postcards…
The world moves with me

Singapursko selo (Pulau Ubin) 25/05/2016

Singapur je država grad. Svaki pedalj je urban i sređen. To je grad nebodera, puteva, stambenih blokova. Mali deo grada može se pohvaliti objektima nižim od pet spratova. Još manji kućama. Pitanje je dokle će i oni uspeti da odolevaju. Lokalci za selo koriste malajsku reč kampong (kampung). Ne postoji praktično ni jedan deo Singapura koji se može opisati tim imenom. Nekoliko naseobina, nosi to ime u sebi, ali ni jedno od njih, koje sam stigla da vidim, ne izgleda ni malo ruralno. Prošle nedelje smo krenuli do ostrva Ubin, koje lokalna turistička organizacija reklamira kao poslednji singapurski kampong.

Ubin se nalazi u Johorskom zalivu, skvrčen između Singapura i Malezije, sa svega desetak kvadratnih kilometara površine. Za razliku od okolnih singapurskih ostrvaca, ovo je odavno bilo naseljeno. Prvi doseljenici su bili Morski cigani, koje sam već pominjala u postu o Gejlangu. Nakon njih su došli i Kinezi koji su krenuli sa iskopavanjem granita. Otuda i ime ostrva Ubin, koje u prevodu znači granit. Posle Kineza krenuli su da pristižu i Malajci, te su se ove dve grupe često sukobljavale za prevlast. Uspeli su da se primire i ujedine tek kada su ih Japanci okupirali. Singapurci su krenuli da gase kopove, sa jačanjem ekonomije. Ljudi su polako gubili poslove i selili se na glavno ostrvo. Od 1970. broj stanovnika je spao sa 2000 na nekih tridesetak. Poslednji kop je ugašen 1999. Ubin bi verovatno, kao i susedno ostrvo, vremenom postao vojna baza, da 2000. na njegovoj istočnoj obali nisu otkrili vrlo bogat i raznolik podvodni svet. Zahvaljujući pokretu da se ta prirodna sredina očuva, Ubin je odoleo urbanizaciji.

Sam Ubin je daleko od divlje džungle, kako bi ga neki mogli zamisliti. Singapurci ništa ne prepuštaju slučaju, te je i ovo ostrvo sređeno. Postoje asfaltirani putevi, staze prekrivene šljunkom i drvene staze. Doduše, automobila nema, sem onih uslužnih koji obavljaju ulogu taksija, ali su retki. Tj. malo ko ih koristi. Ljudi se mahom opredeljuju za biciklove, ili poput nas na šetnju. Mi smo se za šetnju odlučili u nedelju. Čovek bi očekivao veću gužvu, ali kako se većina posetioca odluči za obilazak bajsom, šetači su zapravo retkost. Brodić koji vozi sa pristaništa košta svega tri dolara. Onog momenta kad kročite na taj brodić, činiće vam se da napuštate Singapur. Čika koji vas vozi će verovatno slabo pričati engleski, a ta “lađa” koja će vas voziti taj kratki put, neće biti ništa luksuznija od bilo koje druge u regionu. Čini se da sa tim brodićem singapurski glamur nestaje. No onog momenta kad kročite na Ubin, i krenete njegovim uređenim stazama da švrćkate okolo, biće vam jasno da ste ipak i dalje u jednoj od najbogatijih azijskih država.

Mi smo se fokusirali na istok i obilazak Ček jave (Check Jawa). Na putu do tamo smo prošli kraj par farmi tipičnih za kampong sa ovog područja. Na ostrvu ima i nekoliko muslimanskih groblja. Dosta malih. Ne znam doduše kako tačno funkcionišu muslimanska groblja i pogrebni običaji, ali bilo bi ih svega po par u grupi. Ako podižu spomenik za svakog umrlog posebno, onda jedva da je sahranjivano po pet-šest ljudi na istom mestu. Dobar deo puta je asfaltiran, no i pored toga put je dovoljno uzak, a okolono rastinje visoko da smo stalno bili u senci, te se šetnja nije činila naporna. Ja sam, kao i obično, po singapurskim parkovima, najviše bila oduševljena gmizavcima i leptirićima. Svuda ih je naokolo i ima ih svim bojama i veličinama. U jednom momentu nam je put presekao petao. Sprdali smo se na račun podivljalih petlića, da bi samo par metara niže našli tablu s informacijama da su oni zvanično prepoznata vrsta nemaštovito poznata pod imenom “divlja živina”. E sad, da li su stvarno divlji, ili potomci podivljalih, nekada domaćih, ne bih znala.

