postcards…
The world moves with me

Mitake i Odake 05/05/2015

Sanjam ponekad kontinentalne šume. One listopadne. I one četinarske. Podjednako mi obe nedostaju. Nedostaju mi i visoki, goli, planinski vrhovi. Toga ovde baš i nema mnogo. Doduše, goli vrhovi se još i daju naći, ali do njih se obično stiže kroz prašume. I previše su kupolasti za moj ukus. Ovde su svi vrhovi mahom vulkani, aktivni ili ugašeni. Ima to svojih draži svakako, ali eto, ipak ponekad usnim, te listopadne i četinarske šume. I planinske vrhove, koji se kao venci nižu, jedni na druge.

Kada se ukazala prilika da “skoknem” na produženi vikend u Tokio, samo jednu misao sam imala u glavi; Kako šmugnuti na neki izlet van grada? Moja prvobitna ideja je bila da svaki, od tri dana, provedem u šetnji po nekom okolnom zelenišu. Međutim, Tokio je previše velik za takve akcije. Ispostavilo se već nakon prvog dana da i nije tako lako otići negde, na brzaka. To obično zahteva bar 2 sata vožnje lokalnim vozovima. Zapravo mnogo duže, ako niste familijarni sa japanskim železničkim sistemom i nemate pristup mobilnim aplikacijama koje vam nude najbrže konekcije. No bar iskoristih prvi dan, za obilazak okolo-tokiskih šuma.

Ovo je ujedno bilo i moje prvo solo brdarenje/šumarenje. Miljan je u Tokio išao poslom, te sam sve te dane bila prepuštena samoj sebi. I nije mi bilo svejedno. Ja nisam neko ko je stvoren za solo život. I ne uživam preterano u tome da stvari radim sama. Zapravo, pomisao da ću negde morati da idem sama ili uradim nešto sama, me obično užasava. Sam ishod solo akcija ne mora biti loš, naprotiv često je prijatan, ali se meni kao ideja tj. koncept obično baš i ne dopada preterano. No, moja želja da prošetam familijarnim zelenilom je bia prevelika da bih se preterano bakćala tim solo krizama pred put. Ipak, to jutro kad se uputih ka stanici, polako se udaljavajući od hotela, osetih silnu nelagodnost što Miljan nije kraj mene.

U vodiču, koji sam ja posedovala pisalo je da od Šindžuku stanice u Tokiju, do Mitake stanice treba promeniti bar dva voza i vozati se preko sat i po. Kako je naš hotel daleko od pomenute stanice bio, to je značilo minimum 3 voza i dva sata vožnje. U stvarnosti, sa svim presedanjima i pokojim zajebom kada sednete u lokalni, umesto brzog voza, lako se i treći sat izgubi. Od Tokija ka Mitake planini, vožnja je manje-više bez problema prošla. Više zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, nego mojoj usresređenosti da vožnju učinim bržom. U svakom slučaju, posle skoro dva sata puta i tri promenjena voza, konačno uđoh u četvrti, poslednji, koji me je odvezao od Ome do Mitake stanice. Sva dotadašnja vožnja je ili bila pod zemljom, ili kroz urbane delove grada. Kada poželite da pobegnete iz Tokija, tek onda uviđate, koliko se on beskonačno širi na sve strane. Već sam krenula da gubim bilo kakvu nadu da ću se iz grada ikada izvući. No jednom, kada se nađoh na toj poslednjoj deonici, okolna zelena brda su bila sve što sam pogledom mogla obuhvatiti. Moje raspoloženje je naglo skočilo. Možda je ipak vredelo smarati se po svim tim vozovima.

I konačno se nađoh na peronu poslednje stanice. Preko puta malo seoce, i most koji vodi preko Tama reke. Predeo opuštajući. Divan. I pomalo zastrašujući, jer ma koliko se radovala što ću uskoro tabanati po tim brdima ispred sebe, trebalo je to uraditi po prvi put samostalno. Šetala sam nekih pola sata prateći asfaltni put, na putu ka lift/voziću koji od podnožja vodi ka gotovo samom vrhu Mitake. Mislila sam prvo da preskočim tu žičaru i krenem putem peške, uzbrdo. No pomalo ostadoh zatečena činjenicom da je već uveliko prošlo podne, te da ću na tu akciju izgubiti bar još sat i na vrh žičare neću stići pre dva. Te na kraju ipak iskoristih vozić da se popnem do vrha. Odatle nasumično krenuh nekom stazom koja mi se dopala. Najudaljenijom od vašara koji me je na vrhu žičare dočekao. Sva sreća pa mi posle desetak metara sinu da proverim mapu, i shvatim da sam u krivu. Vratih se brzo na pravi put. A pravi put je asfaltirana stazica, koja vodi do sela, tj. do hrama, koje se nalazi na vrhu. Mene sam vrh i nije interesovao. Sve je to još uvek bilo previše urbano. Htela sam da što pre pobegnem od civilizacije. Bukvalno sam pretrčala taj deo i na polovini stepeništa do hrama, skrenula na put koji je vodio ka Odake vrhu. I konačno šuma. Doduše, još neko vreme je prošlo dok se put nije odvojio ka turistički posećenijoj kamenoj bašti, posle kog se nađoh među pravim zelenilom. A od Tokia do tog momenta trebalo mi je preko četiri sata. Toliko o vodičima i opisima u njima. I zelenih jednodnevnih izleta van Tokija.

