postcards…
The world moves with me

Singapurski zoo 01/05/2016

Uželeo mi se fotoaparat slikanja, pa ga izvedoh danas u šetnju do zoološkog vrta. Singapurski zoo će verovatno impresionirati sve obožavaoca zooloških vrtova. Ja spadam u one, koji se licemerno ježe istih, ali ih svejedno neumorno obilaze. U početku sam još i nalazila izgovore, a sad se čak ni oko njih više ne trudim.
Sve što je dovoljno malo da čoveku ne može nauditi, a nema mogućnosti da šmugne preko zida, slobodno okolo šeta. Zoo je smešten u sred parka, pa sve deluje dosta humano. Mada, prostor za sve veće životinje deluje skučen. Praški zoo mi po tom pitanju, deluje mnogo humanije. Zapravo, ovo je drugi put da posećujemo vrt. Prvi put smo ga obišli noću, jer organizuju takozvani noćni safari. Tada sam, priznajem, preumorna pola prespavala. Taj noćni safari mi i nije bio preterano impresivan, ali može biti da je umor učinio svoje. Te, ako treba birati između dva, definitivno biram ovaj dnevni.
Detalje o vrtu možete naći na zvaničnom sajtu. A, u nastavku serijal slika iz današnje posete.

Nema komentara
Kategorije: Singapore

Skupljači morskih plodova 04/04/2016

U ovom modernom svetu interneta i elektronskih uređaja, postao je izazov odmoriti se. U potrazi za pravim mirom, u petak smo spakovali par stvari i uhvatili trajekt za Bintan. Sve svoje laptopove, tablete i telefone smo ostavili u Singapuru. Bilo je krajnje vreme da se isključimo od svega i potražimo malo mira.

Ne sećam se kada sam poslednji put tako dokono provodila svoje vreme. Dan je prolazio sporo, i činilo mi se da mu nema kraja. Plima i oseka su izuzetno izraženi na Bintanu i smenjuju se na šest sati. Voda zna da se povuče i na kilometar od obale. Mi smo slučajno uboli upravo dane kad voda krene da se povlači ujutru i vraća popodne, te ni od kupanja nije bilo ništa. Sedeći u hladovini, bezuspešno sam pokušavala da čitam knjigu. Oči su mi se sklapale, iako smo ustali pre dva sata. Da bih ostala budna, dohvatila sam kameru i krenula ka kilometarskom plićaku.

Tek kada sam se približila obali opazila sam ljude u daljini. Nešto su skupljali, te se i sama zadubih u plićak koji me je okruživao. Gomila praznih školjki. Poneka bi se zagegala i onda bih videla krabu kako stidljivo viri. Sve su bile jako male. Tek ponegde bih videla trag neke veće, koja se tek ukopala u pesak. Pomislih da oni ljudi u daljini verovatno skupljaju krabe, ali sve ove oko mene su bile jako sitne, pa mi to i nije bilo preterano logično. Ma koliko se trudila, ja u tom plićaku ništa vredno pažnje nisam nalazila. Krenula sam ka skupljačima, u nadi da ću otkriti šta to tačno skupljaju sa dna. No svaki put kada bih im prišla malo bliže, oni bi se udaljili. Probala sam par puta da im se približim, ali su mi jasno stavili do znanja da im susret sa mnom i ne bi bio po volji. Ostalo mi je nejasno da li sam svojom pojavom rasterivala lovinu ili su skupljači bili suviše stidljivi. Šta god da je u pitanju, tu razdaljinu među nama su iskusno održavali. Posle nekih sat, koji se meni činio kao večnost, konačno sam odustala. Šta su to tačno vukli za sobom, ostaće misterija.

1 komentar
Kategorije: Indonesia

Ljubav na prvu skitnju 10/02/2016

Sve moje velike urbane ljubavi su iste. Sve do jedne imaju raspadnute fasade, žvrljotine po zidovima, smeće na ulici. Sve su žive i šarene. I sve su na momente iritantne. Doduše, svaka velika ljubav, zahteva i po malo trpnje. Atina se savršeno uklopila u tu grupu. Čak su i mentalne slike koje ponesem iz svojih velikih urbanih ljubavi iste: uglovi, po koji grafit, slučajno izabran kafić, nečija pažnja kada je ne očekujemo, po koje lice, muzički ton. Nikada to nisu istorijski spomenici, muzeji ili bilo kakav drugi mahom turistički objekat.

