The world moves with me

Dan prvi: Dolazak u Šunau (Schönau)

Počeli smo dan rano. Previše rano. Oko šest ujutru nam je kretao voz iz Frankfurta za Minhen. Voz superbrz, prazan i tih. U tom momentu činilo mi se dosadno tih. Nekih dva sata kasnije, poželeću tu tišinu. U Minhenu uhvatismo sledeći voz, voz za Frajlasing (Freilassing). Voz spor, prepun i preglasan. Ja sedim, naslonjena na Miljana, čeznem za tišinom.Da, baš onom tišinom koju nisam umela da cenim dva sata ranije. U Frajlasingu uhvatišmo poslednji voz do našeg konačnog odredišta – Šunau. Voz brzine baš kako treba, prazan i tih. Ja gledam kroz prozor u okolna brda i uživam. Silazimo na stanici i krećemo peške do pansiona.

Alpsko selo Šunau nalazi se na krajnjem jugu Nemačke, u pokrajni Bajern, nacionalnum parku Berhtesgaden (Berchtesgaden). Okružen sa svih strana Austrijom, sem severo-zapadnog prolaza koji ga spaja sa ostatkom Nemačke. Selo se prostire na severnom delu ledničkog jezera Kunig (Königssee). Seoce malo, turističko, sa tipičnom alpsko-bajernskom arhitekturom. Sve kućice kao po kalupu, bele, prostrane sa drvenim šalonima, drvenim ogradama na terasama i drvenim ukrasima ispod krova. Svaka terasa ukrašena raznobojnom cvećem: bela, crvena, plava, roza, žuta, pa opet bela i tako redom u krug. Svako dvorište sa uredno potšišanom travom i ukrasnim žbunjem, lejama raznobojnog cveća, drvenim klupama, konjskim kolima, po kojom fontanom. Svaka soba sa terasom i pogledom na planine. Kada sam tražila sobu, većina pansiona se hvalila slikama svog enterijera; prostrani kreveti, drveni nameštaj sa neverovatnim detaljima i vrlo često krstom ili ikonom iznad kreveta. Iz istog razloga je veći deo istih, automatski izbačen iz izbora. Doduše, nisam nimalo bila iznanađena. Bavarci su poznati kao najreligiozniji od svih Nemaca. Poznati su i po tome što misle da su bolji od ostalih Nemaca na šta, sudeći po ovom malom alpskom seocetu, imaju pravo. Idiličnu sliku dopunjavala su i rasuta stada goveda po okolnim livadama, kao i lokalci u svojim narodnim nošnjama spremljeni pre za paradu nego da vas usluže u lokalnom restoranu ili vam požele gostoprimstvo u svom pansionu.

Prvi dan provedosmo u obilasku sela, lociranju žičare, polazišta brodova (ne, nije to luka) i kratkog izleta po obližnjoj šumi i okolnim vidikovcima. Posle gotovo osam sati provedenih po vozovima snage za više nismo uspeli da nađemo, te se premoreni vratismo u pansion.

Dan drugi: Šetnja među oblacima

Nedostajale su mi planine. Nedostajao mi je pogled sa 2000+ metara. Sa te visine sve izgleda drugačije. Rutu za taj dan sam birala tako da bude duga, ali ne previše duga jer nismo u najboljoj kondiciji; da bude visoka ali ne previsoka jer mene hvata visinska bolest na nekim smešnim visinama. Doduše u ovom delu Alpa nije ni bilo bojazni od toga. Opet, nisam želela ni da se penjemo 2000 metara zbog gore pomenute loše kondicije. Izbor je pao na osvajanje Šnajbštajn vrha (Schneibstein 2276m), gde bi nam lokalna žičara pritekla u pomoć prvih 1200m. Ovaj vrh nalazi se istočno od jezera Kunig, praktično na granici sa Austrijom. Dobar deo ove pešačke putanje je po prirodnoj granici Austrije i Nemačke.

Dakle, krenusmo tog sunčanog jutra žičarom od jezera (604m) do poslednje stanice žičare – Gorska stanica Jenerban (Jennerbahn Bergstation – 1802m). Znam, varali smo najgore ali sa ovom kondicijom trebalo bi nam tri dana da savladamo tu visinu. Prvih kilometar i po je zapravo blaga nizbrdica, lagana šetnja po šljunkovitom širokom putu, preko čistine. Oko nas još uvek zelene livade, prijatne blage uvale i tek u daljini golet i krš. Ovaj, pitomi deo staze završava se pored planinarskog doma Carl-v.-Stahl Haus (1728m). Nakon ove stanice zapravo kreće planinarenje. Staza, još uvek utabana ali bez šljunka, sa krupnijim kamenjem, koje vremenom prelazi u kamenčuge. Neretko, uz noge morali smo da koristimo i ruke za penjanje. Iako bi čovek mogao da pomisli da će masa ljudi koju smo usput sreli početi polako da odustaje, to se zapravo nije dogodilo. “Saobraćaj” je poprilično gust na Alpima. Ljudi su druželjubivi i uglavnom stariji. Ako izuzmemo idiotski par sa troje male dece, od kojih je najstarije svega duplo veći od kamenja po kojem se pentra. Najmlađe je bilo u onim planinarskim nosiljkama za decu sa svega nekih 10ak meseci histerično plačući. Iako se ja ne uzbuđujem mnogo kada vidim kretenske roditelje, ovog puta sam zaista poželela da ih sve izmlatim govnjivom motkom.

