postcards…
The world moves with me

Ljubav na prvu skitnju 10/02/2016

Sve moje velike urbane ljubavi su iste. Sve do jedne imaju raspadnute fasade, žvrljotine po zidovima, smeće na ulici. Sve su žive i šarene. I sve su na momente iritantne. Doduše, svaka velika ljubav, zahteva i po malo trpnje. Atina se savršeno uklopila u tu grupu. Čak su i mentalne slike koje ponesem iz svojih velikih urbanih ljubavi iste: uglovi, po koji grafit, slučajno izabran kafić, nečija pažnja kada je ne očekujemo, po koje lice, muzički ton. Nikada to nisu istorijski spomenici, muzeji ili bilo kakav drugi mahom turistički objekat.

Atina nije bila drugačija. Imali smo dva dana pred sobom i moju lošu predstavu o udaljenosti između pojedinih delova grada. Čak i kada je karta jasno pokazivala da je rastojanje manje od 2km, a razni vodiči nas ubeđivali da je sat ili dva dovljno za obići pojedine znamenitosti, meni je bilo teško da prihvatim da je uži centar grada zaista majušan. U želji da vidim svaku moguću uličicu u centralnom delu grada, otpisali smo obilazak Akropolja još pre puta. Šetnja, dok god ima dana, i dok god nas noge nose, je bila jedina unapred planirana stvar.

U Atinu smo stigli petak veče, po mraku. Promrzli iz ledenog Beograda. Napustili smo je u ponedeljak, ranom zorom. Još smrznutiji. Atina je taj vikend beležila svoje rekordno hladno vreme, a naša loša karma je htela da tome budemo svedoci. Uske ulice opasane palmama i stablima pomorandži, prekrivene kamenim pločama, oivičene zgradama sa ogromnim balkonima pretrpanim zelenilom nekako nisu išli sa svega 2°C. Ni uglavnom vedro nebo nije uspevalo da nas ugreje. Vazduh je bio leden i uvlačio mi se u kosti. Leđa i vrat su me konstantno boleli od polu-zgrčenog, promrzlog stava. Herojski sam pokušavala da istrajem u šetnji po tom, za mene, previše hladnom vremenu. Moj mozak nije mogao da shvati zašto sam ga iz one tropske miline dovucarila na Balkan u sred januara. Da isti ne bi trofirao od silne hladnoće, prečesto smo svraćali u atinske kafiće, tražeći mesto da se ugrejemo.

Ime metro stanice na kojoj smo sišli, kako bi stigli do stana koji smo iznajmili, je meni zazvučao savršeno romantično: Neos Kosmos. Eto, i tu, u sred tog familijarnog Balkana, otkrivam jedan novi svet. Čak i da Atina nije bila u stanju da ponudi ništa više od ove stanice, to bi bilo sasvim dovoljno za romantični vikend izlet u dvoje. Silnu sam simboliku ja našla u tom imenu, toliku da mi do sada nije palo na pamet da bar, za svaki slučaj, proverim šta zaista Neos Kosmos znači. Uostalom, ko haje za ažurnošću, realnost je i tako precenjena.

Naša prva jutarnja šetnja nas je odvela do pustog Filopapu brda. Sitno kamenje je krckalo pod našim nogama, dok smo uživali među niskim maslinovim stablima. Prolazilo mi je kroz glavu, da bi u toku leta šetnja tim stazama mogla biti previše naporna, ali mi je definitivno nedostajao taj letnji, zaslepljujući odsjaj krša. Staze su bile puste. Možda zato što su Atinjani odlučili da taj ledeni dan provedu u kućama ili zato što smo mi prerano krenuli u šetnju? Nije bilo ni preterano bitno, ali smo bili svesni da uživamo u verovatno retkim momentima kada je takva osamljenost moguća. Sa vrha brda pružao se neometan pogled ka Akropolju. Gledali smo ka impresivnim ostacima, no prećutno smo se saglasili da se držimo podalje od svih tih ljudi koje smo mogli videti čak i sa te udaljenosti. Dok smo zaobilazili Akropolj, na putu ka Plaki, trijumfalno smo zaključili da je odluka bila na mestu. Izluđivao nas je niz pretrpanih džidžabidžarnica, te se uputismo ka Egzarhiji.

