postcards…

Umorih se od silnih političkih aktivnosti u zemlji bivšoj, zemlji sadašnjoj i svetu, te reko da skoknem malo do plaže da se opustim.

Moram da priznam da ja ne spadam u one ljude koji moraju da idu na more svake godine. Obala mora ili okeana mi nije ništa fascinantnija od drugih oblika reljefa. Klasične morske aktivnosti mi na primer ne pričinjavaju nikakvo preterano zadovoljstvo. Ako se već nađem pored neke “beskrajne” vode, najveće uživanje mi je da otplivam dovoljno daleko da ne razaznajem objekte na plaži i provedem sat-dva plutajući, uživajući u toj otcepljenosti od sveta. Ili da ustanem pre petlova i krenem u višekilometarsku šetnju plažom. Bilo kakve druge aktivnosti, tipa bacakanje po plićaku, ronjenje, vožnja brodićima od jedne do druge uvale, prženje na suncu itd. za mene je samo napor. Silno me zabavlja Miljanova potreba da na primer, nosi peraja na put, dok ja ne vidim ni svrhu nosenja peškira na plažu.
No pošto nas je dvoje, a moja lepša polovina voli more na način na koji ga vole deca, odlazak na Kubu je podrazumevao i obilazak kubanske obale. Te sam se pre puta bacila na detaljno istraživanje kubanskih plaža. Nekako mi se, čitajući o ostrvcima razbacanim po Karipskom moru Kajo Koko (Cayo Coco) učinio kao savršen izbor. Nacionalni park s retkim vrstama, relativno jeftini hoteli, nasipani veštački putevi koji spajaju razbacana ostrva i čuvena plaža Pilar (Playa Pilar) obećavali su idiličan odmor.

Ostrvo Koko pripada arhipelagu Kraljevi vrtovi (Jardines del Rey). Kubanci nemaju slobodan pristup ovim koralnim ostrvima. Pristup je dozvoljen samo zaposlenima na ostrvu. Ovo je uobičajena praksa na većini turističkih ostrva sa hotelskim kompleksima. U pojedine hotele ne možete ući ako ne posedujete odgovarajući pasoš. Te tako postoje hoteli u kojima su samo Italijani dobrodošli. Iskreno mislim da ništa posebno nećete propustiti ako jednostavno zaobiđete kubanske turističke komplekse. Gotovo sve plaže na glavnom ostrvu su javne, otvorene i za turiste i za lokalce, i izuzetno lepe. Uglavnom su na svega par kilometara od većih gradova u kojima je jeftinije odsesti i do njih postoji lokalni prevoz ili neka jeftina taksi varijanta.
Moja želja da ipak odem na ova ostrva proistekla je iz želje da uživam u njihovoj netaknutoj prirodi. Očekivala sam netaknutu romantičnu divljinu jer su ova ostrva bila nenaseljena dok nisu krenuli da grade skupe hotelske komplekse po njima. Ovo je doduše samo delimično ispunilo moja očekivanja. Priroda jeste divlja, ali nimalo očaravajuća, relativno nisko sagorelo rastinje koje ne može da posluži kao zaklon od sunca. Plaže koje ne pripadaju hotelaima su uglavnom prenatrpane smećem koje je verovatno more nanelo sa turistički eksploatisanih delova ostrva. Sreća u nesreći je da su gotovo svi hoteli bili poluprazni u vreme našeg boravka te su hotelske plaže bile gotovo puste. Kako su hoteli relativno načičkani jedni pored drugih, bilo je moguće šetati kilometrima uz sređenu obalu. Sređenu, samo u smislu čistoće. Na tim plažama gotovo ne postoji nikakva usluga (srećom), ili je toliko retka da je ja nisam ni primetila, verovatno jer su svi hoteli all-inclusive pa turisti nisu raspoloženi za dodatne troškove jer je sve i tako uključeno u cenu hotela. S druge strane, imali smo tu sreću očigledno, da totalno neplanski dođemo u najnepopularnije vreme. Vreme smo uglavnom provodili šetajući uz obalu. Vremenski uslovi su za mene bili idealni. Opet neko, ko je došao da leži na plaži i kupa se u moru, će verovatno proklinjati dugo svoju lošu sreću zbog konstantnih oblaka, upornog vetra i povremene kiše. No ja mislim da ne postoji romantičnija slika od oblačnog neba, beskrajne peščane plaže i te specifične plave boje koju more ima usled nedostatka svetla. Sve deluje nekako duboko, daleko i usamljeno, pomalo setno.
Cene smeštaja na ostrvu su bile vrlo prijatno iznenađenje. Raspitujući se o cenama pre puta bilo je nemoguće iskopati all-inclusive hotel, a samo takvi na ostrvima postoje, jeftiniji od 100 evra. No kada smo došli do recepcije najjeftinijeg od njih, ispostavilo se da je cena svega nekih 50 evra za oboje. S obzirom koliko su prevoz, hrana, piće i smeštaj skupi ako plaćate u turističkim dolarima, 25 evra dnevno po osobi je bila više nego povoljna cena. Po Koko ostrvu, od hotela do hotela, i susednom Guiljermo (Cayo Guillermo) na kojem se nalazi čuvena Pilar plaža saobraća turistički autobus, a s obzirom na obično očajnu konekciju to mi se dodatno činilo bitno prilikom planiranja puta.

