postcards…
The world moves with me

Taujen dolina 07/09/2017

Kiša. Kiša opet. Kiša nas uporno prati na putovanjima. Ne smeta uvek. Ne smeta mnogo. Ali remeti planove. Put na Tajvan je bio put bez plana, pa na ovom putu nije smetala mnogo. Ali nas je naterala da ustanemo pre šest i krenemo ranije u skitnju. Ako ništa drugo, kiše na Tajvanu vam obično ostavljaju sunčana jutra na raspolaganju. Tajvanske letnje kiše vole da pljusnu posle podne.

Taoyuan Valley

Tražili smo idealno mesto za jednodnevnu šetnju kraj Tajpeija. Mesta je puno, ali stići do njih javnim prevozom nije uvek najlakša opcija. Na kraju smo se odlučili za Caoling stazu (Caoling Historic Trail – 草嶺古道), jer je početak staze blizu železničke stanice u Daliju (Dali – 大里), a završetak blizu železničke stanice Gongljao (Gongliao – 貢寮). Obe su na istoj liniji koja ih spaja sa Tajpeijem. Sad, kad smo znali mesto, krenuh da guglam o detaljnijim iskustvima prethodnih šetača. Prvi post me malo neprijatno iznenadio; deluje previše dosadno, ništa preterano lepo ili zanimljivo. Drugi post, opet ništa posebno. I tako još par njih, dok nisam naletala na jedan u kojem devojka opisuje kako se izgubila. Naime, negde je uspela da skrene sa puta i završi u Taujen dolini (Taoyuan Valley – 桃源谷). Za radoznale: Vratila se na kraju na pravi put i stigla je do kraja.

Taoyuan Valley

Gledajući njene slike, svatih da je vreme da promenimo destinaciju. Nećemo ići starim Caoling putem, nego u pohode čarobnoj Taujen dolini. Vratih se guglanju, ovog puta sa imenom doline. I konačno postovi i u njima slike kakve sam priželjkivala. Konekcija jednako dobra. Staza počinje kraj iste železničke stanice u Daliju, ali se ova završava u Disiju (Daxi – 大溪). Sve savršeno, dok ne stigoh do posta u kojem sada druga jedna, neizgubljena devojka opisuje magično mesto uz komentar kako su ga videli tek iz trećeg pokušaja. U prvom ih je kiša vratila nazad jer je stazu, zbog klizišta nemoguće završiti u tim uslovima. Drugi put su krenuli leti, a dolina bez hlada, toliko usijala da su svu vodu previše brzo istrošili. Te na kraju, ona zaključuje da je najbolje krenuti u šetnju u kasnu jesen ili zimu. Khm, khm… Mi smo u sred leta došli, a kiša može svaki čas da se sruči. Idealno vreme za odustajanje. No, na kraju ipak odlučismo da krenemo, čisto da proverimo zbog čega ćemo mi vratiti: prejakog sunca ili pljuska.

Taoyuan Valley

Od Tajpeija do Dalija se lokalnim vozom trucka nekih sat i po. Po dolasku na železničku stanicu, putokazi za Caoling stazu su svuda jasno istaknuti. Da bi došli do Taujen doline trebalo je prvo da prepešačimo deo Caoling staze. Do raskršća se stiže ili starim asfaltnim putem koji zavija čas levo, čas desno, ili mnogo strmijim stepenicama, koje vode do vrha. Rastinje je još uvek tropsko na toj visini, pa alternativnih pešačkih puteva kroz tu “šumu” nema. Iako smo u Dali stigli pre devet, sunce je već uveliko peklo. Odlučili smo se za stepenice jer su one bile zaštićene hladovinom. Mada, na toj temperaturi, malo smo od tog hlada ućarili. Kada smo stigli do prvog paviljona (drvene konstrukcije sa klupama i nastrešnicom) sa mene se već cedila sva voda koju sam popila u prethodnih pola godine. Ja se inače slabo znojim ako je napolju suvo vreme, bez obzira na temperaturu. Singapur me je već naučio da kada je toplo, a velika vlažnost vazduha, čak i moja leđa mogu da budu mokra. Početak ove naše pešačke ture me je naučio da i stomak može da mi se oznoji i da se sise najsporije znoje bez obzira na vremenske uslove. Naravno, do kraja avanture i sise će mi biti mokre.