Na stranu gunđanje, jer se konačno nađoh u šumi kakvu sam očekivala. Staza koja vodi do Odake vrha je vrlo prijatna. Staza je uređena, sa jedva jednim, malo ozbiljnijim usponom. Prvih 2km mi prođoše u konstantnoj razmeni “konićiva” pozdrava i mahanja glavom, jer je bilo podosta ljudi na stazi. Svet koji sam sretala mahom behu stariji Japanci. Bili su mi simpatični, sređeni kao za najozbiljnije planinarenje, pod punom opremom, i silnim oduševljenjem što me vide. Svi su nešto pokušavali da ćaskaju sa mnom na japanskom, iako je jasno bilo da ja pojma nemam šta mi pričaju. Stalno mi, usput nutkajući neke slatkiše i kolačiće. Neodoljivo su me podsećali na češke planinare, i sama šuma na one u kojima sam uživala oko Brna. Uhvati me neki čudni osećaj nostalgije za Moravskim krasom. Od vrha žičare do Odake vrha sve ukupno ima oko 4km. Na drugoj polovini puta, planinari se najednom prorediše. Do tog dela, nisam ni imala mnogo nedoumica u kom pravcu ići. Staza je više nego jasno definisana, i gde god postoji “raskrsnica” bilo je i putokaza jasno označenih i na engleskom jeziku. S tim da Odake, nekad pišu Otake, a nekad Othake. To me nije zbunjivalo, jer sad već meseci života po Aziji i lunjanja po istoj naučiše me kako za lokalce ne postoji uniforman način za pisanje lokalnih imena koristeći alfabet.

Muke su nastale kada stigoh do napuštenih objekata u sred šume. I prvog neprevedenog putokaza. Kuda sada da krenem? Logično je, najstrmijim od označenih puteva jer do Odake vrha još nisam stigla. Već neko vreme ljude nisam srela, te nisam imala ni koga da pitam. Miljane gde si sada? Sad ja treba da budem izgubljena, i ti treba da kažeš odlučno – Tamo! – pokazujući prstom u pravom smeru. Umesto toga, ja sad očajnički čučim blejeći u kartu, uviđam da je prošlo tri sata, da ja pojma nemam kada pada mrak, i bez ikakve želje da donesem odluku kuda da krenem. Pufff – izdahnuh ravnodušno. Ajd idem uzbrdo. Najlogičnije je. Vratiću se istim putem ako ne naletim na kakve znake ili staza ne postane jasnija. Misli su se rojile, produbljujući moju nesigurnost. Poslednjih 500-600m su zaista strmi. Kamenjar. Za pentranje po njemu trebale su mi i ruke. Morala sam da ostanem koncentrisana na svaki korak, pa i ne stigoh da se zadišem. Tek, odjednom, nađoh se na vidikovcu, koji je bio jasno markiran kao Odake vrh. Jasno, samo brojevima. Moj vodič Odake nije ispisao na isti način. Kako god, putokaz koji me je tu zatekao je totalno poljuljao moju samouverenost da ću plan za taj dan ispuniti do kraja. Moj plan je bio da od Odake vrha, odem do Nakogiri vrha, a zatim siđem do Okutama stanice i odatle uhvatim voz za Tokio. No, znak me je upozoravao da će mi za to trebati 4 sata. Moj vodič je tvrdio suprotno, a mapa je jasno pokazivala da je ispred mene kraći put. Pomislih da verovatno postoje dva puta, ali mi bi jasno da ako promašim onaj iz mog vodiča, biću u ozbiljnim govnima ako me mrak uhvati u šumi. Prokleta večita ravnodnevnica u Singapuru, totalno sam se odvikla od dugih i kratkih dana, i pojma nemam kada da očekujem mrak. Te tako odlučih, da priznam poraz i vratim se putem kojim sam i došla. U tom slučaju, na vrhu žičare ću biti najkasnije do pet.

I tako se nađoh na istoj stazi opet. Na povratku sretoh samo dvoje ljudi. I samo jednog koji je išao, zapravo trčao u istom smeru kao ja. Tek tada postadoh svesna da na čitavom putu, niko od ljudi koje sam sretala nije išao u istom smeru kao ja, sem pomenutog trkača. Šuma je bila već uveliko pod senkom. Delovi sa gušćim rastinjem, su bili već dosta tamni, iako još uvek nije bilo pet sati. Pomislih, da sam dobar izbor napravila. Konstantno sam čula divljač oko sebe, uspevajući u jednom momentu, krajem oka da uhvatim nešto što me je podsetilo na jelena. Ostali zvuci su očigledno dolazili od mnogo sitnijih bića, poput zečeva i sl. U principu ja nisam strašljiva kada su divlje životinje u pitanju, ali svuda naokolo su bili neki znaci sa ilustracijom medveda i nekakvim brojevima. Sinu mi u momentu da su svi oni Japanci nosili zvončiće da bi “plašili” živuljke na putu, a ne da se slučajno ne zagube kako mi se prvobitno činilo. Kako god, imala sam plan. Ako naiđe meda, praviću se mrtva kao Duško Dugouško. Misli o bizarnosti pretvaranja da si mrtav pred medvedom su me silno zabavljale, ali šetnja mi je postala prilično naporna u tom poslednjem delu. Trka sa vremenom, ne bi li izašla iz šume pre nego što se smrači, nije podizala atmosferu. Nemogućnost da sa bilo kim podelim lepotu predela koji me je okruživao, je ceo taj predeo činio mnogo manje atraktivnim. Do tog momenta sam verovala da sam uvek bežala od samoće zbog slabosti, nekog straha da ću biti nemoćna da sebe zaštitim, no ova šetnja mi je jasno ukazala da mnoge stvari za mene jednostavno nemaju čar ako nemam s kim da ih podelim. Zato mi je prvi deo puta, ka Odake vrhu, na kojem sam sretala tu gomilu ljudi bio toliko zabavniji i prijatniji. Na njihovim licima, bilo je očigledno da uživaju koliko i ja. Sad, kada zaista ostadoh sama sve mi se činilo manje fascinantno.