Iznervirana tim idiotizmom, nekako savladah tu prvu prepreku bez mnogo muka. Nakon nje nizali su se kao slojevi torte; ona ružna spržena planinska trava sa niskim planinskim žbunjem, pa onda red kamenja, pa opet žbunje, pa opet kamenjar, i tako do vrha konstantnom uzbrdicom. A onda pogled. Onaj pogled koji mi je toliko nedostajao. Modro nebo sa šnenokle oblacima. Goli krševiti vrhovi na sve strane sveta, poneki zaklonjeni oblacima, praveci maglu planinarima po susednim vrhovima. Pravimo pauzu za uživanje u zasluženom odmoru, vanrednom pogledu i ranom ručku. Pomislih, nakon 3 sata pešačenja, 550 osvojenih metara i oko četiri pređena kilometra, kako je najteži deo prošao i kako nam predstoji čisto uživanje od nekih 14km do kraja. Oh, kako sam samo bila u zabludi. Kako posle kiše uvek dođe sunce, tako i posle uzbrdice uvek sledi nizbrdica koja je često zapravo jednako naporna kao i uzbrdica.

Sledeća stanica je bilo malo ledničko jezero u sred ničega Silajn (Seeleinsee 1809m). Pred nama je bilo 4km dugo pešačenje po krupnom kamenjaru nakon čega je trebalo da budemo nekih 400m nadmorske visine niže. Sreća, sreća, radost za naša gradska kolena. Kako su sve ovo visine od 1800+ m zeleno postaje imaginarna boja. Dakle, ti hodaš po kamenju, oko tebe je kamenje i neki tamo vrhovi u daljini su opet beli, ali ne snežno beli nego kameno beli.

Preterujem malo, opaljena suncem, ima trave, samo ona nije zelena nego žuta i kratka iako je niko ne kosi sa razbacanim igličastim žbunjem koje ja od milošte zovem retardirane jele. Kako je konstantno duvao hladnjikavi vetar nismo ni primećivali koliko je sunce zapravo jako. Posledice evo trpim i nedelju dana kasnije. Stigosmo do jezera nakon nekih sat i po šetnje. Jezero je stvarno malo i toliko bistro da mu se dno vidi sa nekoh desetak metara visine. Do obale nismo silazili prestravljeni prizorom golih Nemaca kojima voda nije bila previše hladna za kupanje.

Ostatak puta je vodio kroz šumu, i kasnije delom preko zelenih širokih poljana po kojima su goveda lenjo pasla. U stvari, verovatno krave i nisu tako lenje životinje ali tako usporene, dok preživaju ležeći po travi, tu i tamo pružajući vrat da napune usta svežom travom deluju tako lenjo i tromo. Poslednjih tri-četiri kilometra do sela padoše mi zapravo najteže. U glavi su mi se smenjivale misli: “aaaaa… ne mogu više nizbrdo”, “moraš!”, “aaaaa… ne mogu više nizbrdo”, “moraš!”,i tako u krug do seoskog asfalta. Asfalta koji je bio vreo, bez hlada, ali barem ravan. Tek nakon povratka u pansion i tuširanja primetih koliko me je ispeklo Sunce. Vrat, deo leđa i ruke nezdravo crveni. No bez obzira na sve, šetnja vredna svih muka. Puno puta sam se budila tu noć zbog bolova od opekotina i silnog premora, ali sa osmehom na usnama i slatkim mislima o onom neverovatnom pogledu.

Dan treći: Lednička jezera

Na južnoj strani Kunig jezera (Königssee), na samo 800m južnije prostire se Gornje jezero (Obersee). Izgleda da sam pred polazak imala neki nagli napad mudrosti. Te sam tako u toj silnoj mudrosti predvidela da ćemo verovatno tog trećeg dana biti mrtvi umorni od drugog, te da treba da osmislim neke opuštajuće aktivnosti. Te tako se na početku trećeg dana obresmo u turističkom brodiću koji vozi po Kunig jezeru pokušavajući da razumem sve one informacije brodskog vodiča: “… sa vaše leve strane…”, ” sa vaše desne strane…”, nešto o tome kako odsečeni kameni zidovi oko jezera izazivaju eho. Onda je brodić stao, kapetan došao na sredinu, otvorio vrata, pažljivo se popeo na klupicu i krenuo da duva u trubu prekidajući na trenutke kako bi putnici nesmetano mogli da oslušnu eho. Na kraju je krenuo sa kapom po brodiću skupljajući pare, što mene podseti na smarače po prevozu te mu ne dadoh ni centa.

