Balada o slanom moru

Većina mojih putovanja počinje snovima. Ne onim koji nastaju kada zaspimo, nego onim koje sanjam budna. Desi mi se tako da se dohvatim neke knjige, odslušam neku radio emisiju, odgledam crtani ili dokumentarac, pročitam neki strip, i zapadnem u snove. Misli mi zaposednu gomile slika. Vrlo detinjih. I dalje sebe vrlo živo zamišljam u svim naizgled nemogućim situacijama, zagubljenu u dalekim predelima. I onda ti snovi, u jednom momentu, prerastu u javu. Nikada stvarnost ne izgleda baš kao snovi. Obično je bolja, jer se stvarno živi. Jer stvarno hodam predelima o kojima sam snila, upoznajemo prave ljude, jedemo pravu hranu, izležavamo se na stvarnim mestima. Preplavljeni smo pravim osećanjima koja u nama ostaju dugo nakon putovanja. Ali i dalje svega tog pravog ne bi bilo da nije bilo tih snova na početku. Ti snovi su jednako bitni, jer bez njih na sva ova putovanja ne bih ni kretala. Zato se ja uvek vrlo živo sećam, tog prvog sna o nekom novom predelu. Tog momenta kada se u meni probudi interesovanje za neko novo mesto. Posle njega, slede godine snivanja, snovi se grade, moje avanture u njima ne prestaju. Moja glad da odem tamo negde, i iskusim sve to lično, postaje tolika da krećem da jedem samu sebe. Sve dok, pod teretom te gladi, ne krenem na dalek put. Onda konačno, doduše samo na kratko, sve ponovo dolazi na svoje mesto. Na kratko, jer je sve to jedan prokleti začarani krug. Što više vidim, više znam, više iskusim, sve više i sanjam. Snovi su sve veći, sve luđi. Ja sve nezasitija. Južna Amerika me tako, već godinama ubija. I kao da mi nije bilo dovoljno te patnje za njom, krenuh na put ka ostvarenju svog drugog najvećeg sna: Pacifika.

Već se po naslovu da zaključiti kada sam prvi san o Pacifiku usnila. Upravo čitajući jedan od najlepših stripova svih vremena: Baladu o slanom moru. Korto Malteze je u moje snove uplovio iz Politikinog zabavnika. Isti se u našoj kući čitao svakog petka, mnogo pre nego što sam ja naučila svih trideset slova. Upijala sam njegove avanture i nizala slike o pacifičkim ostrvima. No Pacifik je uvek bio tako daleko, činilo mi se nedostižan. Sve dok se nismo preselili u Singapur. Onda je postao bliži. Ja se sama ne bih baš tako brzo odlučila za posetu Pacifiku. Moji snovi su bili preveliki, da bih tek tako otišla bez jasnog i vrlo detaljnog plana. Ali, ja nisam samo ja već godinama. Ja sam sada Miljan i ja, a on je mnogo nestrpljiviji od mene u svemu. I on uvek hoće sve. I odmah. A jednom kada je želja izrečena glasno, iz mene ne i sačekaj nije moglo izaći. Samo jedno oduševljeno ‘ajde, propraćeno ogromnim osmehom na licu. Karte za Fidži su kupljene u roku od par dana i delilo nas je svega par meseci od naše prve, velike, pacifičke avanture. Ideja je bila da od Fidžija skoknemo do nekih drugih ostrva. Fidži nam se činio previše turistički i izvikan. Zato zasukah rukave i udubih se u mape Tihog okeana. No, ono čemu se nisam nadala u tom momentu, je da će mi ogroman projekat sesti na vrat, te da ću ostati bez imalo vremena za planiranje ovog puta. Te su tako mape ostavljene sa strane, i nismo im se vratili do poslednjeg vikenda pred put. Tog vikenda smo, totalno iscrpljeni od posla, odlučili da provedemo svo vreme na Fidžiju, shvatajući da nam ni za obilazak glavnog ostrva, te dve planirane nedelje odmora neće biti dovoljne.

Kad sanjam te svoje sulude snove, jasno je da razdaljine nemaju mnogo značaja. U snovima se lako stiže do raznoraznih predela. To što sam sada na Pacifiku, nije problem da se u sledećoj sekundi nađem u Beogradu. Suprotno tome, na javi mi je to jedan od najvećih problema. S druge strane, snove podrivaju priče, nestvarne slike, ilustracije. Pred put čovek čita vodiče, redoslede vožnje, praktične informacije. I ja se i dalje silno iznenađujem koliko sam daleko od stvarnosti, svaki put kada krenem u detaljnije planiranje puta. S obzirom da je vreme koje možemo da izdvojimo za put često kratko, uvek sam u silnom problemu kada shvatim da neću stići da proživim ni jedan procenat nagomilanih snova. Fidži nije bio izuzetak.