Put u jednom momentu prelazi sa asfaltnog na poljski. I dalje jednako širok, ali previše džombast za moje biciklističke (ne)sposobnosti te mi bi drago što ubedih Miljana da u obilazak krenemo peške. Izuzetno je opuštajuće šetati kroz svo to prašumsko zelenilo, posle sve one Singapurske gužve. Do Ček jave se brzo stiže i onog momenta kad ugledate vilu od cigle, tako netipičnu za ove predele, biće vam jasno da ste na pravom mestu. Drvena staza, uzdignuta od zemlje, koja vodi odatle je duga svega 1.1km, ali svaki pedalj je uživancija. U vreme niskog vodostaja, voda se totalno povuče, i tada ustvari najveći broj ljudi i dolazi jer postoje ture u kojima vodiči pripovedaju o tom podvodnom svetu. Mi smo bili u vreme visokog vodostaja kada te staze možda ne služe svojoj obrazovnoj svrsi, ali definitivno sve deluje lepše i romantičnije. Dobar deo staze vodi duž obale, te praktično hodate po moru. Imate neometan pogled ka pučini i sve deluje prostrano i široko. Do pola jedna nijansa plave, od pola druga. Jedna talasasta, druga delimično išarana oblacima. Sve tiho, mirno i idilično, dok ne preleti neki putnički avion koji se uputio ka obližnjem aerodromu. A s obzirom da je singapurski aerodrom jedan od najprometnijih u svetu, svako malo neko narušava tu idilu u plavom.

Drugi deo staze vodi kroz bujnu vegetaciju palmi, bambusa i mangrova. Plavi deo ima svojih čari, ali ovaj zeleni mi se mnogo više svideo. Još više leptirića i poneki gmizavac su nas pratili do 20m visokog tornja sa kojeg se lepo vidi ceo taj kraj. Na vrhu tornja smo pustili sunce da nas dokrajči, jer kome treba kapa ili krema za sunčanje na 35 stepeni? Tako ošamućeni i iz(s)moreni krenuli smo nazad. Prvo smo se susreli sa gomilom majmuna, svih uzrasta i veličina; malih, velikih, mladih, starih. Iako imam milion i jednu sliku singapurskih majmuna, to me nije sprečilo pa se bacim na praćenje i slikanje ovih ubinskih. U tim naletima fotografisanja divljači izgledam kao kakvav kreten. Oko ne skidam sa fotoaparatskog nišana i ništa van objektiva ne vidim. Te tako umalo ne padoh na dupe, kad mi u vidokrug ulete divlja svinja. Svašta sam od divljih životinja srela u prirodi, ali mi je ovo bio prvi susret sa divljim svinjama. Meni su ove, poput petlova, delovale kao potomci domaćih, podivljalih, ali može biti da su i izvorno divlje. Nije da se baš mnogo razumem u vrste svinja. Zanimljivo je da su do pre par godina imali svinju na Ubinu koja je baš volela ljude i toliko popularna bila da su joj i ime nadenuli. Nezvanično su je proglasili maskotom ostrva. Ni ovih par što smo sreli nisu delovale preterano stidljivo, mada jesu držale pristojno odstojanje. Nakon opraštanja od svinja i majmuna, krenuli smo nazad ka civilizaciji. Na putu do iste, naleteli smo na jedno od ubinskih jezera. Ima ih nekoliko po ostrvu i nastali su tako što je voda ispunila stare kopove granita. Zbog načina na koji se ovi kopovi eksploatišu, deluje ustvari totalno divlje, a pojedine strane kao da su delovi kakve klisure.

Ubin je definitivno jedan od dragulja Singapura. Iako je prilično popularan među turistima i dalje ima neodoljiv šarm. Moram priznati da sam bila skeptična da ću ikakav mir i uživanje naći tamo, ali mi se na kraju izuzetno dopao. Takođe mi se činilo da je pešačenje mnogo bolji izbor od bicikliranja po ostrvu iz prostog razloga što svi živi biciklaju, te smo manje više stalno bili sami na stazi povremeno se sklanjajući biciklistima s puta. Doduše, može biti naporno po tipičnom singapurskom sunčanom danu. Na ostrvo treba poneti podosta vode ili sitnine za retke frižidere s pićem. Zapravo smo naleteli samo na jedan, blizu već pominjane vile od cigle i jednu kafanicu čiji su radni sati problematični. Oko luke naravno ima i hrane i pića u izobilju, ali na stazi treba biti oprezan. Za tih dva sata koliko smo u šetnji proveli, tri litre vode nam je bilo nedovoljno, te smo se kući vratili totalno iscrpljeni i iznureni. To što smo budale koje nikako da nauče da ponesu sa sobom kape i kremu za sunčanje, nije pomoglo.

