Park sa pticama

Singapur ima nekoliko zooloških vrtova. Neki od njih su usko specijalizovani, kao recimo ovaj sa pticama o kojem vam pišem danas. U obilazak ovog parka smo krenuli po preporuci poznanika. Mi smo njemu oduševljeno pričali o sličnoj stvari koja postoji u Kuala Lumpuru i našoj oduševljenosti njihovim ptičijim parkom, kad nam on reče kako je ovaj singapurski zaista impresivan. I da pretpostavlja, mada onaj “naš” video nije, da ovaj mora biti bolji. Nekako smo se i mi poneli onom, ko zna kakvo čudo Singapur može da napravi sa svim tim svojim parama, te krenusmo u obilazak istog.

Ja sam razočarana bila još od ulaza. Miljanu je trebalo malo više vremena da se razočara. Da se odmah razumemo, park je impresivan, lepo je uređen, Singapurćani su očigledno spiskali silne pare u njega. Treba da vidite samo te drvene staze, mostove i veštačke vodopade pa da vam se zavrti u glavi. No, moj problem je što sam ga ja konstantno poredila s onim u KL-u, a ovaj singapurski nije ni nalik njemu. Ovaj ima koncept klasičnog zoološkog vrta, samo što u njemu drže isključivo ptice. Većina je ograđena u posebne, male kaveze kao u klasičnom zoo vrtu. Postoje jedan veći i nekoliko manjih delova parka gde uđete u mrežom opasane predele gde ptice “slobodne” lete oko vas. No, taj deo je više nego neimpresivan posle zoo ptičijeg parka u KL-u. O ovom nameravam svakako da pišem post pa neću u detalje, ali reći ću vam ukratko da se u njemu ptice kreću slobodno oko vas, jedu vam iz ruke i vole da se maze i češkaju po glavi. Posle jednog takvog doživljaja pretpostavljam da će za mene svaki zoološki vrt sa pticama u budućnosti biti razočarenje.

Na vrh svega, Singapurćani od svega vole da prave cirkus. Te tako u parku postoji bina i mini predstava sa pticama. U toku nje oni kao demonstriraju ponašanje ptica u divljini. No ipak najviše oduševljenja je izazvao papagaj koji zna da broji do deset na kineskom i engleskom i peva na tri jezika. Cirkus, kažem vam ja. Te cirkuske ptice su izgleda baš dobro dresirane i nemaju baš želju da odlepršaju iz parka te su one slobodne na ulazu u park. Tj. jedine su koje nisu u kavezu ili u nekom prostoru, fizički previše ograđenom od okoline. Mada ni njima ne možete baš da priđete blizu.

Sve u svemu, ako niste obišli onaj u Kuala Lumpuru ili neko slično čudo od ptičijeg parka, pretpostavljam da će vas ovaj totalno oduševiti. U suprotnom, nećete mnogo propustiti, ni ako ga zaobiđete. Više o parku možete naći na njihovom sajtu.

Savska mahala

Već treću godinu zaredom dolazimo u Beograd na brzaka. Mada da budem preciznija, već nekih 7 godina nisam provela kvalitetno vreme u Beogradu. Ako se ne varam, nakon preseljenja u Nemačku, dve godine čak uopšte nismo ni dolazili. Ponekad ugrabimo prepodne ili popodne slobodno i to je otprilike to. Ostalo ode na familiju. Po koje veče na izlazak sa prijateljima. Ali i ovo jako retko, jer mi smo već ljudi u godinama. Nama se oči oko 10 uveče već sklapaju.

Ove godine smo uspeli da ugrabimo jedno prepodne. I to jutro smo odvojili za šetnju po Savskoj mahali, među Beograđanima poznatijom kao Savamala. Ja sam oduvek imala čudan odnos prema ovom delu Beograda. Mrzela sam ga i volela nekako istovremeno. Zbog sve te buke, zagađenog vazduha i gužve bio mi je malo previše uznemiravajući kad poželim da se negde prošetam. Uvek nekako i poluvlažan, prljav, smrdljiv. I dan danas, kad pomislim na taj deo grada, ja čujem autobus ili kamion koji skreće s Brankovog mosta ili zvuk onih drndavih, starih tramvaja i njihovih preglasnih zvona. Opet, uz Savu je, i mnogo sam volela da šetam po tom delu obale. Krenem skroz od Kalemegdana, prođem ispod jednog, drugog, trećeg mosta i završim na Adi. To je toliko davno bilo, da četvrti nije ni bio u izgradnji kada sam poslednji put tom stazom šetala. A čini mi se da sam bar stotinu puta prošetala tuda. No eto, i pored toga, ne mogu da se setim pojedinih delova.