Fidži je jedna od turistički najeksploatisanijih država u Tihom okeanu. Za to treba zahvaliti blizini Australije i Novog Zelanda, čijim je stanovnicima to jedna od omiljenih turističkih destinacija. Međutim, većina ostrva je praktično nenaseljena, te je bez problema moguće naći svoj osamljeni kutak. Glavno ostrvo na Fidžiju je Viti Levu na kojem se nalaze prestonica Suva i međunarodni aerodrom smešten pokraj Nadija. Ovo je jedan od najprometnijih aerodroma na Pacifiku, i ako odlučite da dođete do Pacifika avionom, Nadi će uvek biti najjeftinija destinacija. Ovo nije slučajno, jer upravo je Nadi i polazna tačka ka najpoznatijim ostrvima koja pripadaju Mamanuka i Jasava grupi. Drugo po veličini ostrvo je Vanua Levu, a za njim slede Taveuni i Kadavu. Razdaljine među ovim ostrvima nisu male. I sem redovnih linija ka Mamanuka i Jasava grupi, na svim ostalim linijama brodovi saobraćaju, u najboljem slučaju jednom nedeljno. Međutim, raspored je vrlo nestabilan, a vožnje duge. Kako sam ja po svaku cenu želela da izbegnem ove dve grupe ostrva, a ipak želeći da uživam u čuvenim pacifičkim plažama, naš izbor se sveo na Kadavu. Iako je u to teško poverovati posle svih slika sa Pacifika, većina plaža na Fidžiju niti izgleda bajkovito, niti deluje primamljivo za kupanje. Doduše one koje izgledaju tako, prevazilaze sva očekivanja koja se mogu izgraditi gledanjem tih istih slika. Te ako se izuzmu ove dve grupe ostrva, Kadavu je jedino mesto na kojem možete uživati na bajkovitim plažama, s tom prednošću da na njega malo ko svraća. Tako se naš dvonedeljni odmor podeljen na nedelju dana uživanja na čarobnim plažama Kadavua i ronjenu oko istog, i nedelju dana u lunjanju glavnim ostrvom.

Po dolasku na Fidži, mnoge stvari su me vrlo prijatno iznenadile. Prva je bila upravo taj osećaj širine i praznine, koji imate čim se mrdnete iz Nadija. Unutrašnjost većih ostrva je paktično nenaseljena. Ostrva su brdovita i prekrivena zelenilom. Gde god smo zašli u šumu, polje ili plaže, osećali smo se kao osamljenici na pustom ostrvu. Ako bi katkad sreli kog lokalca, prosto bi se iznenadili. Naseljena mesta su mala, i iako imaju status grada, ne deluju gradski ni najmanje. Pre su me po nizini svojih kuća, širini ulica i usporenosti koja vlada na njima podsećali na neke manje varošice po Vojvodini. Doduše samo atmosferom, sve ostalo je daleko od bilo čega prepoznatljivog. Gradovi su izuzetno čisti, i sve je nekako prosto i na osnovnom nivou iako su daleko od siromaštva. Zbog života u Aziji sam počela da siromaštvo povezujem za prljavštinom, mada zapravo ono proističe pre iz prenaseljenosti i gužve, i povrh svega specifične strukture velikih azijskih gradova.

Ljudi na Fidžiju su priča za sebe. Svaki prolaznik će vas pozdraviti na ulici. Svaki slučajan susret biće propraćen uzvikom “Bula” (Zdravo), osmehom i kratkom pričom. Većina stanovnika po unutrašnjosti ostrva su starosedeoci. Ovaj narod, kao i većina ostalih stanovnika Pacifika, je na Fidži došao velikom migracijom koja je krenula od Filipina i Malezije. Visoki su i tamni, sa širokim spljoštenim nosevima, velikim, punim usnama i kovrdžavom kosom. Muškarcima to nekako stoji i delovali su mi izuzetno atraktivno. No žene su previše krupne, uglavnom ošišane kratko, i u globalu deluju grubo i muškobanjasto sa previše širokim ramenima i nedostatkom uskih strukova. Oko 40% stanovnišva su Indijci, koji su kao radna snaga došli na Fidži sa Englezima u 19.veku. Oni mahom žive po gradovima, te ih praktično nismo sretali po unutrašnjosti ostrva.

Zanimljivo je da su po unutrašnjosti sela obično mala, sa tek oko stotinak seljana. I svako od njih još uvek ima starešinu sela kod koga morate da tražite dozvolu za lunjanje po selu. Većina hotela na Fidžiju pripada strancima, no kako je zemlju nemoguće kupiti ako niste Fidžijac, oni se obično nalaze na zemlji koja pripada nekom selu. Te tako praktično celo selo živi na osnovu prihoda koje ostvaruju iznajmljujući zemlju i radeći u hotelu. Pri poseti selu, starešini valja poneti koren biljke od koje spremaju napitak koji se zove kava. Taj koren se samelje, stavi u tkaninu i praktično valja po drvenoj vangli punoj vode. Slično čaju, jačina kave zavisi koliko dugo držite tu improvizovanu “vrećicu” u vodi. Pre ili kasnije neko će vas poslužiti istom. Ukus je najsličniji mešavini južnoameričkog matea i crnog čaja. Starosedeoci obično piju kavu pre jela. Služi se u poluloptastim sudovima, i u zavisnosti od veličine posude bićete usluženi malom, srednjom ili velikom plimom. Pre nego što prihvatite posudu treba pljesnuti dlanom o dlan, a zatim ispiti ceo sadržaj u jednom gutljaju. Posle čega ćete biti počašćeni aplauzom. Mi smo imali praktično kava žurku na kojoj smo uživali u narodnim pesmama. Inače, Marica je često ime na Fidžiju, te nije retkost da se u pesmama upravo neka Marica spominje. Te sam tako imala čast da mi upravo starešina sela odsvira serenadu uz pratnju lokalnih ženskih glasova.