Put nas je vodio čas kroz male pešačke ulice pretrpane kafićima, čas kroz široke bulevare. Te male ulice su posebno šarmantne. Imaju taj čarobni primorski šmek, ukrašene onižim stambenim objektima sa prostranim terasma punih cvećem. Okolni ugostiteljski objekti su bili potpuno neinspirativni. Podsećali su me na one dosadne lokale po Obilićevom vencu. Buka koja je treštala iz njih je zvučala kao da je neko prepevao Pink na grčki. Čak su se oko njih vrteli neki klinci u trenerkama i po koja veštački napadna plavuša. Od tog seljoberskog balkanizma čak ni Atina nije spašena. Široki bulevari su me podsećali na Beograd krajem devedesetih, kada sam se kao student prvi put srela nasamo sa njim. Tezge sa jeftinom robom sumnjivog kvaliteta i porekla su se nizale u nedogled.

Broj klošara po ulicama me je zaprepastio. Nisam mogla ni zamisliti koliko je Atina zapravo siromašna. Zbog toga što je Grčka pre svega turistička zemlja, zamišljala sam je uglacanijom spolja. Ne znam zašto me to još uvek iznenađuje. Iste stvari su me zatekle i u Španiji i Italiji. Trebalo bi da konačno zamenim romantičnu sliku Mediterana koju sam ko zna kako izgradila u svojim mislima, ovom realnom i mnogo siromašnijom. Svako malo smo naletali na nečije stanište; prljave, poluofucane dušeke, prekrivene ćebadima i vrećama za spavanje.

Fasade, atinskih zgrada, su gotovo bez izuzetka prekrivene grafitima. Oni Atini daju umetničku crtu. I njihova rasprostranjenost me je zatekla. No za razliku od brojnosti klošara, brojnost grafita mi je mamila osmeh. Atina je definitivno najižvrljaniji grad koji sam ikada videla. Berlin mi se, sad posle nje, čini nedovoljno šaren.

Egzarhija i Neapoli su najživlji i najlepši delovi Atine. Antifašistički, anarhistički, buntovni i inspirativni. I dok mi je u Berlinu svaki kraj bio previše hipsterski, ova dva imaju pravi pankerski šmek. U njima grafiti prestaju da budu žvrljotine i postaju političke parole i umetnička dela. Broj turista naglo opada, a broj interesantnih mesta za videti i posetiti, sesti i kafu popiti ili nešto pojesti, eksponencijalno raste. Moram priznati da me je silno iznenadilo kada sam kasnije pročitala da su ovi krajevi grada manje bezbedni od ostatka Atine. Iskreno, ja ni jedan deo grada nisam doživela kao nebezbedan, a Egzarhija mi je delovala kao najlepša i najhumanija za život. Možda su ta upozorenja uticala na smanjeni broj turista, ili jednostavno odsustvo ruina i iskopina, ovaj deo čine manje atraktivnim.

Atina me je uporno vraćala u Berlin i mnogo šta me je na njega podsećalo ili me na njega asociralo. Grafiti su verovatno jedan od najvećih krivaca za to. Pričajući s Miljanom o paraleli između dve prestonice setili smo se jednog od naših omiljenih berlinskih restorana. Grčkog restorana na samom ulazu u Papelale. Prvi put smo svratili u taj restoran, nadajući se da ćemo naći grčku salatu za mene i pitu za Miljana. Salatu dobila nisam jer je vlasnik odbijao da stavlja novembarski paradajz u istu, a i pita nije bila ništa posebno. Ipak, ostatak menija i vlasnikova navika da nam naliva čašice za rakiju čim ih ispraznimo, su nas naterali da postanemo stalni gosti. Sav taj popijeni uzo je uvek bio na račun kuće. I ja sam se često pitala, kako li mu se to isplati s našim kapacitetima. Kada smo u Atini seli u jednu od lokalnih birtija, ostali smo zatečeni da i Grci u Atini, praktikuju isti običaj kao oni iz Berlina. Na neki magičan način, naše čašice su konstantno bile pune, što je imalo lekovito dejstvo na našu lošu cirkulaciju. Tako smo, sem pomućene svesti, iz birtije poneli i konačno ugrejane prstiće.