1 komentar
Kategorije: Singapore

Šetnja uz Gejlang reku 09/05/2016

Pisala sam već o Gejlangu jednom. Tj. pisala sam o prostituciji u istom. I o tome koliko mi se zbog te prostitucije ogadio ceo kraj, iako je na prvi pogled delovao kao mesto koje bi mi se baš moglo dopasti. Već sam tad napomenula kako je Gejlang zbog svoje “jeftinoće” prilično popularan među turistima, ali i lokalcima. U isto vreme, gotovo savršeno je pozicioniran i dobro povezan sa ostalim delovima grada. Na južni deo Gejlanga nadovezuje se moj omiljeni deo Singapura, Marine Parade. I upravo iz tog razloga, htela, ne htela, moj život u Singapuru je usko povezan sa Gejlangom. Što uopšte nije loše, sada kada sam naučila da živim zaobilazeći crvenu četvrt. Jer, Gejlang je mnogo više od toga i neke delove bi bilo šteta tek tako zaobići.

Kad nam je istekao ugovor sa prethodnim stanodavcem, silne smo muke imali da nađemo odgovarujuću lokaciju za sledeći stan. Pomenuto, moje omiljeno, naselje Marine Parade ima jedan ozbiljan nedostatak. Naime, taj deo Singapura trenutno nije pokriven metro linijom što silno povećava vreme koje bi svakodnevno gubili u prevozu do posla. Gejlang je zato ušao u ozbiljno razmatranje, ali sve novije zgrade su mogle na takmičenje za najklaustofobičniji životni prostor, i većina njih je zahtevala svakodnevni prolazak kroz delove Gejlanga od kojeg mi se dizao želudac. Zato sam bila prilično skeptična na predlog jedne agentice, da pogledamo tek izgrađene zgrade, na vrhu novog šoping mola, na samom izlasku iz krš dela Gejlanga. Jedina dobra stvar, koju sam mogla videti gledajući u mapu, je bila blizina metro stanice Paya Lebar, na kojoj su se ukrštale dve metro linije koje najčešće koristimo. Duga je to sad i nebitna priča, ali ispostavilo se da su te zgrade baš po našoj meri, a i taj život na vrhu šoping mola ima milion i jednu prednost, i nijednu manu u odnosu na život na zemlji. Te tako mi završismo na granici između Gejlanga i Marine Parade, na tačno onom mestu, na kojem smo završili šetnju onomad, kada mi je Gejlang preseo. Od tada smo Gejlang, prešli i uzduž i popreko milion puta i otkrili te mnogo zanimljivije i lepše delove naselja.

Po južnom obodu Gejlanga teče istoimena reka Geylang sungei. Sungei (sungai) je malajski izraz za reku. Zanimljivo je da je većina malajskih reči, koja se koristi za geografske pojmove ili imena ulica, pogrešno napisana, tj. drugačije od onoga što ćete videti u Maleziji. Pre par godina, završen je projekat proširivanja korita i sređivanja obale ove reke. U Singapuru se non-stop nešto gradi, dograđuje, popravlja i preuređuje, i postoji na stotine trenutno aktivnih projekata. Jedan od njih je i projekat, koji je počeo pre desetak godina, koji ima za cilj da uredi sve vodene tokove u Singapuru, u narednih dvadesetak godina. Jedan deo projekta je taj da se pored proširivanja korita radi bolje drenaže, uređuju i obale za pešake i bicikliste. Te tako, već sada, moguće je šetati na desetine kilometara uz razne vodene tokove, a da na automobile ne naletite. S obzirom da je Singapur grad autoputeva, ogromnih nebodera i šoping molova, ovi parkovi i park konektori, kako ih ovde zovu, predstavljaju prave male oaze za nas pešake i sve mnogobrojnije bicikliste.

