Hram kamenih patuljaka

Prvi savet koji sam dobila pre odlaska u Kjoto bio je: “Ne pokušavaj da obiđeš svaki hram”. Savet sam vrlo ozbiljno shvatila te sam pred put odlučila da napravim listu onih koji se ne smeju propustiti. Izučavajući hramove u Kjotu brzo sam uvidela da je vrag odneo šalu i da sama nikada neću uspeti da listu napravim dovoljno kratkom da ih sve obiđem za svog života. Što je najzanimljivije od svega, ja ni najmanje nisam zainteresovana za religijsku stranu ovih objekata, ono što me je privlačilo su arhitektura, statue u hramovima i oko njih, kao i okruženje u kojem su hramovi smešteni. Na kraju sam pretragu obrnula, tražeći najneobičnije hramovi. I jedini koji je u sebi imao nešto neobično, po mojim standardima neobičnosti za hramove, bio je Otagi nenbucu hram.

Otagi nenbucu (愛宕念仏寺) hram se orginalno zvao prosto Otagi što je ime oblasti u Kjotu gde je orginalno sagrađen u osmom veku. Taj orginalni hram nije dugo trajao i ne tako dugo nakon izgradnje uništen je u poplavi. Ubrzo je ponovo sagrađen na istom mestu. Međutim, 1922. su odlučili da ga presele na sadašnju lokaciju (naselje Saga) kako bi ga sačuvali. Nenbucu je jedan od pravaca u Budizmu i kasnije je pridodat nazivu hrama.

Ovaj hram se nalazi na vrhu jedne male krivudave uličice u zapadnom delu Kjota. Jedna od onih ulica zbog kojih mnogi u Japan i dolaze, sa tradicionalnim kućercima, po kojim drvetom rascvetale trešnje i papirnim lampionima. Samuraja, ronina, gejši i seljaka po ulicama nije bilo. Sasvim obični prolaznici, automati za prodaju i neuredno viseći strujni kablovi su nas vraćali u realnost. Nisu umanjivali lepotu kraja. Vidite, istina je da mi iskreni ljubitelji Japana u svojoj bajkovitoj viziji samuraja uvek vidimo naslonjenog na automat za prodaju kako ispija svoje rashlađeno piće od pasulje. Degustiranje ovog napitka možete preskočiti. Ja sam to već učinila za vas i recimo da je to jedna od odvratnijih stvari koja mi se našla među nepcima.

Na ulazu će vas dočekati ljubazni čikica, zapleniti 300 jena za ulaznicu i otvoriti vrata ovog čarobnog sveta kamenih patuljaka. U dvorištu hrama se nastanilo preko 1200 njih u periodu između 1981. i 1991. Razmileli su se po celom dvorištu, na ulazu, pored stepenica, uz svetilišta. Zgusnuli se u redove i gledaju u vas. Neki se grle, neki pevaju, drugi piju, neki se prosto mole, dok treći slušaju muziku sa svog vokmena. Jedan nas je čak i slikao. Svaki od njih je zauzet nekim svojim hobijem i neće baš mnogo hajati za vas. Konačno sam mogla da izađem iz svoje bajke, otarasim se Ivice i ukradem Snežanino mesto. Sa 1200 patuljaka naspram njenih sedam imala sam mnogo veće šanse da osvojim princa. Onaj patetični deo sa prenemaganjem, jedenjem jabuke i umiranjem sam preskočila, princu sam se smesta bacila u zagrljaj. On je i tako došao bez konja. Imao je doduše fotoaparat kod sebe. Posle toga smo naravno živeli srećno do kraja života. Bez patuljaka doduše, njih sam morala da ostavim tamo. Bilo bi malo čudno da smo se svi pojavili na aerodromu. Uostalom neko mora da čuva hram.

Ako poželite da odete do hrama, za put se raspitajte na sajtu, mrvice koje sam bacala za sobom su pojeli alavi japanski vrapci.

