Kuala Lumpur

Probudila sam se pre Miljana. To se ne dešava tako često u poslednje vreme. Novi posao ga je istrenirao da se budi pre šest. Ja obično ostanem da se razvlačim u krevetu bar još nekih dvadesetak minuta nakon jutarnjeg alarma. Taman dok on obavi sve jutarnje rituale. Tek kada otvori vrata od kupatila, i svetlost koja dopire iz polu-otvorenih vrata napravi zlatnu traku na krevetu, vreme je da se i ja odvojim od jastuka. Onda sledi poljubac, par maznih reči i jedno dobro jutro. Dok stignem da se umijem, on je već na vratima spreman da krene. Rastajanje. Još par poljubaca, i još par maznih reči.

No sada smo na odmoru, u hotelskoj sobi, na 32. spratu, u Kuala Lumpuru. Stojim kraj prozora, koji prekrivaju ceo zid, od plafona, do poda. Gledam, čas na neverovatan pogled koji se pruža na još uvek polu-prazan grad, čas na usnulog Miljana. Razmišljam da li da ga budim. Žao mi je da mu prekidam snove, ali malo šta mi čini toliko zadovoljstvo kao taj prvi, jutarnji, ukradeni poljubac. I taj polusnen, zaljubljen pogled koji će mi uputiti pre nego što opet utone u san. Odlučujem da ga ipak pustim da se naspava. I dalje ima upalu uveta, i ko zna da li je noćas uopšte spavao. Ponovo bacam pogled kroz prozor. Kuala Lumpur izgleda magično, okupan prvim jutarnjim suncem, sa 32. sprata našeg hotela.

Par sati kasnije, konačno izlazimo na ulicu. Šetamo nasumično po kraju tražeći mesto gde bi mogli da uživamo u doručku. To se pretvara u gotovo nemoguću misiju jer nas grad toliko osvaja na prvi pogled da je teško koncentrisati se na bilo šta. Ne sećam se kada me je poslednji put, neki grad, tako na prečac, osvojio. Zvukovi, mirisi, ljudi na ulici, zgrade… sve mi se činilo sasvim potaman. Volim te gradove kojima očigledno nedostaje kvalitetan urbanistički plan. Gde se male zgrade naslanjaju na velike, stare na nove, lepe na ružne, gde je nemoguće naći patern u arhitekturi. Svaka zgrada je sama u svom svetu, ne pripada okolini, ne uklapa se ni sa kim, deluje pomalo buntovnički, svojeglavo, samostalno, drugačije. I dalje one čine celinu, i dalje tu ima nekog reda, i dalje su one postrojene u istu liniju ili prate istu krivinu. Ali i dalje svaka od njih ima neki svoj šmek, tako je sva važna i posebna. Sviđa mi se sve to što vidim oko sebe. Već tada naslućujem da će mi Kuala Lumpur postati redovna destinacija.

Kasnije tog dana krenuli smo u jedno od udaljenijih naselja, tražeći preporučene nam galerije. Nedostaje nam par slika za novi stan pa smo pomislili da bi Kuala Lumpur bio dobro mesto za traželjne “povoljne” umetnosti. Malo smo ga izgleda potcenili, jer što se cena umetnina tiče, visoke su koliko i u Singapuru. Iako smo se iz pohoda vratili praznih šaka, uživali smo u gubljenju po novo-otkrivenom kraju. Kuala Lumpur me je osvajao svakom svojom ulicom, prolaznikom, objektom, drvetom. Oduševljenje je verovatno dolazilo i otuda što je ogroman kontrast Singapuru. Singapur, iako ga ja neizmerno još uvek volim, nije lep grad. Zanimljivo je i uzbudljivo mesto, ali nema onaj tip gradske atmosfere koji mene osvaja. Kuala Lumpur ga ima. Osvojio me je poput Buenos Ajresa, Berlina, Beograda. Ima taj neki šmek poput Buenos Ajresa, samo što mu se centar malo više šljašti, ima daleko manje klošara i mnogo više onog šabanskog “glamura”. Kad je onaj, kulturni, umetnički glamur u pitanju Buenos Ajres je i dalje na najvišem mestu, ubedljivo iznad svih gradova koje sam ikada posetila.