Svaki dan proveden na Fidžiju je za mene bio potpuno uživanje. Naš odmor tamo je odstupao od naših standardnih putovanja iz mnogo razloga. Te mi je to poslednje putovanje i zbog toga posebno drago. Ne znam da li mi je taj odmor toliko prijao zbog ljudi, predela ili okolnosti, no sve je nekako bilo na mestu. Iskreno, dve nedelje nisu dovoljne ni da se zagrebe bo Pacifiku. No, biće dovoljne kao osnova za građenje novih snova. Njih ću da sanjam do sledećeg puta.

Nema komentara

Post napisala Marica, na dan 30/09/2014. Post se nalazi u kategoriji Fiji

Kuala Lumpur

Probudila sam se pre Miljana. To se ne dešava tako često u poslednje vreme. Novi posao ga je istrenirao da se budi pre šest. Ja obično ostanem da se razvlačim u krevetu bar još nekih dvadesetak minuta nakon jutarnjeg alarma. Taman dok on obavi sve jutarnje rituale. Tek kada otvori vrata od kupatila, i svetlost koja dopire iz polu-otvorenih vrata napravi zlatnu traku na krevetu, vreme je da se i ja odvojim od jastuka. Onda sledi poljubac, par maznih reči i jedno dobro jutro. Dok stignem da se umijem, on je već na vratima spreman da krene. Rastajanje. Još par poljubaca, i još par maznih reči.

No sada smo na odmoru, u hotelskoj sobi, na 32. spratu, u Kuala Lumpuru. Stojim kraj prozora, koji prekrivaju ceo zid, od plafona, do poda. Gledam, čas na neverovatan pogled koji se pruža na još uvek polu-prazan grad, čas na usnulog Miljana. Razmišljam da li da ga budim. Žao mi je da mu prekidam snove, ali malo šta mi čini toliko zadovoljstvo kao taj prvi, jutarnji, ukradeni poljubac. I taj polusnen, zaljubljen pogled koji će mi uputiti pre nego što opet utone u san. Odlučujem da ga ipak pustim da se naspava. I dalje ima upalu uveta, i ko zna da li je noćas uopšte spavao. Ponovo bacam pogled kroz prozor. Kuala Lumpur izgleda magično, okupan prvim jutarnjim suncem, sa 32. sprata našeg hotela.

Par sati kasnije, konačno izlazimo na ulicu. Šetamo nasumično po kraju tražeći mesto gde bi mogli da uživamo u doručku. To se pretvara u gotovo nemoguću misiju jer nas grad toliko osvaja na prvi pogled da je teško koncentrisati se na bilo šta. Ne sećam se kada me je poslednji put, neki grad, tako na prečac, osvojio. Zvukovi, mirisi, ljudi na ulici, zgrade… sve mi se činilo sasvim potaman. Volim te gradove kojima očigledno nedostaje kvalitetan urbanistički plan. Gde se male zgrade naslanjaju na velike, stare na nove, lepe na ružne, gde je nemoguće naći patern u arhitekturi. Svaka zgrada je sama u svom svetu, ne pripada okolini, ne uklapa se ni sa kim, deluje pomalo buntovnički, svojeglavo, samostalno, drugačije. I dalje one čine celinu, i dalje tu ima nekog reda, i dalje su one postrojene u istu liniju ili prate istu krivinu. Ali i dalje svaka od njih ima neki svoj šmek, tako je sva važna i posebna. Sviđa mi se sve to što vidim oko sebe. Već tada naslućujem da će mi Kuala Lumpur postati redovna destinacija.

Kasnije tog dana krenuli smo u jedno od udaljenijih naselja, tražeći preporučene nam galerije. Nedostaje nam par slika za novi stan pa smo pomislili da bi Kuala Lumpur bio dobro mesto za traželjne “povoljne” umetnosti. Malo smo ga izgleda potcenili, jer što se cena umetnina tiče, visoke su koliko i u Singapuru. Iako smo se iz pohoda vratili praznih šaka, uživali smo u gubljenju po novo-otkrivenom kraju. Kuala Lumpur me je osvajao svakom svojom ulicom, prolaznikom, objektom, drvetom. Oduševljenje je verovatno dolazilo i otuda što je ogroman kontrast Singapuru. Singapur, iako ga ja neizmerno još uvek volim, nije lep grad. Zanimljivo je i uzbudljivo mesto, ali nema onaj tip gradske atmosfere koji mene osvaja. Kuala Lumpur ga ima. Osvojio me je poput Buenos Ajresa, Berlina, Beograda. Ima taj neki šmek poput Buenos Ajresa, samo što mu se centar malo više šljašti, ima daleko manje klošara i mnogo više onog šabanskog “glamura”. Kad je onaj, kulturni, umetnički glamur u pitanju Buenos Ajres je i dalje na najvišem mestu, ubedljivo iznad svih gradova koje sam ikada posetila.