Jezero je okruženo tim visokim stenama i totalno nepristupačno, podseća na frojdove. Nije da sam videla neki, ali eto nekako fjordove baš tako zamišljam. Na desnoj strani postoji manja uvala na kojoj se nalazi crkvica (St. Bartholomew) i restoran. Deluje simpatično iz daljine te smo čak na povratku svraćali da je vidimo ali generalno, mene baš i nije impresionirala. Jedna od zanimljivosti je i samo ime jezera. Reč König na nemačkom znači kralj, ali to nije izvorni oblik imena. Te jezero tako nije kraljevsko nego njegovo ime potiče od uticajne lokalne porodice Kuno. Preko zime se celo jezero zaledi i preko pojedinih delova se može pešačiti bez problema, mada je u istoriji zabeleženo više nesreća. Vožnja po jezeru traje oko sat vremena i ovi turistički brodići su jedini koji imaju dozvolu da plove po njemu. Ovo je ujedno i jedini način da se dođe do Gornjeg jezera, sem planinarenja preko okolnog krša.

Gornje jezero je mnogo pitomije. S jednog na drugi kraj jezera se dolazi kratkom šetnjom kroz šumu. Staza kroz šumu je pripitomljena, šljunkovita i pretrpana turistima. Kako je dan bio pretopao za naše izgorele vratove nismo se dugo zadržavali već se vratišmo u rano popodne za Šunau.

Dan četvrti: Danas nam je divan dan

Pre jedno dva-tri meseca upitah dragog: “Gde ćeš da te vodim za rođendan? Pariz ili Švarcvald?” On reče Švarcvald. Verovatno samo zato što je želeo meni da udovolji, ali za to valjda i služe i muževi, i žene, i brakovi. Kako smo na kraju završili na Alpima umesto u Crnoj šumi više se i ne sećam, verovatno surfujući u potrazi za smeštajem naleteh na neke lepe slike ovog kraja. Umesto svega toga mogli smo da šetamo Jelisejskim poljima. Nije da ja marim, jer ja fan Pariza i ostalih metropola nikad nisam bila, ali eto moj dragi baš sanja da mi šetamo po tim poljima, skakućemo držeći se za ruke i pevušimo: “Aux Champs-Élysées” u NOFX verziji :)

Te tako taj divan dan započešmo u alpskom seocetu. Nakon doručka uputismo se ka Minhenu. Nekako, odlazak vikendom do nekog drugog grada mi se uvek činio kao gubljenje vremena te ajde ovako da iskoristimo priliku kada je već uz put jer teško da bismo ikada planski došli u posetu ovom gradu. Krenusmo pešačkom zonom, krećući se ka reci u želji da prošetamo pored iste i nekako usput krajičkom oka primetih indijski restoran u jednoj od sporednih uličica. Kako je indijska hrana i njemu i meni omiljena, isti je bez dvoumljenja izabran kao idealan za rođendanski ručak. Restoran prijatan, ušuškan u gomilu jastuka, teških zavesa i šarenih stoljnjaka sa tihom opuštajućom muzikom u pozadini. Konobarica neočekivano evropski bleda plavuša, no izuzetno ljubazna i draga, donosi supu na račun kuće, zatim glavno jelo u kojem se halapljivo davimo zalivajući ga belim vinom. Kuvar brka, sa onim smešnim brcima zasukanim naviše i turbanom na glavi, donosi nan sa sirom u pletenoj korpi i spušta je na sto sa blagim naklonom i ljubaznim osmehom. Na kraju naravno i piće na račun kuće. Razmišljam kako je vanredno neobično da dobijamo toliko poklona od ljudi koji čak i ne znaju da je Miljanu rođendan. Od restorana krećemo u šetnju kraj reke. Sa desne strane, na ostrvu na kojem se nalaze neki od muzeja, svira bend. Njih desetak, sa raznim duvačkim instrumentima, dok pevač peva (repuje?) kroz megafon. I zvuče nestvarno fantastično. Zezam Miljana dok se ljubakamo i skakućemo uz muziku, kako je zaista bilo teško organizovati svirku u sred Minhena, te kako sam se baš namučila oko tog dela poklona. Nastavljamo nakon uličnog koncerta šetnju kroz minhenske parkove zgroženi nudistima u lokalnom parku nazad ka stanici i kasnije ka Frankfurtu. Mogu još sto godina u Nemačkoj provesti ali nikada neću uspeti da shvatim tu ludu potrebu Nemaca da budu goli.

————————————
Utorak. Jutro. Spremamo se za posao. Mesto na kojem ni on ni ja ne želimo da budemo u tom trenutku. Život je tako bizaran između dva odmora.

Eto,  juče baš pisah o predrasudama i rekoh kako Nemci nisu hladan narod kao da sam znala šta me danas čeka.

