postcards…
The world moves with me

Bogota 06/11/2017

Kolumbija je čudna jedna zemlja. Čas mi se jako sviđa, čas bih da pobijem pola stanovništva. Ovo potonje uglavnom kada me Kolumbijci sateraju u ćošak, pa od njihove buke umaći ne mogu. Kao recimo sinoć, kada me je oko 2 ujutru probudila buka iz obližnjeg kafića i ista mi nije dala da nastavim da spavam do 4 ujutru. Ili juče, dok smo se kombijem truckali od Santa Marte do Kartagene, a putnica iza nas odlučila da nas počasti muzikom sa svog mobilnog, iako je muzika već dopirala sa radio aparata vozača. Doduše, moram ga pohvaliti, vrlo diskretne jačine tona. Prvi utisak o Kolumbijcima je bio upravo taj, da se stanovnici ove zemlje uporno natiču ko će biti glasniji. I što idete severnije, buka je intenzivnije. Ovaj incindent od juče, iz kombija, nije čak bio ni prvi te vrste. Zapravo sumnjam da je moguće voziti se u bilo kakvom prevozu po Kolumbiji, a da se bar dvoje ljudi ne natiče jačinom zvuka. Tako smo pre par dana bili svedoci vrlo suludog takmičenja u buci, začinjenog tipičnim karibskim mačo mentalitetom. Ta dvo-časovna vožnja vrlo verno oslikava Kolumbijce i Kolumbiju u malom.

bogota city

Dakle, krenemo mi tako kombijem-džipom od Tajrona Nacionalnog parka ka Santa Marti. U kombiju-džipu dve klupe, jedna naspram druge. Na jednoj sedi Miljan. Do njega netipični Kolumbijac, dakle tih i miran čovek. U nastavku Nemica pozamašnih gabarita koja uživa u svojoj nagloj popularnosti jer Kolumbijci vole veeeeelike žene. I do nje Bruno, tipična karibska mačo-seljačina. Na drugoj klupici sedim ja, preko puta moje lepše i bolje polovine. Do mene Kolumbijka, zgađena ponašanjem mačo-seljačine Bruna. I do nje Nemica II, ozbiljno ružnjikava i previše mršava da privuče pažnju čak i mačo-seljačine Bruna. Trucka se tako naša vesela družina do Santa Marte. Vozač, još jedan netipični, tih i miran lokalac, vozi u tišini. Ta, za prosečnog Kolumbijca, nesnosna tišina, nije mogla potrajati, te Bruno nesebično podeli salsa hitove sa svog mobilnog sa svima prisutnima. Muziku sa mobilnog je pratilo njegovo preglasno pevanje. Jer, Bruno se morao nadjakivati sa nekim, u nedostatku ljudi, sam sebi je postao izazov. Pratila ga je u pesmi Nemica I, koju je on onako šovinistički, pipkao, štipkao i grlio svako malo. A bogami, imalo je šta i štipnuti. Ona se zanosno, samo se šalim, totalno fejk i izveštačeno smešila, jer kao kul je i sva blesava na svom super, nezaboravnom odmoru. Fini netipični Kolumbijac je samo mirno gledao pred sobom, razmenivši par reči, s vremena na vreme, sa Kolumbijkom preko puta. Ova je većinu vremena provela na Fejsu, gledajući samozadovoljno svoje selfije. Nemica II je pak pokušavala bezuspešno da se pridruži Nemici I, ali ma koliko se trudila, Nemica u njoj je odbijala da pređe granice pristojnosti makar sve to bilo samo zarad njihovog super, nezaboravnog odmora. Vreme je odmicalo, Bruno postajao sve glasniji i bahatiji, Kolumbijka do mene sve više iritirana ponašanjem svog sunarodnika. U jednom momentu, valjda joj prekipilo, šta li?, krenula je da pojačava muziku sa svog mobilnog. Prvo suptilno, a zatim sve glasnije, dok nismo imali dva neverovatno glasna izvora zvuka, u 5 metara kvadratnih. U jednom uglu Bruno sa svojim salsa hitovima, u drugom Lady Kolumbijana sa španskim pop hitovima. Borba je bila prilično izjednačena. Ni jedan od takmičara nije popuštao. Do kraja je ostalo neizvesno ko će odneti pobedu. Samo jedno je bilo sigurno od početka, M&M će izaći iz tog vozila kao totalni gubitnici, sa ozbiljnim psihičkim traumama.