Većinu vremena smo u Kuala Lumpuru utrošili na maratonske šetnje po gradu i obilasku poznatih i manje poznatih delova grada. Za mene je KL bio poprilična nepoznanica. Koliko sam malo znala o gradu najbolje govori činjenica, da sam ja stojeći s Miljanom na jednom od vidikovaca, u momentu shvatila da pojma nemam koliko smo daleko od mora. Da smo tu negde, blizu, bilo mi je jasno ali koliko je to u kilometrima blizine nisam imala pojma. Kuala Lumpur generalno nema šmek grada na vodi iako njegovo ime može da zbuni. Kuala Lumpur bi se manje-više mogalo prevesti kao blatnjavo ušće. Oko značenja imena zapravo postoje nesuglasice, jer izvorno grad nije bio Kuala Lumpur nego Kuala Lampa, od reči Lampang koja znači neprokrčena šuma. Šta god bilo u pitanju, šuma ili ušće, ostaje sigurno jedino da je blatnjavo. Samim centrom grada, ne dominira nikakva voda, mada imaju polupresušen kanal čiji su visoke zidine upućivale na mogućnost da nivo može biti i nekoliko metara višlji u toku kišne sezone. No, čak i ovako prazan, u januaru, bio je krajnje zanimljiv jer su bedemi iscrtani grafitima.

Postoji nekoliko turističkih atrakcije koje su mene ostavile potpuno bez daha te je sledećih par pasusa posvećeno njima.

Batu pećine

Batu pećine danas služe kao svetilište lokalnim Tamilima. Tamili su pored Kineza i Malejaca najbrojnija etnička grupa na ovim prostorima. Orginalno, ovaj narod živi na jugu Indije, i kada se govori o lokalnim Indijcima, upravo se na Tamile misli. Tamili većinom veruju u Hinduizam, i kao svoje vrhovno božanstvo slave boga rata Murugana, upravo zbog toga poznatijeg kao Bog Tamila. Najveća statua ovog božanstva nalazi se upravo ispred jedne od Batu pećina. Visoka je 42.7m i na nju je utrošeno čak 300 litara zlatne boje. Nije ni čudo da toliko šljašti. Iza Murugana treba savladati 272 stepenika da bi se stiglo do glavne pećine u kojoj se nalazi svetilište ovog božanstva. To je inače pećina sa najvišom tavanicom, i na jednom delu je obrušena te u njoj ima prirodne svetlosti.

Penjući se do nje ili silazeći od nje saletaće vas majmuni te sklonite svu vodi i hranu u rančeve. Negde na visini 150-og stepenika, sa strane, se nalazi ulaz u tamnu pećinu. Ona nema nikakav religijski značaj, ali je otvorena za javnost. Te se možete priključiti jednoj od grupa u obilasku. Meni je obilazak bio vrlo zanimljiv iako je dug samo 2km. Vodič će vas upoznati sa svim stanovnicima ovih mračnih dvorana, sa posebnim akcentom na slepe miševe i njihova govanca zahvaljujući kojima ceo taj pećinski svet preživljava. Vodič nam je bila mlada dama, neverovatno šarmantna i vickasta, te su ta dva kilometra praktično proletela. Ova tura dobro dođe i da se razladite, kad upeče sunce. Nije previše hladna, i postoje svuda staze, te komotno možete u obilazak u japankama i haljinčetu na bretele.

U okviru kompleksa nalazi se i pećina posvećena, verovatno najslavljenijoj reinkarnaciji Višne, Rami. Ramina pećina je ispunjena šarenolikim statuama, i prikazuje njegov život. Kao da im ta sva boja koju su koristili za statue nije bila dovoljno šarena, i sama pećina je osvetljena šarenim neonskim lampama. Sama pećina je impozantna, ako od silnog šareniša i svetla uspete da se na nju uopšte i koncentrišete.

Park sa pticama

Postoji deo Kuala Lumpura u kojem su se nanizali jedna do drugih muzeji i specijalizovani parkovi. Kako nismo imali vremena da ih sve obiđemo, odlučili smo da izaberemo jedan mini zoo i jedan muzej za tu našu, prvu posetu KL-u. Što se da zaključiti po naslovu, u životinjskom svetu, pobedile su ptice. Ovaj park je ogroman, i kako su tačno uspeli da razapnu tu mrežu preko njega uopšte mi nije jasno. Takođe kako je održavaju, pored svih tih majmuna koji konstantno prave rupe sa spoljne strane, mi je je još veća misterija. Pitanje, kako su uspeli da naprave sve to toliko dobro, da dok ste unutra ni ne primećujete svu tu mrežu, ne usuđujem se ni da postavim. U svakom slučaju, ovaj park je izuzetan već sa tog tehničkog aspekta. A do ptica još nisam ni došla.

