vodi kroz kraj koji je poznat po proizvodnji vina. S toga je ogroman kontrast, kad prolazeći kraj uređenih vinograda i sređenih zelenih površina uđete u grad. Nekada bogat grad kraj jedne od najznačajnijih svetskih luka. Danas samo ako dobro zagrebete ispod čađavih fasada centralnog dela grada, ako otklonite sve te ljude koji žive na ivici bede i njihova bespomoćna, izmučena lica, moćićete da zamislite lepotu i bogatstvo koji su ga nekada krasili. Taksi nas je vozio, prvo ka zapadu, ka magistrali sa koje smo mogli videti more i luku. Već taj deo, oko tog puta deluje malo sređenije i veselije. Mada more u Valparaisu, tu u gradu i ne deluje kao more. Kao u svim velikim lukama, usidreni brodovi i uslužne građevine uništavaju svu prirodnu lepotu te ogromne vode. S tog puta smo, u jednom momentu, krenuli da se penjemo ponovo uz brdo. Tu odprilike, počinje Valparaiso sa razglednica, onaj muralima prekriveni, bojama ušarenjeni, deo grada. Onaj u kojem srećete turiste sa fotoaparatima. Krcat restoranima, džidžabidžarnicama, ljudima, šarenišem. Naš smeštaj je bio na vrhu tog svog turističkog meteža. Taman dovoljno daleko da nas turisti ne uznemiravaju, i dovoljno blizu da ne lipšemo penjući se uz brdo.

Mislim da smo se ulaskom u tu kuću, zapravo zaljubili u ceo grad. I niti je ta kuća tipični predstavnik grada, niti je taj kraj to, ipak upravo oni su mesta zbog kojih smo odlučili da se u Valparaisu “nastanimo” duže nego što smo prvobitno planirali. Stigli smo u ono suludo vreme dana, kad sunce polako već zalazi, kad svetla u sobama još uvek ne palite i ne primećujete koliko je mračno, ako niste ušli spolja. Na samoj kući nije bilo nikakvih naznaka da je u pitanju privatni smeštaj. Nakon našeg zvona i kratkog predstavljanja, vrata nam je otključao visoki, mršavi mladić. Propustio nas je u dnevnu sobu. Bila je pomalo mračna i tamna. Kad su oči krenule da nam se privikavaju na prigušeno svetlo, mladić je primetio da je odveć mračno i popalio svetla po kući. Kuća je tipski građena, kao većina u tom kraju. Ulazi se u usko predsoblje iz koga stepenice vode direktno na sprat, a u glavni salon prolazi se kroz ogromna vrata sa strane. Tavanice su izuzetno visoke. Taj glavni salon služio je kao recepcija i bio je opremljen u klasičnom, salonskom stilu. Teške zavese i tapete, ogromni komadi nameštaja, džinovski luster i kamin su mi delovali kičasto u onom prvobitnom mraku. No dok smo završavali plaćanje i registraciju, imala sam dovoljno vremena da obratim pažnju na detalje i uvidim sa koliko pažnje i stila je zapravo uređen taj deo. Ostatak kuće će takođe pokazati da je salon upravo namerno, kao kakav muzejski eksponat tu da pokaže kako su nekada ove kuće izgledale. Na njega se nastavljao ogroman trpezarijski prostor sa direktnim izlaskom na baštu. Na tom mestu ćemo svako jutro uživatu u izuzetnom doručku, neverovatnoj kafi i čarobnoj atmosferi. Neko se izuzetno trudio da od tog mesta napravi raj. Na gornjem spratu centralno mesto zauzima prostor za odmor i mini biblioteka. Među knjigama uglavnom knjige o arhitekturi i uređenju prostora. Mladić nam objasni kako je vlasnik arhitekta i kako su svi vlasnici kuća u tom delu grada ograničeni sa unutrašnjim i spoljnim radovima jer je sve pod zaštitom UNESCO-a. Mi smo ostali zatečeni, svakim detaljem. Naša soba je bila prostrana i savršino uređena, besprekorno ulickana. Nisam očekivala takav komoditet, nakon onog susreta sa autobuskom stanicom. Iako je za Južnu Ameriku tipična ta ogromna razlika između bogatih i siromašnih, nigde je nisam iskusila do te mere kao u Valparaisu. Ta kuća, kao da je bila u nekom drugom svetu. Ceo taj turistički deo Valparaisa ostavlja isti utisak, ogroman je kontrast u odnosu na ostatak grada.