Sve ovo vam pišem kao podugačak uvod da shvatite zašto mi sever Kolumbije neće ostati u sećanju kao super, nezaboravni deo odmora i zašto mu neću posvetiti više redova, ne-daj-bože ceo post. Doduše, možda je problem u nama, jer ne umemo da budemo kul i blesavi, dok se fejk smešimo. Mada, mogla bih bar da naučim da puštam glasno muziku. Ako nanesem ozbiljne traume bar jednom Kolumbijcu pankom mogla bih to smatrati jednim od većih životnih dostignuća.

bogota city

No, pre nego što smo krenuli u pohode buci u severnom delu Kolumbije, proveli smo par predivnih dana u Bogoti. Taman da do kraja odmora i odlučim da uhitim nekog lokalca i život provedem u ćeliji sa bivšim pripadnicama narko kartela, zahvaljujući Bogoti verovaću da je vredelo. Za početak, ne znam ni odakle da krenem sa hvalospevima kolumbijskoj prestonici. Možda, od pogleda, onog iz vazduha. U Bogotu vredi sletati po danu, jer za početak, taj pogled na visoravan po kojoj se Bogota širi sa planinskim vrhovima svuda naokolo, izmamiće prvi Oooooooh. Prvi Uuuuuuh usledio je nakon dolaska u hotelsku sobu, u kojoj smo shvatili da je krevet bar 10cm kraći od Miljana. Nije nam taj Uh dugo trajao vremenski, jer smo na recepciji naučili prvo, turističko pravilo Kolumbije; slike nikada ne odgovaraju stvarnosti i za sobe sa slike u normalnu veličinu kreveta uvek valja doplatiti bar desetak evra. Triput ura za putovanja bez limitiranih budžeta. I triput ura za krevete od 2+ metra. Tu se odprilike završavaju sve naše bogotske nedaće. Jer sve posle toga pre naliči kakvoj bajci. Bogota se nalazi na visini od 2600m, te dodatno opasana tim brdima ima pomalo neobičnu klimu. Oblaci su relativno niski, ali zbog nadmorske visine često duva vetar koji iste te oblake rasteruje. Gledanje u nebo je tako za početak, samo za sebe, posebna predstava. Ali slike zato deluju pomalo hladno i tmurno. I sami Kolumbijci u Bogoti, ne liče na svoje severnjačke sunarodnike, vole tamne i zagasite boje, ne čine se preterano razdragani i daleko su tiši. Očekivala sam da će grad ličiti na nešto, do sada viđeno. Ali Bogota je svet za sebe, drugačiji i mnogo čemu poseban. Za početak, stari deo grada ima široke trgove i na svakom po jednu crkvu. Oko njih je splet uskih, vijugavih uličica sa niskim kolonijalnim kućama. Te kuće su iznenađujući šarene, obojene u pastelne boje, koje po tom mrgodnom vremenu dobijaju posebnu nijansu. Često prekrivene muralima, svaka kuća je pravo umetničko delo. Stari grad je prepun vojske i policije, koji su tu valjda da čuvaju red i mir. Moram priznati da se ja nisam osećala nesigurno u Bogoti, nije mi se činilo da ima potrebe za toliko naoružanog, unifomisanog sveta na ulicama. No možda baš otuda taj osećaj sigurnosti, ma kako mi se činilo teško da priznam to i ma koliko mi se to činilo besmislenim i kontradiktornim. Novijim delovima Bogote dominiraju stambeni blokovi sa fasadnom ciglom i uređenim zelenilom, morem hipsterskih kafića i restorana. U tim delovima je i mnogo manje policije i ceo kraj bi mogao biti deo bilo koje izuzetno sigurne i bogate zemlje. Deluje sterilno i uređeno poput kakvog stambenog bloka u Evropi. Nema u Bogoti tog suludog miksa u arhitekturi na koji sam navikla u Buenos Ajresu, na primer. To je donekle objašnjivo time što je Bogota nastala spajanjem manjih naselja, srastanjem više zasebnih gradskih celina, poput Beograda i Zemuna. Ali opet, očekivala bih u glavnom gradu jedne južno-američke zemlje mnogo više haosa, mnogo manje reda i organizovanosti, nego što sam našla u Bogoti. Bogota me je prvo iznenadila upravo tom svojom uređenošću. Svemu tome treba dodati i vrlo laku navigaciju, jer su sve ulice numerisane, pa znate da posle 23. sigurno dolazi 24. Bogota je sva brdovita i valovita. Mi smo se uglavnom držali Carrere 7 kao glavnog orjentira jer ona ujedno spaja i najzanimljivije delove grada, s druge strane ravna je pa nismo mnogo energije trošili na bespotrebna penjanja i spuštanja.