Taoyuan Valley

Ne znam koliko nam je trebalo vremena da ispenjemo to stepenište, bilo je vruće i morala sam da se koncentrišem na racionalno trošenje pijaće vode. Nisam imala kad da gledam na sat. Uglavnom, brzo smo se zamarali i pravili pauze u svakom, malo debljem, hladu. U jednoj od tih pauza sreli smo stariji tajvanski par, koji je silazio polako ka Daliju. Žena je delovala vitalno, ali je on očigledno imao problem i sa širinom struka i sa nogama. Uspeli su da nam objasne i dokle su stigli, i odakle su krenuli, i u kom pravcu idu. Bez trunke engleskog ili bilo kog drugog jezika koji mi govorimo. Ja iskreno verujem da su Tajvanci masterovali veštinu komunikacije bez upotrebe jezika. Mislim, pričaju oni na kineskom, dok ruke pružaju u određenom pravcu ili prstma pokazuju na nešto. Ali, način na koji pričaju tim rukama, osmesima, pogledima i intonacijom, vam jasno pruža dovoljno informacija da sa njima razgovarate. I tako se mi siti ispričasmo. Verovali ili ne i podpitanja smo postavljali. Nedugo posle tog susreta stigli smo do raskršća gde se odvaja put za Taujen dolinu.

Taoyuan Valley

Čim se savlada prvo brdašce na tom putu, ispred vas se pruža neverovatan pogled na dolinu, valovito zelenilo i staza koja kroz njega vodi. Taujen dolina je čuvena po divljim govedima koja pasu tu beskrajnu livadu i na taj način održavaju to rastinje niskim. Može vam se činiti da neko zapravo kosi te livade. Goveda videli nismo, predpostavljam da su se negde sklonili od tog jarkog sunca, ali je njihove balege bilo svuda naokolo. Idilična je cela ta slika beskrajne zelene doline, jakih vetrova koji duvaju na toj visini, mora koje udara u podnožje tih brda, i teških, modrih oblaka koji nam se približavaju sa druge strane. Oblaci, gusti poput šećerne vune, prolaze tik iznad doline, ostavljajući rasute, beličaste tragove za sobom. Neki predeli su neopisivo lepi. I neki momenti su neopisivo čarobni. Najlepši deo je u tome, što je ta dolina podugačka, treba podosta vremena pešačiti kroz nju. Kada smo stigli do raskrsnice sa sledećom stazom, kojom smo planirali da se spustimo do Disija, shvatili smo da je previše strma i da nam je pametnije da izaberemo drugi put. Mapa nas je obeshrabrila da nastavimo stazama ispred sebe jer su nam rezerve vode bile pri kraju, te smo odlučili da se vratimo istim putem nazad za Dali. Pljusak smo bar izbegli. I silno iscrpljeni prespavasmo ceo put vozom do Tajpeija.

Slikali M&M ovog puta zajedno.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Tropica 21/08/2017

Po drugi put na Baliju. Jednako ravnodušna koliko i prvi put. Jednako neoduševljena, bolje reći. Previše je… previše je svega za moj ukus tamo. I turista, i beloputih blejača, i lokalnih sitnih prevaranata. Svega… Doduše, nije na Baliju sve crno (ili belo). Ima na njemu i kilometara šarenih zidova.

Negde pred polazak za Bali, slučajno načuh za Tropica grafiti festival. Grafiti festivali su postali veoma popularni u Jugoistočnoj Aziji u poslednjih par godina, verovatno zahvaljujući činjenici da je ovaj vid umetnosti počeo da privlači sve veći broj turista. Bali nije izuzetak. Na sam festival sam zakasnila jedan dan. Umetnici su se razišli kućama pre mog dolaska. Na svu sreću, zidovi su teška platna, i nemaju noge. Teško ih je poneti, a nemaju ni gde pobeći. Tamo su, gde su ih umetnici ostavili. Ostavljeni na milost i nemilost kišama, suncu i radoznalim očima posetilaca.

Kao i obično, kada su grafiti u pitanju, pustiću fotografije da ispričaju priču.