Na putu kroz seoce, od hrama do žičare, osetih se kao u lošem horor filmu. Ono živahno seoce bilo je skroz prazno. Nigde nikog na ulicama. Već sam pomislila da žičara verovatno neće ni raditi, i da mi predstoji još nekih sat tabananja do stanice. No, na svu sreću uhvatih poslednju vožnju, a onda i autobus koji je vodio do železničke stanice. Putešestvije vozom od Mitake stanice, do lokalne stanice u Tokiu se oteglo na tri i po sata. Prvo, ulazak u lokalni umesto brzi voz, a onda i jedan pogrešan voz, su gutali moje sate. Na kraju, kada sam sišla na stanici, uspela sam da se izgubim. Znala sam da je hotel tu negde, ali sam se uzaludno vrtela u krug pokušavajući da ga nađem. Tokio izgleda totalno drugačije noću. Prepune ulice i svetleće reklame su svemu davale drugačiji izgled. Ništa nije delovalo poznato. Na kraju se umorih. Uđoh u taksi i rekoh vozaču da sam se izgubila, da znam da je hotel tu negde, u krugu od 500m, ali da nema šanse da ga nađem. Dobri čika se nasmeja i pristade da me odveze tih par stotina metara do konačnog odredišta.

Sve u svemu, suludo iskustvo. Provesti 8 sati u prevozu i gubljenju, da bih provela četiri-pet sati u šetnji je, pa recimo, blesava rabota. U svakom slučaju, posle Mitake i Odake odustadoh od daljih “dnevnih” šetnji van Tokia. Odveć sam ja stara za jednodnevne izlete koji zahtevaju toliko vozikanja. Moje sledće japansko brdarsko/šetačko iskustvo će definitivno biti višednevno.

5 komentara
Kategorije: Japan

Fotogenični kamenjar 27/04/2015

Kuda god da se čovek mrdne na Tajvanu naleteće na neka prirodna čudesa. Nagađam da je to zbog surovih klimatskih uslova. Zemljotresi i neverovatni udari vetra, nemilosrdno uništavaju sve što ostrvljani sagrade. No, istovremeno stvaraju nestvarno lepe predele. Na neki način, Tajvanci su u isto vreme, i ukleti i blagosloveni na tom malom ostrvu.

Jedna od tih nestvarnih prirodnih formacija, nalazi se na severu ostrva – Jeljeo park (Yehliu, 野柳). Blizu je Tajpeija, te nije loša varijanta za dnevni izlet van prestonice. Mada, ako pokušavate da pobegnete od gužve u centru, preporučila bih vam neka od okolnih brda, u ovom parku ćete sve sem mira i osamljenosti iskusiti. Park je izuzetno turistički posećen. I ako baš ne umirete od želje da vidite ove neobične kamene gromade, postoje i zanimljivija mesta na ostrvu.

Reljef je sam po sebi impresivan. Kamenje usled erozije, izgleda zaista neobično. Poput pečuraka, uzdižu se kamene statue svuda naokolo. Mnoge od ovih prirodnih statua imaju svoja imena, jer podsećaju oblikom na pojedine životinje i likove. Mene su najviše fascinirali detalji i paterni. Na mnogim mestima kamenje po sebi ima šare slične godovima, i boje se nestvarno prelivaju iz svetlijih ka tamnijim nijansama. Deo kamenja koje je bliže vodi i pod stalnim udarom talasa i vetra je skroz oblo i istanjeno, dok su viši delovi reljefniji, izdubljeni manjim kraterima, i podsećaju na krošnje jer su mnogo širi od osnove. Pod rukom podsećaju na sedimentne stene, mada samo na dodir. Tekstura im je drugačija, mnogo je tvrđe i ne kruni se poput sedimentnih stena. Uostalom, u tim uslovima, sedimentne stene ne bi baš dugo trajale.

Kada smo se nagledali kamenja i islikali ga izbliza, mir smo potražili u okolnim brdima. Potpunog mira čak ni tamo nema, ali je daleko manje ljudi. Uostalom taj dan je bio izuzetno vlažan i oblačan, pa je tih par stotina metara u visinu donelo više nego potrebno, osveženje.

Jeljeo park ima zaista fascinantan reljef, i ako se ne ježite na horde turista i te kako ga vredi posetiti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Džiufen (Jiufen 九份) 24/04/2015

Kad smo svojevremeno planirali svoj prvi put za Japan, očajnički sam pokušavala da iskopam mesta i predele koji su služili kao inspiracija manga i anima autorima. Pretraga je završena prilično bezuspešno. I u Japan smo otišli “nespremni”. Na moje oduševljenje, odmah po sletanju sam shvatila da zapravo bilo koja uličica u Kjotu, Osaki ili Tokiju neodoljivo podseća na uličice iz mojih omiljenih crtaća i stripova. Predeli koji su se pružali ispred mene sa svakog osvojenog japanskog vrha, delovali su poznato. Slično tome, gotovo svake stepenice koje su vodile, kroz park, do hrama na uzvišenju su mogle biti upravo one po kojima su moji omiljeni junaci trčali. Svaki kutak Japana budio je sećanje na neku pročitanu mangu ili odgledanu animu.