“Skućili” smo se u Čapineru (Chapinero), negde na granici te uglađene i sređene Bogote i onog drugog, daleko siromašnijeg dela grada. Ali smo gotovo svo vreme provodili na jugu u Kandelariji (La Candelaria) i Santa Feu (Santa Fe) obilazeći muzeje i lunjajući po uskim šarenim ulicama, uživajući u grafitima. Muzeji Bogote su bili još jedno, izuzetno prijatno iskustvo. Jedan od najčuvenijih muzeja je Boterov muzej koji sadrži bogatu kolekciju koju je Botero poklonio gradu. Ne samo kolekciju njegovih dela, nego i dela poznatih umetnika koju je imao u svom vlasništvu. Muzej je sam po sebi impozantan, ali sam ambijent u kojem je smešten dodatno uveličava čitav doživljaj. Ceo blok je kompleks od nekoliko muzeja, te tako možete uživati u arhitekturi tih starih kolonijalnih zgrada, hladovini koje prave atrijumi, prolazima između istih. Boterov muzej je na nas ostavio ogroman utisak, ali o Boteru, njegovim delima i zašto je on toliko inspirativan i bitan, napisaću poseban post, kada završimo obilazak Kolumbije. Tik uz njega nalazi se sjajna kolekcija savremenih kolumbijskih umetnika u galeriji Centralne banke Kolumbije. Prolazeći tom galerijom, nisam znala hoću li se smejati ili plakati kraj pojedinih radova. Cinično je da je gomila izloženih radova politički vrlo angažovana, a završila je u posedu banke. Doduše, da li bi umetnost i bila ono što jeste danas da u nju nije upleteno toliko para?

Pored ova dva, poseta Muzeju moderne umetnosti nas je totalno raspametila. No s obzirom na specifičnost postavki i zbrku u glavi koju mi još uvek ovaj muzej izaziva i njemu ću posvetiti poseban post. Najhvaljeniji muzej Bogote, Muzej zlata nas je ostavio poprilično ravnodušnim. Još jedan u nizu, onih čuvara beskorisnih, ili nekada korisnih stvari, koje ne razumemo ali eto, lepo izgledaju. I stvarno, neki komadi izuzetno lepo izgledaju i izuzetno su fotogenični. Ali za više od slikanja, definitivno, ne vrede.

Iako je većina muzeja u Bogoti besplatna, ili je cena vrlo simbolična, moja omiljena savremena umetnost je i dalje na ulicama. Dostupna svima. Svakoga dana. Bogota je grad grafita. Doduše, pre murala nego grafita. Pa čak i ti naručeni grafiti, ne deluju manje impozantno. Najveći deo njih je u Kandelariji, ali ih ima svuda po gradu. Zato ih i ostavih za kraj, kao kakav kolač, da zaslade post o Bogoti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

2 komentara
Kategorije: Colombia

Taujen dolina 07/09/2017

Kiša. Kiša opet. Kiša nas uporno prati na putovanjima. Ne smeta uvek. Ne smeta mnogo. Ali remeti planove. Put na Tajvan je bio put bez plana, pa na ovom putu nije smetala mnogo. Ali nas je naterala da ustanemo pre šest i krenemo ranije u skitnju. Ako ništa drugo, kiše na Tajvanu vam obično ostavljaju sunčana jutra na raspolaganju. Tajvanske letnje kiše vole da pljusnu posle podne.