Drugi dan smo mahom obilazili Psiri, Manastiraki, Kipseli i nama omiljenu Egzarhiju. Stare ulice ispod Akropolja su zaista bajkovite, dok god se ne zaglavite među tezgama pretrpanim suvenirima i beskorisnim glupostima. Gornji deo, bliži brdu je bio polu prazan. Može biti da je zaslugu u tome imala i činjenica da nedeljom nije moguće obilaziti ruševine. Fasciniralo me je, kako se na bajkovitu sređenu kućicu naslanjala poluraspadnuta. Pomislih, pomalo zlobno, balkanska posla. Verovatno se nisu mogli dogovoriti kome zemlja tj. kuća pripada, i ko kome treba da tutne koliki mito za nju. Taj balkanski mentalitet, i onaj loši, i onaj dobri deo, doprinosi tome da se čovek u Atini konstantno oseća kao kod kuće. Postade mi jasno, na kraju moje prve posete Grčkoj, zašto toliki Srbi hrle tamo svako leto. Na kraju ta dva dana, pomislih srećno da je taj vikend izlet bio pun pogodak. Zaista sam uživala, čak i sa konstantno promrzlim dupetom.

Više slika iz Atine možete naći u mojoj galeriji.

Nema komentara
Kategorije: Greece

(ne)Prijateljski poljubac 05/02/2016

Paralele.
Berlin i Atina.
Gradovi grafita. Buntovnih. Lepih. Umetničkih.
Gradovi poljubaca. Licemernih. Lažnih. Ružnih.

Nema komentara
Kategorije: Germany Greece

Južna singapurska ostrva 23/12/2015

Singapur je sam po sebi relativno malo ostrvo. Kad kažem Singapur, ne mislim na državu nego samo ostrvo. Nekih pedesetak kilometara u pravcu istok-zapad i dvadesetak u pravcu sever-jug. Što znači, ako uranite i u dobroj ste fizičkoj formi, bilo koje dve tačke na ostrvu možete spojiti šetajući u toku samo jednog dana.
Sem ovog glavnog ostrva, Singapur država poseduje i nekoliko manjih ostrva. Najpoznatije od ovih ostrva je verovatno Santosa jer je celo ostrvo praktično pretvoreno u zabavni park. Santosa pripada grupi Južnih ostrva. Njih ima ukupno osam. I na jednom od njih nalazi se verovatno najlepša singapurska plaža. Do juče smo od singapurskih plaža videli samo one na istočnoj obali i plaže na pomenutoj Santosi. Ja nikada nisam poželela da se bućnem u more ni na jednoj od njih. Nikada me nisu asocirale na more, niti sam imala utisak da sam kraj mora dok sam sedela na njima. Ne znam šta je tome doprinosilo, boja vode, pesak na plaži, ljudi oko mene? Iako ja uporno potenciram na ovom blogu kako ja i nisam neki ljubitelj plaža, u poslednjih mesec-dva mi se nesnošljivo ide na more. Ide mi se još više na ronjenje. Izgleda da su te aktivnosti uspele nekako da mi se podvuku pod kožu dok sam im uporno okretala leđa.

U subotu smo se šetali po kraju, i šetnju završili pored jednog od poznatijih tržnih centara na istočnoj obali. Nekako smo naprasno odlučili da skoknemo u bioskop, te smo ustopirali taksi, da nas prebaci do drugog tržnog centra. Singapur je grad tržnih centara i 90% bioskopa se nalazi upravo u tržnim centrima. Onih 10% pripada muzejima i univerzitetima. Zapade nam taksi sa brbljivijim taksistom. Od tih brbljivih taksista stvarno svašta čovek može da nauči. Sve je počelo pričom o tom prvom tržnom centru, koji je u njegovo vreme izgledao totalno drugačije. Nostalgično se prisećao kako je sa drugarima bežao sa časova i kako su se skupljali oko tog centra. Ali i o tome kako je u njegovo vreme to bio opasan kraj kojim su vladale male i velike bande. Onda je prvi premijer Singapura odlučio da od svoje državice napravi raj i povešao 18 kriminalaca u jednom danu, ostalima za primer. Ostatak bagre je jednostavno proterao na ostrvo Sveti Jovan (St. John’s Island) i time započeo veliko čišćenje Singapura.