Većinu vremena smo u Kuala Lumpuru utrošili na maratonske šetnje po gradu i obilasku poznatih i manje poznatih delova grada. Za mene je KL bio poprilična nepoznanica. Koliko sam malo znala o gradu najbolje govori činjenica, da sam ja stojeći s Miljanom na jednom od vidikovaca, u momentu shvatila da pojma nemam koliko smo daleko od mora. Da smo tu negde, blizu, bilo mi je jasno ali koliko je to u kilometrima blizine nisam imala pojma. Kuala Lumpur generalno nema šmek grada na vodi iako njegovo ime može da zbuni. Kuala Lumpur bi se manje-više mogalo prevesti kao blatnjavo ušće. Oko značenja imena zapravo postoje nesuglasice, jer izvorno grad nije bio Kuala Lumpur nego Kuala Lampa, od reči Lampang koja znači neprokrčena šuma. Šta god bilo u pitanju, šuma ili ušće, ostaje sigurno jedino da je blatnjavo. Samim centrom grada, ne dominira nikakva voda, mada imaju polupresušen kanal čiji su visoke zidine upućivale na mogućnost da nivo može biti i nekoliko metara višlji u toku kišne sezone. No, čak i ovako prazan, u januaru, bio je krajnje zanimljiv jer su bedemi iscrtani grafitima.

Postoji nekoliko turističkih atrakcije koje su mene ostavile potpuno bez daha te je sledećih par pasusa posvećeno njima.

Batu pećine

Batu pećine danas služe kao svetilište lokalnim Tamilima. Tamili su pored Kineza i Malejaca najbrojnija etnička grupa na ovim prostorima. Orginalno, ovaj narod živi na jugu Indije, i kada se govori o lokalnim Indijcima, upravo se na Tamile misli. Tamili većinom veruju u Hinduizam, i kao svoje vrhovno božanstvo slave boga rata Murugana, upravo zbog toga poznatijeg kao Bog Tamila. Najveća statua ovog božanstva nalazi se upravo ispred jedne od Batu pećina. Visoka je 42.7m i na nju je utrošeno čak 300 litara zlatne boje. Nije ni čudo da toliko šljašti. Iza Murugana treba savladati 272 stepenika da bi se stiglo do glavne pećine u kojoj se nalazi svetilište ovog božanstva. To je inače pećina sa najvišom tavanicom, i na jednom delu je obrušena te u njoj ima prirodne svetlosti.

Penjući se do nje ili silazeći od nje saletaće vas majmuni te sklonite svu vodi i hranu u rančeve. Negde na visini 150-og stepenika, sa strane, se nalazi ulaz u tamnu pećinu. Ona nema nikakav religijski značaj, ali je otvorena za javnost. Te se možete priključiti jednoj od grupa u obilasku. Meni je obilazak bio vrlo zanimljiv iako je dug samo 2km. Vodič će vas upoznati sa svim stanovnicima ovih mračnih dvorana, sa posebnim akcentom na slepe miševe i njihova govanca zahvaljujući kojima ceo taj pećinski svet preživljava. Vodič nam je bila mlada dama, neverovatno šarmantna i vickasta, te su ta dva kilometra praktično proletela. Ova tura dobro dođe i da se razladite, kad upeče sunce. Nije previše hladna, i postoje svuda staze, te komotno možete u obilazak u japankama i haljinčetu na bretele.

U okviru kompleksa nalazi se i pećina posvećena, verovatno najslavljenijoj reinkarnaciji Višne, Rami. Ramina pećina je ispunjena šarenolikim statuama, i prikazuje njegov život. Kao da im ta sva boja koju su koristili za statue nije bila dovoljno šarena, i sama pećina je osvetljena šarenim neonskim lampama. Sama pećina je impozantna, ako od silnog šareniša i svetla uspete da se na nju uopšte i koncentrišete.