Taoyuan Valley

Tražili smo idealno mesto za jednodnevnu šetnju kraj Tajpeija. Mesta je puno, ali stići do njih javnim prevozom nije uvek najlakša opcija. Na kraju smo se odlučili za Caoling stazu (Caoling Historic Trail – 草嶺古道), jer je početak staze blizu železničke stanice u Daliju (Dali – 大里), a završetak blizu železničke stanice Gongljao (Gongliao – 貢寮). Obe su na istoj liniji koja ih spaja sa Tajpeijem. Sad, kad smo znali mesto, krenuh da guglam o detaljnijim iskustvima prethodnih šetača. Prvi post me malo neprijatno iznenadio; deluje previše dosadno, ništa preterano lepo ili zanimljivo. Drugi post, opet ništa posebno. I tako još par njih, dok nisam naletala na jedan u kojem devojka opisuje kako se izgubila. Naime, negde je uspela da skrene sa puta i završi u Taujen dolini (Taoyuan Valley – 桃源谷). Za radoznale: Vratila se na kraju na pravi put i stigla je do kraja.

Taoyuan Valley

Gledajući njene slike, svatih da je vreme da promenimo destinaciju. Nećemo ići starim Caoling putem, nego u pohode čarobnoj Taujen dolini. Vratih se guglanju, ovog puta sa imenom doline. I konačno postovi i u njima slike kakve sam priželjkivala. Konekcija jednako dobra. Staza počinje kraj iste železničke stanice u Daliju, ali se ova završava u Disiju (Daxi – 大溪). Sve savršeno, dok ne stigoh do posta u kojem sada druga jedna, neizgubljena devojka opisuje magično mesto uz komentar kako su ga videli tek iz trećeg pokušaja. U prvom ih je kiša vratila nazad jer je stazu, zbog klizišta nemoguće završiti u tim uslovima. Drugi put su krenuli leti, a dolina bez hlada, toliko usijala da su svu vodu previše brzo istrošili. Te na kraju, ona zaključuje da je najbolje krenuti u šetnju u kasnu jesen ili zimu. Khm, khm… Mi smo u sred leta došli, a kiša može svaki čas da se sruči. Idealno vreme za odustajanje. No, na kraju ipak odlučismo da krenemo, čisto da proverimo zbog čega ćemo mi vratiti: prejakog sunca ili pljuska.

Taoyuan Valley

Od Tajpeija do Dalija se lokalnim vozom trucka nekih sat i po. Po dolasku na železničku stanicu, putokazi za Caoling stazu su svuda jasno istaknuti. Da bi došli do Taujen doline trebalo je prvo da prepešačimo deo Caoling staze. Do raskršća se stiže ili starim asfaltnim putem koji zavija čas levo, čas desno, ili mnogo strmijim stepenicama, koje vode do vrha. Rastinje je još uvek tropsko na toj visini, pa alternativnih pešačkih puteva kroz tu “šumu” nema. Iako smo u Dali stigli pre devet, sunce je već uveliko peklo. Odlučili smo se za stepenice jer su one bile zaštićene hladovinom. Mada, na toj temperaturi, malo smo od tog hlada ućarili. Kada smo stigli do prvog paviljona (drvene konstrukcije sa klupama i nastrešnicom) sa mene se već cedila sva voda koju sam popila u prethodnih pola godine. Ja se inače slabo znojim ako je napolju suvo vreme, bez obzira na temperaturu. Singapur me je već naučio da kada je toplo, a velika vlažnost vazduha, čak i moja leđa mogu da budu mokra. Početak ove naše pešačke ture me je naučio da i stomak može da mi se oznoji i da se sise najsporije znoje bez obzira na vremenske uslove. Naravno, do kraja avanture i sise će mi biti mokre.

Taoyuan Valley

Ne znam koliko nam je trebalo vremena da ispenjemo to stepenište, bilo je vruće i morala sam da se koncentrišem na racionalno trošenje pijaće vode. Nisam imala kad da gledam na sat. Uglavnom, brzo smo se zamarali i pravili pauze u svakom, malo debljem, hladu. U jednoj od tih pauza sreli smo stariji tajvanski par, koji je silazio polako ka Daliju. Žena je delovala vitalno, ali je on očigledno imao problem i sa širinom struka i sa nogama. Uspeli su da nam objasne i dokle su stigli, i odakle su krenuli, i u kom pravcu idu. Bez trunke engleskog ili bilo kog drugog jezika koji mi govorimo. Ja iskreno verujem da su Tajvanci masterovali veštinu komunikacije bez upotrebe jezika. Mislim, pričaju oni na kineskom, dok ruke pružaju u određenom pravcu ili prstma pokazuju na nešto. Ali, način na koji pričaju tim rukama, osmesima, pogledima i intonacijom, vam jasno pruža dovoljno informacija da sa njima razgovarate. I tako se mi siti ispričasmo. Verovali ili ne i podpitanja smo postavljali. Nedugo posle tog susreta stigli smo do raskršća gde se odvaja put za Taujen dolinu.