2 comments

This entry was posted by Marica on 15/04/2014 and is filed under Japan

Tigrova mast u Singapuru

Tigrova mast je jedna od onih misltičnih stvari za koju sam čula milion puta ali je zapravo nikada nisam videla. Čudotvorna mast koja ublažava bolove nikada nije korišćena u našoj kući. Biće da smo jedna bezbolna porodica bili, onomad nas petoro, sada nas dvoje. I verovatno bi ta mast ostala tamo negde zabačena u nekom delu moga mozga da mi drug nije poslao link ka članku na nekom sajtu u kojem su pisali o nekom, pomalo bizarnom, parku punom kojekakvih skluptura. Odlazak u pomenuti park se konstantno pomerao i odlagao usled kiše koja je u tom periodu neumorno padala po Singapuru. Na kraju smo je i obišli jednog kišnog dana kada je sva nada, da će kiša ikada prestati, umrla. Doživljaj je bio “vau, ovako nešto kičasto samo Kinezi mogu da naprave”, izmešan sa željom da se popnem na svaku od izloženih figura i slikam se pored iste. Posle te posete pomislih još par puta da odem, jer ironično kišu nakon toga dva meseca nismo videli, nego mi se uvek nešto drugo ispreči. Te tako još uvek ne odoh da uslikam park pod vedrim nebom, te će u ovom postu biti slika od tog kišnog dana. Mada ti vremenski uslovi i tako više odgovaraju tematici parka, bar onom najpopularnijem delu.

Dakle, legenda ide ovako nekako. Bila dva brata Kineza Hav i Par (Aw Boon Haw i Aw Boon Par) i imaše fabriku za proizvodnju Tigrove masti. Ne znajući šta će od silnog bogastva odlučiše braća da sagrade sebi par vila sa suludim baštama, u Hong Kongu, Singapuru i negde u Fuđenu kineskom. Ovu potonju ne stigoše da završe jer su im zvaničnici kineske vlasti 1949. zaplenili bogatstvo. Ova u Hong Kongu nije otvorena za javnost, veći deo je uništen i celo imanje je prodato nekom investitoru. Ovoj singapurskoj ne bi falila restauracija ali je i dalje otvorena za posete. Ne znam dokle će tako. Ulaz je inače besplatan, pretpostavljam da se održava iz nekih porodičnih fondova koji polako izumiru.

Ko je ikada bio u bilo kom delu ove kineske Azije, zna kako to ide s Kinezima. Na boji se ne štedi, niti na sklupturama. Manje je više je zapadnjačka izmišljotona. U kineskom svetu više je više i svaki milimetar treba napuniti nečim. Što znači da ste već na petom metru od ulaza toliko puni utisaka da glava kreće da vas boli pri susretu sa svakom novom stvari. Ili se od početka, prepustite u potpunosti, prestanete da čitate natpise kraj statua i koncentrišete se na poziranje pored istih. Treba umešnosti popeti se na neke od njih. Ovo je inače ne samo dozvoljena, nego i poželja akcija u parku.

Najatraktivnija postavka je veštačka “pećina” u kojoj su ilustrovani svi sudovi kineskog pakla. Dakle po kineskoj mitolodiji, kad neko umre on ide pred sudije koje ga usmeravaju u njemu odgovarajući pakao. Od presude zavisi ne samo u koji će pakao neko ići, nego i koliko će dugo u njemu vremena provesti, te kakvu će kaznu doživeti. Nakon ovog pakla, pročišćena duša može da se reinkarnira i vrati na ovaj svet. Sudeći po njihovom verovanju, svako zlo se da iskoreniti ako mu se posveti dovoljno vremena i odgovarajuće metode. A metode su… pa, zastrašujuće. Detalji su prikazani na slikama, svaki komentar je, čini mi se, suvišan.

Vidimo se u nekom kineskom paklu. Sudeći po natpisima meni bar 3, od ovih 10 slede.