Park sa pticama

Postoji deo Kuala Lumpura u kojem su se nanizali jedna do drugih muzeji i specijalizovani parkovi. Kako nismo imali vremena da ih sve obiđemo, odlučili smo da izaberemo jedan mini zoo i jedan muzej za tu našu, prvu posetu KL-u. Što se da zaključiti po naslovu, u životinjskom svetu, pobedile su ptice. Ovaj park je ogroman, i kako su tačno uspeli da razapnu tu mrežu preko njega uopšte mi nije jasno. Takođe kako je održavaju, pored svih tih majmuna koji konstantno prave rupe sa spoljne strane, mi je je još veća misterija. Pitanje, kako su uspeli da naprave sve to toliko dobro, da dok ste unutra ni ne primećujete svu tu mrežu, ne usuđujem se ni da postavim. U svakom slučaju, ovaj park je izuzetan već sa tog tehničkog aspekta. A do ptica još nisam ni došla.

Do njih ćete doći odmah po ulasku u zoo. One šetaju i lete svuda oko vas. Hranu možete kupiti na nekoliko mesta u parku i ove ptice će vam bez imalo straha prići da ih nahranite. Ja nisam imala pojma da ptica od metar visine u mirujućem stanju, može biti toliko mazna. Miljan je stao pored jedne od njih da ga uslikam i ono što je usledilo mi je istopilo srce. Dotična dama mu je bukvalno naslonila glavu na njegovu ruku i krenula da se tare o njega, da ga “gricka” kljunom i otvoreno poziva da je pomazi. I tako je on nju mazio. A ptice vole da se maze i po glavi, i po kljunu, i po krilima. Čudo koliko mogu biti umiljata ova stvorenja. A pri tome mi je nismo hranili, niti prišli sa bilo kakvom namerom da je maltretiramo maženjem, verujući da bi je to uplašilo. Postoji takođe jedan manji deo parka po kojem se slobodno šepure papagaji, a koji je izdvojen od ostatka, verovatno bezbednosti radi ili njih ili ostalih ptica. Međutim čak i s njima možete da se mazite kad uđete u njihov ograđeni deo.

Ovaj park nudi jedinstveno iskustvo da priđete pticama izuzetno blizu, a da one nisu u kavezima. Nisu preterano ni strašljive ni stidljive. Naprotiv, većina je vrlo pitoma i druželjubiva. Meni je ceo događaj sa spomenutim maženjem ostao najupečatljiviji doživljaj iz KL-a. Valjda nisam očekivala da divlje ptice to rade. Iako sam recimo gledala da ćurke koje su moji gajili prošle godine, dozvoljavaju mom tati da im radi šta hoće, i pratile ga svuda u stopu, nisam očekivala da bi ove iz zoološkog vrta to dozvolile totalnim strancima. U svakom slučaju, nezaboravno iskustvo.

Muzej islamske umetnosti

Ne znam kako vi, ali ja kada pomislim na islamsku umetnost, meni se pred očima zaređaju beskonačne šarene pločice, mozaici, paterni, mnogouglovi, kružnice, kupole, kaligrafija.

Od muzeja islamske umetnosti u muslimanskoj zemlji očekivala sam mnogo. A dobila i mnogo više. Prvo je sama zgrada muzeja umetničko delo za sebe. Bela moderna zgrada, sa puno otvorenog prostora, magično iscrtanim kupolama, i neverovatnim mozaicima. U toku naše posete bila je izložba kaligrafije, a meni je upravo ona pisana arapskim jezikom najlepša. Od stalnih postavki najviše su me fascinirale stare mape i ručno prepisivana i koričana izdanja Kurana i izloženo paradno oružje. Još jedna stvar koja me asocira na islam su i zakrivljeni bodeži. U posebnom delu galerije izložene su makete čuvenih džamija. Mene su one po Kini najviše oduševile jer puno odstupaju od tipične arapske arhitekture.
Posle obilaska muzeja, pomislila sam da ću kupiti pola prodavnice koja se nalazi u sklopu istog. Ali ona me je blago razočarala. Sem izuzetno lepih izdanja Kurana, za koje ja lično nisam zainteresovana, malo šta mi se dopalo.