Imamo neko dete, oko sedamnaest godina, u kancelarij došao na praksu. Mirno, tiho, povučeno, stidljivo dete. I to dete od jutros plače, sedi za stolom i lije suze krokodilske. Pomislih, neko umro. Ustanem  da ga pitam jel ok, al’ vidim na telefonu je. Pitam kolege šta se dešava i kaže mi jedan od njih: “Devojka mu ide u Ameriku na deset meseci”. Ja pomislim, zajebavaju me. Pitam: “Stvarno?”. Oni potvrdiše.

I posle kažu, Nemci hladni i neemotivni. Kladim se da bi prosečan sedamnaestogodišnjak u Srbiji glumio da je cool, pravio se da gga sve to uopšte ne dotiče. A ovo sitoto dete ubi se od plakanja okružen sa petnaest totalno nepoznatih ljudi. OK, trenutno nas je samo četvoro tu, al’ svejedno :)

Jesam li vam već rekla kako volim ove Nemce? :)

Vorurteile / Predrasude: Moja poslednja lekcija u drugoj knjizi za učenje nemačkog jezika.
Pa krenimo redom u šta to ljudi obično veruju, a šta ih zapravo u Nemačkoj dočeka. Ovde namerno stoje ljudi, a ne ja, jer ja zapravo odavno više ni u šta ne verujem. Moji putevi više i onako ne idu ka tamo gde je bolje, nego ka tamo gde je manje gore, pa čak ni to – oni zapravo samo idu tamo gde je bar malo drugačije. No to što je drugačije i tako ne potiče od ljudi, nego zakona ili bolje reći visina kazna u jednoj zemlji.

Tačnost – U Nemačkoj ljudi stalno kasne, sem ukoliko žele da vam uvale neki proizvod ili uslugu. Ukoliko treba da vam pruže neku uslugu za džabe (elem, ništa nije stvarno za džabe već si ti to nekako debelo platio) onda će naravno kasniti, ili uopšte neće doći. Pri tome će se setiti da se izvine zbog izostanka samo pod uslovom da vi njih nazovete da pitate zašto nisu došli. U Nemačkoj i vozovi, metroi, tramvaji i autobusi stalno kasne. To je zapravo bio jedan od najvećih šokova za mene, posle Češke u kojoj je javni prevoz bio besprekoran. Naravno, nemogućnost ili neželja, da učine prevoz tačnijim neće Nemca sprečiti da isti i dalje naplaćuju po besmisleno visokim cenama. Ako ste mislili da posle kiše prevoz staje samo u Beogradu grdno se varate, u Frankfurtu je stanje potpuno isto.

Nemci poštuju red – A gde to? – Pa tamo gde komšije prijavljuju jedni druge ili gde čika milicioner viri iz prikrajka. Manite se verovanja da su Nemci rođeni fini. Jedan, te isti Nemac koji živi u nekom selu oko Frankfurkta (tamo gde vam komšinica zaviruje u korpu) će na primer baciti pikavac u sred Frankfurta jer zna da mu tu niko neće naplatiti kaznu, ali će zato u svom selu to raditi samo na dozvoljenim mestima. Slično je i sa reciklažom smeća. Iako se na svakom ćošku u centru mogu naći odvojene kante za plastiku, papir i staklo i dalje će ljudi ubacivati smeće u najbližu rupu (ove kante su u stvari jedan kontejner sa više otvora). Ukratko, Nemci poštuju red samo ukoliko se nered naplaćuje. Drugim rečima kada bi nered bio za džabe kao u rodnoj nam Srbiji, svi bi se ponašali kao prosečani Srbi.

Nemci vode brigu o očuvanju životne sredine – Zapravo, i da ali samo na lokalnom nivou. Neće Nemac zagađivati svoju zemlju nuklearnim otpadom, ali će isti vrlo rado izvesti u neku siromašnu zemlju trećeg sveta. Takođe u većini velikih gradova ne možete da se vozate bez odgovarajuće markice koja je dokaz da vaša kola ne emituju previše štetnih izduvnih gasova. Nemačka vlada, svako malo donosi uredbe i zakone, uvodi olakšice za kupovinu novih automobila, a sve one stare polovne zagađivače će eto po velikodušno sniženim cenama prodati vama dragi moji pripadnici siromašnog dela sveta. A ne, ni to vam neće pokloniti, ta Nemac ništa ne poklanja. Dabome, da su nemačke reke čistije nego ikad, i te nemačke fabrike koje su nekada mutile Rajnu i Dunav danas i tako mute neke kineske vode. Em manje prljavstine, em jeftinija radna snaga. Kako god okreneš Nemac je na dobitku. A bogami i mi svi ostali što u Nemačkoj živimo i umesto onog prljavog beogradskog, okolo-splavskog Dunava, sada uživamo u ovom prečišćenom.