Tragajući za znamenitostima oko Tajpeija, naleteh na par hvalospeva o Džiufenu. Ima nekoliko zanimljivih seoca oko tajvanske prestonice na čija sam imena uporno naletala, čitajući o Tajvanu pred put. Htela sam da prošvrljamo nekim od njih, čisto da vidimo kako izgledaju u slučaju da nam lunjanja po prestonici dojade. Ništa me sem puke radoznalosti nije privlačilo. A iskreno, nisam se preterano ni pretrgla da nađem više informacije. U jednom momentu naleteh na informaciju da je Mijazakiju upravo Džiufen bio inspiracija za crtani Avanture male Čihiro (千と千尋の神隠し – Sen to Chihiro no Kamikakushi). Te tako naprasno, jednodnevni izlet u pomenuto selo postade gotovo prioritet na našem kratkom putu.

Trućkali smo se vozom neko vreme, a zatim i busom. Vožnja vozom me je podsetila zašto volim Singapur toliko. Naime, u Singapuru je zabranjeno jesti i piti u javnom prevozu. Visoke kazne za nepoštovanje ovog pravila doprinose tome da u istim zaista niko ne jede i ne pije. Zašto je to bitno postaće vam jasno čim se provozate javnim prevozom bilo gde po Aziji. Od “mirisa” ćete poželeti da iskočite iz voza, bar desetak puta pre dostizanja cilja. No, preživesmo nekako sva ta mljackanja, srkanja i smradove, i konačno izađosmo na čist vazduh. Dodatno svež i prijatan jer je more dovoljno blizu da osvežava ceo kraj.

I upravo je taj pogled na more prva čarobna stvar u ovom majušnom selu. Uličice su uske, krivudave, stepeničaste, prekrcate radnjama i restoranima. Glavnom uličicom smo bukvalno mileli. Noga pred nogu. Gužva je bila nesnosna. I prilično me je zamarala. Većina ovih radnjica je imala otvoren izlog koji je gledao na ulicu i na kojem kupujete proizvode. U unutrašnjosti su radnici pravili te proizvode na licu mesta. Te smo tako mogli da vidimo kako hranu pripremaju direktno ispred nas, ali i kako prave maske, kožne torbe i novčanike i mnoge druge stvari. Sve deluje kao jedna srednjevekovna zanatska uličica, samo što su proizvodi po poslednjoj modi. I zbog toga je sve izuzetno živo i bučno, puno mirisa i boja.
Kad jednom izađete iz pretrpanih centralnih uličica, tj. uspete da se izvučete iz horde turista, gradić zaista deluje šarmantno. I naprasno pust. Kuće i dvorišta prave lavirinte, te nikad zapravo ne znate gde ćete na kraju izaći. Sve je obraslo mahovinom, i ukrašeno papirnim lampionima i cvetnim aranžmanima. I zaista je puno prepoznatljivih, sitnih detalja iz pomenutog crtaća. Pogledi sa nekih terasa podsećaju na one koji se u crtanom mogu videti. Ali nedostaje odgovarajuća atmosfera. Nema u njemu ničeg japanskog, ničeg prepoznatljivog, viđenog u tim pokretnim slikama. Iako me je Tajvan na momente podsećao na kinesku verziju Japana u mnogo čemu, ovde, gde mi je to bilo najbitnije, ostala sam pomalo razočarana. Doduše, mislim da je to samo zbog toga što sam očekivala da na tom mestu doživim ono što sam doživljavala šetajući Japanom. Što je kao da krenete u Švedsku i očekujete atmosferu s Kariba.

Tajvan je među ovim našim singapurskim Kinezima poznat kao raj na zemlji kada pričaju o hrani. Kada malo bolje razmislim, većina njih tamo i ide isključivo u turistička prejedanja. Meni se generalno tajvanska hrana nije svidela, te nisam ni očekivala čuda u Džiufenu, ali trostruki gastronomski promašaj je ipak uspeo da me šokira.
Prvi se odigrao u toj dugoj, milećoj koloni centralnim delog seoceta. Pomislih da bi bilo dobro čalabrcnuti nešto. Ali šta tačno da prezalogajiš kada ti je od sve azijske hrane kineska najmrskija, i od mirista i izgleda iste želudac kreće refleksno da ti se grči? Pa, slatkiše. S njima je nemoguće omanuti, naivno verovah tada.
– Vidi moči! – uzviknuh oduševljeno prolazeći pored jednod od izloga koji su prodavali meni omiljenu japansku poslasticu. Oduševljenje je spalo nakon prvog zalogaja. Taj tajvanski moči nije imao veze sa onim japanskim. Sem što je izgledom neodoljivo podsećao na njega. Fil je bio bezveze. Testo još gore. Svuda po Aziji, postoji milion i jedna verzija ove poslastice. I ja se s oduševljenjem davim u svakoj od tih mnogobrojnih verzija. To jest, oduševljeno sam se davila pre nego što sam probala ovu tajvansku.
Malo dalje niz ulicu došlo je do drugog velikog promašaja. Naleteli smo na prodavnicu sa orasnicama i ostalim karamelizovanim slatkišima. Šećer i lešnici, tu zaista ne mogu ništa usrati. Te tako naivno kupih jednu tablu. Šećerna masa mi se razvlačila po zubima, gnjecava i nedovoljno slatka. Jela sam više iz neverice da ni to nisu u stanju da naprave kako treba, nego zbog dobrog ukusa. Posle nje smo izgubili sav entuzijazam da bilo šta jedemo u Džiufenu. Složno smo zaključili da ćemo preskočiti ručak i da će naš sledeći obrok biti odložen do povratka u Tajpei.
E ali, pokleknuli smo kraj kafića sa neverovatnim pogledom i svratili u isti na promašaj broj tri. Treba li uopšte naglašavati, da smo usluženi najgorim voćnim napitkom u kombinaciji sa najgorim kafenim napitkom. Posle toga smo definitivno shvatili da se u Džiufenu najesti nećemo.