Gradski toranj

Naš hotel je bio upravo preko puta ovog tornja. Sve što je trebalo da uradimo da bi ga posetili, je da pređemo ulicu. I prešli smo je jedno veče u želji da vidimo KL sa visine. Prošli smo sve one formalnosti oko kupovine karata i čekanja lifta da bi na kraju došli do prve platforme. Koliko sam shvatila ima ih dve i druga je otvorena, nije zastakljena, kao ova na kojoj smo bili ali na žalost mi smo uboli jedinih 1-2 sata sa kišom tih dana te izlazak na drugu platformu nije bio dozvoljen. No ta kiša nas je s druge strane, naterala da u tornju ostanemo neplanirano dugo i uživamo u zalasku sunca. Vreme smo prekratili i ispisivanjem i slanjem razglednica.

Pogled sa tornja, kao pogled sa tornja, kakav bi mogao biti nego impresivan. Dobar deo grada se video i sa prozora naše sobe, ali smo sa tornja grad mogli da sagledamo u svim pravcima. Prvo smo gledali kako nebodere ovog magičnog grada pritiskaju sivi kišni oblaci, zatim kako ih poslednji sunčani zraci boje u zlatnu boju i na kraju kako nestaju u mraku.
Ako si ikada zateknete u Kuala Lumpuru, savetujem posetu ovom tornju upravo u smiraj dana.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Park sa pticama

Singapur ima nekoliko zooloških vrtova. Neki od njih su usko specijalizovani, kao recimo ovaj sa pticama o kojem vam pišem danas. U obilazak ovog parka smo krenuli po preporuci poznanika. Mi smo njemu oduševljeno pričali o sličnoj stvari koja postoji u Kuala Lumpuru i našoj oduševljenosti njihovim ptičijim parkom, kad nam on reče kako je ovaj singapurski zaista impresivan. I da pretpostavlja, mada onaj “naš” video nije, da ovaj mora biti bolji. Nekako smo se i mi poneli onom, ko zna kakvo čudo Singapur može da napravi sa svim tim svojim parama, te krenusmo u obilazak istog.

Ja sam razočarana bila još od ulaza. Miljanu je trebalo malo više vremena da se razočara. Da se odmah razumemo, park je impresivan, lepo je uređen, Singapurćani su očigledno spiskali silne pare u njega. Treba da vidite samo te drvene staze, mostove i veštačke vodopade pa da vam se zavrti u glavi. No, moj problem je što sam ga ja konstantno poredila s onim u KL-u, a ovaj singapurski nije ni nalik njemu. Ovaj ima koncept klasičnog zoološkog vrta, samo što u njemu drže isključivo ptice. Većina je ograđena u posebne, male kaveze kao u klasičnom zoo vrtu. Postoje jedan veći i nekoliko manjih delova parka gde uđete u mrežom opasane predele gde ptice “slobodne” lete oko vas. No, taj deo je više nego neimpresivan posle zoo ptičijeg parka u KL-u. O ovom nameravam svakako da pišem post pa neću u detalje, ali reći ću vam ukratko da se u njemu ptice kreću slobodno oko vas, jedu vam iz ruke i vole da se maze i češkaju po glavi. Posle jednog takvog doživljaja pretpostavljam da će za mene svaki zoološki vrt sa pticama u budućnosti biti razočarenje.

Na vrh svega, Singapurćani od svega vole da prave cirkus. Te tako u parku postoji bina i mini predstava sa pticama. U toku nje oni kao demonstriraju ponašanje ptica u divljini. No ipak najviše oduševljenja je izazvao papagaj koji zna da broji do deset na kineskom i engleskom i peva na tri jezika. Cirkus, kažem vam ja. Te cirkuske ptice su izgleda baš dobro dresirane i nemaju baš želju da odlepršaju iz parka te su one slobodne na ulazu u park. Tj. jedine su koje nisu u kavezu ili u nekom prostoru, fizički previše ograđenom od okoline. Mada ni njima ne možete baš da priđete blizu.

Sve u svemu, ako niste obišli onaj u Kuala Lumpuru ili neko slično čudo od ptičijeg parka, pretpostavljam da će vas ovaj totalno oduševiti. U suprotnom, nećete mnogo propustiti, ni ako ga zaobiđete. Više o parku možete naći na njihovom sajtu.