No comments

This entry was posted by Marica on 02/04/2014 and is filed under Singapore

Magično kristalno ostrvo

12 sati dnevnog svetla. 365 dana u godini. 27+ stepeni celzijusovih. 365 dana u godini. Broj ostrva u okolini sa predivnim plažama – nebrojivo. Nisam sigurna da bi ovo moglo ikada da mi dojadi. Nisam sigurna da bi drugačiji klimatski uslovi mogli da mi nedostaju. Ostavljam doduše šansu onim sunčanim zimskim danima na snegom prekrivenim planinama. Oni bi mogli da mi zafale. Nekad. Doduše ne u skorijoj budućnosti. Tu su mi Japan i Južna Koreja kada se to desi. Ako se desi. Trenutno mi sunce i toplota još uvek hronično nedostaju. Krivim ona dva hladna, kišna meseca u Holandiji. I onu poslednju zimu u Berlinu.

Opet, čini mi se da ta okolna ostrva ne obilazimo dovoljno. Ovaj poslednji put bio je posledica niza sretnih okolnosti, a ne nekog dobrog plana. Planirali smo opuštenih par dana sa prijateljima u Bangkoku, ali su nas demonstracije u istom naterale da promenimo planove u poslednjem momentu. Najbliže i verovatno najpoznatije ostrvo u blizini Samet je bio logičan izbor. Kao i obično krenuli smo bez ikakve rezervacije sa mišlju lako ćemo naći nešto na ostrvu. Ovo se ispostavilo kao greška, jer zbog blizine kopnu, stanovnicima Bangkoka služi kao vikend izletište.

Ko Samet, Koh Samet, Koh Samed ili Ko Samed je malo ostrvo na svega 200km od Bangkoka. Ko tj. koh je ostrvo na tajlandskom jeziku, a samet je vrsta drveta koja raste na ostrvu. Nekada davno ostrvo je imalo mnogo romantičnije ime Magično kristalno ostrvo. Ostrvo ima svega 13km kvadratnih. Ka jugu se sužava. Donji deo je zašiljen, te južna obala ne postoji. Plaže su najšire i najlepše na istoku i samim tim najposećenije i turistički najviše eksploatisane. Severne plaže su dosta uske i u ranim jutarnjim časovima gotovo i da ih nema zbog plime. Ovaj deo ostrva je takođe podosta eksploatisan, sa manje hotela a više lokalnih kuća doduše. No sudeći po trenutnim građevinskim radovima to neće još dugo trajati. Severni deo zapadne obale ima dve plaže koje nisu spektakularne u poređenju sa onim istočnim, no logično jedine su na kojima možete uživati u zalasku sunca te su poprilično popularne. Južni deo zapadne obale je kamenit i nepristupačan za kupanje, ali postoji jedan mali deo na jugu koji je kao stvoren za romantično grljenje dok nebo menja svoju dnevnu plavu boju za crveniju noćnu.

Avion je iz Singapura poleteo sa dva sata zakašnjenja. Imali smo sreće da nisu otkazali let, poput onih ozbiljnijih avio prevoznika zbog vanrednog stanja koje je proglašeno veče pred naš polazak. Imali smo sreće i sa taksijem. Gospođa se izistinski trudila da nas odveze do hotela, zaobilazeći barikade i policijske punktove po gradu. Bangkok je to veče izgledao kao neozbiljna ratna zona. Kažem neozbiljna jer dok su maskirani demonstranti čuvali svoje barikade, vojska i policija su polu-zainteresovano preusmeravali saobraćaj, lokalci šetali po ulicama obavljajući svoje svakovečernje aktivnosti, a turisti pijani lumpovali po Kaosanu. Čitajući o demonstracijama prethodnih dana, bačenim bombama, sukobu crvenih i žutih, čovek bi očekivao veću zategnutost. No uživo je sve delovalo mnogo bezazlenije. Doduše ni sami dalje od Kaosana tu noć nismo odmakli, a ujutru smo prerano napustili Bangkok te nismo ni mogli da steknemo realnu sliku o situaciji u gradu. Do luke u Ban-Pheu smo odlučili da odemo taksijem. To je prilično suluda i podosta skupa opcija, no nekako nam se nije smaralo sa potencijalnim sitnim prevarama lokalaca koje su tako tipične u ovom delu sveta. Milion puta se pokazalo da ako lokalci uspeju da vas zavrnu za nešto to će vas više koštati nego da ste se odlučili za neku luksuzniju varijantu. No, ispostavilo se da na Tajlandu ni to ne pomaže. Zapravo pokazalo se po drugi put. Izgleda da tajlandski prevaranti imaju neku posebnu potrebu da nas dvoje zavrću.