Nema komentara
Kategorije: Indonesia

Divan mi dan 24/06/2017

Pre 12 godina krenuli smo na našu prvu, zajedničku, putničku avanturu. Ni manje, ni više, zapucali smo za Južnu Ameriku. Na početku te velike avanture, obilazili smo Iguacu vodopade u Argentitni. I baš tamo dočekali moj 27. rođendan. Tog jutra, iz sna me je probudilo kucanje na vratima. Dogegala sam se do vrata, onako krmeljiva, pospana, bez jasne ideje koji je dan ili datum. Na vratima je stajala recepcionarka sa kutijom u rukama i ogromnim osmehom na licu. Poželela mi je srećan rođendan i zatim se udaljila. Stajala sam na onim vratima zbunjena, gledajući čas u kutiju, čas u Miljana, a onda se raspilavljena rasplakala. Tek kasnije sam otkrila da se moj dragi sa njima danima domunđavao oko pripreme te torte iznenađenja. Torta je smazana uz pomoć zaposlenih u hostelu, od kojih sam sem silnih zagrljaja, poljubaca i čestitki dobila i popust na sobu. Verovala sam tada, pomalo setno, da verovatno više neću rođendane dočekivati na tako egzotičnim mestima. Ni slutila nisam da će naredni biti poslednji proveden u Beogradu.

Ustajem jutros polunaspavana. Rođendan mi je čestitan još negde u sred noći, dok smo se sudarali po kući, ja bunovno se vraćajući iz toaleta, a on iz kuhinje. Opet zvono na vratima. Ovog puta je on otvorio. Gledam kako unosi kesu sa kutijom u kuhinju. Osmeh mi osvaja lice, a suze udaraju na oči. Slutim da je torta i pre nego što stigne da je otvori. I opet raspilavljena plačem. Izgleda da šećer na mene utiče kako na većinu ljudi utiče crni luk: Suze u blizini rođendanskih torti kreću nekontrolisano da mi se slivaju niz lice. Torti u čast odlučila sam da se slikam u istoj pozi kao pre 12. godina. Jedno je ostalo isto, taj moj neizdrž da čapnem tortu pre nego što se slikanje završi.

Razmišljala sam kako sam ovu tortu dobila opet na vrlo egzotičnom mestu. Na ovom drugom, desnom kraju sveta. I o tome kako sada ova magija neće prestati za koju nedelju. To me učini nekako beskrajno srećnom, jer uvideh koliko je ova trećina mog života bila bogata i divna. Koliko smo želja i snova uspeli da pretvorimo u stvarnost. Moja mama je često ranije govorila kako blesi (misleći na mene) nije teško biti srećan, aludirajući da moje odsustvo potrebe da brinem ili se jedim previše oko bilo čega. E pa draga mama, hvala ti što si me ovako blesavu pre 39. godina rodila. I dragi mužu, hvala ti što me ovako blesavu svako malo rasplačeš.

Nema komentara
Kategorije: Argentina Singapore

Recept za savršen Beograd 21/06/2017

Potrebni sastojci:

  1. Ciglana. Po mogućstvu napuštena i zapuštena. Ili kakva slična građevina.
  2. Livada. Nepokošena.
  3. Metal. U bilo kom obliku. Zavaren. Zašrafljen. Zakovan. Razbacan.
  4. Sprej. U svim nijansama.
  5. Ljudi. Maštoviti. Daroviti. Kreativni. Malo drugačiji. Mogu biti i pomalo besni i/ili izgubljeni u vremenu i prostoru.

Uputstvo za pripremu:

  1. Staviti na gomilu prikupljene ljude. Sve ih dobro izmešati dok se ne pretvore u (ne)skladnu gomilu.
  2. Pustiti ih na livadu ili zatvoriti u zapušteni i napušteni prostor, u zavisnosti od vremenskih uslova.
  3. Dajte im neki alat. I puno boje.
  4. Onda ih ostavite tako da se igraju, dok ne naprave nešto.

Uputstvo za serviranje:

Šta god da stvore, rasporedite naokolo. Po livadi. Ili u napuštenom i zapuštenom prostoru. Ili po zidovima, spoljnim i unutrašnjim.

Uputstvo za konzumiranje:

Šetaj naokolo. Penji se gde možeš. Zaviruj gde stigneš. Otvori sva zatvorena vrata. Proveri detaljno svaki kutak. I sve što vidiš, dobro osmotri iz svih uglova.