Već neko vreme planiram da se uputim peške, od naše zgrade, prateći Gejlang reku, celim putem do mora, i preko brane, do poslovnog centra grada. Zapravo, planiram obrnuti put, ali sam obično previše iscrpljena za takve poduhvate posle napornog radnog dana. Kako Miljan radi i državnim praznicima, odlučih da se za 2.maj uputim dokona i sama pomenutom stazom. Ceo put mi je dobro poznat, prelazila sam ga više puta, ali nikada u celini, u jednom potezu. Krenula sam oko sedam ujutru. Tek je svanulo, pa je vazduh bio još uvek svež. Tek po koji prolaznik na ulicama. Šetalište nam počinje na manje od stotinak metara od kuće. Prvi deo šetališta je oivičen kondoima s jedne strane i mini parkom sa druge. U parkiću je grupa starijih žena uvežbavala svoju plesnu koreografiju uz neki pop hit osamdesetih. Hrabro su savijale svoje kukove u svim mogućim pravcima, praveći za većinu žena njihovih godina, nemoguće poze. Taj, desni deo obale, uređen je tako da podseća na prve maležanske naseobine u Singapuru. Prvi stanovnici Gejlang obala su bili Orang Lauti – Ljudi sa mora, koji su u ovom delu Azije poznati i pod imenom Morski Cigani. Taj narod živi kraj obala mora, gradeći drvene platforme, na kojima podiže kuće i deljene prostorije. Mnogi od njih žive isključivo na svojim brodovima. Ogroman broj njih i danas žive čergarskim životom, ima ih dosta oko Sulavesija, Bornea i Burme. Oni su se prvo naselili na mestu gde se Singapurska reka ulivala u Singapurski moreuz. No, kako se to vremenom pretvaralo u jednu od najvećih luka i trgovačkih centara, po dolasku Kineza i kolonizatora, ovaj narod je iseljen na obronke Gejlang reke. Uzgajali su najpre kokos, onda limunsku travu, pa kasavu. Zanimljivo je da u Singapuru, mnoga naselja, ulice ili geografski pojmovi, na malejskom nose imena biljaka, te tako postoji Gejlang kelapa (kokos), Gejlang serai (limunska trava) i Gejlang ubi (kasava). Veruje se da Gejlang još jedna od loše napisanih, interpretiranih malajskih reči, te da joj je pravo poreklo kilang, što znači presa, ili fabrika. No, vratimo se šetalištu. Taj, desni deo reke je prekriven drvenim daskama, da podsećaju na kalong (kallong) tj. te drvene platforme, sa nadstrešnicama od istog drveta. Svuda po ogradama vise upozorenja da je pecanje zabranjeno i kažnjivo sa 3000 SGD, no to silne pecaroše načičkane kraj ograde očigledno ne uznemirava previše. Cela ta slika, sa razigranim bakama i pecarošima “kriminalcima” u sedam ujutru, kraj Gejlang reke mi je delovala nadrealna.

Zaobiđoh moju omiljenu kafanu u kraju, koja je jedino mesto gde zapravo treba preći ulicu, i tu me dočeka nekoliko trkača. Staze su se polako punile trkačima-ranoraniocioma. Zabavljala sam se zagledajući ih. U tome mi nekako proleti vreme i već se nađoh kraj Dakota metro stanice. Na tom delu leva obala mi je mnogo lepša, jer je zeleni pojas uz reku širok, a na njega se nadovezuje naselje sa stambenim kućama. U isto vreme, s desne strane se uzdižu visoki kondoi. Za razliku od onih sa početka, u ova dva sam očajnički želela da se skućim, ali su cene stanova premašivale naš budžet, te se sa setom setih koliko smo stanova obišli po tim kulama. Jedan od njih ima predivne bazene, i to što se nalaze tik uz reku, bio im je ogroman plus. No ostadoh na desnoj strani, jer se uz te visoke moderne stambene komplekse, nadovezuje jedan od najstarijih državnih kompleksa. I iako je prilično oronuo, uvek me oduševe široki, pod konac sređeni travnjaci i broj maznih mačaka koje se okolo smucaju. A iskreno, volim da prolazim kroz te državne komplekse, kad naletim na stariji dokoni svet koji sedi na klupama. Prisetim se svih onih baba po malim rumskim ulicama, koje će se satima domunđavati nezadovoljno, ako im slučajno ne nazoveš “Dobar dan” u prolazu. Nakon toga, valjalo je preći nadvožnjak i verovatno bi mudrije bilo nastaviti levom obalom reke kraj novijih državnih stanova. No, kako desnom obalom hodila ranije nisam, odlučim da se držim desne strane sve do kraja, dok se Gejlang reka ne završi Kalang slivom. Sa te desne strane, staza je zapravo u očajnom stanju. Vrlo je uska i zaklona nema, jer sve do sledećeg mosta ceo put vodi uz livadu. Sa leve strane, onaj kompleks zgrada se relativno brzo završava, i ostatak vodi kroz park. Taj deo parka sam, čini mi se i najviše puta prepešačila. Jer, čim se prođe ispod nadvožnjaka, stiže se do naše stare kuće.