Do njih ćete doći odmah po ulasku u zoo. One šetaju i lete svuda oko vas. Hranu možete kupiti na nekoliko mesta u parku i ove ptice će vam bez imalo straha prići da ih nahranite. Ja nisam imala pojma da ptica od metar visine u mirujućem stanju, može biti toliko mazna. Miljan je stao pored jedne od njih da ga uslikam i ono što je usledilo mi je istopilo srce. Dotična dama mu je bukvalno naslonila glavu na njegovu ruku i krenula da se tare o njega, da ga “gricka” kljunom i otvoreno poziva da je pomazi. I tako je on nju mazio. A ptice vole da se maze i po glavi, i po kljunu, i po krilima. Čudo koliko mogu biti umiljata ova stvorenja. A pri tome mi je nismo hranili, niti prišli sa bilo kakvom namerom da je maltretiramo maženjem, verujući da bi je to uplašilo. Postoji takođe jedan manji deo parka po kojem se slobodno šepure papagaji, a koji je izdvojen od ostatka, verovatno bezbednosti radi ili njih ili ostalih ptica. Međutim čak i s njima možete da se mazite kad uđete u njihov ograđeni deo.

Ovaj park nudi jedinstveno iskustvo da priđete pticama izuzetno blizu, a da one nisu u kavezima. Nisu preterano ni strašljive ni stidljive. Naprotiv, većina je vrlo pitoma i druželjubiva. Meni je ceo događaj sa spomenutim maženjem ostao najupečatljiviji doživljaj iz KL-a. Valjda nisam očekivala da divlje ptice to rade. Iako sam recimo gledala da ćurke koje su moji gajili prošle godine, dozvoljavaju mom tati da im radi šta hoće, i pratile ga svuda u stopu, nisam očekivala da bi ove iz zoološkog vrta to dozvolile totalnim strancima. U svakom slučaju, nezaboravno iskustvo.

Muzej islamske umetnosti

Ne znam kako vi, ali ja kada pomislim na islamsku umetnost, meni se pred očima zaređaju beskonačne šarene pločice, mozaici, paterni, mnogouglovi, kružnice, kupole, kaligrafija.

Od muzeja islamske umetnosti u muslimanskoj zemlji očekivala sam mnogo. A dobila i mnogo više. Prvo je sama zgrada muzeja umetničko delo za sebe. Bela moderna zgrada, sa puno otvorenog prostora, magično iscrtanim kupolama, i neverovatnim mozaicima. U toku naše posete bila je izložba kaligrafije, a meni je upravo ona pisana arapskim jezikom najlepša. Od stalnih postavki najviše su me fascinirale stare mape i ručno prepisivana i koričana izdanja Kurana i izloženo paradno oružje. Još jedna stvar koja me asocira na islam su i zakrivljeni bodeži. U posebnom delu galerije izložene su makete čuvenih džamija. Mene su one po Kini najviše oduševile jer puno odstupaju od tipične arapske arhitekture.
Posle obilaska muzeja, pomislila sam da ću kupiti pola prodavnice koja se nalazi u sklopu istog. Ali ona me je blago razočarala. Sem izuzetno lepih izdanja Kurana, za koje ja lično nisam zainteresovana, malo šta mi se dopalo.

Gradski toranj

Naš hotel je bio upravo preko puta ovog tornja. Sve što je trebalo da uradimo da bi ga posetili, je da pređemo ulicu. I prešli smo je jedno veče u želji da vidimo KL sa visine. Prošli smo sve one formalnosti oko kupovine karata i čekanja lifta da bi na kraju došli do prve platforme. Koliko sam shvatila ima ih dve i druga je otvorena, nije zastakljena, kao ova na kojoj smo bili ali na žalost mi smo uboli jedinih 1-2 sata sa kišom tih dana te izlazak na drugu platformu nije bio dozvoljen. No ta kiša nas je s druge strane, naterala da u tornju ostanemo neplanirano dugo i uživamo u zalasku sunca. Vreme smo prekratili i ispisivanjem i slanjem razglednica.

Pogled sa tornja, kao pogled sa tornja, kakav bi mogao biti nego impresivan. Dobar deo grada se video i sa prozora naše sobe, ali smo sa tornja grad mogli da sagledamo u svim pravcima. Prvo smo gledali kako nebodere ovog magičnog grada pritiskaju sivi kišni oblaci, zatim kako ih poslednji sunčani zraci boje u zlatnu boju i na kraju kako nestaju u mraku.
Ako si ikada zateknete u Kuala Lumpuru, savetujem posetu ovom tornju upravo u smiraj dana.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Park sa pticama

Singapur ima nekoliko zooloških vrtova. Neki od njih su usko specijalizovani, kao recimo ovaj sa pticama o kojem vam pišem danas. U obilazak ovog parka smo krenuli po preporuci poznanika. Mi smo njemu oduševljeno pričali o sličnoj stvari koja postoji u Kuala Lumpuru i našoj oduševljenosti njihovim ptičijim parkom, kad nam on reče kako je ovaj singapurski zaista impresivan. I da pretpostavlja, mada onaj “naš” video nije, da ovaj mora biti bolji. Nekako smo se i mi poneli onom, ko zna kakvo čudo Singapur može da napravi sa svim tim svojim parama, te krenusmo u obilazak istog.