Iz Džiufena sam otišla malo mudrija. Naučila sam da traganje za Japanom i japanskim stvarima, tamo gde im mesto nije, može upropastiti uživanje u jednom od najlepših i najmagičnijih seoca na svetu. Takođe, i neoduševljenje lokalnom hranom uopšte ne pomaže. Tako da, moraćemo u posetu Džiufenu opet, siti, s rančevima punim dobre klope, u potragu za Kinom i mnogočim kineskim.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Grafiti Tajpeija 11/04/2015

Izuzetno živo se sećam svoje poslednje šetnje ulicama Berlina. Kraj avgusta. Bilo je toplo. Izuzetno lep dan. Vraćala sam se iz Servantesa. Kao i obično, čekala sam poslednji dan da vratim pozajmljene knjige. Servantes institut u Berlinu je dozvoljavao pozajmicu knjiga na tri nedelje. Ja bih uvek dočekala 21. dan, pre nego što se pojavim pred vratima biblioteke. I nije bilo mnogo razlike kada završim sa čitanjem istih. Kao i u mnogim drugim stvarima, ja sam jednostavno čekala poslednji dan da ispunim svoju obavezu. Doduše, tog puta sam morala malo da poranim, zbog seobe koja nas je čekala narednog dana.

Iz biblioteke sam se spustila, kružnim stepenicama, do prizemlja. I poslednji put bacila pogled na tablu sa reklamama. Iz čiste navike. Nije da sam na njoj ikada, išta, korisno pročitala. Kao i obično, na njoj su stajali oglasi Španaca koji su tražili Nemce, zarad međusobne razmene jezičkih znanja, uz kriglu piva. Podsećali su me na očajničke oglase u kojima on traži nju, ili ona njega. I potajno sam se nadala da će neko, nekada, poželeti da svoje znanje španskog razmeni za komad srpskog. Verovatnoća je bila ispod 0.000000001%, ali to mene nije moglo sprečiti u čitanju tog mora papirića. Često bih prekraćivala vreme, razmišljajući koju bih od ponuda izabrala da su mi nemački ili španski bolji. Uvek bi pobedio neki oglas na šarenom papiru. Nemačka; zemlja u kojoj su mi hronično nedostajale boje.

Put, od instituta do kuće, sam prešla uobičajenom rutom, usput zagledajući nove nalepnice izlepljene po saobraćajnim znacima i semaforima, bacajući pogled na nove grafite i postere. Na jednom delu puta prelazila sam preko ostrva za pešake, tik kraj znaka za polukružno skretanje. Berlinjane nije mrzelo da se saginju ne bi li izlepili nalepnice i po njemu. Pomislih u tom momentu, kako verovatno više nikada u životu neću videti ižvrljaniji grad. I bi mi nekako žao zbog toga. Pojedini delovi Berlina su izgledali, baš onako kako bih ja opremila svoje privatno igralište da sam ga kojim slučajem imala, i da je ono kojim slučajem bilo berlinskih razmera.

Za divno čudo, grafiti mi ne nedostaju preterano u Aziji. Nekako mi ne idu uz ove ljude, mentalitet, kulturu. Doduše, po navici, kad vidim veliki uredno okrečen zid pomalo se štrecnem. Smeta mi ta belina i moram priznati, to su jedini momenti kada se grafita uopšte setim. Za razliku od mene, Miljan baš voli da primeti kako Jugoistočnoj Aziji nedostaju grafiti. Te tako, svaku našu posetu nekom novom azijskom velegradu, prati Miljanova tiha patnja za grafitima. Nije drugačije bilo ni u Tajpeiju.
– Jel ti se sviđa (Tajpeji)?
– Lep je. Nisam ga ovako zamišljao.
– Kao siromašan Tokijo.
– Ne preteruj.
– Pa čekaj, kad smo ono prvo veče izašli iz metroa, sa svim onim svetlima i reklamama nije te podsetio na Tokijo? I one male sporedne uličice? Isti Tokijo.
– Preteruješ.
– Ne! Ne! Odlučila sam. Lepši je od Tokija.
– Daaaaj! Rekla si juče da ne bi mogla ovde da živiš.
– Danas sam pametnija. I iskusnija. Pa pogledaj kako je fenomenalan. Kao Berlin. Čas je sav krš. Čas uglađen. A kao Tokijo ima svuda ove male slatke radnjice. I vidi okolo. Svuda su planine. Ovo je raj.
– Kakav Berlin? Gde su mu grafiti?
– A oni što smo ih videli prvi dan, kad smo tražili policijsku stanicu?
– Misliš ona dva? Dva Marice!
– Pa mora da ih ima više.
– Ako moraš da ih tražiš, onda teško da možeš da meriš Tajpeji s Berlinom.
– Mmmmm…
Izgubih bitku, ali se nisam predavala tako lako. Po dolasku u hotel to veče, prvo sam sela da izguglam grafite u Tajpeiju. Meni nisu nedostajali, ali mi je u tom momentu bilo izuzetno bitno da se Miljan oduševi mojim novim omiljenim azijskim gradom, koliko i ja. I nađoh ga: Ksimen (Ximending). No to mi je nešto zvučalo poznato. Čekaj malo, bili smo tamo. Gubili se okolo po kraju. Ne sećam se doduše da sam ikakve grafite videla. Ponovna pretraga. Ovog puta iskopah i ulice. Malo je reći da sam gledajući Miljanovu oduševljenu facu narednog dana, likovala u svojoj pobedi.