Tu sam konačno i prešla sa desne, na levu obalu. Tu Gejlang reka završava svoj put u Kalang slivu. Na istom mestu, sreću se Gejlang reka, Kalang reka (Kallang) i Ročor kanal (Rochor). Na levoj obali, načičkalo se nekoliko ogromnih, starih kondoa. Preko puta, nalazi se novi stadijum, ogroman sportski kompleks, koji je nedavno završen. Ovaj sliv je popularan među kajakašima i kajakašicama. Jednom smo slučajno naleteli na neke drugare u kafani, gde su se oni nalazili sa svojim drugarima kajakašima. Jedan od njih nas je ubeđivao da se pridružimo njihovom treningu. Bio je baš uporan, a glavni argument mu je bio da su kajakašice neverovatno zgodne žene. Tu se Miljan i ja zbunjeni pogledasmo, jer dve godine provedosmo prolazeći kraj kajakašica na reci čudeći se njihovoj zdepastoj, muškobanjastoj građi. No o ukusima ne vredi raspravljati. Ti silni kajakaši na reci su me baš nostalgično vratili u taj stari kraj. Baš mi se nekako blejalo tu po kraju. Te sam skrenula malo s puta, da bih svratila do pomenutog stadijuma, kupila kafu i izležavala se na suncu, kraj reke. Uživala sam, u tom savršenom miru, koji su prekidali ritmični zvuci kajakaških zamaha veslima po vodi.

Shvatila sam u momentu da je već devet. Trebalo je nastaviti dalje, uz obalu. Sunce je bilo već dovoljno visoko, da su njegovi zraci krenuli da me umaraju. Kalang sliv se, malo niže spaja sa Marina veštačkim jezerom. Ono je dosta široko i odvojeno je branom od Singapurskog zaliva. Uz taj deo obale, široka staza razdvaja park od vode. Uz samu obalu zasađena je bugenvileja, koja je vrlo tipična za Singapur. Cvetovi joj mogu biti različitih boja, čak i ako rastu na istom stablu. S obzirom da je na drugoj obali, već uveliko šire neboderi modernog i poslovnog Singapura, potroših silno vreme slikajući. Ostatak vremena sam zaobilazila bicikliste, kojih je odjednom bilo svuda oko mene. Kad sam došla do brane, bila sam već podosta iscrpljena suncem. Povetarac koji je duvao s mora je doneo osveženje, ali sunce mi je i dalje neumorno pregrejavalo mozak. Praktično, od stadiona, do prelaska preko brane, ne postoji mesto sa pravim zaklonom, ili mesto gde se možete okrepiti vodom. Taj deo staze je prilično naporan u toku dana. U njemu smo uživali skoro svakodnevno šetajući ili vozeći bajs, u jutarnjim i večernjim satima dok smo živeli u tom kraju. I upravo za te delove dana i jeste najprikladniji. Po jakom, dnevnom suncu, šetnja je vrlo iscrpljujuća. Tako prekuvana, prešla sam branu i sela u debelu ladovinu da se razladim, polivajući litre vode po sebi, u nadi da ću sniziti temperaturu. Nisam očekivala da ću praviti pauze pre nego što stignem do grada, ali je sunce tog dana bilo baš pakleno. Malo dalje od brane, prateći jezero sa suprotne strane, stiže se do Marina zaliva. Ceo taj potez ide uz park, koji se nemaštovito zove Park kraj zaliva. No, sam park po sebi je više nego zanimljiv i maštovit, pa ću se njim nekom drugom prilikom detaljnije baviti. Marina zaliv je verovatno najturističkiji deo Singapura. Njega su oivičili čuveni hotel-kazino, muzej u obliku lotosovog cveta, jedan od skupljih i poznatijih tržnih centara, poslovni centar… Čak su i tribine za formulu uspele da sebi tu nađu mesto. Iscrpljena od silnog sunca, ispružih se na jednoj od klupica, da poput lokalaca, ispruženih na susednim klupicama, zakuntam. Ako sam se u nečemu ugledala na lokalce, to je definitivno u toj navici da spavam gde stignem. I taj deo asimilacije međ’ lokalce, mi odlično ide. I ko zna koliko bih ja tu dokona divanila, da se senka nije povukla, i ja po obliku i veličini iste, shvatih da je podne. Te tada i zvanično završih svoju avanturu.

Mogu vam reći, po tipičnom, sunčanom, singapurskom danu ova šetnja od nekih 11km zaista postaje avantura. Do nekih 9 sati, šetnja je bila uživancija. No nakon toga, sunce postaje već previše jako. Dok sam ležala na onoj klupi pomislila sam da ću se ubuduće manuti ove šetnje u toku dana. Ali, kada su šetnje u pitanju, iz nekog razloga vrlo lako zaboravljam sve pretrpljene muke. Naime, već isto to veče, kada mi je Miljan predložio da izađemo i prošetamo po kraju, sva oduševljena sam istrčala iz kuće. Očigledno, lekciju naučila nisam jer sam u sličnu, suludu pešačku turu, po istom tom suncu, i juče krenula. No o tome više u sledećem postu.