Verovatno je ta njegova priča izmešana sa tom silnom željom da smočimo dupe u more, u nama probudila potrebu da posetimo pomenuto ostrvo. Zato odlučismo da ove godine dočekamo zimu sa stopalima zarivenim u pesak. Ne znam zašto, ali kad god pomislim da je na severnom delu ove naše planetice zima, mene obuzme dodatna milina što živim tako blizu Ekvatora. Sveti Jovan pripada pomenutoj grupi Južnih ostrva. Tri su vremenom veštački spojena (St. John’s Island, Lazarus Island, Pulau Seringat). Od glavnog ostrva, brodići svakodnevno voze do dve luke, do Sv. Jovan ostrva i Ostrava kornjača (Kusu Island). Brodovi polaze sa Marina South Pier i raspored možete naći na njihovom sajtu. Linija vozi u krug, Marina South Pier – St. John’s Island – Kusu Island – Marina South Pier. Karta pokriva ceo put bez obzira na kojem ostrvu želite da napravite pauzu i koliko dugo ostajete na njemu.

Bila sam iznenađenja da čak i utorkom ujutru, popriličan broj ljudi posećuje ostrva. Brodić je bio pun. Do ostrva se stiže za nekih pola sata. Ostrvo Sv. Jovan je oduvek bilo mesto na kojem su oni sa glavnog ostrva izolovali manje poželjne. Na njega su nekad odvodili bolesnike, te su mnogi oboleli od kolere, beri-berija i lepre proživeli svoje poslednje dane tamo. U skorijoj istoriji služio je kao zatvor. No danas, sem uređenih staza, mesta za piknikovanje, osrednje plaže i kolonije mačaka, malo šta ćete na ostrvu naći. Vreme je bilo idealno za šetnju, ali na žalost nema baš puno staza koje biste mogli prošetati. Nije nam trebalo više od pola sata da obiđemo ostrvo i nahranimo jednu cica macu.

Ne preterano impresionirani, bez želje da oblačimo kupaći, zaputismo se preko nasipa ka Lazarevom ostrvu (Lazarus Island). Čim se pređe nasip, sa leve strane se nalazi mala uvala sa plažom. Nije izgledala loše, ali i dalje nije budila želju u nama za kupanjem. Meni je već polako postajalo prevruće, ali smo nastavili dalje šetnju. Iskreno, nisam znala šta bih sa sobom, bilo je oko 11 sati, a brodić je kretao tek oko 3, te smo nastavili da tabanamo po tom suncu, jedinom stazom koja se pružala ispred nas. Hodali smo svega pet minuta dok nismo došli do dela gde je bilo očigledno da se plaža pruža sa desne strane. Plaža se ne vidi sa puta, ali to malo drveća nije moglo zakloniti more. Kad smo se spustili do uvale gledali smo u čudu beli, sitni pesak isred nas. U meni su se mešala osećanja sreće jer Singapur ima tako lepu tropsku plažu i razočarenja što to otkrivam tek nakon dve godine života ovde. Voda u uvali je čista i prozračna. Mirna i zaštićena od spoljnjih jakih struja. Trebao nam je minut da izaberemo strateško mesto za svoje peškire i još toliko da navučemo kupaći pre nego što smo se sjurili u more da rashladimo glave i dupeta. Kakav raj, na manje od deset kilometara vazdušnom linijom od našeg stana. Tri sata mi je preletelo za tren. I uopšte mi nije bilo dovoljno dugo vremena za tu čarobnu uvalicu, koju smo delili sa svega 5 ljudi. Sva sreća pa nam je na skoknuti od kuće.

Sa Sv. Jovana nas je brodić odvezao do Kusu ostrva. Ovo ostrvo je po legendi nastalo tako što je kornjača odlučila da se skameni i pretvori u ostrvo kako bi spasila dva davljenika. Kusu inače znači kornjača. Ostrvom dominira kineski hram. I pored njega na ostrvu se može naći par stolova za piknik, gomila kornjača i dve male plaže. S obe plaže se voda drastično povukla kada smo mi stigli, te je teško oceniti jesu li vredne kupanja. Kusu ostrvo se lepo vidi sa one uvale na Lazarevom ostrvu.