Plaža Pilar će verovatno prosečnog obožavaoca peščanih plaža ostaviti bez daha. Sitni, gotovo beli pesak i svetlo plava boja plitkog mora se neće mnogo razlikovati sa slika koje ste možda videli na razglednicama ili turističkim magazinima. Ako ste strasni plivač, kao i svaka druga peščana plaža, za vas će se kupanje na ovoj plaži pretvoriti u noćnu moru. Posebno što je ona obeležena onim plutajućim stiroporom koji ima tendenciju da vam ograničava daljinu plivanja a iz nekog razloga čuvari plaže daju sebi za pravo da vas opominju da ne plivate dalje od toga. Kao strasan plivač, a kao nestrasan sunčar (onaj što voli da se sunča) ili plićakar (onaj što voli da se brčka u plićaku) jasno je da ja verovatno nisam najbolja osoba za peščane plažne putopise. Ipak, od silnog stresa i umora, koji su nas gotovo samleli pred put na Kubu, trodnevni boravak na ovom ostrvu bio je pun pogodak. Sati provedeni u ležanju u debelom hladu s knjigom u rukama dok je bilo sunca i duge plažne šetnje po oblačnom i kišovitom vremenu su nam oporavile telo za predstojeće skitnje po Kubi.

Za razliku od ovih izolovanih turističkih plaža, plažu Del Este na istoku Havane ne bi trebalo propustiti. Prosto je neverovatno da se jedan takav dragulj nalazi blizu prebučne, prezagađene, uzavrele Havane. Ova plaža je javna i na njoj ćete sretati lokalce. Do ove plaže postoji organizovan prevoz od centra Havane. Toliko je dugačka da bez obzira na broj ljudi ne može biti prenatrpana. Mnogo je lepša od hotelskih plaža na ostrvu Koko ili se bar meni tako činilo od silnog šoka posle haosa u Havani. Bila mi je smešna jedna lokalna familija koja je došla sa zetom Amerikancem da uživa na plaži. Niko se sem njega i ćerkice nije kupao. Ostali su piknikovali na plaži jer je njima more bilo previše hladno za kupanje, a ja iskreno nikada nisam umočila svoje telo niušta toplije.
Jedna od najačih slika koja me prati sa Kube su upravo ove duge peščane plaže. Neki drugačiji miris mora i svežina vazduha zbog izolovanosti ovih ostrva. Verovatno bih se pri sledećoj poseti zadržala isključivo na glavnom ostrvu daleko od turističkih kompleksa, no usled silne radoznalosti, to prvog puta nije bilo moguće. No ipak ukoliko niste obožavalac all-inclusive hotela jedan dan na ovim ostrvima je više nego dovoljan.

Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Cayo Coco
Playa Pilar
Playas Del Este

Kada smo bili mali učili smo da je 1. maj Dan rada, iako se toga dana nije radilo. Nije mi to bilo najjasnije tada. Činilo mi se da treba upravo da radimo više jer slavimo rad. Kasnije smo učili malo više o tome, te naučili da 1. maja ne slavimo rad nego obeležavamo dan kada su se radnici borili i izborili za humanije uslove rada. Tada mi se činilo da smo onda definitivno zaslužili da se odmaramo na taj dan. E onda sam još više odrasla i shvatila da se za što-šta još vredi boriti te da bi taj dan umesto za roštiljanje trebalo iskoristiti za borbu. Od tada više ne odrastam, uglavnom starim.

Berlin je prvi, nadam se ne i poslednji, grad u kojem živim da ima dugu borbenu prvomajsku istoriju. Tih davnih osamdesetih Berlin je bio podeljen na zapadni i istočni deo. Krojcberg (Kreuzberg) je u to vreme bio siromašan zapadno-berlinski kraj preplavljen doseljenicima, studentima i skvoterima. S obzirom na strukturu stanovništva postao je plodno tle za anarhiste, feministe, anti-imperijaliste i sve ostale koji naginju u bilo kom obliku na levu stranu. Te nije čudno da su upravo u Krojcbergu počinjale protestne prvomajske šetnje. Ove šetnje su se prvi put završile incidentima 1987. i od te godine imaju tendeciju ka revolucionarnijem obliku. Nakon pada berlinskog zida demonstracije su se preselile u Prenclauer berg (Prenzlauer Berg) koje je u međuvremenu postao omiljeno naselje među skvoterima. I u njemu su se zadržale sve do 1999., one u vreme koje je NATO zasipao našu zemlju oslabljenim uranijumom. I dok smo mi još uvek legali i budili se uz zvuke sirena Atari Teenage Riot je za 1. maj svirao u Krojcbergu isper 10.000 ljudi u znak protesta protiv NATO intervencije i time se demonstracije konačno ponovo sele na svoje izvorno odredište. 2001. su demonstracije zabranjene što je naravno bio povod više nezadovoljnoj masi da izađe na ulice u rekordnom broju i sukobi se s policijom. Kako se strategija zabrane pokazala neuspešnom, berlinske vlasti su se dosetile da primene taktiku poznatu još u vreme starog Rima, dali su masi ‘leba i igara ne bi li je smirili. Те tako je Berlin dobio još jedan u nizu uličnih festivala, poznatiji kao MyFest smešten strateški u srcu Krojcberga ne bi li se demonstracije razbile. Na svu sreću, demonstranti nisu lako odustali te su na fesival dovodili poznate anarho bendove kao Banda Bassotti koji bi povukli masu u šetnju nakon koncerta. Poslednjih par godina ove demonstracije se pretvaraju manje-više u turističku atrakciju. Bilo je par godina kada su demonstracije bile burnije, uglavnom kao reakcija na propagandu koju je vlast širila. Prvomajske demonstracije u Berlinu ne prestavljaju samo radničku borbu. One su mnogo više od toga. Bave se trenutnim političkim zbivanjima u svetu i ulogom koju Nemačka ima u svemu tome. Centar je svakako antikapitalistička borba jer je organizatori vide kao uzročnika trenutnih svetskih ratova i kriza, kao i potlačenog položaja savremenog čoveka.