1 komentar
Kategorije: Singapore

Singapurski zoo 01/05/2016

Uželeo mi se fotoaparat slikanja, pa ga izvedoh danas u šetnju do zoološkog vrta. Singapurski zoo će verovatno impresionirati sve obožavaoca zooloških vrtova. Ja spadam u one, koji se licemerno ježe istih, ali ih svejedno neumorno obilaze. U početku sam još i nalazila izgovore, a sad se čak ni oko njih više ne trudim.
Sve što je dovoljno malo da čoveku ne može nauditi, a nema mogućnosti da šmugne preko zida, slobodno okolo šeta. Zoo je smešten u sred parka, pa sve deluje dosta humano. Mada, prostor za sve veće životinje deluje skučen. Praški zoo mi po tom pitanju, deluje mnogo humanije. Zapravo, ovo je drugi put da posećujemo vrt. Prvi put smo ga obišli noću, jer organizuju takozvani noćni safari. Tada sam, priznajem, preumorna pola prespavala. Taj noćni safari mi i nije bio preterano impresivan, ali može biti da je umor učinio svoje. Te, ako treba birati između dva, definitivno biram ovaj dnevni.
Detalje o vrtu možete naći na zvaničnom sajtu. A, u nastavku serijal slika iz današnje posete.

Nema komentara
Kategorije: Singapore

Skupljači morskih plodova 04/04/2016

U ovom modernom svetu interneta i elektronskih uređaja, postao je izazov odmoriti se. U potrazi za pravim mirom, u petak smo spakovali par stvari i uhvatili trajekt za Bintan. Sve svoje laptopove, tablete i telefone smo ostavili u Singapuru. Bilo je krajnje vreme da se isključimo od svega i potražimo malo mira.

Ne sećam se kada sam poslednji put tako dokono provodila svoje vreme. Dan je prolazio sporo, i činilo mi se da mu nema kraja. Plima i oseka su izuzetno izraženi na Bintanu i smenjuju se na šest sati. Voda zna da se povuče i na kilometar od obale. Mi smo slučajno uboli upravo dane kad voda krene da se povlači ujutru i vraća popodne, te ni od kupanja nije bilo ništa. Sedeći u hladovini, bezuspešno sam pokušavala da čitam knjigu. Oči su mi se sklapale, iako smo ustali pre dva sata. Da bih ostala budna, dohvatila sam kameru i krenula ka kilometarskom plićaku.

Tek kada sam se približila obali opazila sam ljude u daljini. Nešto su skupljali, te se i sama zadubih u plićak koji me je okruživao. Gomila praznih školjki. Poneka bi se zagegala i onda bih videla krabu kako stidljivo viri. Sve su bile jako male. Tek ponegde bih videla trag neke veće, koja se tek ukopala u pesak. Pomislih da oni ljudi u daljini verovatno skupljaju krabe, ali sve ove oko mene su bile jako sitne, pa mi to i nije bilo preterano logično. Ma koliko se trudila, ja u tom plićaku ništa vredno pažnje nisam nalazila. Krenula sam ka skupljačima, u nadi da ću otkriti šta to tačno skupljaju sa dna. No svaki put kada bih im prišla malo bliže, oni bi se udaljili. Probala sam par puta da im se približim, ali su mi jasno stavili do znanja da im susret sa mnom i ne bi bio po volji. Ostalo mi je nejasno da li sam svojom pojavom rasterivala lovinu ili su skupljači bili suviše stidljivi. Šta god da je u pitanju, tu razdaljinu među nama su iskusno održavali. Posle nekih sat, koji se meni činio kao večnost, konačno sam odustala. Šta su to tačno vukli za sobom, ostaće misterija.

1 komentar
Kategorije: Indonesia

Ljubav na prvu skitnju 10/02/2016

Sve moje velike urbane ljubavi su iste. Sve do jedne imaju raspadnute fasade, žvrljotine po zidovima, smeće na ulici. Sve su žive i šarene. I sve su na momente iritantne. Doduše, svaka velika ljubav, zahteva i po malo trpnje. Atina se savršeno uklopila u tu grupu. Čak su i mentalne slike koje ponesem iz svojih velikih urbanih ljubavi iste: uglovi, po koji grafit, slučajno izabran kafić, nečija pažnja kada je ne očekujemo, po koje lice, muzički ton. Nikada to nisu istorijski spomenici, muzeji ili bilo kakav drugi mahom turistički objekat.