Posle nekih sat vremena pauze na njemu, brodić nas je vratio u luku sa koje smo krenuli. Opaljena suncem, izmorena i izgorela, i pre svega prezadovoljna otkrićem da i Singapur ima plažu vrednu pomena, prespavala sam ceo put do kuće.

Južna singapurska ostrva i nemaju baš najsvetliju budućnost. Singapurske vlasti su imale ideju da ostrva pretvore u nešto slično onim palmama u Dubaiju. Na svu sreću radovi su prekinuti i trenutno ne postoji jasan plan i konačna odluka šta će sa njima biti. Po svemu sudeći njihov razvoj i uređenje trenutno nikom nisu prioritet. Što znači da ćemo bar još par godina uživati na plaži Lazarevog ostrva.

Nema komentara
Kategorije: Singapore

Singapurski burek 12/12/2015

Postoji jedan kafić/restoran u Singapuru gde možete pojesti balkanski burek. Bureka ima samo u ograničenim količinama i služi se samo subotom ili nedeljom u podne. Zaboravih koji dan, bila sam samo jednom. Imaju svega par tepsija, pa to baš brzo plane. Minuti su u pitanju. Taj burek i nije sasvim po mom ukusu. Burek jeste pravi, tj. onakav kakav se može kupiti u nekim pekarama po Srbiji. Problem je što nije dobar kao u starim burekdžinicama, koje mirišu na pečeno testo već negde u 4 ujutru, a u 10 već i zatvore radnju jer je sav burek rasprodat. E takvog, najboljeg, bureka u Singapuru nema.

No, to nije razlog za plakanje, jer u Singapuru živi puno Indijaca. Indijci vole lebac koliko i Srbi, i varijacija na temu ima puno. Jedna od testenina koju prave dosta liči na naš prazan burek. To božanstvo zove se prata tj. parata, zavisi koga pitate. Može se kupiti na manje-više svakom ćošku u Singapuru. E sad, ako na onom našem malom Balkanu mi ne možemo da se dogovorimo šta je burek, a šta pita, a o varjacijama iste da ne pričamo, jasno vam je da je slučaj s pratama i Indijcima isti. Neke od tih varijanti zato veze nemaju s našim burekom, ali ako generalno volite testenine, teško da ćete ijednu varijantu prate nazvati lošom.

Testo za pratu je isto kao testo za pitu, tj. burek: brašno, so, ulje i topla voda. Jednom sam mesila i razvlačila pitu kod kuće u prisustvu jedne Indijke. Njen komentar je bio, da je to testo potpuno isto kao prata. Postoje varijacije naravno, neko dodaje jaje u testo, neko mleko. Ali, do momenta razvlačenja postupak je isti. Dobro umešaju testo, da bude mekše. Podele ga na loptice i svaku uvaljaju u ulje. Za razliku od pite, prave manje loptice, i razvlače testo po nauljenoj radnoj površini. Njihovo razvučeno testo bude u prečniku oko 40cm. Testo razvuku baš tanko, kao za pitu. Ja za burek recimo ostavljam testo namerno deblje. Razvučeno testo dobro premažu uljem, saviju po trećinu sa svake strane, i peku na užarenoj, dobro nauljenoj ploči sa obe strane, dok ne porumeni. Pored prazne prate, u Singapuru je jako popularna prata sa jajetom. Nju prave tako što na razvučenu koru, po sredini razbiju jaje, pa tek onda ispresavijaju kore. Razlika postoji i u služenju. Dok kod nas uz slana testa ide jogurt, ovde služe ljutkasti kari.