Klasne razlike – Nemci se od malih nogu uče ko kome i gde pripada. Pođimo od školskog sistema. Deca ovde idu četiri godine u osnovnu školu, a onda biraju srednju čija dužina zavisi od struke. Posle najdužih srednjih (tj. gimnazija) mogu da upišu fakultet. Tj. fakultet zapravo može da se upiše i posle određenih stručnih škola. Sistem je vrlo sličan srpskom sem u jednoj stvari, a to je ta granica između osnovne i srednje škole. Dakle u Srbiji su sva deca manje-više jednaka do 15. godine, ovde se taj nivo spušta na 10. godinu. Što znači u praktičnom životu, da je uticaj porodice mnogo veći nego uticaj sredine na razvoj i uopšte budućnost deteta. Tj. deca iz siromašnih i neobrazovanih porodica gotovo u startu nemaju nikakvu šansu u poređenju sa decom iz bogatijih i obrazovanijih porodica. Što će reći, da će siromašni uvek biti siromašni, a bogati će samo postajati još bogatiji. No, ne žalim ja njih uopšte. Skoro su u Hamburgu izglasavali predlog o promeni ovog sistema i zamislite izglasali su da sve ostane isto, onako kako je sad. Očigledno, u Nemačkoj siromašni i nisu toliko siromašni, a nisu mnogo ni pametni te bolje nisu ni zaslužili. Te bar, eto prilike nama siromašnima iz trećeg sveta sa malo više pameti da prestanemo da budemo siromašni.

Nemci su hladni i nedruželjubivi – Čista budalaština, bar ovde u Frankfurtu. Svi bi da se druže, piju pivo s vama, šetaju po šumama i gorama i vinskim podrumima duž Rajne, Majne i Mozela. I koliko ti onda Marice imaš nemačkih prijatelja? Paaa, jednog… a i on se odselio. Ali to stvarno nije zbog njih nego moje želje da svoje vikende provodim sama sa svojim mužem. Meni je manje više svejedno jesu li mi komšije druželjubive ili ne, jer ja nisam :)

Nemci nose sandale sa čarapama – Nose dabome, ali manje nego Česi. Ne daj Bože da im se prstići smrznu. Kako to misliš nek obiju cipele? Pa nisu se ljudi setili da je poenta sandala da prstići budu goli. Oh, da im je to bar jedini modni šiz pa da im čovek i oprosti. Nemačka je zemlja u kojoj uđeš u prodavnicu i tamo su stvari poređane po boji. Žute na jednu, crvene na drugu, plave u desnom uglu, zelene pozadi (zelena je tako necool boja u Nemačkoj) itd itd. A šta ako je nešto šareno? Šareno? Ne bi ti dragi moj čitaoče nosio nemačko šareno, il’ su štrafte neke dosadne ili babački cvetni motivi. Cipele su opet priča za sebe. Trebaju vam udobne, kvalitetne, planinarske? Nemačka je Raj. Trebaju vam elegantne, pomalo seksi i izazovne, sa visokom tankom štiklom, lepom linijom, prefinjenim dizajnom? Beži odavde nesrećniče! Želite nešto za svoju baku, sa malo podignutom petom? Možda biste neki muškobanjasti model? Falte na cipeli? Na pravom ste mestu! A šta rade mladi onda? Nose ružne cipele ili starke, trećeg nema. Muškarci ovde još i znaju da se srede, ali žene, oh tih nesrećnica. Jednom davno kada sam ja kretala na fakultet, negde na početku studija navrle kolege da me zovu k’o ludi. Kaže moj tata meni tad: “Eto i ti postade riba (podgrubljivo naravno)”. Na šta ću ja:”Lako je riba na mašincu biti, dovoljno je da nisi ćopava.”. E vidiš draga čitateljko, u Nemačkoj je još lakše. Ako si ikada isfrustrirana svojim izgledom, spakuj lepo kofere i na produženi vikend za Nemačku sad nam i tako više vize ne trebaju.

Nemci su debeli – Žalosno istinito. Nezdravo totalno. Kao one debele Amerikanke na plakatima kojima pokušavaju da vam uteraju strah u kosti od kole i hamburgera. Nisam znala šta je debeo čovek dok nisam došla u Nemačku. U Frankfurtu, u gradu je malo bolja situacija ali ih i ovde ima puno. Ljudi ovde štede na hrani. Jedu kečape i majoneze, krompire sa masnim sosevima i odvratne kobasice. Kupuju po jeftinim prodavnicama, mlečne, suhomesnate i mesnate proizvode problematičnog kvaliteta. Ovde je zaista ogromna razlika u kvalitetu hrane u zavisnosti od toga u kojoj prodavnici kupujete. Naravno, da je nes kafa ili milka svuda ista ali kvalitet “svežeg” voća i povrća, mesa i mleka je zaista ogroman. Očigledno, i cena je takva. To je deo koji kod Nemaca nikada neću shvatiti. Oni će jesti hranu sumnjivog porekla i štedeti maksimalno 200-300 evra mesečno, ali će zato svi odreda vozikati kola tamo vamo (što takođe baš fino utiče na oblik struka) i potrošiti bar toliko na ista. Ustvari, to i nije samo nemački problem, setih se nekih Srba koji će radije kupiti nike patike i najcool mobilni telefon, nego jesti zdravu hranu ili se konačno odseliti od mame i tate.