Atina nije bila drugačija. Imali smo dva dana pred sobom i moju lošu predstavu o udaljenosti između pojedinih delova grada. Čak i kada je karta jasno pokazivala da je rastojanje manje od 2km, a razni vodiči nas ubeđivali da je sat ili dva dovljno za obići pojedine znamenitosti, meni je bilo teško da prihvatim da je uži centar grada zaista majušan. U želji da vidim svaku moguću uličicu u centralnom delu grada, otpisali smo obilazak Akropolja još pre puta. Šetnja, dok god ima dana, i dok god nas noge nose, je bila jedina unapred planirana stvar.

U Atinu smo stigli petak veče, po mraku. Promrzli iz ledenog Beograda. Napustili smo je u ponedeljak, ranom zorom. Još smrznutiji. Atina je taj vikend beležila svoje rekordno hladno vreme, a naša loša karma je htela da tome budemo svedoci. Uske ulice opasane palmama i stablima pomorandži, prekrivene kamenim pločama, oivičene zgradama sa ogromnim balkonima pretrpanim zelenilom nekako nisu išli sa svega 2°C. Ni uglavnom vedro nebo nije uspevalo da nas ugreje. Vazduh je bio leden i uvlačio mi se u kosti. Leđa i vrat su me konstantno boleli od polu-zgrčenog, promrzlog stava. Herojski sam pokušavala da istrajem u šetnji po tom, za mene, previše hladnom vremenu. Moj mozak nije mogao da shvati zašto sam ga iz one tropske miline dovucarila na Balkan u sred januara. Da isti ne bi trofirao od silne hladnoće, prečesto smo svraćali u atinske kafiće, tražeći mesto da se ugrejemo.

Ime metro stanice na kojoj smo sišli, kako bi stigli do stana koji smo iznajmili, je meni zazvučao savršeno romantično: Neos Kosmos. Eto, i tu, u sred tog familijarnog Balkana, otkrivam jedan novi svet. Čak i da Atina nije bila u stanju da ponudi ništa više od ove stanice, to bi bilo sasvim dovoljno za romantični vikend izlet u dvoje. Silnu sam simboliku ja našla u tom imenu, toliku da mi do sada nije palo na pamet da bar, za svaki slučaj, proverim šta zaista Neos Kosmos znači. Uostalom, ko haje za ažurnošću, realnost je i tako precenjena.

Naša prva jutarnja šetnja nas je odvela do pustog Filopapu brda. Sitno kamenje je krckalo pod našim nogama, dok smo uživali među niskim maslinovim stablima. Prolazilo mi je kroz glavu, da bi u toku leta šetnja tim stazama mogla biti previše naporna, ali mi je definitivno nedostajao taj letnji, zaslepljujući odsjaj krša. Staze su bile puste. Možda zato što su Atinjani odlučili da taj ledeni dan provedu u kućama ili zato što smo mi prerano krenuli u šetnju? Nije bilo ni preterano bitno, ali smo bili svesni da uživamo u verovatno retkim momentima kada je takva osamljenost moguća. Sa vrha brda pružao se neometan pogled ka Akropolju. Gledali smo ka impresivnim ostacima, no prećutno smo se saglasili da se držimo podalje od svih tih ljudi koje smo mogli videti čak i sa te udaljenosti. Dok smo zaobilazili Akropolj, na putu ka Plaki, trijumfalno smo zaključili da je odluka bila na mestu. Izluđivao nas je niz pretrpanih džidžabidžarnica, te se uputismo ka Egzarhiji.

Put nas je vodio čas kroz male pešačke ulice pretrpane kafićima, čas kroz široke bulevare. Te male ulice su posebno šarmantne. Imaju taj čarobni primorski šmek, ukrašene onižim stambenim objektima sa prostranim terasma punih cvećem. Okolni ugostiteljski objekti su bili potpuno neinspirativni. Podsećali su me na one dosadne lokale po Obilićevom vencu. Buka koja je treštala iz njih je zvučala kao da je neko prepevao Pink na grčki. Čak su se oko njih vrteli neki klinci u trenerkama i po koja veštački napadna plavuša. Od tog seljoberskog balkanizma čak ni Atina nije spašena. Široki bulevari su me podsećali na Beograd krajem devedesetih, kada sam se kao student prvi put srela nasamo sa njim. Tezge sa jeftinom robom sumnjivog kvaliteta i porekla su se nizale u nedogled.