Ovogodišnje demonstracije su bile izuzetno mirne. Krenuli smo od Lauzicer trga (Lausitzer Platz) i zaustavljeni već u Lindenstraße ispred Jevrejskog muzeja. Ovo je donekle granica, gde je policija znala da ne treba da očekuje veću materijalnu štetu, a s druge strane imaju i dobar strateški položaj jer su mogli da nas blokiraju sa svih strana i razbiju u manje grupe kako bi onemogućili grupni povratak u Krojcberg. Od polazne tačke, do završne put je vodio kroz stambeni deo Krojcberga te u njemi nisu postojali objekti koji bi demonstrantima bili potencijalna meta. Nastradao je izlog jedne banke i izlog jedne benzinske pumpe. No kao i obično, vlast se poslužila lažima te blokirala dalji put pod izgovorom da su se demonstracije otrgle kontroli. Činjenica da su oko nas šetali ljudi sa malom decom jasno pokazuje koliko su ovi navodi netačni. Malo više agresivnosti demonstranti su pokazali tek nakon blokiranja od strane policije. No i to se završilo sa spaljivanjem par saksija na sred puta i lomljenja policijske kućice ispred Jevrejskog muzeja. Policija je smišljeno provocirala demonstrante i planski u manjim grupama razbijala okupljene ljude. U jednom momentu sam primetila da sam okružena policijskim grupama sa svih strana na svega desetak metara. Bilo kojim pravcem da smo poželeli da prođemo organizovano, put je bio potpuno blokiran te su se ljudi jednostavno razišli prolazima između stambenih zgrada. Na ulicama je tog dana bilo oko 7.000 policajaca i 25.000 ljudi. Vlasti su procenile 10.000 no to treba uzeti sa ogromnom rezervom. Ista ta vlast, tj. novine koje je podržavaju, naveliko pišu o tome kako su demonstracije pretile da pređu u ozbiljno nasilje navodeći da su demonstranti zapalili saksiju u jednoj stambenoj zgradi. Ta saksija jeste zapaljena slučajno na samom početku, prilikom postavljanja zastave na stambenoj zgradi i u roku od par sekundi isti ti demonstranti su je ugasili. Da se bilo šta ozbiljnije desilo ne bi imali potrebu da pišu o tim trivijalnostima.

Meni se nakon ovog protesta čini da ovaj vid demonstracija nema neke velike šanse da na bilo koji način uznemiri nemačku vlast. Manje, unapred ne najavljene akcije imaju mnogo više šanse da izazovu veću pažnju javnosti. Na žalost prohipsterska srednja (realno visoka) nemačka radnička klasa zatvara svoje oči pred nesrećama u svetu koju njen visoki životni standard direktno uzrokuje. Radije uz čašu skupog vina razmenjuju površne priče o osećaju krivice srednjeg staleža. Neko proseravanje koje sam prvi put čula po dolasku u Nemačku, o tome kako se osećaju krivim što imaju lagodan život dok siromašna deca umiru širom sveta. Pri tome ne povezuju da to njihovo imanje stvari proističe direktno iz izrabljivanja te siromašne dece, tj. zemalja u kojima su ona imala nesreću da se rode. Te tako u svoj svojoj ograničenosti i gluposti šalju neku siću kroz kojekakve humanitarne organizacije skidajući na taj način svu odgovornost sa sebe. Onih, koji uviđaju pravo stanje stvari na žalost u Nemačkoj ima premalo i ta masa je daleko od kritične da bi mogla uličnim demonstracijama bilo šta da promeni.
Te, ako ni zbog čega drugog, podsećanje da ipak ima onih kojima glava služi za razmišljanje prvomajske demonstracije nisu uzaludne.