Nemci su perverzni - O jeeee. Želiš da provedeš ludu sado-mazo noć sa komšijom, dok ti komšinica kenja po mužu jer ga to pali a ti nisi baš u tom ka-ka-pi-pi fazonu? Hajde da svingujemo ove noći, na sve brodu sa jos deset drugih parova. -Pa gde ćeš da nađeš tolike ljude za orgiju? -Pa ne moraš ti da ih nađeš, samo odeš u turističku agenciju i uplatiš turu. -? -????. Ili si možda starija gospođa koja traži mladog tamnoputog pastuva? Welcome to Germany! Zemlja bluda i razbluda, slobode seksualnog izražavanja, golih planinara i uskih kožnih pantalona. U Frankfurtu postoji jedan izuzetno poznat Džez klub. Pokupimo se mi naivno, jednog petka novembarskog tek sveže pristigli u Frankfurt i krenemo da posetimo isti. Sa nama još jedan par i dvojica Libanaca koja su bila u Frankfurtu na kratko poslom. Prilazi jedan od Libanaca šanku da naruči piće. Prilazi mu sredovečna, dobro očuvana dama, hvata ga za ruku i gleda zavodljivo: -Šta to piješ lepi? Hoćeš da probaš moje piće? -Izvinite gospođo ja sam oženjen. -Ah, pa i ja sam udata. Upoznajte moga muža, gospodin iza vas. Neeee, nismo pobegli glavom bez obzira. Shvatili smo da smo najmlađi, najlepši i da je sva pažnja upućena nama. Mada na trenutke je bilo bolesno, priznajem.

Nemci imaju dobre kobasice – Nije nego. Bezukusne viršle prekrivene kečapom i karijem. Još ih zovu nacionalnim specijalitetom. Ah, baš sam glupa a ja mislila da kari ima neke veze s Indijom.

Nemci imaju dobro pivo – Absolutna istina. mmmmmm pivo :) Odo po jedan hefe.

Nemci su rasisti i nacisti – Hmmm. Ne zvanično. No, živi bili pa videli ko će započeti taj treći svetski rat. Nikada nisam želela da dođem u Nemačku, čak ni turistički jer sam uvek imala neobjašnjivi strah da su oni narod sa planom, i vizijom i idejom. Idejom da su iznad ostalih i planom da jednog dana dobiju mesto koje im pripada. Iako, za ove skoro dve godine nikada nisam dozivela nikakvu neprijatnost, nacionalnu ili bilo kakvu sličnu uvredu moj strah nije manji. Ne znam zašto. To je jedan od razloga zašto sebe ne mogu da vidim ovde, teško mi je da se zamislim u ovoj zemlji dogodine, o deset godina da ne pričam.

Nemci ne pričaju engleski - Budalaština. Svi i svuda, po Frankfurtu i oko njega :) Pretpostavljam zapravo u svim većim mestima. Nemaju ništa protiv da te uslužuju na engleskom. U kafićima, restoranima, prodavnicama, tamo neki slučajni ljudi na ulici – svi i svuda. Problem je samo što dragi nam Nemci pričaju engleski samo zato što žele nešto da vam uvale. Jednom, kada su vam uvalili nećeš ih više naterati da prozbore ništa sem nemačkog. Te nemojte biti iznenađeni ako prodavci neke kompanije pričaju savršen engleski, a oni iz korisničkog servisa ne umeju ni da beknu. Takođe i u svim javnim ustanovama, tamo je službenicima zabranjeno da pričaju sa vama na engleskom. Smešna je mržnja Nemaca prema Englezima čiji se jezik raštrkao po svetu, dok se eto njihov nemački govori samo tu po okolini.

Nemci imaju dobar zdravstveni sitem – Uf, zapravo ne znam za sistem u globalu. Ali znam da sam ovde srela najgoreg zubara u svom životu. Takođe, sam put od tvog razboljevanja do odlaska u ordinaciju je mukotrpan ako ne pričaš nemački. Doktori, zapravo svi do jednog pričaju engleski ali sestre uglavnom ne. Te objasniti zašto ti doktor treba i da je nešto hitno može biti više nego mukotrpno. A ja kao za inat, nikad bolesnija. Takođe imaju tu čudnu naviku da preko leta zatvaraju ordinacije popodne, nedovoljan broj lekara, šta li? Sami doktori zavisi, od slučaja do slučaja. Dok sam živela u Srbiji, žene lekari su uvek bili mnogo ljubaznije i pažljivije od muškaraca. Ovde je suprotno, muškarci su mnogo bolji, uvek mi naširoko sve objasne. Kad izađem iz ordinacije u kojoj je sedeo ženski lekar, nikada zapravo ne skontam u čemu je problem bio. I ovde se kao i u Srbiji, svaka poseta lekaru unapred zakazuje i čeka se mesecima. Ako imate privatno osiguranje u principu se manje čeka. Sestre su jednako nadrkane i neljubazne, neuslužne i nevaspitane.