Broj klošara po ulicama me je zaprepastio. Nisam mogla ni zamisliti koliko je Atina zapravo siromašna. Zbog toga što je Grčka pre svega turistička zemlja, zamišljala sam je uglacanijom spolja. Ne znam zašto me to još uvek iznenađuje. Iste stvari su me zatekle i u Španiji i Italiji. Trebalo bi da konačno zamenim romantičnu sliku Mediterana koju sam ko zna kako izgradila u svojim mislima, ovom realnom i mnogo siromašnijom. Svako malo smo naletali na nečije stanište; prljave, poluofucane dušeke, prekrivene ćebadima i vrećama za spavanje.

Fasade, atinskih zgrada, su gotovo bez izuzetka prekrivene grafitima. Oni Atini daju umetničku crtu. I njihova rasprostranjenost me je zatekla. No za razliku od brojnosti klošara, brojnost grafita mi je mamila osmeh. Atina je definitivno najižvrljaniji grad koji sam ikada videla. Berlin mi se, sad posle nje, čini nedovoljno šaren.

Egzarhija i Neapoli su najživlji i najlepši delovi Atine. Antifašistički, anarhistički, buntovni i inspirativni. I dok mi je u Berlinu svaki kraj bio previše hipsterski, ova dva imaju pravi pankerski šmek. U njima grafiti prestaju da budu žvrljotine i postaju političke parole i umetnička dela. Broj turista naglo opada, a broj interesantnih mesta za videti i posetiti, sesti i kafu popiti ili nešto pojesti, eksponencijalno raste. Moram priznati da me je silno iznenadilo kada sam kasnije pročitala da su ovi krajevi grada manje bezbedni od ostatka Atine. Iskreno, ja ni jedan deo grada nisam doživela kao nebezbedan, a Egzarhija mi je delovala kao najlepša i najhumanija za život. Možda su ta upozorenja uticala na smanjeni broj turista, ili jednostavno odsustvo ruina i iskopina, ovaj deo čine manje atraktivnim.

Atina me je uporno vraćala u Berlin i mnogo šta me je na njega podsećalo ili me na njega asociralo. Grafiti su verovatno jedan od najvećih krivaca za to. Pričajući s Miljanom o paraleli između dve prestonice setili smo se jednog od naših omiljenih berlinskih restorana. Grčkog restorana na samom ulazu u Papelale. Prvi put smo svratili u taj restoran, nadajući se da ćemo naći grčku salatu za mene i pitu za Miljana. Salatu dobila nisam jer je vlasnik odbijao da stavlja novembarski paradajz u istu, a i pita nije bila ništa posebno. Ipak, ostatak menija i vlasnikova navika da nam naliva čašice za rakiju čim ih ispraznimo, su nas naterali da postanemo stalni gosti. Sav taj popijeni uzo je uvek bio na račun kuće. I ja sam se često pitala, kako li mu se to isplati s našim kapacitetima. Kada smo u Atini seli u jednu od lokalnih birtija, ostali smo zatečeni da i Grci u Atini, praktikuju isti običaj kao oni iz Berlina. Na neki magičan način, naše čašice su konstantno bile pune, što je imalo lekovito dejstvo na našu lošu cirkulaciju. Tako smo, sem pomućene svesti, iz birtije poneli i konačno ugrejane prstiće.

Drugi dan smo mahom obilazili Psiri, Manastiraki, Kipseli i nama omiljenu Egzarhiju. Stare ulice ispod Akropolja su zaista bajkovite, dok god se ne zaglavite među tezgama pretrpanim suvenirima i beskorisnim glupostima. Gornji deo, bliži brdu je bio polu prazan. Može biti da je zaslugu u tome imala i činjenica da nedeljom nije moguće obilaziti ruševine. Fasciniralo me je, kako se na bajkovitu sređenu kućicu naslanjala poluraspadnuta. Pomislih, pomalo zlobno, balkanska posla. Verovatno se nisu mogli dogovoriti kome zemlja tj. kuća pripada, i ko kome treba da tutne koliki mito za nju. Taj balkanski mentalitet, i onaj loši, i onaj dobri deo, doprinosi tome da se čovek u Atini konstantno oseća kao kod kuće. Postade mi jasno, na kraju moje prve posete Grčkoj, zašto toliki Srbi hrle tamo svako leto. Na kraju ta dva dana, pomislih srećno da je taj vikend izlet bio pun pogodak. Zaista sam uživala, čak i sa konstantno promrzlim dupetom.