Kada smo se selili u novi stan i novi komšiluk, neko mi je pomenuo da nam je nedaleko od kuće najbolja pratarinica u gradu. Proguglah malo o istoj, i kada videh da se otvara zorom, a zatvara još pre podneva, tj. kad rasprodaju sve, umalo ne padoh na dupe od oduševljenja. Pomislih, pa ovo stvarno kao burekdžinica. Ne bi nam teško jutros da poranimo i svratimo do verovatno najpopularnije pratarnice u Singapuru: Mr and Mrs Mohgan’s Super Crispy Roti Prata. Naručili po jednu praznu, i jednu sa jajetom. Prazna je zaista kao prazan burek, ali bez gnjecave sredine, sav je kao ona gornja hrskava korica. Prata s jajetom ima mnogo puniji ukus. Svidela mi se, ali su mi čula bila zbunjena što u bureku nalaze jaje. U pratarnicama obično u ponudi imaju i prate sa sirom i prate s pečurkama. Meni se ni jedna ne dopada, jer stavljaju pečurke iz konzerve, a sir je jedan od onih tvrdih, žutih što se tope. I to neki jeftini, jer je ukus toliko neutralan, a miris nepostojeći, da je teško utvrditi koji je tačno u pitanju. A te jeftine verzije žutih sireva meni su kao previše dugo žvakane žvake, bezukusne i gnjecave. Uz prate smo dobili ljutikasti kari sos, koji odlično ide uz hrskavo, masno testo. Ovo zadovoljstvo, od 2 prazne i 2 prate s jajetom košta nekih 360 dinara (4,60 SGD). Mislim da smo upravo našli naše omiljeno mesto za doručak.

Nema komentara
Kategorije: Singapore

Hejri (Heyri) 25/11/2015

Od sletanja u Seul, do poletanja iz istog dve nedelje kasnije, Južna Koreja nije prestajala da me iznenađuje i zbunjuje. Izostao je veliki kulturološki šok, jer na neki način podseća na već viđene predele po Aziji. No, sve je izgledalo drugačije od onog korejskog koje sam ja viđela i sretala, van same Koreje. Naime, kad god otkrijem neku novu slatku džidžabidžarnicu u Singapuru, ispostavi se da se u njoj prodaju stvari iz Koreje. Sitnice, poput oslikanih blokčića, nalepnica, olovki, privezaka, mašnica, šnalica i sl. 90% garderobe koju sam kupila u Singapuru na sebi ima etiketu “proizvedeno u J. Koreji”, i sve do jedne su korejske radnje. Meni omiljeni restorani u Singapuru su upravo korejski. Već dve godine čitam postove blogera, mahom stranaca sa trenutnim boravkom u Koreji, koji hvalospevima opisuju korejske prirodne lepote. Da ne pominjem da sam se u poslednje vreme gotovo u potpunosti posvetila korejskim stripovima. Na neki način, očekivala sam da će Južna Koreja biti mešavina svega gore navedenog. Ali, ona je samo na retke momente to bila.

To me nije razočaralo, jer ova nova, prava Koreja ima mnoštvo stvari zbog kojih ćete pasti na dupe. OK, možda sam malo bila razočarana onim odlaskom na Seoraksan. Dobro, dobro, malo više. Doduše, za to sam sama kriva jer sam u onim hvalospevima zanemarivala ta mala, usputna, gunđanja na gužvu. U moju odbranu, uzmite u obzir, da sam ja to naše putovanje zamislila kao prilično aktivno i u prirodi. To što se neplanirano završilo kao kulturno-urbana poseta mahom Seula, uopšte nije pomoglo. Sad sa ove daljine, čini mi se da ja od te ideje “hoću da obujem planinarske cokule i šetam po brdima”, ja i nisam iskreno ni u jednom momentu, odustala.

No, čak i ako bih uspela da nekako izbacim svo to nezadovoljstvo, što je ovaj svet (sram ga bilo!) drugačiji od onog kakvog ga ja želim u datom momentu, i dalje ostaje činjenica, da sam često imala utisak da se u J. Koreji s nekim igram gluvih telefona. Kako je Miljan bio apsolutno očaran J. Korejom i našu promenu plana puta nije tako tragično doživeo, ja sam često njega koristila kao medijum između mene i mojih reakcija na viđeno. I dalje, osećanje koje u meni preovlađuje o svemu doživljenom u J. Koreji, sa ove vremenske i prostorne distance, je zbunjenost.