Jednakost polova, religija i sl. - Kada se Namci žale na muslimanske marame dođe mi da ih dobro izdevetam. Licemeri najgori. Nemačka je zemlja sa rekordnom razlikom između muške i ženske plate za istu radnu poziciju, u mušku korist naravno. Sistem je tako napravljen, da je ženi najisplativije da sedi kući sa decom. Ne dajte da vas zavara to što imaju toliko žena na vlasti, to ovu zemlju ne čini ni najmanje boljom za život. Ne pratim političku scenu ovde ali zaista šta čovek pomisli prvo kada sazna da je na vlasti partija koja u sebi ima reč hrišćanska? Kako to hrišćani upravljaju nama nehrišćanima? Ovde su verske škole i dalje vrlo popularne, čak i posle prošlogodišnjeg skandala koji su imali, a verujem da nije ni prvi ni poslednji u istoriji Nemačke. A u isto vreme minareti nisu baš dobrodošli. Hrišćani smeju da se kite krstevima i slikama razapetih krvavih ljudi (to jest jednog čoveka), a muslimanke teraju da idu na plivanje u bikiniju. Gadna i licemerna rabota. Ponekad čoveku baš nedostaje taj komunizam.

Nemci su tehnološki jako napredni – Eto ti samo srpskog sna i ne moraš dalje ni da gledaš. Ah taj mercedes. Ja ne vozim i nemam kola, no dok sam radila za Honeywell na turbocharger-ima jednom je jedan inženjer ispričao priču zašto dotična kompanija nikada nije uspela da uvali svoj proizvod mercedesu. Od tog dana mercedes u mom srcu zauzima posebno mesto :) No, kada pričamo o tehnologijama meni su zapravo mašine na poslednjem mestu. Ono na šta ja pomislim su nemačke zgrade. Same se hlade, greju, smanjuju buku, proizvode energiju. Moraću da posvetim ceo jedan post savršenstvu nemačkih nebodera. Ne samo da grade savremene, štedljive i prijateljske za okolinu zgrade, nego ih grade brzinom svetlosti. Novi neboderi bukvalno niču preko noći. I sve te zgrade ne samo da su funkcionalne i ekonomične, nego i izgledaju moderno fascinantno. Nekada zaista čovek mora i da se divi ovim Nemcima :).

E sad kada bih još sve ovo umela da sročim na nemačkom, gde bi mi kraj bio ;) Ceo post je inače inspirisan mojim domaćim zadatkom tj. pisanjem o ovoj temi na nemačkom. Sastav koji sam spremila za čas je imao pa jedno 30x manje reči, no sa učenjem srpskog sam počela 30 godina ranije nego sa nemačkim tako da odnos sasvim odgovara. Sve ono što nisam uspela da sažvaćem na nemačkom sada je u ovom postu.

Gost je stigao. A dobri domaćini se uvek trude da usreće svoje goste. Kako mi znamo da naš gost voli Francusku odlučišmo da mu priredimo malu turu po istoj. Tri grada za tri dana. Prvi je bio već spomenuti u prošlom postu Strazbur. Te tako u subotu, drugog dana, pred podne stigošmo u Mec (Metz). Miljan je izabrao Mec jer je dovoljno blizu Strazbura i nemačke granice te nećemo gubiti mnogo vremena u putu. Takođe je blizu i Nensija koji nam je služio kao mesto za prespavati. Nensi je opet izabran sasvim slučajno jer smo tamo našli najjeftiniji smeštaj.

Kroz Mec protiče Mozel. Isti onaj o kojem sam već pisala u Vinskom raju.  O Mecu, ni o Nensiju nismo znali mnogo i nismo očekivali mnogo. Niska očekivanja su inače preporučljiva u životu jer obično vode u totalni trans od silnog oduševljenja onim od čega nismo ništa očekivali. E baš reč trans idealno opisuje moje stanje nakon bacanja prvog pogleda na Mec, prelazeći jedan od mnogobrojnih mostova. Jedno glasno Vaaaauuuuu.

Dan provedošmo lutajući po gradu. A grad kao iz bajke. Bez ikakvog preterivanja. Konstantno sam imala osećaj kao da se nalazimo u jednom džinovskom srednjevekovnom zamku. Boja zgrada žućkaso-bež, sa velikim prozorima. Ova boja potiče od oksidisanog gvožđa iz sedimentnih stena čija su nalazišta česta u ovom kraju Francuske. Takozvane žute planine. Poznate su i kao sunčane stene. I zaista, konstantno smo imali osećaj da nas Sunce obasjava i pored sivih sumornih oblaka koji su se lenjo razvlačili po nebu. Sve nekako drugačije od svega što sam videla ranije. Toliko oduševljenje nisam doživela još od svog prvog puta iz Srbije za Češku. Sećam se koliko sam samo blejala kroz prozor na mađarska polja i savršeni autoput. Pa posle na one moderne vetrenjače, koje sam do tog momenta viđala samo na TV-u. E jedno isto takvo, zaprepašćeno oduševljenje doživeh opet.