Više slika iz Atine možete naći u mojoj galeriji.

2 komentara
Kategorije: Greece

(ne)Prijateljski poljubac 05/02/2016

Paralele.
Berlin i Atina.
Gradovi grafita. Buntovnih. Lepih. Umetničkih.
Gradovi poljubaca. Licemernih. Lažnih. Ružnih.

Nema komentara
Kategorije: Germany Greece

Južna singapurska ostrva 23/12/2015

Singapur je sam po sebi relativno malo ostrvo. Kad kažem Singapur, ne mislim na državu nego samo ostrvo. Nekih pedesetak kilometara u pravcu istok-zapad i dvadesetak u pravcu sever-jug. Što znači, ako uranite i u dobroj ste fizičkoj formi, bilo koje dve tačke na ostrvu možete spojiti šetajući u toku samo jednog dana.
Sem ovog glavnog ostrva, Singapur država poseduje i nekoliko manjih ostrva. Najpoznatije od ovih ostrva je verovatno Santosa jer je celo ostrvo praktično pretvoreno u zabavni park. Santosa pripada grupi Južnih ostrva. Njih ima ukupno osam. I na jednom od njih nalazi se verovatno najlepša singapurska plaža. Do juče smo od singapurskih plaža videli samo one na istočnoj obali i plaže na pomenutoj Santosi. Ja nikada nisam poželela da se bućnem u more ni na jednoj od njih. Nikada me nisu asocirale na more, niti sam imala utisak da sam kraj mora dok sam sedela na njima. Ne znam šta je tome doprinosilo, boja vode, pesak na plaži, ljudi oko mene? Iako ja uporno potenciram na ovom blogu kako ja i nisam neki ljubitelj plaža, u poslednjih mesec-dva mi se nesnošljivo ide na more. Ide mi se još više na ronjenje. Izgleda da su te aktivnosti uspele nekako da mi se podvuku pod kožu dok sam im uporno okretala leđa.

U subotu smo se šetali po kraju, i šetnju završili pored jednog od poznatijih tržnih centara na istočnoj obali. Nekako smo naprasno odlučili da skoknemo u bioskop, te smo ustopirali taksi, da nas prebaci do drugog tržnog centra. Singapur je grad tržnih centara i 90% bioskopa se nalazi upravo u tržnim centrima. Onih 10% pripada muzejima i univerzitetima. Zapade nam taksi sa brbljivijim taksistom. Od tih brbljivih taksista stvarno svašta čovek može da nauči. Sve je počelo pričom o tom prvom tržnom centru, koji je u njegovo vreme izgledao totalno drugačije. Nostalgično se prisećao kako je sa drugarima bežao sa časova i kako su se skupljali oko tog centra. Ali i o tome kako je u njegovo vreme to bio opasan kraj kojim su vladale male i velike bande. Onda je prvi premijer Singapura odlučio da od svoje državice napravi raj i povešao 18 kriminalaca u jednom danu, ostalima za primer. Ostatak bagre je jednostavno proterao na ostrvo Sveti Jovan (St. John’s Island) i time započeo veliko čišćenje Singapura.

Verovatno je ta njegova priča izmešana sa tom silnom željom da smočimo dupe u more, u nama probudila potrebu da posetimo pomenuto ostrvo. Zato odlučismo da ove godine dočekamo zimu sa stopalima zarivenim u pesak. Ne znam zašto, ali kad god pomislim da je na severnom delu ove naše planetice zima, mene obuzme dodatna milina što živim tako blizu Ekvatora. Sveti Jovan pripada pomenutoj grupi Južnih ostrva. Tri su vremenom veštački spojena (St. John’s Island, Lazarus Island, Pulau Seringat). Od glavnog ostrva, brodići svakodnevno voze do dve luke, do Sv. Jovan ostrva i Ostrava kornjača (Kusu Island). Brodovi polaze sa Marina South Pier i raspored možete naći na njihovom sajtu. Linija vozi u krug, Marina South Pier – St. John’s Island – Kusu Island – Marina South Pier. Karta pokriva ceo put bez obzira na kojem ostrvu želite da napravite pauzu i koliko dugo ostajete na njemu.