Onda je neko napravio taj Mikser festival i promenio sliku Savamale koju sam ja uglavnom gradila između 1997. i 2001. Mislim, ona je i dalje jednako bučna, i one zgrade se i dalje ljušte od zapuštenosti i vlage, ali malo je bar taj prizemni deo postao šareniji i veseliji od silnih grafita i lokala koji u međuvremenu nikoše. Iako ti grafiti tu stoje već godinama. Bar neki od njih. Ja sam tek ove godine našla vremena da ih obiđem i uživam u njima po prvi put. I baš mi se nekako dopada u šta se pretvara taj deo grada. Iskreno se nadam da taj deo nije obuhvaćen onim modernim planom Beograda na vodi. Ja se sve trudim da ostanem neinformisana o istom, da bih se što manje jedila.

No eto čak i ako je sravne sa zemljom, ostaće mi bar ovogodišnje slike, kad onih iz prošlog veka nemam.

2 komentara

Post napisala Marica, na dan 05/07/2014. Post se nalazi u kategoriji Serbia

Hip hip hipsteraj

Hipster je reč koju sam ja naučila u Berlinu. Berlinski hipster se lako prepoznaje na ulici, jer već svojim odevnim komadima, brcima ili bradom, odskače od okoline. No na stranu šala i banalizovanje čitavog hipsterskog bitisanja, za mene je taj pojam hipster pre svega simbolisao specifičan način na koji su sredovečni ljudi (30+), koji sebe doživljavaju mladima životarili po Prenclaueru i ostalim hip berlinskim naseljima. Pored hipstera je uz upečatljivo odevanje, uvek nekako išao i neki poluraspadnut bajs, ležanje na travi u parku, ispijanje kafe koja je delo nekog Novozelanđanina, ili fritz kole tj. lokalnog (po mom mišljenju) sranja od pića. S mojim mišljenjem o fritz koli se čak ni moj muž, koji se uglavnom sa mnom u svemu slaže, nije složio. Tako da vam savetujem da je ipak negde probate, biće da sam oko toga ipak ja u krivu. Ja i hipsteri se uglavnom ni oko čega nismo mogli složiti. Iskreno, stil im je bezličan jer svi izgledaju isto u tom svom vintaž fazonu, iako se iz petnih žila trude da izgledaju drugačije. O onim cegerima koje vukljaju da ne pričam. Šta se desilo sa torbama, rančevima ili bilo čim ne-cegerskim u Berlinu nije mi nikad bilo jasno. Muzika im je blagi očaj. Ni oko ove stavke se, kad bolje razmislim, Miljan i ja nikada nismo našli. Kings of Convenience ili onaj drugi smarački bend od istog lika i danas mi izazivaju blago dizanje želudca. U znak protesta ja sam se vratila Huliju Iglesijasu u tom periodu. Šta se desilo s pankom u našem berlinskom stanu, takođe će ostati misterija. Sva sreća pa se situacija od kada smo u Singapuru, bar što se muzike tiče, vratila na staro. Sve to prenaglašeno hipstersko, je mene pre svega smaralo jer je bilo toliko omasovljeno. Ali iskreno hipsterka “kultura” je Berlin činila boljim gradom. Oni su ti koji su od njega napravili mesto u kojem sam ja zaista mogla da uživam. Oni se smeše, vole grafite i znaju šta je dobra kafa. Dovoljna tri razloga da na kraju iz Berlina ipak odete sa malo više ljubavi za ovu ljudsku podvrstu.