Istina je da su grafiti relativno novija pojava u Tajpeiju, no lepota i poruke koje šalju ne zaostaju ni malo za Berlinom. Istina je i da ih možete naći samo na određenim mestima, tj. u određenim krajevima grada. Doduše to je slučaj i sa većinom drugih metropola. Ko zna, možda u skorijoj budućnosti krenemo ponovo u posetu Tajpeiju, samo ovog puta striktno u lov na grafite. Do tada uživajte u slikama onih na koje smo slučajno ili namerno naleteli prilikom prethodne posete.

Nema komentara
Kategorije: Taiwan

Kalamanthana 18/03/2015

Kalamanthana na sanskritu znači “ostrvo sa paklenom klimom” i jedno je od monogobrojnih imena koja su korišćena za Borneo.

Moj prvi put na Borneo desio se još 2009. godine. I to u sred Kapadokije (Turska). Miljan je želeo da zameni svoju pročitanu knjigu, za neku drugu, u jednoj od onih knjižara namenjenoj turistima. U Turskoj ih iz nekog razloga ima u neverovatnim količinama. Kao da se pola populacije bavi samo razmenom polovnih knjiga. Mene je taj proces obično zamarao. Kopanje po gomili najprodavanijih hitova i jeftinih ljubića, jednostavno nije bilo zabavno. No u ovoj maloj knjižari, stvari su izgledale drugačije. Knjižara je u isto vreme bila i kafić, i imala je svega stotinak knjiga. Sve do jedne, razni putopisi. Verujem da sam po prvi put obrnula baš svaku knjigu sa police da bih pročitala sažetak na kraju. Neki delovi sveta me naprosto nisu interesovali te je to čitanje sižea pomagalo u sužavanju izbora. Onda bih otvorila knjigu, pročitala par redaka, i donela sud o čitljivosti iste. Tako mi je ruku dopala knjiga Stranac u prašumi od Hansena (Stranger in the Forest: On Foot Across Borneo – Eric Hansen). Privuklo me je par crno-belih fotografija u knjizi. Slike pripadnika lokalnih plemena i činjenica da je on na ostrvu bio 1982. mi se nije uklapalo u sliku sveta. Uostalom, gde je tačno taj Borneo?

I evo, nekih pet i po godina kasnije, Borneo mi je tu na dohvat ruke. Podeljen između Malezije, Indonezije i Bruneja. Da ne postoji taj sporazum između Singapura i Malezije koji nam omogućava da dobijemo jednogodišnju vizu sa više ulazaka, pitanje je da li bi baš tamo i išli ovom prilikom na odmor. I da odmor, ne na iscrpno višemesečno pešačenje kroz prašumu Bornea kao Hansen. Daleko od toga da bi taj put u današnje vreme bio tako avanturistički i romantičan. Plemenske zajednice su gotovo proterane sa svojih orginalnih staništa od strane kompanija koje eksploatišu tj. uništavaju šumu. S druge strane ni oni nisu odoleli uticaju savremenog sveta, te danas njihova sela izgledaju kao skladišta smeća, a pripadnici plemena zavijeni u polovne, dotrajale krpice pre izgledaju kao prosjaci nego mistični ratnici iz prašume. Po ostrvu postoji nekoliko etno sela, koja možete posetiti i videti romantičnu verziju običaja i tradicije starosedeoca ovog ostrva.

U sred maležanskog dela Bornea ugnjezdio se Bruneji, deleći ga na dve oblasti Savarak i Sabah. Borneo je većim delom i dalje pokriven gustom prašumom i ne postoji baš mnogo prokrčenih puteva kroz to divlje rastinje. Doduše, većina puteva, posebno onih uz obalu i onih koji spajaju veće gradove, je sasvim pristojna. Bar na tom severnom delu oko Kota Kinabalua. Ne možete baš lako da skoknete s jednog dela ostrva na drugo. Već iz Singapura je bilo jasno da za nedelju dana nećemo otići mnogo dalje od aerodroma na koji sletimo. Iskreno, mislim da bi nam za obilazak i potpuni doživljaj Sabaha trebalo bar mesec dana. Samo na tom parčetu Bornea moguće je sresti nekoliko egzotičnih majmunskih vrsta, posetiti jedno od najpoznatijih mesta za ronjenje, ispeti planinski vrh od preko 4000m, prošetati na stotine kilometara kroz prašumu, skoknuti do jednog od omiljenih ostrva među lokalnim kornjačama, izležavati se na kilometarskim peščanim plažama. Kraja čudesima samo u Sabah regionu nema.

Po sletanju u Kota Kinabalu, shvatili smo da smo napravili silnu grešku što nismo sve organizovali unapred. Internet je toliko retka i spora stvar, da je bilo kakva pretraga ili rezervacija sobe trajala satima. Da smo imali više od sedam dana to i ne bi bio problem. No sa pomenutim vremenskim limitom to je značilo ogromno gubljenje vremena. Na kraju smo čak odšetali do turističke organizacije da bi se raspitali o svemu onome što obično pitamo Google. U pomenutoj organizaciji smo našli neke zanimljive mape, saznali da postoji podosta označenih, prokrčenih staza u Kinabalu nacionalnom parku za koje nam ne treba vodič. Ideju da se popnemo na 4000m visoku Kinabalu planinu nismo ni imali. Taj uspon je inače zajebancija teška jer ga treba organizovati dosta unapred, a obavezni ste i da platite vodiča i kojekakve usputne dozvole. Mada kažu da je jedan od fizički lakših uspona, te da zbog toga privlači silne turiste. Takođe smo otkrili da na Borneu svi putevi vode u Kota Kinabalu i da manje-više gde god odemo, moramo da se vratimo u KK da bi otišli do sledeće željene destinacije. I ajd što su putevi tako projektovani, nego često prevoz postoji samo u jutarnjim satima što bi opet značilo da gubimo dane samo na prevoz. Sva ta saznanja su nas naterala da svoje vreme podelimo na plažu i pomenuti nacionalni park. I od svih ostrva koja su relativno blizu KK-u, Tiga se činilo najbliže našim očekivanjima i željama. Te je ono izabrano za plažni deo odmora.