Ja sam razočarana bila još od ulaza. Miljanu je trebalo malo više vremena da se razočara. Da se odmah razumemo, park je impresivan, lepo je uređen, Singapurćani su očigledno spiskali silne pare u njega. Treba da vidite samo te drvene staze, mostove i veštačke vodopade pa da vam se zavrti u glavi. No, moj problem je što sam ga ja konstantno poredila s onim u KL-u, a ovaj singapurski nije ni nalik njemu. Ovaj ima koncept klasičnog zoološkog vrta, samo što u njemu drže isključivo ptice. Većina je ograđena u posebne, male kaveze kao u klasičnom zoo vrtu. Postoje jedan veći i nekoliko manjih delova parka gde uđete u mrežom opasane predele gde ptice “slobodne” lete oko vas. No, taj deo je više nego neimpresivan posle zoo ptičijeg parka u KL-u. O ovom nameravam svakako da pišem post pa neću u detalje, ali reći ću vam ukratko da se u njemu ptice kreću slobodno oko vas, jedu vam iz ruke i vole da se maze i češkaju po glavi. Posle jednog takvog doživljaja pretpostavljam da će za mene svaki zoološki vrt sa pticama u budućnosti biti razočarenje.

Na vrh svega, Singapurćani od svega vole da prave cirkus. Te tako u parku postoji bina i mini predstava sa pticama. U toku nje oni kao demonstriraju ponašanje ptica u divljini. No ipak najviše oduševljenja je izazvao papagaj koji zna da broji do deset na kineskom i engleskom i peva na tri jezika. Cirkus, kažem vam ja. Te cirkuske ptice su izgleda baš dobro dresirane i nemaju baš želju da odlepršaju iz parka te su one slobodne na ulazu u park. Tj. jedine su koje nisu u kavezu ili u nekom prostoru, fizički previše ograđenom od okoline. Mada ni njima ne možete baš da priđete blizu.

Sve u svemu, ako niste obišli onaj u Kuala Lumpuru ili neko slično čudo od ptičijeg parka, pretpostavljam da će vas ovaj totalno oduševiti. U suprotnom, nećete mnogo propustiti, ni ako ga zaobiđete. Više o parku možete naći na njihovom sajtu.

Savska mahala

Već treću godinu zaredom dolazimo u Beograd na brzaka. Mada da budem preciznija, već nekih 7 godina nisam provela kvalitetno vreme u Beogradu. Ako se ne varam, nakon preseljenja u Nemačku, dve godine čak uopšte nismo ni dolazili. Ponekad ugrabimo prepodne ili popodne slobodno i to je otprilike to. Ostalo ode na familiju. Po koje veče na izlazak sa prijateljima. Ali i ovo jako retko, jer mi smo već ljudi u godinama. Nama se oči oko 10 uveče već sklapaju.

Ove godine smo uspeli da ugrabimo jedno prepodne. I to jutro smo odvojili za šetnju po Savskoj mahali, među Beograđanima poznatijom kao Savamala. Ja sam oduvek imala čudan odnos prema ovom delu Beograda. Mrzela sam ga i volela nekako istovremeno. Zbog sve te buke, zagađenog vazduha i gužve bio mi je malo previše uznemiravajući kad poželim da se negde prošetam. Uvek nekako i poluvlažan, prljav, smrdljiv. I dan danas, kad pomislim na taj deo grada, ja čujem autobus ili kamion koji skreće s Brankovog mosta ili zvuk onih drndavih, starih tramvaja i njihovih preglasnih zvona. Opet, uz Savu je, i mnogo sam volela da šetam po tom delu obale. Krenem skroz od Kalemegdana, prođem ispod jednog, drugog, trećeg mosta i završim na Adi. To je toliko davno bilo, da četvrti nije ni bio u izgradnji kada sam poslednji put tom stazom šetala. A čini mi se da sam bar stotinu puta prošetala tuda. No eto, i pored toga, ne mogu da se setim pojedinih delova.

Onda je neko napravio taj Mikser festival i promenio sliku Savamale koju sam ja uglavnom gradila između 1997. i 2001. Mislim, ona je i dalje jednako bučna, i one zgrade se i dalje ljušte od zapuštenosti i vlage, ali malo je bar taj prizemni deo postao šareniji i veseliji od silnih grafita i lokala koji u međuvremenu nikoše. Iako ti grafiti tu stoje već godinama. Bar neki od njih. Ja sam tek ove godine našla vremena da ih obiđem i uživam u njima po prvi put. I baš mi se nekako dopada u šta se pretvara taj deo grada. Iskreno se nadam da taj deo nije obuhvaćen onim modernim planom Beograda na vodi. Ja se sve trudim da ostanem neinformisana o istom, da bih se što manje jedila.

No eto čak i ako je sravne sa zemljom, ostaće mi bar ovogodišnje slike, kad onih iz prošlog veka nemam.