Savska mahala

Već treću godinu zaredom dolazimo u Beograd na brzaka. Mada da budem preciznija, već nekih 7 godina nisam provela kvalitetno vreme u Beogradu. Ako se ne varam, nakon preseljenja u Nemačku, dve godine čak uopšte nismo ni dolazili. Ponekad ugrabimo prepodne ili popodne slobodno i to je otprilike to. Ostalo ode na familiju. Po koje veče na izlazak sa prijateljima. Ali i ovo jako retko, jer mi smo već ljudi u godinama. Nama se oči oko 10 uveče već sklapaju.

Ove godine smo uspeli da ugrabimo jedno prepodne. I to jutro smo odvojili za šetnju po Savskoj mahali, među Beograđanima poznatijom kao Savamala. Ja sam oduvek imala čudan odnos prema ovom delu Beograda. Mrzela sam ga i volela nekako istovremeno. Zbog sve te buke, zagađenog vazduha i gužve bio mi je malo previše uznemiravajući kad poželim da se negde prošetam. Uvek nekako i poluvlažan, prljav, smrdljiv. I dan danas, kad pomislim na taj deo grada, ja čujem autobus ili kamion koji skreće s Brankovog mosta ili zvuk onih drndavih, starih tramvaja i njihovih preglasnih zvona. Opet, uz Savu je, i mnogo sam volela da šetam po tom delu obale. Krenem skroz od Kalemegdana, prođem ispod jednog, drugog, trećeg mosta i završim na Adi. To je toliko davno bilo, da četvrti nije ni bio u izgradnji kada sam poslednji put tom stazom šetala. A čini mi se da sam bar stotinu puta prošetala tuda. No eto, i pored toga, ne mogu da se setim pojedinih delova.

Onda je neko napravio taj Mikser festival i promenio sliku Savamale koju sam ja uglavnom gradila između 1997. i 2001. Mislim, ona je i dalje jednako bučna, i one zgrade se i dalje ljušte od zapuštenosti i vlage, ali malo je bar taj prizemni deo postao šareniji i veseliji od silnih grafita i lokala koji u međuvremenu nikoše. Iako ti grafiti tu stoje već godinama. Bar neki od njih. Ja sam tek ove godine našla vremena da ih obiđem i uživam u njima po prvi put. I baš mi se nekako dopada u šta se pretvara taj deo grada. Iskreno se nadam da taj deo nije obuhvaćen onim modernim planom Beograda na vodi. Ja se sve trudim da ostanem neinformisana o istom, da bih se što manje jedila.

No eto čak i ako je sravne sa zemljom, ostaće mi bar ovogodišnje slike, kad onih iz prošlog veka nemam.

2 komentara

Post napisala Marica, na dan 05/07/2014. Post se nalazi u kategoriji Serbia

Hip hip hipsteraj

Hipster je reč koju sam ja naučila u Berlinu. Berlinski hipster se lako prepoznaje na ulici, jer već svojim odevnim komadima, brcima ili bradom, odskače od okoline. No na stranu šala i banalizovanje čitavog hipsterskog bitisanja, za mene je taj pojam hipster pre svega simbolisao specifičan način na koji su sredovečni ljudi (30+), koji sebe doživljavaju mladima životarili po Prenclaueru i ostalim hip berlinskim naseljima. Pored hipstera je uz upečatljivo odevanje, uvek nekako išao i neki poluraspadnut bajs, ležanje na travi u parku, ispijanje kafe koja je delo nekog Novozelanđanina, ili fritz kole tj. lokalnog (po mom mišljenju) sranja od pića. S mojim mišljenjem o fritz koli se čak ni moj muž, koji se uglavnom sa mnom u svemu slaže, nije složio. Tako da vam savetujem da je ipak negde probate, biće da sam oko toga ipak ja u krivu. Ja i hipsteri se uglavnom ni oko čega nismo mogli složiti. Iskreno, stil im je bezličan jer svi izgledaju isto u tom svom vintaž fazonu, iako se iz petnih žila trude da izgledaju drugačije. O onim cegerima koje vukljaju da ne pričam. Šta se desilo sa torbama, rančevima ili bilo čim ne-cegerskim u Berlinu nije mi nikad bilo jasno. Muzika im je blagi očaj. Ni oko ove stavke se, kad bolje razmislim, Miljan i ja nikada nismo našli. Kings of Convenience ili onaj drugi smarački bend od istog lika i danas mi izazivaju blago dizanje želudca. U znak protesta ja sam se vratila Huliju Iglesijasu u tom periodu. Šta se desilo s pankom u našem berlinskom stanu, takođe će ostati misterija. Sva sreća pa se situacija od kada smo u Singapuru, bar što se muzike tiče, vratila na staro. Sve to prenaglašeno hipstersko, je mene pre svega smaralo jer je bilo toliko omasovljeno. Ali iskreno hipsterka “kultura” je Berlin činila boljim gradom. Oni su ti koji su od njega napravili mesto u kojem sam ja zaista mogla da uživam. Oni se smeše, vole grafite i znaju šta je dobra kafa. Dovoljna tri razloga da na kraju iz Berlina ipak odete sa malo više ljubavi za ovu ljudsku podvrstu.