U Singapuru mi hipsteri nisu nedostajali. Ovde se svi smeše, grafite teško i da imaš gde da metneš, a lokalna kafa je dovoljno dobra da mi se te izvorno talijanske i ne piju. A i generalno kafu slabije pijem, jer čaša sveže ceđenog voća košta manje od flaše vode. Ti klasični zapadnjački hipsteri, ovde svakako i ne postoje u tom obliku. Zato sam ostala pomalo zatečena kada sam tražeći neku knjižaru u Singapuru, pročitala kako se ista nalazi u hipsterajskom delu grada. Te smo u nedelju konačno krenuli u posetu istoj. Tu knjižaru ćete sigurno naći na listi onih najlepših, najpoznatijih ili nekih drugih naj naj knjižara. Ja sam odavno naučila da ne verujem tim listama, jer su te knjižare obično prepunjene turistima i nedostajaće im onaj mir koji u stvari u knjižarama i tražite. No ova knjižara jeste izuzetna jer se između ostalog ti ljudi bave i izdavaštvom, pa štampaju knjige mladih singapurskih autora. Do knjižare sam upravo tako i došla. Jedno veče smo totalno neplanirano naleteli na “nastup” dvoje mladih singapurskih pesnika Cirila i Puje (Cyril Wong i Pooja Nansi) koji su čitali svoju poeziju uz Pujinu pratnju na gitari. Ceo događaj je bio vrlo spontan i možda baš zato fenomenalan. Ja sam to veče kupila četiri knjige različitih singapurskih autora i ostala zatečena koliko su nadareni, maštoviti, hrabri i talentovani singapurki mlađi autori. Izdavač je naravno bio isti. I izdavač me je naravno doveo do čuvene singapurske knjižare – Books Actually. Knjižara je bila prepuna, kao što smo i očekivli. Izbor knjiga je bio fantastičan, što je takođe bilo očekivano. Volim te male knjižare u kojima vlasnik svojeglavo odbija da prodaje trenutne hitove. Knjižara definitivno ima svoj karakter i da je u njoj manje ljudi bila bi jedno od najčarobnijih mesta u ovom gradu. Iskopali smo dve vrlo zanimljive knjige, jednu sa pričama inspirisanim azijskom mitologijom i drugu o istoriji Singapura ispričanoj kroz kratke priče. I odatle šmugnuli napolje, u hipsterski Singapur.

E taj hipsterski Singapur nije ni nalik, onom Berlinskom. Sem naravno u jednoj stvari, kraj je prepun kafića sa prepoznatljivo dobrom kafom. Te ako u Singapuru osetite potrebu za stvarno dobrim espresom ili nekom od njegovih mlečnih varijanti, ovaj kraj i te kako vredi obići. Kraj je poznat pod imenom Tiong Bahru. I da budem sasvim iskrena, ako hoćete da vidite i malo neobičniju stranu Singapura, pila vam se kafa ili ne, ovo je definitivno mesto za vas.

Kao što već rekoh mi smo se u Tiong Bahru zaputili zbog knjižare. Gledajući mapu, čak smo bili duboko ubeđeni da smo u ovom kraju već i bili par puta. No nismo, te smo se tako zatekli u jednom jako neobičnom kraju. Sva sreća, kao što u jednom od ranijih postova već spomenuh, kad god zađete na neko mesto od bilo kakvog značaja očekujte turističke table sa informacijama. Što je sjajno, jer prva misao koja se zavrzmala po mojoj glavi je bila: Zašto su ove zgrade ovako netipične? Nije mi baš bilo najjasnije, šta osećam prema njima. Previše zaobljene za klasičnu singapursku arhitekturu. Nekako deluje otmeno iako je očigledno da je daleko od bilo čega luksuznog. Kao da se neko previše potrudio da napravi stanove za srednji-niži singapurski sloj. A verujte mi, Singapurćani se ne trude mnogo ni oko stanova koje izdaju za 2000+ evra mesečno. Opet, bili su u izuzetno dobrom stanju za stare zgrade, pa je bilo očigledno da su od nekog posebnog značaja za grad. Neko se stvarno trudio oko održavanja tog naselja.