Atina nije bila drugačija. Imali smo dva dana pred sobom i moju lošu predstavu o udaljenosti između pojedinih delova grada. Čak i kada je karta jasno pokazivala da je rastojanje manje od 2km, a razni vodiči nas ubeđivali da je sat ili dva dovljno za obići pojedine znamenitosti, meni je bilo teško da prihvatim da je uži centar grada zaista majušan. U želji da vidim svaku moguću uličicu u centralnom delu grada, otpisali smo obilazak Akropolja još pre puta. Šetnja, dok god ima dana, i dok god nas noge nose, je bila jedina unapred planirana stvar.

U Atinu smo stigli petak veče, po mraku. Promrzli iz ledenog Beograda. Napustili smo je u ponedeljak, ranom zorom. Još smrznutiji. Atina je taj vikend beležila svoje rekordno hladno vreme, a naša loša karma je htela da tome budemo svedoci. Uske ulice opasane palmama i stablima pomorandži, prekrivene kamenim pločama, oivičene zgradama sa ogromnim balkonima pretrpanim zelenilom nekako nisu išli sa svega 2°C. Ni uglavnom vedro nebo nije uspevalo da nas ugreje. Vazduh je bio leden i uvlačio mi se u kosti. Leđa i vrat su me konstantno boleli od polu-zgrčenog, promrzlog stava. Herojski sam pokušavala da istrajem u šetnji po tom, za mene, previše hladnom vremenu. Moj mozak nije mogao da shvati zašto sam ga iz one tropske miline dovucarila na Balkan u sred januara. Da isti ne bi trofirao od silne hladnoće, prečesto smo svraćali u atinske kafiće, tražeći mesto da se ugrejemo.

Ime metro stanice na kojoj smo sišli, kako bi stigli do stana koji smo iznajmili, je meni zazvučao savršeno romantično: Neos Kosmos. Eto, i tu, u sred tog familijarnog Balkana, otkrivam jedan novi svet. Čak i da Atina nije bila u stanju da ponudi ništa više od ove stanice, to bi bilo sasvim dovoljno za romantični vikend izlet u dvoje. Silnu sam simboliku ja našla u tom imenu, toliku da mi do sada nije palo na pamet da bar, za svaki slučaj, proverim šta zaista Neos Kosmos znači. Uostalom, ko haje za ažurnošću, realnost je i tako precenjena.

Naša prva jutarnja šetnja nas je odvela do pustog Filopapu brda. Sitno kamenje je krckalo pod našim nogama, dok smo uživali među niskim maslinovim stablima. Prolazilo mi je kroz glavu, da bi u toku leta šetnja tim stazama mogla biti previše naporna, ali mi je definitivno nedostajao taj letnji, zaslepljujući odsjaj krša. Staze su bile puste. Možda zato što su Atinjani odlučili da taj ledeni dan provedu u kućama ili zato što smo mi prerano krenuli u šetnju? Nije bilo ni preterano bitno, ali smo bili svesni da uživamo u verovatno retkim momentima kada je takva osamljenost moguća. Sa vrha brda pružao se neometan pogled ka Akropolju. Gledali smo ka impresivnim ostacima, no prećutno smo se saglasili da se držimo podalje od svih tih ljudi koje smo mogli videti čak i sa te udaljenosti. Dok smo zaobilazili Akropolj, na putu ka Plaki, trijumfalno smo zaključili da je odluka bila na mestu. Izluđivao nas je niz pretrpanih džidžabidžarnica, te se uputismo ka Egzarhiji.

Put nas je vodio čas kroz male pešačke ulice pretrpane kafićima, čas kroz široke bulevare. Te male ulice su posebno šarmantne. Imaju taj čarobni primorski šmek, ukrašene onižim stambenim objektima sa prostranim terasma punih cvećem. Okolni ugostiteljski objekti su bili potpuno neinspirativni. Podsećali su me na one dosadne lokale po Obilićevom vencu. Buka koja je treštala iz njih je zvučala kao da je neko prepevao Pink na grčki. Čak su se oko njih vrteli neki klinci u trenerkama i po koja veštački napadna plavuša. Od tog seljoberskog balkanizma čak ni Atina nije spašena. Široki bulevari su me podsećali na Beograd krajem devedesetih, kada sam se kao student prvi put srela nasamo sa njim. Tezge sa jeftinom robom sumnjivog kvaliteta i porekla su se nizale u nedogled.