Krenusmo od trga, na kome se nalazi i turistički biro u kojem smo pokupili kartu mesta. Na njoj nekoliko označenih putanja kojima preporučuju da prošetate, obojene različitim bojama. Svaka putanja ima poseban simbol koji je u obliku strelica usečen u trotoar. Kada smo se konačno privikli na arhitekturu, usledilo je iznenađenje u vidu najdivljijeg gradskog zelenila. Krenuli smo od nemačke kapije (Porte des Allemandes), niz reku Sel (Seille) do jednog od označenih vidikovaca. Ova nemačka kapija, sa kulama koje se uzdižu sa strane i kamenim mostom koji vodi preko reke građena je tokom 15. i 16. veka. Reka je uska i plitka. Sa jedne strane uzdižu se ostaci srednjovekovnih zidina, a sa druge uska pešačka staza okružena visokim drvećem koje zaklanja pogled na obližnju civilizaciju. Osećaj kao da smo u šumi, iako se u blizini nalaze stare zidine i kasnije prostire pitomiji park.

Nakon čitanja karte ustanovišmo da se glavni trg zove Trg Oružja, isto kao svaki trg u Peruu. Peruanci imaju taj čudni običaj da se glavni trg uvek zove isto. To je onaj najlepši deo kod svakog putovanja. Kada otkrijete sličnost između dva mesta na praktično suprotnim stranama Sveta, i po ko zna koji put prođe vam ista misao kroz glavu, kako je ovaj Svet zapravo jako mali. Na tom trgu se nalazi katedrala Svetog Stefana (Cathédrale Saint-Étienne de Metz) u kojoj je bila umetnička postavka. Četiri figure različitih boja poslagane tako da čine savršen kvadrat. Ukoliko stanete u centar kvadrata i podignete glavu u vis ugledaćete petu kako se njiše sa tavanice. Katedrala je poznata po svojim vitražima, odnosno veličini istih. Najveća u svetu, površina pokrivena vitražima.

Napravismo još par nasumičnih šetnji po centru uživajući u velelepnim građevinama, a zatim se premoreni uputismo ka Nensiju.

Strazbur k’o Strazburg (Strasbourg), ili kako ga ko već zove. Grad poznat po Božićnom marketu. To je ono gde se neki od onih što su religiozni po gregorijanskom kalendaru okupljaju da jedu i piju. Za razliku od ostalih skupljanja i grupnih narodskih glupiranja, ovom se baš radujem. Ne znam ni sama zašto. Verovatno to ima neke veze sa tim da je to jedini period u godini kada slatkiše jedem bez griže savesti.

Strazbur ima stari centar grada, koji izgleda kao većina starih gradova koje smo do sada obišli uz Majnu, i Rajnu, i Mozel. Naravno, pod uslovom da su preživeli drugi svetski rat. Kada bolje razmislim taj u Strazburu je još i najveći i najočuvaniji koji sam do sada videla. Jeste da je u Francuskoj, ali je manje više tipičan nemački grad. Čak vas u prodavnici obavezno posluže nemačkim, ravnopravno s engleskim kad shvate da na francuskom nećete daleko dogurati.

Strazbur je poznat i po Sudu za ljudska prava. I po katedrali u centru. I po slatkim mostićima u centru grada. I po ulici s rodama, koju ja još uvek nisam uspela da nađem. U mom srcu Strazbur zauzima posebno mesto. Tamo sam kupila svoju slatku jaknicu. Kada je obučem svi mi kažu da izgledam kao Francuskinja, a ja to olako prihvatam kao kompliment.

U Strazburu ima puno nemačkih turista. Verovatno zato što je blizu granice. I verovatno zato što se tamo osećaju kao kod kuće. Još jedan simpatičan gradić u nizu. Zgodan za prošetati sa gostima. Da nije te jaknice, verovatno mi ne bi bio baš toliko drag.

U Strazburu se nikada ne zadržavamo dovoljno dugo da bismo obišli neki muzej ili se malo više zadubili u istoriju ili značaj neke znamenitosti. Obično provedemo par sati u šetnji, kupovini ili kraćem odmoru u lokalnim kafanama gde hrana mnogo više podseća na nemačku nego francusku. Da li je tako baš svuda ili mi nismo imali mnogo sreće, ne znam.

Zato je i ovaj post upravo takav, kratak i prazan. Ako baš želite više informacija o ovom gradu pročitajte post na sajtu Kluba putnika Srbije. Kod mene, ovog puta, samo gomila nabacanih slika bez komentara i želje da prikažu bilo šta osim detalja koji su nam u toku šetnje zapali za oko.