Danas je veliki petak. Danas se farbaju jaja. Kada god osvane neki dan kada se u Srbiji obavljaju određeni rituali ja ne mogu da prestanem da mislim na moju mamu. U glavi mi je slika njenih ostarelih ruku koji mese kolače. Vidim je sa nekim smešnim improvizovanim turbanom na glavi koji treba da zaštiti hranu od opale kose. Ona ima gustu crnu kosu i nikada ne nosi marame sem kada radi po kuhinji. A onda u nedostatku prave marame obicno kosu skupi nekom krpom ili bilo kakvim drugim dostupnim materijalom. Te nekako mi uvek bude smešna s tom gukom na glavi. Zamišljam je čas kraj šporeta, čas za stolom prekrivenog mušemom. Tata je obično taj koji kupuje mušeme i iz nekog razloga one su uglavnom vrlo šarene, sa nekim voćnim paternom, ili ja iz nekog razloga pamtim samo te voćne. Ja sam uvek nervozna pred put. Jedan od načina samosmirivanja je zamišljanje da sam već na mestu ka kojem putujem. Kada putujem za Srbiju uvek sebe zamišljam za trpezarijskim stolom prekrivenim mušemom. U tim projekcijama mušema je uvek onakva kakva je bila pri poslednjoj poseti. I uvek se nekako silno iznenadim kada uđem u kuću i vidim novu mušemu na stolu.
Ne mogu da izbacim sliku iz glave u kojem ona stoji kraj šporeta i kašikom vadi već obarena jaja iz stare plave šerpe koju koristi samo za kuvanje jaja. Čujem je kako se žali na pomodarne žene koje koriste kojekakve veštačke boje umesto da farbaju jaja u lukovini. Ona tu lukovinu skuplja nedeljama pre uskrsa. Veći deo jaja je već ranije našarala voskom. Dok smo bili manji, obično bi joj sestra i ja crtale cvetne motive olovkom, a onda bi ona prelazila voskom preko naših šara. Grejala bi vrh pera na plamenu sveće, zatim bi ga umočila u vosak koji bi se od toplote na tom mesto rastopio i onda sa njime prešla preko naših linija. Objašnjavala bi nam da ne smemo da koristimo deo voska koji je već pocrneo od čađi, jer nije dovoljno masan te taj deo neće ostati beo posle kuvanja u lukovini. Na jajima su bili uvek samo cvetni motivi, sve ostalo za nju je bilo pomodarstvo. Tek mnogo godina kasnije kada smo odrasle i same počele da farbamo jaja, u našu kuću su ušle neke druge boje i neke druge tehnike. No nekako jednako brzo su i nestale a mi smo se vratili maminoj staroj tehnici, pčelinjem vosku i lukovini.
Pomalo je smešno da je zamišljam u njenoj kuhinji iako znam da je ona trenutno na vrhu neka crnogorske čuke, u kući koje se ja jedva sećam i u kojoj sam poslednji put bila pre nekih tridesetak godina. Silno me zabavlja misao, da će ona i dalje uredno tamo farbati jaja za nju i tatu a verovatno i tortu umesiti. Ovakvi momenti me uvek podsete na razlike među nama. Čini mi se da niko ne može manje hajati za tradiciju i običaje od mene, i niko ne može više o tome brinuti od nje. Nekako, moja mama je najviše svoja oko tih velikih praznika. Uvek mi se činilo da je ta priprema za praznike, jedna od njoj najbitnijih stvari. Možda me baš zato toliko ti praznici i čine nostalgičnom. No ne onako tugaljivo nostalgičnom, više kao nešto što mi mami osmeh na lice i tera da je nazovem i zbijam šale na njen račun.
Mame – koliko god da te izluđuju s vremena na vreme, ne možeš im ama baš ništa sem da ih voliš. :)

Ako Kuba može da se pohvali da nečega ima u izobilju to bi definitivno bili američki automobili iz pedesetih, malo novije Lade, predivne plaže, guzate žene i cigare. Uz sve ostalo ovaj pridev bi bio neupotrebljiv.
Kada je svojevremeno Fidel izvojevao svoju veliku pobedu i krenuo da razvija novu Kubu, uveo je set zakona koji su trebali da učine sve Kubance jednakima. Neki taj njegov cilj doživljavaju plemenitim, dok ga drugi osuđuju. Meni je lično Fidel, sa ove distance, izuzetno simpatičan jer me podseća na decu koja veruju u snove bez obzira na surovu realnost koja ih okružuje. I to veruje, baš onako naivno, od sveg srca. Kao što već rekoh, sve to deluje lepo ako se posmatra sa dovoljne udaljenosti, no nekako moja izuzetno individualistična i svojeglava narav odbija ideju da su ljudi isti i da im trebaju iste stvari te bi joj takvoj odrastanje na Kubi verovatno predstavljalo noćnu moru. Posebno, onaj zakon koji bi mi branio da slobodno putujem van granica Raja. Doduše, većina stvari koje je Fidel uveo me ne bi pogodila ni najmanje. Kao strasni nevozač ostala bih apsolutno ravnodušna zbog zakon po kojem je Kubancima dozvoljeno da trguju samo automobila koji su se zatekli na ostrvu pre revolucije 1959. To je jedan od razloga zašto je Kuba pretvorena u auto-deponiju i pored toga što verovatno ne postoji ni jedno takvo mesto na čitavom ostrvu u formi u kojoj ga poznaje zapadnjački svet. Naravno, tu kolekciju od preko 60.000 praistorijskih automobila možete zvati i auto-muzejom ako ste romantične duše. No ta romantika brzo iščezava kada se na uzavrelim havanskim bulevarima nadišete izduvnih gasova. A ništa se ne crni i ne smrdi kao izduvni gasovi jednog oldtajmera.