Broj klošara po ulicama me je zaprepastio. Nisam mogla ni zamisliti koliko je Atina zapravo siromašna. Zbog toga što je Grčka pre svega turistička zemlja, zamišljala sam je uglacanijom spolja. Ne znam zašto me to još uvek iznenađuje. Iste stvari su me zatekle i u Španiji i Italiji. Trebalo bi da konačno zamenim romantičnu sliku Mediterana koju sam ko zna kako izgradila u svojim mislima, ovom realnom i mnogo siromašnijom. Svako malo smo naletali na nečije stanište; prljave, poluofucane dušeke, prekrivene ćebadima i vrećama za spavanje.

Fasade, atinskih zgrada, su gotovo bez izuzetka prekrivene grafitima. Oni Atini daju umetničku crtu. I njihova rasprostranjenost me je zatekla. No za razliku od brojnosti klošara, brojnost grafita mi je mamila osmeh. Atina je definitivno najižvrljaniji grad koji sam ikada videla. Berlin mi se, sad posle nje, čini nedovoljno šaren.

Egzarhija i Neapoli su najživlji i najlepši delovi Atine. Antifašistički, anarhistički, buntovni i inspirativni. I dok mi je u Berlinu svaki kraj bio previše hipsterski, ova dva imaju pravi pankerski šmek. U njima grafiti prestaju da budu žvrljotine i postaju političke parole i umetnička dela. Broj turista naglo opada, a broj interesantnih mesta za videti i posetiti, sesti i kafu popiti ili nešto pojesti, eksponencijalno raste. Moram priznati da me je silno iznenadilo kada sam kasnije pročitala da su ovi krajevi grada manje bezbedni od ostatka Atine. Iskreno, ja ni jedan deo grada nisam doživela kao nebezbedan, a Egzarhija mi je delovala kao najlepša i najhumanija za život. Možda su ta upozorenja uticala na smanjeni broj turista, ili jednostavno odsustvo ruina i iskopina, ovaj deo čine manje atraktivnim.

Atina me je uporno vraćala u Berlin i mnogo šta me je na njega podsećalo ili me na njega asociralo. Grafiti su verovatno jedan od najvećih krivaca za to. Pričajući s Miljanom o paraleli između dve prestonice setili smo se jednog od naših omiljenih berlinskih restorana. Grčkog restorana na samom ulazu u Papelale. Prvi put smo svratili u taj restoran, nadajući se da ćemo naći grčku salatu za mene i pitu za Miljana. Salatu dobila nisam jer je vlasnik odbijao da stavlja novembarski paradajz u istu, a i pita nije bila ništa posebno. Ipak, ostatak menija i vlasnikova navika da nam naliva čašice za rakiju čim ih ispraznimo, su nas naterali da postanemo stalni gosti. Sav taj popijeni uzo je uvek bio na račun kuće. I ja sam se često pitala, kako li mu se to isplati s našim kapacitetima. Kada smo u Atini seli u jednu od lokalnih birtija, ostali smo zatečeni da i Grci u Atini, praktikuju isti običaj kao oni iz Berlina. Na neki magičan način, naše čašice su konstantno bile pune, što je imalo lekovito dejstvo na našu lošu cirkulaciju. Tako smo, sem pomućene svesti, iz birtije poneli i konačno ugrejane prstiće.

Drugi dan smo mahom obilazili Psiri, Manastiraki, Kipseli i nama omiljenu Egzarhiju. Stare ulice ispod Akropolja su zaista bajkovite, dok god se ne zaglavite među tezgama pretrpanim suvenirima i beskorisnim glupostima. Gornji deo, bliži brdu je bio polu prazan. Može biti da je zaslugu u tome imala i činjenica da nedeljom nije moguće obilaziti ruševine. Fasciniralo me je, kako se na bajkovitu sređenu kućicu naslanjala poluraspadnuta. Pomislih, pomalo zlobno, balkanska posla. Verovatno se nisu mogli dogovoriti kome zemlja tj. kuća pripada, i ko kome treba da tutne koliki mito za nju. Taj balkanski mentalitet, i onaj loši, i onaj dobri deo, doprinosi tome da se čovek u Atini konstantno oseća kao kod kuće. Postade mi jasno, na kraju moje prve posete Grčkoj, zašto toliki Srbi hrle tamo svako leto. Na kraju ta dva dana, pomislih srećno da je taj vikend izlet bio pun pogodak. Zaista sam uživala, čak i sa konstantno promrzlim dupetom.

Više slika iz Atine možete naći u mojoj galeriji.

2 komentara
Kategorije: Greece