Poseta Hejri selu možda najbolje dočarava moj doživljaj Južne Koreje i tu izgubljenost o kojoj pričam. Hejri je seoce koje se nalazi na severu zemlje, na manje od sat vremena vožnje od Seula. Oko Seula postoji nekoliko tematskih sela koja su planski građena. I mahom su sva prema granici sa Severnom Korejom. Te tako na putu do Hejrija koje je umetničko selo (Heyri Art valley) i koje je najsevernije, možete svratiti u Sve-na-rasprodaji selo (Paju Premium Outlets), Knjiško selo (Paju Book City), Francusko selo (Paju Provence Village) i Englesko selo (Paju English Village). Hejri selo se reklamira kao stecište umetnika različitih branši, kao selo u kojem ima više galerija i muzeja nego stanovnika. Kako smo mi već dosta skitali po seulskim muzejima i galerijama, i u njima otkrili neke prave dragulje, odlazak u Hejri je na neki način trebao da bude vrhunac kulturne posete J. Koreji. I na neki način to i jeste i nije bio.

Ali, krenimo redom. Put do samog sela je interesantan. Kao što već rekoh, u nekom od ranijih postova, većina natpisa je samo na korejskom. Sva sreća pa su brojevi arapski. To sve i nije neki problem, pre je ličilo na malu avanturu, s onom blagom jezom u iščekivanju da li ćemo zaista stići do odredišta. Da smo na pravom putu, shvatili smo kada su krenule stanice oko već pominjanih sela. Naime, one su ispisane i na engleskom. Nama ipak đavo nije dao mira te siđosmo jednu stanicu pre našeg pravog odredišta. Prvo što mi je zapalo za oko su biciklističke staze. Njih ima bukvalno svuda. Kraj svakog puta. U svakom selu ili gradu. Ne znam da li J. Koreja pokušava da postane raj za bicikliste, ali ove staze su često šire, nego pešačke. Ono što me je zbunjivalo je da su te staze prazne. Za dve nedelje koliko smo proveli tamo, broj biciklista koji je prošao pored nas bi se mogao nabrojati na prste jedne šake. Ja se iskreno nadam da će svi oni pešaci sa brda, kupiti bajseve i krenuti ovim stazama, te ću tako u onim planinskim putevima možda jednog dana i uživati.

Samo selo je na prvi pogled delovalo kao arhitektonski raj. Ja inače volim moderne kuće, ali ove u Hejriju su me ostavljale bez daha. Posebno mi se dopalo što je prostor između kuća ogroman, a predeo brdovit, pa kuće možete sagledati iz različitih uglova. Ogroman broj kuća je pretvoren u galerije i/ili kafiće i restorane, pa smo mogli uživati i u unutrašnjosti. Same postavke u tim galerijama, su bile katastrofalno razočarenje, pa sam se ja uglavnom fokusirala na praktična pitanja tipa: “Kako se peru prozori površine od 20 metara kvadratnih?”, ili “Kako li to staklo izgleda u preseku?” ili “Kako li uopšte sve to greješ zimi?”. Što se samih postavki tiče, moje emocije su varirale između ravnodušnosti i zgroženosti. Celo selo, i umetnost u njemu prisutna, su dela ljudi koji tamo žive ili su živeli. Manji deo umetnina je dovučen odnekle, ili pripada nekoj drugoj epohi. U jednom od mnogobrojnih savremenih muzeja u Seulu, umetnička postavka je bila kombinovana sa citatima umetnika i kritičara na temu savremene i moderne umetnosti. I jedan od njih je izražavao sumnju da u današnjem, globalizovanom svetu postoji razlika između korejske i evropske savremene umetnosti. Aludirajući očigledno, da je uticaj peostora nepostojeći. Ja se s ovim ne bih složila u generalu, ali činilo mi se da je ta tvrdnja apsolutno tačna za ona dela koja su bila izložena u ovim galerijama. Doduše možda sam samo zla, jer su slično razočarenje i ravnodušnost izazivale i silne galerije i muzeji po Evropi.