Druga ljubav se desila već sutradan, dok smo tumarali turističkim delom, slikali murale i grafite, zavirivali u prodavnice i galerije. Postoje dva tipa galerija u Valparaisu, one u kojima su izložena dela savremenih, već poznatih, čileanskih umetnika i one manje u kojima se prodaju slike manje cenjene, od strane umetničkih autoriteta, i kojekakve turističke džidžabidže. U jednoj takvoj smo upoznali Divljeg Oregana. Do kraja mi Oregano nije objasnio zašto je odlučio da mu umetničko ime bude baš taj začin tj. biljka. Njegova galerija je bila smeštena zapravo u kući u kojoj je živeo. Kuhinja i trpezarija su samo barom bile odvojene od izložbenog prostora. Na spratu je živeo u jednoj sobi, a drugu iznajmljivao turistima. U svom tom mnoštu izloženih stvari, Miljanu nije promaklo par slika vrednih pažnje. Tu smo se dotakli priča o aktivizmu, položaju Mapuče naroda i sveopštem stanju umetnosti u Čileu. Upravo zahvaljujući njegovim preporukama došli smo i do Hozea, koji je potomak španskih fašista. Sam po sebi totalno komičan lik. Živeo je u toj ogromnoj kući koja je služila i kao galerija. S njim smo uglavnom provodili dane. Zavlačeći se na mesta na koja normalno ne bi išli, ispijali pisko u vreme kada to radnom svetu nije pristojno i vodeći beskrajne razgovore o svemu i svačemu. Njih dvojica su najviše doprineli tome da se u Valparaisu osećamo kao kod kuće. To neobavezno svraćanje na kafu kad smo u prolazu u toku dana ili vince noću učinili su svoje. Kod Hozea u galeriji je uvek bilo živo. Ljudi su dolazili i odlazili, galerija je otvorena po celu noć i meni je pre nalikovala kakvoj birtiji u kojoj je vino za džabe a zidovi ukrašeni neverovatnim platnima, negoli umetničkom prostoru.

Upravo kod njega smo upoznali i Ursulu koja je putovala obalom Južne Amerika i pravila dokumentarac o propalim lučkim gradovima. Ursula je pokušavala da nam objasni besmisao čileanske politike i umrtvljenost preumornog, osiromašenog naroda koji je izgubio želju da se za bilo šta bori ili zalaže. Pokušala je da nam objasni i Pinočeovo vreme, i sa gnevom govorila o zloupotrebi kulture Mapuče naroda od strane aktuelne vlasti. Sve to je zvučalo toliko poznato i besmisleno, koliko i istorija i politika podneblja sa kojeg i sami dolazimo. Zajedno smo se grozili na ono što bi se moglo nazvati alternativom, i složili se na neki način da smo počeli da veličamo i slavimo mizeriju u kojoj smo odrasli.

Kod njega smo upoznali i Lonka. Lonko je zapravo Oreganov prijatelj i njegov omiljeni umetnik. Sreli smo se kod Hozea, jer su u njegovoj galeriji smešteni neki od njegovih najboljih radova. Nekoliko metara dugačka platna ispunjena Mapuče istorijom. Lonkova inspiracija su ređe stare priče i mitologija, a češće savremena borba njegovog naroda za osnovna prava. Trenutna čileanska vlast učesnike protesta i aktiviste Mapuče naroda tretira po anti-terorističkom zakonu koji je Pinoče uveo da bi se obračunavao sa protivnicima. Ovo za posledicu ima praktično, potpunu obespravljenost pripadnika ove grupe. Na njegovim platnima su oslikani uglavnom događaji iz novije istorije, a stil mu je takav da kroz crtež i motive pokušava da održi karakteristike Mapučea. Te nam je tako objašnjavao pojedine simbole i paterne koji su često korišćeni kao mustra za vez na garderobi ili ukrasnim predmetima. Jedini način na koji su Mapuče zapisivali istoriju i verovanja, jer njihov jezik ne poznaje pismo. On ih je učio od svoje bake, koja se i sama bavi vezom.

Meni je Valparaiso, upravo najviše ostao u sećanju po toj društvenoj angažovanosti. I dok je mnoštvo murala zaista samo lepo, ogromna većina ima snažnu političku i društvenu pozadinu, baveći se temama kolonijalizma, potlačenosti indijanskih naroda, feminizmom. Svuda po gradu, bili su upečatljivi plakati koji su pozivali na skupove i tribine koje se upravo, opet bave, gorućim socijalnim problemima.

U vreme kada smo mi bili u Valparaisu, Amerikanci su premestili svoju ambasadu u Jerusalim i to je izazvalo spontano okupljanje u gradu, u znaku protesta. Nije mi moglo promaći, da su se između palestinskih zastava i parola o palestinsko-izraelskom konfliktu promaljale, feminističke parole, parole protiv porodičnog nasilja, slike Aljendea, pa čak i komunističke zastave sa Lenjinom.

Valparaiso je verovatno i jedini grad na kojem se pank koncerti organizuju na otvorenom, u sred prometnog dela grada, a ogroman broj ljudi se entuzijastično okuplja u publici. A po broju kafića i barova iz kojih trešti pank muzika verovatno je prvi u svetu.

I čak i da nije bilo svega gore navedenog, Valparaiso bi bio jedan od lepših južno američkih gradova. Sva ta brda i naselja po njima, kuće u jarkim bojama i neverovatan pogled na more, dovoljni su da vam srce štrecne svako malo. Nama je definitivno ostao u sećanju kao mesto koje bi rado nazivali domom. Grad koji je spojio nespojivo. I sad na kraju posta, dok ga čitam u celini, uviđam koliko su mi raštrkane i nespojive misli. Kako pokušavam da se fokusiram na grad, a ne uspevam uopšte, jer njegovi ljudi žele da se utrpaju u svako sećanje i misao. Kad kažem grad, mislim na onaj deo bez ljudi, na ulice, kuće, stare liftove koji spajaju vrhove brda sa morem, beskrajne stepenice, kilometrima duga penjanja i spuštanja. Tek sad uviđam, koliko su mi te stvari zapravo bile sporedne. Ali upravo zato, iako mi ovo odsustvo reda i pravog koncepta u postu “smetucka”, čini mi se da savršeno oslikava nered u mojoj duši koji je ovaj grad napravio.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.