Radi lakšeg razumevanja mog šoka, evo malog uvoda u singapurski stambeni prostor. U Singapuru ljudi uglavnom žive u zgradama. U novije vreme te zgrade su sve višlje, te tako mnogi već sada žive u neboderima. Zgrade su uglavnom grupisane u naselja. Nekad su ta naselja bila veća, a zgrade u njima niže. Postoje one luksuznije varijante, koje prave kojekakvi investitori i koje u sebi imaju čitav minijaturni sportski kompleks sa bazenom ili više njih, teretanom, terenom za tenis, skvoš ili opet više ovih terena. Jeftinije varijante ovih naselja uglavnom gradi država i njih mogu da kupe samo lokalci po mnogo povoljnijim cenama. Ove jeftinije varijante uglavnom liče na novobeogradske blokove i imaju sličan koncept. Ima naravno i kuća i specijalnih manjih zgrada, ali ova dva tipa dominiraju. Oba tipa su ružna na svoj način, ali ovi državni stanovi imaju malo više taj soc-realistični šmek. Ova naselja daju Singapuru specifično ružnjikav izgled, onaj novobeogradsko ružan izgled. Tako da kad god naletim na neki deo grada koji odstupa od tog soliteri – auto-putevi koncepta ja se oduševim kao malo dete. Ako obratite pažnju, na bilo koji post o Singapuru koji sam do sada napisala, ove stambene ružne višespratnice će uvek odnekle da izviru na mojim slikama. Od njih čovek ovde ne može pobeći.

Tiong Bahru je jedno od najstarijih naselja u Singapuru. Pre nego što je naselje podignuto, na njegovom mestu je bilo staro kinesko groblje. Ovaj kraj je inače veoma blizu kineske četvrti. Ime naselja je mešavina Kineskog i Malejskog jezika i u prevodu bi bilo Novo Groblje. Najstarije zgrade iz ovog kompleksa su građene 1936. Naselje je zamišljeno kao luksuzan kompleks, a stanovi namenjeni tadašnjoj višoj klasi. Međutim, prodaja im nije nešto preterano išla. Čak su tadašnji buržuji, umesto za svoju porodicu, stanove kupovali za svoje ljubavnice. Te je naselje bilo poznato i kao “stanište lepotica”. Ove zgrade su imale i podzemno sklonište u slučaju bombardovanja, koje im je više nego dobro došlo dok su Japanci tokom rata sejali bombe po Singapuru. Ove zgrade su nekako uspele da prežive te mučne godine. Kasnije, pedesetih, naselje je prošireno novim blokovima. Sve ove zgrade su izgledale moderno za svoje vreme. Toliko su lepo odrađene, da su postale vanvremenski lepe. Jedan od lepših primera arhitekture iz tog vremena. Već u to vreme naselje je izgubilo taj luksuzni šmek pa je u njega krenuo da se doseljava i sav onaj svet sa plićim džepovima. Zanimljivo je da ovaj kraj u poslednjih desetak godina ponovo postao izuzetno popularan. Što uopšte ne čudi ako prošetate malo po novim singapurskim blokovima. Ni u jednom od njih nećete naći toliko šarma. Dolazak ovog mlađeg sveta je verovatno i uzrok svih ovih hipsterskih kafića i restorana po kraju. Samo da se razumemo, daleko je to od onoga što se pod istim imenom prodavalo u Berlinu.

Lepota Singapura je upravo u tome što ta raznolikost kultura sve te postojeće trendove, transformiše u neku novu formu. Svemu daje neku lokalnu notu. Sve čini nekako posebnim. S druge strane, lokalci ovde vole luksuzne stvari. Oni neće “silovati” staro i novo i od toga praviti neki neudoban, neprirodan miks. Naprotiv, oni će inspirisani starim, napraviti nešto što će daleko prevazići ono iz čega je poteklo. To novo će buditi taj nostalgični osećaj nekom linijom, bojom, detaljem, ali i dalje će biti novo, modernije, udobnije, praktičnije. Možda je upravo to razlog, zašto u Singapuru konstantno imam taj osećaj da sam zalutala u budućnost. Ovaj kraj upravo budi takav neki osećaj. Kao da ste u nekoj verziji budućnosti koju su imali ljudi sedamdesetih godina prošlog veka. Vrlo zanimljivo, u svakom slučaju. Ovaj čudni kutak koji ne može da odluči da li pripada prošlosti ili budućnosti možete naći ovde.

Ulica šarenih pločica

Kada se priča o kineskoj četvrti u Singapuru, obično se misli na deo gde su se ugnezdili ulični prodavci, njen gornji deo prema istoimenoj metro stanici. Međutim kineska četvrt je monogo šira i za razliku od tog gornjeg dela koji daleko bolje prezentuje bilo šta kinesko, postoji i ovaj donji deo bliži poslovnom centru, koji je zapravo daleko od bilo čega tradicionalnog kineskog. Ovaj donji deo je praktično ceo restauriran, uređen, ucakljen i doteran za sav taj uposleni svet koji u njega dolazi posle posla na preskupe večere ili još skuplja pića. Na stranu cenovnik, ovaj kraj izgleda izuzetno lepo i prijatno ako u njega svratite pre te gužve u kasnijim satima. Dok se lokali tek spremaju za goste, poluprazne ulice ovog kraja izgledaju nestvarno. Svaka fasada je ukrašena mozaikom ili cvetnim pločicama. Jedna od centralnih ulica ovog dela je Ann Siang ulica.