U Singapuru mi hipsteri nisu nedostajali. Ovde se svi smeše, grafite teško i da imaš gde da metneš, a lokalna kafa je dovoljno dobra da mi se te izvorno talijanske i ne piju. A i generalno kafu slabije pijem, jer čaša sveže ceđenog voća košta manje od flaše vode. Ti klasični zapadnjački hipsteri, ovde svakako i ne postoje u tom obliku. Zato sam ostala pomalo zatečena kada sam tražeći neku knjižaru u Singapuru, pročitala kako se ista nalazi u hipsterajskom delu grada. Te smo u nedelju konačno krenuli u posetu istoj. Tu knjižaru ćete sigurno naći na listi onih najlepših, najpoznatijih ili nekih drugih naj naj knjižara. Ja sam odavno naučila da ne verujem tim listama, jer su te knjižare obično prepunjene turistima i nedostajaće im onaj mir koji u stvari u knjižarama i tražite. No ova knjižara jeste izuzetna jer se između ostalog ti ljudi bave i izdavaštvom, pa štampaju knjige mladih singapurskih autora. Do knjižare sam upravo tako i došla. Jedno veče smo totalno neplanirano naleteli na “nastup” dvoje mladih singapurskih pesnika Cirila i Puje (Cyril Wong i Pooja Nansi) koji su čitali svoju poeziju uz Pujinu pratnju na gitari. Ceo događaj je bio vrlo spontan i možda baš zato fenomenalan. Ja sam to veče kupila četiri knjige različitih singapurskih autora i ostala zatečena koliko su nadareni, maštoviti, hrabri i talentovani singapurki mlađi autori. Izdavač je naravno bio isti. I izdavač me je naravno doveo do čuvene singapurske knjižare – Books Actually. Knjižara je bila prepuna, kao što smo i očekivli. Izbor knjiga je bio fantastičan, što je takođe bilo očekivano. Volim te male knjižare u kojima vlasnik svojeglavo odbija da prodaje trenutne hitove. Knjižara definitivno ima svoj karakter i da je u njoj manje ljudi bila bi jedno od najčarobnijih mesta u ovom gradu. Iskopali smo dve vrlo zanimljive knjige, jednu sa pričama inspirisanim azijskom mitologijom i drugu o istoriji Singapura ispričanoj kroz kratke priče. I odatle šmugnuli napolje, u hipsterski Singapur.

E taj hipsterski Singapur nije ni nalik, onom Berlinskom. Sem naravno u jednoj stvari, kraj je prepun kafića sa prepoznatljivo dobrom kafom. Te ako u Singapuru osetite potrebu za stvarno dobrim espresom ili nekom od njegovih mlečnih varijanti, ovaj kraj i te kako vredi obići. Kraj je poznat pod imenom Tiong Bahru. I da budem sasvim iskrena, ako hoćete da vidite i malo neobičniju stranu Singapura, pila vam se kafa ili ne, ovo je definitivno mesto za vas.