2 komentara

Post napisala Marica, na dan 05/07/2014. Post se nalazi u kategoriji Serbia

Hip hip hipsteraj

Hipster je reč koju sam ja naučila u Berlinu. Berlinski hipster se lako prepoznaje na ulici, jer već svojim odevnim komadima, brcima ili bradom, odskače od okoline. No na stranu šala i banalizovanje čitavog hipsterskog bitisanja, za mene je taj pojam hipster pre svega simbolisao specifičan način na koji su sredovečni ljudi (30+), koji sebe doživljavaju mladima životarili po Prenclaueru i ostalim hip berlinskim naseljima. Pored hipstera je uz upečatljivo odevanje, uvek nekako išao i neki poluraspadnut bajs, ležanje na travi u parku, ispijanje kafe koja je delo nekog Novozelanđanina, ili fritz kole tj. lokalnog (po mom mišljenju) sranja od pića. S mojim mišljenjem o fritz koli se čak ni moj muž, koji se uglavnom sa mnom u svemu slaže, nije složio. Tako da vam savetujem da je ipak negde probate, biće da sam oko toga ipak ja u krivu. Ja i hipsteri se uglavnom ni oko čega nismo mogli složiti. Iskreno, stil im je bezličan jer svi izgledaju isto u tom svom vintaž fazonu, iako se iz petnih žila trude da izgledaju drugačije. O onim cegerima koje vukljaju da ne pričam. Šta se desilo sa torbama, rančevima ili bilo čim ne-cegerskim u Berlinu nije mi nikad bilo jasno. Muzika im je blagi očaj. Ni oko ove stavke se, kad bolje razmislim, Miljan i ja nikada nismo našli. Kings of Convenience ili onaj drugi smarački bend od istog lika i danas mi izazivaju blago dizanje želudca. U znak protesta ja sam se vratila Huliju Iglesijasu u tom periodu. Šta se desilo s pankom u našem berlinskom stanu, takođe će ostati misterija. Sva sreća pa se situacija od kada smo u Singapuru, bar što se muzike tiče, vratila na staro. Sve to prenaglašeno hipstersko, je mene pre svega smaralo jer je bilo toliko omasovljeno. Ali iskreno hipsterka “kultura” je Berlin činila boljim gradom. Oni su ti koji su od njega napravili mesto u kojem sam ja zaista mogla da uživam. Oni se smeše, vole grafite i znaju šta je dobra kafa. Dovoljna tri razloga da na kraju iz Berlina ipak odete sa malo više ljubavi za ovu ljudsku podvrstu.

U Singapuru mi hipsteri nisu nedostajali. Ovde se svi smeše, grafite teško i da imaš gde da metneš, a lokalna kafa je dovoljno dobra da mi se te izvorno talijanske i ne piju. A i generalno kafu slabije pijem, jer čaša sveže ceđenog voća košta manje od flaše vode. Ti klasični zapadnjački hipsteri, ovde svakako i ne postoje u tom obliku. Zato sam ostala pomalo zatečena kada sam tražeći neku knjižaru u Singapuru, pročitala kako se ista nalazi u hipsterajskom delu grada. Te smo u nedelju konačno krenuli u posetu istoj. Tu knjižaru ćete sigurno naći na listi onih najlepših, najpoznatijih ili nekih drugih naj naj knjižara. Ja sam odavno naučila da ne verujem tim listama, jer su te knjižare obično prepunjene turistima i nedostajaće im onaj mir koji u stvari u knjižarama i tražite. No ova knjižara jeste izuzetna jer se između ostalog ti ljudi bave i izdavaštvom, pa štampaju knjige mladih singapurskih autora. Do knjižare sam upravo tako i došla. Jedno veče smo totalno neplanirano naleteli na “nastup” dvoje mladih singapurskih pesnika Cirila i Puje (Cyril Wong i Pooja Nansi) koji su čitali svoju poeziju uz Pujinu pratnju na gitari. Ceo događaj je bio vrlo spontan i možda baš zato fenomenalan. Ja sam to veče kupila četiri knjige različitih singapurskih autora i ostala zatečena koliko su nadareni, maštoviti, hrabri i talentovani singapurki mlađi autori. Izdavač je naravno bio isti. I izdavač me je naravno doveo do čuvene singapurske knjižare – Books Actually. Knjižara je bila prepuna, kao što smo i očekivli. Izbor knjiga je bio fantastičan, što je takođe bilo očekivano. Volim te male knjižare u kojima vlasnik svojeglavo odbija da prodaje trenutne hitove. Knjižara definitivno ima svoj karakter i da je u njoj manje ljudi bila bi jedno od najčarobnijih mesta u ovom gradu. Iskopali smo dve vrlo zanimljive knjige, jednu sa pričama inspirisanim azijskom mitologijom i drugu o istoriji Singapura ispričanoj kroz kratke priče. I odatle šmugnuli napolje, u hipsterski Singapur.

E taj hipsterski Singapur nije ni nalik, onom Berlinskom. Sem naravno u jednoj stvari, kraj je prepun kafića sa prepoznatljivo dobrom kafom. Te ako u Singapuru osetite potrebu za stvarno dobrim espresom ili nekom od njegovih mlečnih varijanti, ovaj kraj i te kako vredi obići. Kraj je poznat pod imenom Tiong Bahru. I da budem sasvim iskrena, ako hoćete da vidite i malo neobičniju stranu Singapura, pila vam se kafa ili ne, ovo je definitivno mesto za vas.