Bila sam iznenađenja da čak i utorkom ujutru, popriličan broj ljudi posećuje ostrva. Brodić je bio pun. Do ostrva se stiže za nekih pola sata. Ostrvo Sv. Jovan je oduvek bilo mesto na kojem su oni sa glavnog ostrva izolovali manje poželjne. Na njega su nekad odvodili bolesnike, te su mnogi oboleli od kolere, beri-berija i lepre proživeli svoje poslednje dane tamo. U skorijoj istoriji služio je kao zatvor. No danas, sem uređenih staza, mesta za piknikovanje, osrednje plaže i kolonije mačaka, malo šta ćete na ostrvu naći. Vreme je bilo idealno za šetnju, ali na žalost nema baš puno staza koje biste mogli prošetati. Nije nam trebalo više od pola sata da obiđemo ostrvo i nahranimo jednu cica macu.

Ne preterano impresionirani, bez želje da oblačimo kupaći, zaputismo se preko nasipa ka Lazarevom ostrvu (Lazarus Island). Čim se pređe nasip, sa leve strane se nalazi mala uvala sa plažom. Nije izgledala loše, ali i dalje nije budila želju u nama za kupanjem. Meni je već polako postajalo prevruće, ali smo nastavili dalje šetnju. Iskreno, nisam znala šta bih sa sobom, bilo je oko 11 sati, a brodić je kretao tek oko 3, te smo nastavili da tabanamo po tom suncu, jedinom stazom koja se pružala ispred nas. Hodali smo svega pet minuta dok nismo došli do dela gde je bilo očigledno da se plaža pruža sa desne strane. Plaža se ne vidi sa puta, ali to malo drveća nije moglo zakloniti more. Kad smo se spustili do uvale gledali smo u čudu beli, sitni pesak isred nas. U meni su se mešala osećanja sreće jer Singapur ima tako lepu tropsku plažu i razočarenja što to otkrivam tek nakon dve godine života ovde. Voda u uvali je čista i prozračna. Mirna i zaštićena od spoljnjih jakih struja. Trebao nam je minut da izaberemo strateško mesto za svoje peškire i još toliko da navučemo kupaći pre nego što smo se sjurili u more da rashladimo glave i dupeta. Kakav raj, na manje od deset kilometara vazdušnom linijom od našeg stana. Tri sata mi je preletelo za tren. I uopšte mi nije bilo dovoljno dugo vremena za tu čarobnu uvalicu, koju smo delili sa svega 5 ljudi. Sva sreća pa nam je na skoknuti od kuće.

Sa Sv. Jovana nas je brodić odvezao do Kusu ostrva. Ovo ostrvo je po legendi nastalo tako što je kornjača odlučila da se skameni i pretvori u ostrvo kako bi spasila dva davljenika. Kusu inače znači kornjača. Ostrvom dominira kineski hram. I pored njega na ostrvu se može naći par stolova za piknik, gomila kornjača i dve male plaže. S obe plaže se voda drastično povukla kada smo mi stigli, te je teško oceniti jesu li vredne kupanja. Kusu ostrvo se lepo vidi sa one uvale na Lazarevom ostrvu.

Posle nekih sat vremena pauze na njemu, brodić nas je vratio u luku sa koje smo krenuli. Opaljena suncem, izmorena i izgorela, i pre svega prezadovoljna otkrićem da i Singapur ima plažu vrednu pomena, prespavala sam ceo put do kuće.

Južna singapurska ostrva i nemaju baš najsvetliju budućnost. Singapurske vlasti su imale ideju da ostrva pretvore u nešto slično onim palmama u Dubaiju. Na svu sreću radovi su prekinuti i trenutno ne postoji jasan plan i konačna odluka šta će sa njima biti. Po svemu sudeći njihov razvoj i uređenje trenutno nikom nisu prioritet. Što znači da ćemo bar još par godina uživati na plaži Lazarevog ostrva.

Nema komentara
Kategorije: Singapore