Kao što već rekoh mi smo se u Tiong Bahru zaputili zbog knjižare. Gledajući mapu, čak smo bili duboko ubeđeni da smo u ovom kraju već i bili par puta. No nismo, te smo se tako zatekli u jednom jako neobičnom kraju. Sva sreća, kao što u jednom od ranijih postova već spomenuh, kad god zađete na neko mesto od bilo kakvog značaja očekujte turističke table sa informacijama. Što je sjajno, jer prva misao koja se zavrzmala po mojoj glavi je bila: Zašto su ove zgrade ovako netipične? Nije mi baš bilo najjasnije, šta osećam prema njima. Previše zaobljene za klasičnu singapursku arhitekturu. Nekako deluje otmeno iako je očigledno da je daleko od bilo čega luksuznog. Kao da se neko previše potrudio da napravi stanove za srednji-niži singapurski sloj. A verujte mi, Singapurćani se ne trude mnogo ni oko stanova koje izdaju za 2000+ evra mesečno. Opet, bili su u izuzetno dobrom stanju za stare zgrade, pa je bilo očigledno da su od nekog posebnog značaja za grad. Neko se stvarno trudio oko održavanja tog naselja.

Radi lakšeg razumevanja mog šoka, evo malog uvoda u singapurski stambeni prostor. U Singapuru ljudi uglavnom žive u zgradama. U novije vreme te zgrade su sve višlje, te tako mnogi već sada žive u neboderima. Zgrade su uglavnom grupisane u naselja. Nekad su ta naselja bila veća, a zgrade u njima niže. Postoje one luksuznije varijante, koje prave kojekakvi investitori i koje u sebi imaju čitav minijaturni sportski kompleks sa bazenom ili više njih, teretanom, terenom za tenis, skvoš ili opet više ovih terena. Jeftinije varijante ovih naselja uglavnom gradi država i njih mogu da kupe samo lokalci po mnogo povoljnijim cenama. Ove jeftinije varijante uglavnom liče na novobeogradske blokove i imaju sličan koncept. Ima naravno i kuća i specijalnih manjih zgrada, ali ova dva tipa dominiraju. Oba tipa su ružna na svoj način, ali ovi državni stanovi imaju malo više taj soc-realistični šmek. Ova naselja daju Singapuru specifično ružnjikav izgled, onaj novobeogradsko ružan izgled. Tako da kad god naletim na neki deo grada koji odstupa od tog soliteri – auto-putevi koncepta ja se oduševim kao malo dete. Ako obratite pažnju, na bilo koji post o Singapuru koji sam do sada napisala, ove stambene ružne višespratnice će uvek odnekle da izviru na mojim slikama. Od njih čovek ovde ne može pobeći.

Tiong Bahru je jedno od najstarijih naselja u Singapuru. Pre nego što je naselje podignuto, na njegovom mestu je bilo staro kinesko groblje. Ovaj kraj je inače veoma blizu kineske četvrti. Ime naselja je mešavina Kineskog i Malejskog jezika i u prevodu bi bilo Novo Groblje. Najstarije zgrade iz ovog kompleksa su građene 1936. Naselje je zamišljeno kao luksuzan kompleks, a stanovi namenjeni tadašnjoj višoj klasi. Međutim, prodaja im nije nešto preterano išla. Čak su tadašnji buržuji, umesto za svoju porodicu, stanove kupovali za svoje ljubavnice. Te je naselje bilo poznato i kao “stanište lepotica”. Ove zgrade su imale i podzemno sklonište u slučaju bombardovanja, koje im je više nego dobro došlo dok su Japanci tokom rata sejali bombe po Singapuru. Ove zgrade su nekako uspele da prežive te mučne godine. Kasnije, pedesetih, naselje je prošireno novim blokovima. Sve ove zgrade su izgledale moderno za svoje vreme. Toliko su lepo odrađene, da su postale vanvremenski lepe. Jedan od lepših primera arhitekture iz tog vremena. Već u to vreme naselje je izgubilo taj luksuzni šmek pa je u njega krenuo da se doseljava i sav onaj svet sa plićim džepovima. Zanimljivo je da ovaj kraj u poslednjih desetak godina ponovo postao izuzetno popularan. Što uopšte ne čudi ako prošetate malo po novim singapurskim blokovima. Ni u jednom od njih nećete naći toliko šarma. Dolazak ovog mlađeg sveta je verovatno i uzrok svih ovih hipsterskih kafića i restorana po kraju. Samo da se razumemo, daleko je to od onoga što se pod istim imenom prodavalo u Berlinu.