Napomena:

Recept je preuzet iz Ciglane, i već je isproban od strane Kluba ljubitelja teške industrije. Ovaj njihov savršeni Beograd nalazi se u Višnjici. Dovoljno daleko da vas mrzi do tamo da se cimate, i dovoljno blizu da odete kad se konačno nakanite. I poput kakvog je malog ostrva u sred ničega. Što ga čini za nijansu još posebnijim. Mi smo bili u maju, jedne sunčane nedelje, pre poslednjeg, skoro završenog Dev9t festivala. Mesto me je neverovatno podsetilo na jedan deo Seula, o kojem sam već pisala. Mule je čitavo naselje i daleko je od napuštenosti, ali te metalne sklupture i zidovi prekriveni grafitima, imaju mnogo toga zajedničko, iako se nalaze na dva različita dela sveta. Očigledno da kreativnost nema granica.

A za kraj, umalo da zaboravim, napravite što više slika, jer slika je pola recepta.

Nema komentara
Kategorije: Serbia

Mala Indija 09/02/2017

– Svaki put kad dođemo u Litl Indiju, ja pomislim neću više nikad doći.
Ovom rečenicom Miljan obeleži svaku našu posetu ovom singapurskom naselju. Elem, sličnom rečenicom počinje i svaka poseta kineskoj četvrti. Obe su poznate kao turistička obeležja ovog grada. Ali, nisu nama turisti krivi. Jednostavno, kad živite u višemilionskom gradu pretrpanom ljudima i stvarima sve što želite je da se sklonite i nađete neki mirni kutak. Te žive ulice vas previše umaraju, a tog kineskog i indijskog ima i tako svude po gradu. Zbog toga ne morate u pomenuta naselja. Ipak, obaveze nas ponekad navedu u te delove grada.

Mala Indija (Little India) je centar indijske kulture u Singapuru. S obzirom na veličinu i raznolikost indijskog naroda, teško je sve svrstati u isti koš. Tamili su najbrojniji od indijskih naroda u ovom delu sveta. Te oni, kao starosedeoci, dominiraju i u Singapuru. Tamilski je priznat kao jedan od četiri zvanična jezika u Singapuru. Indijci su oduvek naseljavali Singapur. Singapur je bio pod uticajem Velike Indije vekovima pre nego što su došli Englezi. Ali upravo sa dolaskom Engleza i uspostavljanja Singapura kao jedne od glavnih luka u regionu, znatno se povećala migracija Indijaca u Singapur. Englezi su Indijce raseljavali po Jugoistočnoj Aziji i Pacifiku, kad god im je trebalo jeftine radne snage. Njihov broj se znatno povećao početkom dvadesetog veka. Pored tih Indijaca “starosedeoca”, ogroman je broj indijskih stručnjaka koji su se doseljavali u poslednjih pedesetak godina, kada je singapurska vlast odlučila da masovno uvozi visokokvalifikovanu radnu snagu. S druge strane i niskokvalifikovana radna snaga, koja gradi ovaj grad, dobrim delom potiče iz Indije.

Mala Indija je mesto u kojem se najviše okupljaju ovi potonji Indijci. Oni preživljavaju u Singapuru na relativno malim nadnicama, bez prava na spajanje porodice. Da bi ostvario to pravo, imigrant mora da ima određenu visinu primanja, a njihova je daleko ispod toga. Mala Indija je dosta jeftinija od ostalih delova grada. U prodavnicama možete naći jeftinu robu. U restoranima, koji više podsećaju na menze, jednako jeftinu hranu. Usled tih finansijskih pogodnosti, i sveopšteg indijskog duha koji vlada ovim krajem, ovi niskokvalifikovani indijski imigranti vole da se okupljaju po kraju. Uvek se drže u grupama. Muškarci bez žena. Prepoznaćete ih i što vole da se drže za ruke. Kao devojčice.

Mnogi naši gosti su upravo iz tog razloga posebno voleli ovaj kraj. Ja lično mislim da ima poseban šarm. Cvetni venci koji ukrašavaju ulične tezge. Žene zavijene u tradicionalne šarene haljine. Piljarnice prepune svežeg voća i povrća. Uvek dobar nan. Iscrpljuje doduše to mnoštvo ljudi i stvari, atrijumi u kojima treba preskočiti sve te pretrpane tezge i ta nesnosna buka. Ipak, za razliku od Miljana koji na pomen ovog kraja prevrne očima toliko da je u stanju da sagleda najmračnije delove svoje očne duplje, ja se radujem svakoj poseti ostajući razočarana samo u onim retkim momentima kad mi apetit zakaže pa se iz kraja vratim bez posete nekom od mnogobrojnih vegeterijanskih restorana.

Za kraj, par slika iz kraja.

1 komentar
Kategorije: Singapore