S druge strane, ogroman broj lokala kombinuje umetničke postavke i birtiju. Dobro, ne birtiju, kafić ili poslastičarnicu. Šta god da su, ono što je bilo izloženo na njihovim zidovima je bilo obilje kičeraja i neukusa. Mada, da nisu imale taj prefiks galerija u svom imenu, i da dela nisu bila na prodaju, sam prostor bi bio više nego simpatičan. Ali, nazivanje toga umetnošću mi se činilo više nego pretenciozno. U muzeje nismo ni ulazili, svi do jednog su izgledali kao skladišta džidžabidža. I svi su bili vrlo tematski, poput muzeja limenih igračaka, ili muzeja filma, muzeja video igrica, muzej čokolade, muzej muzičkih instrumenata i sličnih sranja za koje je po glavi trebalo izdvojiti 20tak evra. Priznajem da bih vrlo rado pogledala nečiju privatnu kolekciju limenih igračaka, ali mi se plaćanje iste činilo besmislenim.

Mislim da ovde naslućujete moj problem sa Hejri umetničkim selom. Reč umetnost, se jednostavno činila neopravdanom. Ako odete samo u jedan muzej u Seulu, u njemu ćete naći više umetnosti nego u celom ovom selu. I tako ja završih, šetajući ovim selom, oborena s nogu lepotom svake pojedinačne zgrade i istovremeno zgrožena onim što se u njima nalazi. Pred kraj obilaska, već totalno razočarana “umetnošću”, primetih simpatičan kafić. Tek kad smo ušli shvatili smo da kafić pripada muzeju. Prvo nam je bio simpatičan sam kafić, a onda i stvari koje su prodavali u muzejskoj prodavnici koja je u sklopu tog kafića. Nisam bila sigurna, da li imam snage za obilazak samog muzeja. Bojala sam se da bi razočarenje istim, bio loš završetak naše ture. Ali, kako je to zapravo bio prvi muzej koji nije bio posvećen nečijem lošem kolekcionarskom ukusu, odlučili smo da prošetamo njime. Kakav bi biser propustili da u njega nismo svratili.

Muzej savremene umetnosti u Hejri selu nema stalnih postavki. Kad smo mi posetili ovaj muzej, u njemu su bila dela koja su rezultat vrlo zanimljivog pokreta u J. Koreji. Naime, u korejskim školama za slepu i slabovidu decu, likovna kultura kao predmet ne postoji. Zapravo nije postojao pre nego što je kao eksperiment uvedeno u jednu od škola u Seulu. Lično, ja ne poznajem nijednu slepu ili slabovidu osobu. I nikad nisam razmišljala kako zaista ovakve osobe doživljavaju svet oko sebe. Ova postavka mi je dala uvid u taj svet. I mogu vam reći da je magičan. Izložena dela su nastala kao razultat dečije posete skloništu za slonove u Tajlandu i poseti kineskoj četvrti u Seulu. Slon više nikada neće izgledati isto u mojim očima. A i osećam se uskraćenom za veštinu da mirise predstavim crtežom. Samo to sučeljavanje sa činjenicom da ceo jedan svet za mene ne postoji, zato što su moje veštine i sposobnosti u rangu sa većinom ljudi, i zato što su ta drugačija deca odrastala izolovano u odnosu na mene, je bilo neverovatno psihološko iskustvo. Ova postavka je ostavila izuzetno snažan utisak na mene. Osećala sam se zaista ograničeno. Zbog svega toga što vidimo očima, čujemo ušima ili osetimo nosem, kao da gubimo sposobnost da improvizujemo, kao da smo izgubili celu dimenziju time što su nam čula tako usko specijalizovana. Ovog slona ispod, izvajalo je jedanestogodišnje slepo ili slabovido (nije precizirano u opisu) dete. Ako ste sebe smatrali kreativnim i talentovanim do sad, razmislite još jednom.

Te tako kao po ko zna koji put u toku putovanja po J. Koreji ostadoh zabezeknuta. Oduševljena i ponesena pomenutom postavkom i arhitekturom, a istovremeno totalno zaprepašćena da ono što sam očekivala nisam dobila. Tj. koliko je to selo bilo drugačije od slike koju sam na osnovu opisa na zvaničnom sajtu i nekih putopisa zamislila. I na kraju, otišla bih definitivno opet, samo ovog puta da uživam u džidžabidžama, i lepo uređenim kafićima, bez iluzija da Hejri selo i umetnost imaju išta zajedničko. A u isto vreme, ironije radi, sećaću ga se po najinspirativnijoj umetničkoj postavci.

Nema komentara
Kategorije: South Korea