Lepota Singapura je upravo u tome što ta raznolikost kultura sve te postojeće trendove, transformiše u neku novu formu. Svemu daje neku lokalnu notu. Sve čini nekako posebnim. S druge strane, lokalci ovde vole luksuzne stvari. Oni neće “silovati” staro i novo i od toga praviti neki neudoban, neprirodan miks. Naprotiv, oni će inspirisani starim, napraviti nešto što će daleko prevazići ono iz čega je poteklo. To novo će buditi taj nostalgični osećaj nekom linijom, bojom, detaljem, ali i dalje će biti novo, modernije, udobnije, praktičnije. Možda je upravo to razlog, zašto u Singapuru konstantno imam taj osećaj da sam zalutala u budućnost. Ovaj kraj upravo budi takav neki osećaj. Kao da ste u nekoj verziji budućnosti koju su imali ljudi sedamdesetih godina prošlog veka. Vrlo zanimljivo, u svakom slučaju. Ovaj čudni kutak koji ne može da odluči da li pripada prošlosti ili budućnosti možete naći ovde.

Ulica šarenih pločica

Kada se priča o kineskoj četvrti u Singapuru, obično se misli na deo gde su se ugnezdili ulični prodavci, njen gornji deo prema istoimenoj metro stanici. Međutim kineska četvrt je monogo šira i za razliku od tog gornjeg dela koji daleko bolje prezentuje bilo šta kinesko, postoji i ovaj donji deo bliži poslovnom centru, koji je zapravo daleko od bilo čega tradicionalnog kineskog. Ovaj donji deo je praktično ceo restauriran, uređen, ucakljen i doteran za sav taj uposleni svet koji u njega dolazi posle posla na preskupe večere ili još skuplja pića. Na stranu cenovnik, ovaj kraj izgleda izuzetno lepo i prijatno ako u njega svratite pre te gužve u kasnijim satima. Dok se lokali tek spremaju za goste, poluprazne ulice ovog kraja izgledaju nestvarno. Svaka fasada je ukrašena mozaikom ili cvetnim pločicama. Jedna od centralnih ulica ovog dela je Ann Siang ulica.

Ann Siang ulica je ime dobila po Maležaninu iz Malake, koji je posedovao istoimeno brdo i ogromnu zemlju u ovom delu grada.
U ovoj ulici je osnovano najstarije kinesko udruženje Ning Yeung Wui Kuan, 1822. godine. U to vreme ova udruženja su bila česta i služila su da pomognu novim kineskim imigrantima da se snađu u Singapuru. Udruženja su okupljala ljude koji su dolazili iz istih krajeva Kine, pričali istim dijalektom i bili rodbinski povezani. Ovo udruženje je okupljalo Kineze iz Guangdung (Kvantung) provincije na jugoistoku Kine.

U ulici se smestio i jedan od najatraktivnijih singapurskih bioskopa Screening Room. Imaju vrlo zanimljiv koncept. Obično puštaju stare filmove, i sama projekcija se ne naplaćuje ali morate potrošiti određenu svotu na hranu ili piće u toku filma. Ni sama sala nije klasična bioskopska sala, nego pre domaćinski uređena soba u čijim udobnim sofama i foteljama možete da se prijatno ugnjezdite dok uživate u filmu.

Silni restorani i kafići naređani duž ulice deluju vrlo primamljivo. Ja do sada nisam probala ni jedan. U gradu punom jeftine hrane još uvek mi je suludo da obrok i piće plaćam više od par dolara. No ne sumnjam da bi ovi u Ann Siang ulici nadmašili svojom uslugom sva moja očekivanja.

Uličicu možete naći ovde.