Taoyuan Valley

Čim se savlada prvo brdašce na tom putu, ispred vas se pruža neverovatan pogled na dolinu, valovito zelenilo i staza koja kroz njega vodi. Taujen dolina je čuvena po divljim govedima koja pasu tu beskrajnu livadu i na taj način održavaju to rastinje niskim. Može vam se činiti da neko zapravo kosi te livade. Goveda videli nismo, predpostavljam da su se negde sklonili od tog jarkog sunca, ali je njihove balege bilo svuda naokolo. Idilična je cela ta slika beskrajne zelene doline, jakih vetrova koji duvaju na toj visini, mora koje udara u podnožje tih brda, i teških, modrih oblaka koji nam se približavaju sa druge strane. Oblaci, gusti poput šećerne vune, prolaze tik iznad doline, ostavljajući rasute, beličaste tragove za sobom. Neki predeli su neopisivo lepi. I neki momenti su neopisivo čarobni. Najlepši deo je u tome, što je ta dolina podugačka, treba podosta vremena pešačiti kroz nju. Kada smo stigli do raskrsnice sa sledećom stazom, kojom smo planirali da se spustimo do Disija, shvatili smo da je previše strma i da nam je pametnije da izaberemo drugi put. Mapa nas je obeshrabrila da nastavimo stazama ispred sebe jer su nam rezerve vode bile pri kraju, te smo odlučili da se vratimo istim putem nazad za Dali. Pljusak smo bar izbegli. I silno iscrpljeni prespavasmo ceo put vozom do Tajpeija.

Slikali M&M ovog puta zajedno.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Tropica 21/08/2017

Po drugi put na Baliju. Jednako ravnodušna koliko i prvi put. Jednako neoduševljena, bolje reći. Previše je… previše je svega za moj ukus tamo. I turista, i beloputih blejača, i lokalnih sitnih prevaranata. Svega… Doduše, nije na Baliju sve crno (ili belo). Ima na njemu i kilometara šarenih zidova.

Negde pred polazak za Bali, slučajno načuh za Tropica grafiti festival. Grafiti festivali su postali veoma popularni u Jugoistočnoj Aziji u poslednjih par godina, verovatno zahvaljujući činjenici da je ovaj vid umetnosti počeo da privlači sve veći broj turista. Bali nije izuzetak. Na sam festival sam zakasnila jedan dan. Umetnici su se razišli kućama pre mog dolaska. Na svu sreću, zidovi su teška platna, i nemaju noge. Teško ih je poneti, a nemaju ni gde pobeći. Tamo su, gde su ih umetnici ostavili. Ostavljeni na milost i nemilost kišama, suncu i radoznalim očima posetilaca.

Kao i obično, kada su grafiti u pitanju, pustiću fotografije da ispričaju priču.

Nema komentara
Kategorije: Indonesia

Divan mi dan 24/06/2017

Pre 12 godina krenuli smo na našu prvu, zajedničku, putničku avanturu. Ni manje, ni više, zapucali smo za Južnu Ameriku. Na početku te velike avanture, obilazili smo Iguacu vodopade u Argentitni. I baš tamo dočekali moj 27. rođendan. Tog jutra, iz sna me je probudilo kucanje na vratima. Dogegala sam se do vrata, onako krmeljiva, pospana, bez jasne ideje koji je dan ili datum. Na vratima je stajala recepcionarka sa kutijom u rukama i ogromnim osmehom na licu. Poželela mi je srećan rođendan i zatim se udaljila. Stajala sam na onim vratima zbunjena, gledajući čas u kutiju, čas u Miljana, a onda se raspilavljena rasplakala. Tek kasnije sam otkrila da se moj dragi sa njima danima domunđavao oko pripreme te torte iznenađenja. Torta je smazana uz pomoć zaposlenih u hostelu, od kojih sam sem silnih zagrljaja, poljubaca i čestitki dobila i popust na sobu. Verovala sam tada, pomalo setno, da verovatno više neću rođendane dočekivati na tako egzotičnim mestima. Ni slutila nisam da će naredni biti poslednji proveden u Beogradu.