Naime, pre par godina kada smo prvi put posetili Bangkok, u onom čuvenom odeljku vodiča o opasnostima i prevarama pisalo je: ne nasedaj na “ortake” koji ti nude super povoljne ture na brodovima. I to je pisalo na jedno deset različitih mesta. Mi smo ipak naseli. Navukao nas mamlaz svojim osmehom i ljubaznošću. Mnogi su pokušali pre njega, po raznim delovima ove naše planetice, no nikome ranije to nije uspelo. Njemu jeste. Od tada kad mi se Tajlanđani nasmeše ja uglavnom ne uzvraćam osmehom. Da ironija bude veća, većina putnika po ovom delu sveta, Tajlanđane svrstava u svoje omiljene. Meni su zapravo gotovo na poslednjem mestu. Zajebali su ih samo Vijetnamci.

Ovog puta nije bilo mnogo bolje. Iako smo naglasili da želimo prevoz od Bangkoka do luke odakle kreću spori brodovi za ostrvo, odvezeni smo do turističke agencije. U agenciji su bili uporni da nam uvale vožnju brzim brodom po ceni od 800 bata po osobi, a kada su videli da im to neće proći pokušali su sa kartom za spori brod tražeći 500 bata. Pri tome nas je agent požurivao sa kupovinom jer brod samo što nije krenuo. Naš vozač nas je pak ubeđivao da je luka jedno 40min vožnje odatle, te da on čak i ne zna gde. Sve je to naravno smrdelo na prevaru, te meni ne bi teško da prošetam malo niže ulicom u potrazi za internetom na kojem bi mogla naći neku lokalnu mapu mesta. Ispostavilo se da je luka na 10min hoda i da je karta za spori brod svega 50 bata. Osetih blago likovanje što se još jednom ispostavilo da su tajlandski osmesi neiskreni, te da im ne treba mnogo verovati.

Ostrvo je dosta blizu glavnom kopnu. Svega nekih četrdesetak minuta vožnje ovim sporim brodovima. Kako je samo ostrvo nekih 7km dužine, krenuli smo peške duž desne obale tražeći smeštaj za predstojeće tri noći. Ispostavilo se da je gotovo nemoguće naći išta od jeftinijeg smeštaja za vikend. Moram priznati da me je količina smeća na ostrvu već negde na pola te pretrage smorila. Slika je na momente bila bizarna. Sa leve strane plaža iz snova, sa sitnim, belim peskom i prozirnim morem. Sa desne strane mahom bungalovi, između kojih se nalaze mini deponije. Sve je toliko prašnjavo da izgleda prljavo. Totalno bez reda smenjuju se ovi jeftiniji kompleksi sa onim luksuznijim. Luksuzniji deluju kao mesta iz bajke. Bungalovi sređeni sa ukusom, smešteni u predivno uređenim parkovima. Prašine zbog zasađenog drveća i cveća nema, smeća nigde na vidiku. S druge strane plaže i jedni i drugi jednako uništavaju. Iako vidljivih otpadaka nema i voda je prozračna koliko je čista, gotovo da ne postoji deo plaže na koje brodovi ne pristaju. Voda posle njih smrdi na ulje i prosto sama blizina tolikih brodova zamara. Ono čega sam se najviše pribojavala, gužve, kojekakvih plažnih prodavaca, smeća po pesku i u vodi i preglasnih kafića gotovo da nema, sem na najsevernijem delu istočnih plaža.

Pomalo umorni od te atmosfere na istočnom delu ostrva odlučili smo da se preorjentišemo na severnu plažu. Te smo se odlučili na kraju za smeštaj u jednom od ovih sređenih bajkovitih kompleksa, na gotovo najudaljenijoj severnoj plaži izolovani od okoline. Na moje zaprepašćenje ispostavilo se da je jeftinije rezervisati ovakve komplekse preko sajtova, i da većina njih zapravo nudi transport za džabe ili mnogo jeftinije u odnosu na ono što bi sami mogli organizovati. Lekcija za buduća vikend putovanja na tajlandska ostrva naučena; što izolovanije to bolje i ne ciganisati za cenu, i tako je sve to relativno jeftino. U suprotnom, imaćemo pogled na mini deponiju i buku ispod prozora. U Aziji je smeće neizbežan dodatak svakom pejzažu.