Tiga ostrvo

Tiga ostrvo je relativno blizu Kota Kinabalu. Trućkate se jedno dva sata kombijem, pola sata brodom i tu ste. Izležavanje na plaži može da počne. Postoji samo par sitnica koje vas mogu zaustaviti u nameri da posetite ovo ostrvce. Prvi je cena, drugi da na ostrvu postoji samo jedan resort u kojem morate da ostanete ako želite da prenoćite na ostrvu, i treći je da morate da odete do turističke agencije da bukirate sve to unapred jer ne postoji javni prevoz do ostrva. Sa te strane je sve vrlo turistički. Mislim da nam je to bio prvi put u životu da koristimo usluge agencije, da nas je neko pokupio ispred hotela, transportovo do ostrva i obezbedio nam krevet i tri obroka dnevno. Da stvar bude još bizarnija, celu stvar smo bukirali u agenciji koja ima kancelariju u hotelu u kom smo odseli u Kota Kinabalu. Nismo energiju potrošili ni na izlazak iz hotela.

Ostrvo je relativno mlado, nastalo erupcijom vulkana pre manje od 150 godina. Majušno je, i možete ga prepešačiti u danu. Mi smo čak imali i dva zarona u toku posete ali ovaj deo Sabaha ne može baš da se pohvali podvodnim lepotama. Vidljivost je mala, korali polumrtvi i neimpresivni, oprema im je prilično dotrajala, a na vrh svega ni vodič nije jedan od boljih koje smo sreli. Tako da taj deo komotno možete i da preskočite. Sem kilometara peščane plaže, zagarantovana vam je i apsolutna izolovanost. Nekako, svi turisti dolaze na jedno noćenje, siđu sa broda, odu na grupni snorkling, jedu, i krenu do blatnjavog vulkana da se u isti uvale. Tako da ako izbegavate tu jednu stazu do vulkana, prilično ste prepušteni sami sebi. Vulkan je inače, apsolutno neimpresivan. Blato ko blato. Na ostrvu je sniman serijal Survivor pa naokolo svuda postoje prokrčene staze kroz šumu koje možete koristiti za šetnju.

Ja generalno nisam ljubitelj maležanskih plaža. Pesak mi nekako nije po volji. Ali ta silna mala razbacana ostrva nude poptuni mir. Ako sanjate o danima koje ćete provesti lenškareći na plaži, gledati zalazak sunca i konačno se naspavati ovo bi moglo biti idealno mesto. Jedina opasnost na ostrvu su majmuni. Ne prava opasnost, naravno. Ali strašno su dosadni i ako ostavite otvorena vrata bungalova verovatno će uleteti i napraviti rusvaj. Jedno prepodne, posle zarona, sedela sam na verandi ispred bungalova i čitala knjigu odmarajući u hladu. Miljan je iskoristio vreme pred ručak da odspava malo. I onda se pojavio on. Majmun. Dasa je konstatovao da ja sedim praktično ispred vrata, no on je i dalje nameračio da uđe u bungalov i proveri ima li šta unutra vredno njegove pažnje. Toliko me je ignorisao, da sam morala da ustanem, blokiram vrata i krenem da urlam na njega. Tek onda se sklonio. Doduše, na svega par metara, i dalje me promatrajući. I povremeno sikteći nezadovoljno. Pored majmuna, srešćete i velike guštere. Doduše oni će se potruditi da šmugnu pre nego što stignete aparat da izvadite i namestite se za slikanje.

Toliku količinu lenjosti i opuštenosti odavno nisam iskusila. Moram priznati da je prijalo ne raditi ništa tih par dana. Opušteno ležati na pesku sa sve četiri podignute u vis. Povremeno sam samo dupe sa peska, pomerala u more da se rashladim. I onda se trudeći uglavnom da plutam na vodi jer me je tih dana čak i plivanje zamaralo. Evo sad, dok kuckam ove redove, usta mi se razvlače u osmeh od silne miline. Ne znam šta se to tačno promenilo, ali u poslednje vreme mnogo više uživam u tim ništa ne radećim momentima nego ranije. Prija mi da odvojim par dana svakog odmora za lenškarenja. Da li je silna količina peska i slane vode u okruženju uticala na to ili su godine u pitanju, još uvek nisam sigurna.

Više slika, s ovog ostrva, možete naći u mojoj galeriji.


Kinabalu nacionalni park

Bio jednom jedan park. Kakav park? Divan park!
Toliko divan, da jednom kada sam došla nisam htela da odem. I bez ikakvog preterivanja, zaista je divan. I konfuzan, ako pokušavate da bukirate i osmislite put pre dolaska na Borneo. U okviru parka postoje dva planinska vrha za osvojiti Kinabalu (4095m) i Tambuyukon (2579m). Kažu do je uspon na Kinabalu lakši, naravno samo pod uslovom da ne patite od simptoma visinske bolesti kao ja. Posle iskustva sa Tajvanom nije mi se ni pokušavalo. To sećanje je ipak još uvek sveže. Ovaj drugi mi se nije penjao zbog pijavica i klimatskih uslova. Uopšte me ne privlači planinarenje kroz vlažnu šumu. Probali smo jednom u Vijetnamu i super je iskustvo, ali nije nešto za čim preterano patim. I dalje kad razmišljam o planinskim usponima, ja vidim gole vrhove ili osećam miris borovine. Bez bar jednog od njih mi se prosto ne penje. I mora da bude prohladno. Mora da dune taj vetrić da me ladi dok se znojava pentram. Drugačije mi je sve to previše naporno. Do parka smo zato krenuli samo u izvidnicu, da vidimo vredi li šta tamo sem tog pentranja na vrh.