Ann Siang ulica je ime dobila po Maležaninu iz Malake, koji je posedovao istoimeno brdo i ogromnu zemlju u ovom delu grada.
U ovoj ulici je osnovano najstarije kinesko udruženje Ning Yeung Wui Kuan, 1822. godine. U to vreme ova udruženja su bila česta i služila su da pomognu novim kineskim imigrantima da se snađu u Singapuru. Udruženja su okupljala ljude koji su dolazili iz istih krajeva Kine, pričali istim dijalektom i bili rodbinski povezani. Ovo udruženje je okupljalo Kineze iz Guangdung (Kvantung) provincije na jugoistoku Kine.

U ulici se smestio i jedan od najatraktivnijih singapurskih bioskopa Screening Room. Imaju vrlo zanimljiv koncept. Obično puštaju stare filmove, i sama projekcija se ne naplaćuje ali morate potrošiti određenu svotu na hranu ili piće u toku filma. Ni sama sala nije klasična bioskopska sala, nego pre domaćinski uređena soba u čijim udobnim sofama i foteljama možete da se prijatno ugnjezdite dok uživate u filmu.

Silni restorani i kafići naređani duž ulice deluju vrlo primamljivo. Ja do sada nisam probala ni jedan. U gradu punom jeftine hrane još uvek mi je suludo da obrok i piće plaćam više od par dolara. No ne sumnjam da bi ovi u Ann Siang ulici nadmašili svojom uslugom sva moja očekivanja.

Uličicu možete naći ovde.

Još zelenije

Juče smo imali gošće na ručku. Jednu Japanku i jednu Kineskinju koje su pokazale interesovanje da isprobaju srpsku klasičnu kuhinju. Birala sam ih pažljivo. Vidite, kad spajate živuljke od ove dve vrste morate biti vrlo oprezni. Treba vam vrlo tolerantan Kinez i antijapanski nastrojen Japanac. Kad tad u toku razgovora spomenuće se zlodela Japanaca nad Kinezima, za koje Japanac neće ni znati da su ikada vršeni i preko kojih Kinez neće moći tako lako da pređe. Sva sreća, pa naša Japanka od sinoć mrzi Japance više nego što ih mrze svi Kinezi zajedno. A i Kineskinja je bila mnogo više zainteresovana da otkrije šta su to tentacles hentai mange, nego za japansko-kineske odnose. U svakom slučaju, jedno izuzetno prijatno popodne koje se završilo nepotrebnim prejedanjem.

Sve te ugljene hidrate i mlečne masti trebalo je nekako istrošiti, te smo se još sinoć dogovorili da je red da odpešačima tu istočnu polovinu ostrva. Uz obalu. Dok ne spadnemo s nogu. Idealno do aerodroma, ali 20+ km po singapurskom suncu je daleko od realnosti. Za tu avanturu treba ustati ranom zorom. Plan je bio oko šest. No u šest, naš deo ostrva su napali gromovi i munje, pa je početak avanture bio odložen dok oluja ne prođe. Mi kao što je poznato živimo u tropskoj klimi. Što znači da kad grmi i seva napolje se ne izlazi. Sreća je pa to nevreme traje po sat najduže. No kako se kuća taman lepo razladila od tog pljuska iz kreveta nam se nije ustajalo još naredna dva sata. Na kraju smo naprosto promenili ceo plan i odlučili da prošetamo nekim od singapurskih parkova. Ili još bolje, spojimo gomilu njih u jednu dugu šetnju. Kako na zapadni deo ostrva slabo zalazimo odlučismo se za njega danas.