Ostrvo ima oko 7km u dužinu. U južnom delu, između zapadne i istočne obale nema više od par stotina metara. Uvale sa peščanim plažama su nanizane jedna kraj druge, duž istočne obale. Moguće ih je sve prepešačiti u toku pola dana. Međusobno su spojene, i retko gde su razdvojene krupnim kamenjarom. I njega je moguće zaobići utabanim stazama kroz šumu. Ovo odvajanje od peska svega da je nekoliko desetina metara dugo. Te smo tako, tog prvog dana krenuli rano sa ciljem da obiđemo sve istočne plaže i bućnemo se u onim najlepšim. Severni deo istočne obale ima najšire plaže, međutim najveći deo njih je uzurpiran kafićima i restoranima tako da ono što ostaje za goste i nije mnogo veće od onoga što gosti dobijaju na južnom delu. Nije bila prevelika gužva jer je dan tek počeo, ali je već tad bilo jasno da taj deo ostrva ne može biti nazvan mirnim mestom za odmor. Na jednoj od plaža smo odlučili da se bućnemo po prvi put od kada smo stigli na ostrvo. Pesak pod nogama je bio sitan baš kako treba, plaža gotovo bela, a predivna tirkizna voda savršeno čista. Bez preterivanja, pomislih kako je to verovatno najlepša plaža na kojoj sam ikada bila. Na Kubi su pojedine plaže izgledale lepše, ali ove sametske su bile mnogo prijatnije za kupanje. Činilo mi se da sam našla idealnu vikend plažu za kratke predahe od Singapura. A kažu ljudi da Koh Samet nije ni približno lep koliko neka druga ostrva na Tajlandu. Ne znam koliko dugo sam ležala u vodi, gledajući u nebo, no pomislih tad da nećemo do kraja ostrva tog dana stići ako tolike pauze budemo pravili na svakoj plaži.

Kad stigosmo do prvog većeg kamenjara koji je razdvajao dve uvale, na momenat smo se nećkali da li da krenemo zaobilaznicom kroz šumu ili da nastavimo preko tog kamenja. Kako kamenjar nije delovao kao preterani fizički izazov, odlučili smo se da nastavimo uz more. Ja sam išla polako iza Miljana slikajući, činilo mi se, svaki kamen na koji smo naišli. Kamenje je bilo mokro i činilo se previše klizavo za japanke. U jednom momentu Miljan je proklizao i stopalo mu se zabilo između dva kamena. Kada ga je izvukao, krv se slivala iz palca i nokat je očigledno bio odvaljen. S obzirom da sam bar duplo nespretnija od njega, kad god vidim da je on na nekom mestu izgubio stabilnost ja krenem drugim putem. Zaista ne znam koji me đavo nagoni da krenem potpuno istim putem tada. Da stvar bude gora meni su obe noge proklizale u isto vreme, te sam završila nabadajući obe cevanice u oštru kamenu ivicu. Uplašeno prodrmah prste na nogama. Toliko sam jako bupnula da sam pomislila da sam izlomila noge. Na sreću prstići su radili te se iskobeljah nekako iz tog useka. Tako osakaćeni krenusmo ka recepciji obližnjih bungalova da zatražimo pomoć. Miljanova rana je delovala gore jer je krvarila. Na mojim cevanicama nije bilo posekotina pa je delovalo manje ozbiljno. Naše molbe za pomoć su, blago rečeno, ignorisane. Uputili su nas da “prošetamo” putem i sačekamo jedan od džipova koji taksiraju po ostrvu. Vukli smo se neko vreme tako ispovređivani, dok na kraju ne naletesmo na jedan od džipova. Moje cevanice su u tom momentu već totalno otekle sa čudnim čvorugastim otocima. Miljan je i dalje krvario. No i pored svega činilo nam se da ništa o toga nije previše ozbiljno te da će verovatno u hotelu moći da nam saniraju rane prvom pomoći.
I bili smo u pravu. Miljan je izgubio pola nokta, no rana je prestala da krvari ubrzo nakon sanacije. Moje čvoruge na cevanicama su splašnjavale od hladnih obloga, dok god sam noge držala na stolici. No kako bih ustala, ili prekinula masažu ledom one bi se vraćale. Zanimljivo je da su mi Tajlanđani rekli da oni na takve rane stavljaju tople a ne hladne obloge. Čvoruge su u potpunosti, konačno spale sa mojih nogu tek nekih mesec dana nakon ovog incidenta. Ostatak tog dana smo proveli na plažici ispred hotela, ispijajući hladno pivo.