Postoji nekoliko ulaza u park. Nas su najviše privlačili Glavni i Mesilau jer se u blizini njih nalaze staze koje vode na Kinibalu vrh. Razmišljali smo o opciji da krenemo stazom od Mesilau ulaza na stazu, stignemo do Layang-layang kućice i odatle siđemo do Timpohon kapije, koja je u blizini glavnog ulaza. Sve ukupno nekih desetak kilometara. Problem je samo što prolazite kroz te kapije tako da čak i za taj deo treba platiti vodiča i kojekakve takse, a to nam se nije radilo. Na kraju smo odlučili da lunjamo stazama oko Glavnog ulaza u park. Zbog katastrofalno loše povezanosti parka sa Kota Kinabalu, u tri popodne ide poslednji bus za KK, odlučili smo da prespavamo u parku. Cene su visoke ako želite da odsednete baš u parku. Inače, moguće se naći smeštaj i okolo ulaza za mnogo manje para. No meni se činilo baš romantično i savršeno da prespavamo u nekom od smeštaja u sred šume. Za dvokrevetnu sobu bez kupatila trebalo je izdvojiti nekih 70evra. Snebivala sam se nekoliko minuta, ali na kraju ipak kliknuh na magično dugme “plati”. Te sreći našoj kraja nije bilo kada smo došli na recepciju, i teta nam objasni kako su odlučili da nam daju bolju sobu. Bolja soba je inače prava planinska vila na dva sprata. Prostor je otvoren, tako da iz spavaće sobe gledate na dnevnu. Sva je ušuškana u drvo, opremljena lokalnim stilom. A ni na kupatilima nisu štedeli, tako da smo od stanja “soba bez kupatila” naprasno sebe našli u stanju “dvospratna vila sa dva kupatila”. Sada se i ona cena činila mnogo više OK. Toliko mi je bilo lepo u toj kućici da sam razmišljala da se zabarikadiram u njoj i odbijem da izađem sledećih par nedelja. Sva sreća pa smo sve šetačke planove za taj dan već ispunili, inače iz sobe ne bih izašla.

Kako se Glavni ulaz nalazi na 1520m, prilično je “hladnjikavo” u šumi. Hladnjikavo posle uzavrelog Kota Kinabalua. Prvo smo se šetali uz Liwagu stazu koja prati istoimenu reku. Odvela nas je do Timpohon kapije od koje počinje čuveni Kinabalu uspon. Staza je duga 5620m i ide konstantno kroz šumu. Prvih 3-4km su smejurija, nismo se ni zadihali. No poslednjih kilometar i po zbog uspona, nije naivan. Najveći problem na prvom delu staze su cevi kojima crpe vodu iz reke. Staza se na par mesta ukršta sa njima pa nekako umanjuje lepotu predela. Nekih 2km te cevi su uvek negde na vidiku ako ne i direktno na stazi. Ali ono što me je prijatno iznenadilo je miris šume. Sve te puzavice i lijane naokolo ne obećavaju baš preteranu svežinu. No ipak miris je bio tu. Svež. Prijatan. Neobičan. Iako mogu jasno da se prisetim mirisa tipičnih za kontinentalne šume, ovaj ne mogu ponovo da oživim u mislima. Samo se sećam da je bio totalno drugačiji od svih šumskih mirisa koje sam ranije iskusila. Od kapije smo se vratili do recepcije Bukit ular stazom (997m) i Mempening stazom (2516m) koja nas je spustila do Liwago staze. Druge dve staze su bile mnogo šire i prijatnije za šetnju. I dalje, staze vode kroz guste šume sa visokim drvećem koje prave savršen hlad. Vreme je toplo i zbog fizičkog napora kratki rukavi su sasvim dovoljni. No vetrić koji konstantno piri, savršeno prija i dodatno hladi vazduh. Sve staze su bile prazne. Izgleda da do Glavnog ulaza u park dolaze samo oni koji planiraju uspon na vrh. A do Timpohon kapije ih prevoze u kolima, jer po stazama nije bilo nikoga. S druge strane oni koji dolaze na dan očigledno preferiraju Poring hot spring ulaz, zbog bazena sa toplom vodom i kojekakvog usputnog sadržaja koji postoji u tom delu. Verovatno bi i Sayap ulaz bio dobar izbor u našem slučaju, jer naokolo nema “nikakvih” znamenitosti. I za razliku od Glavnog ulaza, gde je uvek more ljudi, bar na ulazu, jer je to jedino mesto na kojem može da se registruje za uspon, Sayap je oslobođen bilo kakve gužve. Doduše do njegovog ulaza je mnogo teže doći javnim prevozom. A po kišnom vremenu nemoguće je probiti se bez džipa, jer dobar deo puta nije asfaltiran.

Više slika, iz parka, možete naći u mojoj galeriji.

Borneo se menja. Iz dana u dan, prašume se smenjuju plantažama i polako nestaju. Maležani su donekle uzdržaniji od seče prašuma od Indonežana, ali situacija ni u Maleziji nije sjajna. Pomalo me cela situacija podseća na ono što se dešava oko Amazona, samo u daleko manjim razmerama jer ostrvo nije toliko veliko. Taj majušni deo Sabaha koji smo videli je bio dovoljan da osetimo koliko je Borneo divlje mesto čim se malo udaljite od gradova i velikih puteva. Takođe nam je pokazao, da će nam trebeti još dosta vremena da proputujemo samo ovaj maležanski deo.

2 komentara
Kategorije: Malaysia