Prvo nas je na putu do parka omeo novi singapurski stadijum. To je jedan ogroman sportski kompleks pored kojeg mi moramo da prođemo na putu ka metrou. Gradili su ga poslednje četiri godine, i eto danas konačno ukloniše sve zaštitne ograde te ne odolesmo da prvo iscunjamo po njegovoj okolini. Te tako izgubismo još nekih sat vremena. Kada smo konačno stigli do početne stanice suočili smo se sa problemom broj dva. Stanica je, kao u ostalom i većina drugih, u podrumu tržnog centra. Te je trebalo malo procunjati i po radnjama. Isprobati suknju i dve bluzice. I odoleti iskušenju da kupim bilo koju od njih. I dok sam tako ponosno uživala u svojoj pobedi kupoholičarskih nagona, naletim na dućan sa aniama figuricama. Već sam znala da ne treba da ulazim, jer praznih ruku izaći neću ali mi vrag nije dao mira. Doduše moram priznati da Krillin (Dragon Bal) vredi svih potrošenih 18 singapurskih dolara. Podsetio me da bih mogla da se bacim na gledanje anime opet.

Nakon svih peripetija, zakoračismo najzad negde oko 11 u Mount Faber park. Penjali smo se stepenicama okruženi visokim tropskim drvećem. Početak je obećavao. No onog momenta kad smo se ispeli do asfaltiranog puta, situacija se promenila. Staza vodi uz put svo vreme. Automobila nema. Ni jedan nije prošao pored nas. Ali i dalje taj put ubija svu čaroliju šetnje kroz park. Doduše nismo odustali, jer nam je cilj bio da ako ništa drugo vidimo taj čuveni nadvožnjak Hendersonove talase, koji spaja ovaj park sa sledećim (Telok Blangah Hill park). Nadvožnjak je pešački most, koji prelazi preko istoimenog autoputa. Obložen je drvetom, a svaki talas je nadstrešnica ispod koje su klupe na kojima može da se divani u hladovini satima. Putokaz je dalje upućivao na nešto zvano “šetnja kroz šumu” pa se obradovasmo posle one šetnje uz put.

Međutim početak kroz, sad već, Telok Blangah Hill park nije obećavao. Opet se pretvorio u šetnju kraj puta. Tada već počesmo da gunđamo na kletu sudbu. Nije nam to gunđanje dugo ni trajalo naletesmo na neke metalne viseće mostove. Ispostavilo se da su baš oni to što smo tražili. Ni slutili nismo da će to biti šetnja iznad šume. Doduše, postoji i staza koja ide po zemlji, ali se Miljanu ova među oblacima više dopala pa smo se nje držali. S tom stazom zapravo prođosmo ceo park. Pogled na šumu s visine je impozantan. I cela staza nije uopšte kratka, ima skoro 2km u tim visećim mostovima. Taj deo nam je taman vratio želju za nastavkom ove parkovske ture. Viseći most se završava još jednim sladunjavim dizajnerskim čudom Alexandra Arch, koji nas je prebacio u novi, Hort park.

Hort park je dizajniran da služi kao mesto gde će Singapurćani da se upoznaju za raznoraznim biljem, grupisanim u manje bašte, staklenike i sale za prezentaciju. Izuzetno lepo osmišljen i organizovan prostor. U okviru njega se nalazi i simpatičan kafe/prodajni prostor u kojem možete da naučite kako da napravite svoju minijaturnu baštu, smeštenu u staklene vaze ili akvarijume. Hrana je sasvim pristojna i spremaju je od povrća koje se upravo u Hort parku i sadi. Na izlazu iz parka nalazi se ogroman rasadni centar koji snabdeva zelenišom sve parkove po Singapuru.

Obilaskom stazama oko tog rasadnika stiže se u novi, Kent Ridge park. Jasno vam je do sad da su svi ovi parkovi jedna ogromna zelena površina ispresecana autoputevima preko kojih se prelazi fensi mostovima. U ovom najnovijem parku čekala nas je još jedna viseća staza. Kako nam se ona u Telok Blangah Hill parku baš svidela, bukvalno smo proleteli put do nje. No kako stigosmo do početka staze tako postade jasno da danas njom nećemo šetati. Ista je baš ovaj vikend bila zatvorena zbog redovnog održavanja. Izraze na našem licu ne želim da vam rečima dočaravam. Te tako se “pokunjeni” vratismo kući. Ostade nam ta viseća staza za neki drugi put. Sve u svemu, šetnja Mount Faber parkom je bila najveće razočaranje a šetnja kroz šumu visećim mostovima kroz Telok Blangah Hill park najprijatnije iznenađenje. No, vrhunac dana je i dalje kupovina one figurice, zeleniš je tek na drugom mestu.