Sutradan smo se oboje osećali dovoljno sposobnim da nastavimo tamo gde smo prethodnoh dana stali. I bila bi prava šteta da nismo. Južne plaže su pravi raj. Prva u nizu je imala ogromne meduze izbačene na obalu. Preko 30cm u prečniku. Sledeća je bila odvojena kamenjarom, no poučeni prethodnim iskustvom zaobišli smo ga šumskom stazom. Staza nas je dovela do sledeće uvale sa gomilom malih peščanih plaža ispresecanih krupnim kamenjarom. Na jednom od kamenitih delova napravili su terasu sa ležajevima za masažu. I to ne običnim maserskim ležajevima. Ovi ležaji su bili veličine king size kreveta sa nastrešnicom od pruća i pogledom na pučinu. Kako ja nisam ljubitelj masaža, ostavih Miljana u rukama iskusne Tajlanđanke a ja se spustih do peščane plaže. Nikada ne bih to jednočasovno milovanje morskim talasima menjala za par tajlandskih maserskih ruku. Da nisu krenuli da pristižu brodići sa turistima iz vode me ništa ne bi isteralo.

Na tim južnim plažama kamenjar je bio sve učestaliji i veći te smo bili primorani da ga zaobilazimo kroz šumu. Tako nas je praktično nakon svake od ovih kratkih šumskih šetnji čekalo novo uzbuđenje zbog susreta sa još jednom “lepšom od svih prethodnih” peščanih uvala. Ta, skoro poslednja u nizu, je bila pretrpana lokalnom decom, koja su se očigledno silno zabavljala. Dolazili su u grupama da poziraju pored nas. Od jednog klinca sam na kraju poziranja dobila poljubac u obraz, koji je kod ostatka grupe izazvao sveopšte oduševljenje. Osetih se na momenat kao neka retka, egzotična, živuljka. No moram priznati, da mi pažnja ni malo nije smetala. Posle sam zezala Miljana kako su se pored njega slikali verovatno oduševljeni njegovim dlakavim grudima. Koliku bi pažnju izazvao neko sa “džemperom” na leđima?

Posle te plaže smo krenuli dalje kamenjarom, pa kroz šumu, pa opet kamenjarom. Činilo se da kraja kamenjaru nema, no nismo odustajali. Taj kamenjar nas je ponovo vratio u šumu posle nekog vremena, a u šumi se polako nazirao sledeći kompleks sa bungalovima. Kada smo konačno do njega stigli presreo nas je čika u uniformi. Neplanirano smo zašli u jedan od onih super fensi, nenormalno skupih hotela i u pratnji čuvara bili sprovedeni do izlaza. Taj deo koji smo usput videli prevazilazi sav luksuz koje su moje oči do tada zabeležile. Kasnije, kada sam proveravala cene u tom kompleksu koje su oko 200evra za noć, shvatih razočarano da verovatno onda i nisam videla mnogo luksuza u životu. Od tog izlaza smo morali da tabanamo nedovršenom cestom do najjužnijeg dela ostrva. Taj poslednji deo je već previše kamenit, tako da najjužniji bungalovi jedva da imaju peščanu plažu.