Većina ovih starih automobila koji se mogu videti na ulicama ne izglade preterano romantično. Ono što je moguće videti na slikama raznih turističkih magazina je samo mali i prilično nerealni deo kubanskog voznog parka. Doduše, postoje na Kubi i noviji automobili, uglavnom u vlasništvu hotela i taxi udruženja. Ruku na srce, mi nismo imali ni najmanju želju da se vozimo kubanskom starudijom. Kada su stvari koje je čovek stvorio u pitanju, mi smo oboje veliki fanovi svega novog, tehnički naprednog i udobnog pre svega. Ti stari američki i ruski automobili ne obećavaju ništa od toga. Na naše neoduševljenje jednom prilikom su nam poslali stara američka kola da nas prevezu od pansiona do luke gde smo trebali da se ukrcamo na brod. Malo šta mi je od enterijera ostalo u sećanju. Sa sedišta sam toliko poskakivala da mi se glava na svakih deset metara sudarala sa krovom. Sećam se gvozdenih zavarenih šipki koje su pridržavale orginalnu konstrukciju s kojima su se moja kolena strasno ljubila pri ovim poskakivanjima. Kao da mi već nije bilo muka od te bolesne sado-mazo veze koju je moja glava razvila s krovom. Sreća u nesreći je da je put bio dug svega 5-6 km.

No vratimo se Fidelovom zakonu. Dakle kupo-prodaja je bila dozvoljena samo starudijom od pre 1959. Neki, malo jednakiji od jednakih, koji su svojim radom posebno prinosili razvoju i ugledu Kube su dobijali ruske Lade od države. Te njihov broj na kubanskim ulicama ne zaostaje za američkim automobilima iako nesrazmerno manje zauzimaju mesta na turističkim prospektima. Po ovom zakonu su automobili Kubanaca koji napuste zemlju prelazili u vlasništvo države. Porodica nije imala pravo da ih zadrži. Nakon duge Fidelove vladavine, na vlast je došao Raul a sa njim i neki novi zakoni. Jedan od njih, koji je stupio na snagu u oktobru prošle godine, je i zakon po kojem je kupo-prodaja automobila ponovo slobodna.

Sada bi naivni i romantični mogli pomisliti da će to nešto drastično da promeni, no teško da će prosečan Kubanac sa svojim primanjima od nekih 20 dolara mesečno sebi moći da priušti nešto novije na četiri točka u skorije vreme. Od kada je novi zakon stupio na snagu cene “novih” polovnih automobila su podivljale, te nije retkost da polovni model košta više nego novi na zapadu. Te uzimajući ovo u obzir ne treba žuriti na kubansku auto-deponiju biće ona tamo još dugo vremena.

Danas su se održavali protesti širom Evrope. Protestvovali smo protiv…
Sada kada o tome mislim, jako je teško definisati protiv čega su se to borili ljudi danas na ulicama širom Evrope. Pretpostavljam da je većina njih čula da novi sporazum (ACTA – Anti-Counterfeiting Trade Agreement) koji treba da izglasa Evropski Parlament do juna na neki način smanjuje njihove (mahom, internet/online) slobode, ugrožava privatnost itd. Većina ga do te mere banalizuje da se sve svodi na pirateriju američke filmske i muzičke industrije.

Šta tačno donosi ovaj sporazum i koliko zaista ubija slobode, privatnost itd. jako je diskutabilno. Kako se na zvaničnom sajtu navodi ovaj sporazum treba da usaglasi globalni standard za zaštitu prava intelektualne svojine i sprovođenje istog. O ovom sporazumu se raspravlja još od 2006. Sporazum su inicirale Amerika i Japan. Jedna od glavnih zamerki javnosti danas je da su sporazumi vođeni u tajnosti i bez konsultacija sa potencijalno zainteresovanim stranama. Ja zapravo i ne želim da ulazim u detalje ili istoriju ovog sporazuma jer ako se imalo ozbiljnije upustite u istraživanje naćićete toliko oprečnih tvrdnji da bi iznošenje bilo kakvih zaključaka bez čitanja samog sporazuma bilo u najmanju ruku neodgovorno ponašanje.