Kao što već rekoh mi smo se u Tiong Bahru zaputili zbog knjižare. Gledajući mapu, čak smo bili duboko ubeđeni da smo u ovom kraju već i bili par puta. No nismo, te smo se tako zatekli u jednom jako neobičnom kraju. Sva sreća, kao što u jednom od ranijih postova već spomenuh, kad god zađete na neko mesto od bilo kakvog značaja očekujte turističke table sa informacijama. Što je sjajno, jer prva misao koja se zavrzmala po mojoj glavi je bila: Zašto su ove zgrade ovako netipične? Nije mi baš bilo najjasnije, šta osećam prema njima. Previše zaobljene za klasičnu singapursku arhitekturu. Nekako deluje otmeno iako je očigledno da je daleko od bilo čega luksuznog. Kao da se neko previše potrudio da napravi stanove za srednji-niži singapurski sloj. A verujte mi, Singapurćani se ne trude mnogo ni oko stanova koje izdaju za 2000+ evra mesečno. Opet, bili su u izuzetno dobrom stanju za stare zgrade, pa je bilo očigledno da su od nekog posebnog značaja za grad. Neko se stvarno trudio oko održavanja tog naselja.

Radi lakšeg razumevanja mog šoka, evo malog uvoda u singapurski stambeni prostor. U Singapuru ljudi uglavnom žive u zgradama. U novije vreme te zgrade su sve višlje, te tako mnogi već sada žive u neboderima. Zgrade su uglavnom grupisane u naselja. Nekad su ta naselja bila veća, a zgrade u njima niže. Postoje one luksuznije varijante, koje prave kojekakvi investitori i koje u sebi imaju čitav minijaturni sportski kompleks sa bazenom ili više njih, teretanom, terenom za tenis, skvoš ili opet više ovih terena. Jeftinije varijante ovih naselja uglavnom gradi država i njih mogu da kupe samo lokalci po mnogo povoljnijim cenama. Ove jeftinije varijante uglavnom liče na novobeogradske blokove i imaju sličan koncept. Ima naravno i kuća i specijalnih manjih zgrada, ali ova dva tipa dominiraju. Oba tipa su ružna na svoj način, ali ovi državni stanovi imaju malo više taj soc-realistični šmek. Ova naselja daju Singapuru specifično ružnjikav izgled, onaj novobeogradsko ružan izgled. Tako da kad god naletim na neki deo grada koji odstupa od tog soliteri – auto-putevi koncepta ja se oduševim kao malo dete. Ako obratite pažnju, na bilo koji post o Singapuru koji sam do sada napisala, ove stambene ružne višespratnice će uvek odnekle da izviru na mojim slikama. Od njih čovek ovde ne može pobeći.

Tiong Bahru je jedno od najstarijih naselja u Singapuru. Pre nego što je naselje podignuto, na njegovom mestu je bilo staro kinesko groblje. Ovaj kraj je inače veoma blizu kineske četvrti. Ime naselja je mešavina Kineskog i Malejskog jezika i u prevodu bi bilo Novo Groblje. Najstarije zgrade iz ovog kompleksa su građene 1936. Naselje je zamišljeno kao luksuzan kompleks, a stanovi namenjeni tadašnjoj višoj klasi. Međutim, prodaja im nije nešto preterano išla. Čak su tadašnji buržuji, umesto za svoju porodicu, stanove kupovali za svoje ljubavnice. Te je naselje bilo poznato i kao “stanište lepotica”. Ove zgrade su imale i podzemno sklonište u slučaju bombardovanja, koje im je više nego dobro došlo dok su Japanci tokom rata sejali bombe po Singapuru. Ove zgrade su nekako uspele da prežive te mučne godine. Kasnije, pedesetih, naselje je prošireno novim blokovima. Sve ove zgrade su izgledale moderno za svoje vreme. Toliko su lepo odrađene, da su postale vanvremenski lepe. Jedan od lepših primera arhitekture iz tog vremena. Već u to vreme naselje je izgubilo taj luksuzni šmek pa je u njega krenuo da se doseljava i sav onaj svet sa plićim džepovima. Zanimljivo je da ovaj kraj u poslednjih desetak godina ponovo postao izuzetno popularan. Što uopšte ne čudi ako prošetate malo po novim singapurskim blokovima. Ni u jednom od njih nećete naći toliko šarma. Dolazak ovog mlađeg sveta je verovatno i uzrok svih ovih hipsterskih kafića i restorana po kraju. Samo da se razumemo, daleko je to od onoga što se pod istim imenom prodavalo u Berlinu.

Lepota Singapura je upravo u tome što ta raznolikost kultura sve te postojeće trendove, transformiše u neku novu formu. Svemu daje neku lokalnu notu. Sve čini nekako posebnim. S druge strane, lokalci ovde vole luksuzne stvari. Oni neće “silovati” staro i novo i od toga praviti neki neudoban, neprirodan miks. Naprotiv, oni će inspirisani starim, napraviti nešto što će daleko prevazići ono iz čega je poteklo. To novo će buditi taj nostalgični osećaj nekom linijom, bojom, detaljem, ali i dalje će biti novo, modernije, udobnije, praktičnije. Možda je upravo to razlog, zašto u Singapuru konstantno imam taj osećaj da sam zalutala u budućnost. Ovaj kraj upravo budi takav neki osećaj. Kao da ste u nekoj verziji budućnosti koju su imali ljudi sedamdesetih godina prošlog veka. Vrlo zanimljivo, u svakom slučaju. Ovaj čudni kutak koji ne može da odluči da li pripada prošlosti ili budućnosti možete naći ovde.