Ne znajući šta ćemo sa sobom ostatak dana odlučismo da se lokalnim džip-taksijem prebacimo do zapadne plaže na severu. Ovi taksiji su bezobrazno skupi a jedini “javni” prevoz na ostrvu, te je za tih 5-6km trbalo izdvojiti 250 bata. Zapadna plaža je razočaravajuća. Pesak je taman i podseća me zbog te boje na mulj. Kada smo stigli u toku je bilo plažno venčanje. Par skandinavaca, gomila zainteresovane plažne publike i hotelsko osoblje. Njihovih gostiju nije bilo. Ali bio je pop, fotograf, torta, bela šatra, cveće i kič muzika. I zalazak sunca. Par je bio, tu negde, u četrdesetim. Sve je delovalo poprilično kičasto i patetično, i stoga je bilo silno zabavno gledati to sa strane. Tortu nismo dobili. Na žalost.
Da nije bilo te bljutave pesme Selin Dion i tih sredovečnih mladenaca koji su plesali uz nju, ceo ugođaj bi bio manje zabavan. Verovatno i mnogo romantičniji. Ali zapravo je bilo idealno ovako. Neozbiljno, u svoj njihovoj ozbiljnosti. Idealan način da se oprostimo od ostrva.

U nedelju smo krenuli nazad. Brodom do glavnog kopna. Taksijem do aerodroma u Bangkoku. Odatle avionom do Singapura. Sve u svemu, beše to jedno neplanirano, izuzetno prijatno, plažno iskustvo.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

No comments

This entry was posted by Marica on 26/03/2014 and is filed under Thailand

Singapurske ribice

Sudeći po onima što vole da se bave statistikama Singapur može da se pohvali najvećim vodenim zoološkim vrtom na svetu. Ovi akvarijumi su obično mnogo zanimljiviji od klasičnih zooloških vrtova. Mi smo ih već nekoliko obišli: u Monaku, Đenovi, Beču, Berlinu, Bangkoku i konačno Singapuru. Singapur ih zapravo ima više ali sudeći po informacijama ovaj koji smo posetili je najnoviji i najveći (S.E.A. Aquarium).
Teško je odlučiti koji mi je od ovih najlepši. Svaki od njih je impresivan na svoj način. Svaki od njih ima nešto što drugima nedostaje. I svakog od njih vredi posetiti. No ono što singapurki ipak stavlja na prvo mesto je veličina samih akvarijuma. Već na samom početku čeka vas ogroman akvarijum sa brodskom olupinom, čija veličina premašuje sve što ste do tada videli. A ovaj na ulazu nije čak ni najveći. Ta enormna veličina i raznolikost životinjskog sveta će izmamiti osmeh koji nećete skidati sa lica do kraja posete. Šetnja među ovim akvarijumima je jedno beskonačno vaukanje od uzbuđenja. Ceo doživljaj je upotpunjen muzikom i imaćete utisak da jata riba prate melodiju. Sve liči na savršenu umetničku postavku.
Ja sam čak dva puta posećivala akvarijum ove nedelje i mogla bih sutra opet. No džaba vam o njegovoj lepoti pričam, rečima se ovi osećaji ne mogu preneti. Uživajte u slikama, i ako vas put ikada u Singapur nanese ne zaboravite da obiđete singapurske ribice.

2 comments

This entry was posted by Marica on 28/02/2014 and is filed under Singapore

Kineska bašta

Ustali u 7.00, napravili sendviče, spakovali ih sa vodom, kremom za sunčanje, kupaćim kostimima i peškirima. Krenuli ka luci. Gubili se malko na putu od stanice metroa do luke. Stigli do nje konačno u 9.04. Tačno 4 minuta nakon odlaska trajekta. Sledeći tek u 12. Previše kasno.