Iako nemam jasnih i preciznih znanja o samom sporozumu, sem priča tipa rekla-kazala po anti i pro ACTA blogovima i sajtovima, ja sam danas šetala sa desetak hiljada protestanata ulicama Berlina. I volela bih da objasnim zašto. Zašto je to bitno protestvovati protiv ovog sporazuma čak iako nemate jasne i detaljne informacije o samom sporazumu.

Jedan od problema se nalazi već u definiciji svrhe samog sporazuma. Sporazum treba da uradi nešto na GLOBALNOM nivou. Ovde bi ceo esej mogla da napišem protiv globalizacije ali zadržaću se ipak na ovom konkretnom slučaju. Dakle, seli su za okrugli, pravougaoni ili kvadratni sto pre pet godina par Amerikanaca i Japanaca sa idejom da naprave red u svetu ogrezlom u pirateriju. Ne treba zanemariti činjenicu da je baš negde u to vreme počeo The Pirate Bay slučaj. Čisto zarad podsećanja sledi par detalja oko slučaja i umešanosti Amerikanaca u isti:

Zime 2005. švedsko pravosuđe je zaključilo da je nemoguće dokazati krivicu optuženih. Nakon ovakvog zaključka švedski ministar pravde pozvan je na hitan razgovor u Vašington. Policajac koji je bio glavni u istražnom postupku je svog poslodavca tj. Švedsku zamenio Vorner Brosom (Warner Bros). Nakon šest godina konačna presuda je napokon donešena i švedsko pravosuđe ih je proglasilo krivim (izrečene su im kazne od 4 meseca do godine dana zatvora).

Ovaj slučaj je samo jedan u nizu koji su pokazali Amerikancima urgentnost globalizacije u borbi protiv piraterije. Tj. nametanje svojih standarda ostatku sveta. Neki od njih su da se potencijalni okrivljeni gone krivično a ne prekršajno, dalje da se omogući policiji na granici da vam pregledaju elektronske uređaje i da ukoliko nađu da narušavate nečija autorska prava, intelektualnu svojinu itd. imaju pravo da vaš uređaj unište na licu mesta. To kako je tako nešto moguće dokazati, ili optužbe opovrgnuti kasnije u sporazumu nije razjašnjeno. Većina ovih američkih zahteva je odbijena još u procesu pregovora i ne nalazi se u završnoj verziji dokumenta. No oni i dalje jasno ocrtavaju u kom pravcu sa ovim regulacijama Amerikanci žele da idu. Ova globalizacija sporazuma upravo i vodi u tom pravcu. Ne treba smetnuti s uma da svaki tip sporazuma precizira određene minimume ali nikada maximume za određene vrednosti. To praktično znači da čak i da su Evropljani uspeli da se u pregovorima izbore da taj minimum bude na nekom za nas prihvatljivom nivou, to ne znači da se taj minimum neće podići na neki viši nivo u sledećih par godina. Posebno što nakon potpisivanja EU-a zapravo niko više neće ostati da se žali na sporazum. Ostale, ekonomski nerazvijenije zemlje će jednostavno, kao i do sada, biti prinuđene da prihvate taj sporazum kao deo saradnje u različitim oblastima. Drugim rečima, biće ucenjene da postupe prema instrukcijama bogatih. No naravno ovo nije priča samo o pirateriji, ovo je ogromnim delom i priča o ratu patenata koji se već poodavno zahuktava.
I dok dušebrižnici “liberalnog” dela sveta vode bitke za oslobađanje kineskog i iranskog interneta, njihove vlade na kvarno ograničavaju njihova prava i slobode takozvanom zaštitom intelektualne svojine.

Nisam danas šetala da bi odbranila taj privid slobode koji sada imamo. Već odavno je jasno da je to samo opsena. Šetala sam danas jer ne želim da dopustim da se američki standardi tako lako globalizuju. Nisam želela da dopustim da mi se njihove vrednosti tako lako nametnu. Nisam želela da se predam bez borbe. Iako su šanse male, smatram da dok god postoje vredi se boriti.

Na ovom sajtu možete naći sva dosadašnja i buduća pisanija na dotičnu temu.