Ustajem jutros polunaspavana. Rođendan mi je čestitan još negde u sred noći, dok smo se sudarali po kući, ja bunovno se vraćajući iz toaleta, a on iz kuhinje. Opet zvono na vratima. Ovog puta je on otvorio. Gledam kako unosi kesu sa kutijom u kuhinju. Osmeh mi osvaja lice, a suze udaraju na oči. Slutim da je torta i pre nego što stigne da je otvori. I opet raspilavljena plačem. Izgleda da šećer na mene utiče kako na većinu ljudi utiče crni luk: Suze u blizini rođendanskih torti kreću nekontrolisano da mi se slivaju niz lice. Torti u čast odlučila sam da se slikam u istoj pozi kao pre 12. godina. Jedno je ostalo isto, taj moj neizdrž da čapnem tortu pre nego što se slikanje završi.

Razmišljala sam kako sam ovu tortu dobila opet na vrlo egzotičnom mestu. Na ovom drugom, desnom kraju sveta. I o tome kako sada ova magija neće prestati za koju nedelju. To me učini nekako beskrajno srećnom, jer uvideh koliko je ova trećina mog života bila bogata i divna. Koliko smo želja i snova uspeli da pretvorimo u stvarnost. Moja mama je često ranije govorila kako blesi (misleći na mene) nije teško biti srećan, aludirajući da moje odsustvo potrebe da brinem ili se jedim previše oko bilo čega. E pa draga mama, hvala ti što si me ovako blesavu pre 39. godina rodila. I dragi mužu, hvala ti što me ovako blesavu svako malo rasplačeš.

Nema komentara
Kategorije: Argentina Singapore

Recept za savršen Beograd 21/06/2017

Potrebni sastojci:

  1. Ciglana. Po mogućstvu napuštena i zapuštena. Ili kakva slična građevina.
  2. Livada. Nepokošena.
  3. Metal. U bilo kom obliku. Zavaren. Zašrafljen. Zakovan. Razbacan.
  4. Sprej. U svim nijansama.
  5. Ljudi. Maštoviti. Daroviti. Kreativni. Malo drugačiji. Mogu biti i pomalo besni i/ili izgubljeni u vremenu i prostoru.

Uputstvo za pripremu:

  1. Staviti na gomilu prikupljene ljude. Sve ih dobro izmešati dok se ne pretvore u (ne)skladnu gomilu.
  2. Pustiti ih na livadu ili zatvoriti u zapušteni i napušteni prostor, u zavisnosti od vremenskih uslova.
  3. Dajte im neki alat. I puno boje.
  4. Onda ih ostavite tako da se igraju, dok ne naprave nešto.

Uputstvo za serviranje:

Šta god da stvore, rasporedite naokolo. Po livadi. Ili u napuštenom i zapuštenom prostoru. Ili po zidovima, spoljnim i unutrašnjim.

Uputstvo za konzumiranje:

Šetaj naokolo. Penji se gde možeš. Zaviruj gde stigneš. Otvori sva zatvorena vrata. Proveri detaljno svaki kutak. I sve što vidiš, dobro osmotri iz svih uglova.

Napomena:

Recept je preuzet iz Ciglane, i već je isproban od strane Kluba ljubitelja teške industrije. Ovaj njihov savršeni Beograd nalazi se u Višnjici. Dovoljno daleko da vas mrzi do tamo da se cimate, i dovoljno blizu da odete kad se konačno nakanite. I poput kakvog je malog ostrva u sred ničega. Što ga čini za nijansu još posebnijim. Mi smo bili u maju, jedne sunčane nedelje, pre poslednjeg, skoro završenog Dev9t festivala. Mesto me je neverovatno podsetilo na jedan deo Seula, o kojem sam već pisala. Mule je čitavo naselje i daleko je od napuštenosti, ali te metalne sklupture i zidovi prekriveni grafitima, imaju mnogo toga zajedničko, iako se nalaze na dva različita dela sveta. Očigledno da kreativnost nema granica.

A za kraj, umalo da zaboravim, napravite što više slika, jer slika je pola recepta.

Nema komentara
Kategorije: Serbia