- Ništa od ostrva danas…
- Ništa…
- Šta ćemo sad?
- Ajd daj mapu da vidimo.
- Hoćemo na sever, u Bukit, neki od parkova?
- Pa bili smo tamo.
- Samo jednom, ima ih četiri.
- A ne ide mi se tamo. Ajmo na zapad.
- Hm, ajmo onda do kineske i japanske bašte.
- Pa bili smo i tamo.
- Nismo, bili smo u botaničkoj.
- To nije isto?
- Ne.
- Ajde onda.
- Možemo crvenom linijom do Raflesa, pa odatle na zelenu.
- Gde si ti videla crvenu liniju?
- Sad kad reče, i nisam, ali ucrtana je tu na karti.
- Pa trebalo bi da je tu preko puta.
- Misliš na ovim iskopinama?
- Mmmm, baš su ažurni s ovim kartama, unose nove stanice metroa pre nego što ih naprave.
- Ajmo onda nazad peške do Marina Beja, pa odatle crvenom do Raflesa.
- Aaaa mrzi me sad ponovo preko svih ovih iskopina, uz autoput da se vraćam.
- Hoćemo taksijem?
- Ajde.
- A šta bi s onim da ćemo se manje vozati taksijem?
- Pufff… Ajd od sutra.
I tako se odvozasmo do kineske bašte. Jedva da je bilo ljudi u njoj. Čini mi se da je ovo prvi put da smo obišli neko zelenilo po Singapuru a da se nismo sudarali s ljudima. Jedva da je bilo par porodica s malom decom i par penzionera. Ova Singapurska je jedna od lepših kineskih bašti koje sam posetila. Nije doduše čudo s obzirom da su Singapurćani i tako mahom Kinezi.

U bašti se nalazi, kako sebe nazivaju, Muzej kornjača. U pitanju je ustvari mini zoološki vrt sa kornjačama. Kažu da je to najveća kolekcija živih kornjača na svetu. Nisam baš sigurna koliko je ovo tačno, ali je zaista impresivna raznolikost kornjača na ovom mestu. Za dobar deo njih nisam ni znala da postoje. Recimo kornjača sa svinjskim nosićem, ili ona zmijolika, koju bih ja radije zvala žirafkasta zbog dužine vrata, zelena mekooklopnjača. Sve tri komotno mogu na takmičenje za najružniju životinju ikad. Mnoge se slobodno švrćkaju okolo, te ih možete hraniti, “maltretirati” do mile volje. Sigurna sam da je moje lupkanje po oklopu i pipkanje njihove kože, zurenje u zube i škljocanje aparatom više nego maltretiranje za ova jadna stvorenja. Ali sem jedne koja je negodovala kada sam je uzela u ruke zarad poziranja, ostale su bile apsolutno ravnodušne na naše prisustvo. Kornjača ima na pretek po celom parku, verovatno i nije toliki problem pobeći iz tog ograđenog dela.

Park je izdeljen na više celina. Bonsai bašta je bila impresivna iako je samo deo dostupan jer se ostatak renovira. U malom jezeru u središtu bonsai bašte smo videli ogromnog guštera sa preko metar i po u dužinu. Isti takav se smuca i po našem naselju, no Miljan ga još uvek nije sreo i blago me uvek gleda u neverici kad mu oduševljeno pričam o našim susretima. Te eto, konačno sam imala dokaz da ih zaista ima po ostrvu. Pored nje je i bašta izobilja u kojoj su smeštene statue kineskih horoskopskih znakova sa stogodišnjim narom u središtu koji su doneli i presadili iz Kine. Park nije uspeo da objasni kako su se našli ova “vesela, empatična, nezavisna i tvrdoglava” kobila i ovaj petlić “sa bogatim životnim iskustvom i… i ostatkom koiji nije tačan”. Bar ne kada je moj pevac u pitanju.

Šestospratna pagoda je prilično impresivna, a ogled sa svakog od spratova još impresivniji. Za najbolji se naravno vredi popeti na sam vrh.

Posle kineske bašte, susedna japanska nije delovala toliko impresivno. Sklona sam da verujem da se oko ove japanske i nisu baš potrudili, kako bi kineska delovala još lepše i raskošnije.

Obe bašte su se pokazale kao sjajno mesto za osamljeno popodne uz knjigu. I zapravo su prvo takvo mesto koje nađoh od dolaska u Singapur. Na kraju to kašnjenje na trajekt i nije tako loše ispalo.

No comments

This entry was posted by Marica on 25/02/2014 and is filed under Singapore

« Previous articles