The world moves with me

Trenutno živimo u stanu na čijem zidu ne vise naše slike. Spavamo u tuđoj posteljini i jedemo iz tuđih tanjira. Dobra strana toga je što svakog petka dolazi teta koja čisti ovaj stan i menja posteljinu. Loša je, što ovaj stan nije naš dom. Osećamo se kao da živimo u hotelu, što nas tera da svaki mogući trenutak provodimo skitajući. To opet ima svojih dobrih strana; ovde smo nešto manje od četiri nedelje, a Frankfurt gotovo da nosimo u džepu.

Juče je osvanula jedna od onih nedelja kada poželim da se lenjo razvlačitm po krevetu ceo dan. Odvrnem grejanje do maksimuma, a onda se s onim slatkasto-maznim osećajem uvijam oko Miljana, naizmenično ga štipajući, ljubeći i grickajući do iznemoglosti. Ali ova posteljina koja nije meka onako kako sam navikla, i nema onaj miris na koji sam navikla, tera nas da ustajemo iz kreveta.

Gde bismo po ovoj tmurnoj nedelji? Zagledam spisak sa muzejima i nekako mi se svaka umetnost čini dosadna u tom trenutku. Ja bih negde u prirodu, ali znam da nije vreme za to. I dok gledam kako se drvo ispred prozora savija pod naletima vetra neka hladnoća mi se uvlači u kosti. Na kraju mi pogled pada na kartu. Palmengarten. Spas. Olakšanje u trenutku.

Lako smo se dogovorili da doručak i prvu jutarnju kaficu završimo u gradu, u našem omiljenom Coffee shop-u. Valjda je to ime za ona mesta na kojima vam pored raznoraznih kafa nude i nešto na brzaka za pojesti i po koji slatkiš. Šetnja širokim trotoarima na kojima smo sretali taman toliko prolaznika da se ne osećamo usamljeno bila bi potpuno uživanje da hladan vetar nije ledio krv u žilama.

Kada smo najzad stigli do ulaza u kompleks u kojem se nalazi staklenik sa palmama bilo je već podne. U kompleksu se nalazi više odvojenih staklenika u kojima se održavaju vremenski uslovi koji odgovaraju mestima sa kojeg su biljke orginalno potekle. Te smo sa one hladnoće uleteli pravo u tropsku baštu, prvo suvu, a zatim hodnikom prešli u vlažnu. Sa temperaturama iznad dvadeset stepeni, uživali smo u šetnji među rascvetalim tropskim biljem.

Ova šetnja među džinovskim primercima onih biljki i puzavica koje naše mame često gaje u svojim stanovima gurnu me nekih par godina u prošlost. Setila sam se naših lunjanja po Južnoj Americi gde su kaktusi, indijanska pera, filandedroni i ostalo cveće veliki kao naše zimzeleno drveće, sa listovima preko pola metra širine, koje vam pravi hlad dok šetate po upekloj crvenici. Nozdrve su nam se punile egzotičnim mirisima a oči odmarale u beskrajnom zelenilu.

Uživali smo u “alejama” kafe i kakaa, manga i papaje. Ispipkali smo sve moguće bodlje svih viđenih kaktusa, nagledali se nekih čudnih šara na još čudnijem drveću, posmatrali neke neobične mesožderke. Propustili gomilu korisnih informacija, jer su sve na nemačkom, i s vremena na vreme bili u konfuziji jer su oznake sa imenima biljaka i njihovim poreklom na pojedinim delovima nespretno postavljene.

Iz egzotičnih tropskih bašta, izašli smo ponovo na hladan vazduh koji se nakon onih dvadesetak stepeni činio još hladnijim. Bukvalno dotrčašmo do sledećeg staklenika u kojem nas je dočekala hladna subantartička klima sa rastinjem koje istu krasi. Treba li naglašavati da smo u ovom stakleniku proveli onoliko vremena koliko je dovoljno da se vrata otvore, uđe u neku prostoriju i iz iste pobegne? Ali, bar smo našli omiljeni staklenik za letnju posetu bašti.

Posetu smo završili obilaskom kuće palmi u kojoj smo se sudarali i tiskali sa gomilom dečurlije. Kako smo kasnije otkrili u okviru kompleksa nalazi se i pozorište za decu, pa ih roditelji dovode u baštu da uživaju pre predstave. U šetnji do centra sustigao nas je mrak, vetar se konačno smirio pa je put do kuće bio mnogo prijatniji. A onda opet ritual: uvlačenje u posteljine bez mirisa, spavanje, buđenje i preživljavanje do sledećeg vikenda i temeljnog gledanja Frankfurta iz nekog drugog ugla.

Našli smo stan u meni najlepšoj frankfurškoj ulici. Činjenica da se useljavamo tek od januara, nije nas sprečila da ovaj kišni nedeljni dan provedemo upoznavajući budući komšiluk.

Na samom početku Berger Strasse nalazi se mala zelena oaza. Park je prvobitno bio privatna bašta bogatog jevrejskog bankara Moritz von Bethmann-a (1768-1826). Kasnije, za vreme rata 1941. park im je oduzet od strane Nacista. 1952. je konačno otvoren za javnost kada ga je Bethmann familija ustupila gradu Frankfurtu na korišćenje. Danas je ovo jedan od poznatijih parkova u Frankfurtu, kojeg pored Kineske bašte krase i predivne cvetne aleje čiji su tragovi jasno vidljivi čak i u ovim hladnim danima. U parku se nalazi i ogromna šahovska tabla u vidu podnog mozaika.

Došli smo u Frankfurt u ovo pomalo nezahvalno vreme za šetnje po parkovima. Dok ovaj hladan vazduh i svakodnevna kiša s jedne strane omogućavaju romantične osamljene šetnje, uživanje u miru i samoći na inače prometnim mestima, s druge strane ubijaju one jarke boje neba i biljnog sveta oko nas. Te iako se iz šetnje vraćamo punog srca, oči nam i dalje ostaju gladne.

Bethmann familija je jedna od najbogatijih u Frankfurtu. Poznata i po bliskim vezama sa Rothschild familijom. Velelepnu vilu šire rodbine ovih drugih imali smo prilike da vidimo na jednom od najlepših poluostrva Azurne obale. Ove dve familije su pored svojih bankarskih poslova u Frankfurtu poznate i po osnivanju najvećih železničkih kompanija Srednje Evrope sredinom 19. veka.

U samom parku nalazi se Kineska bašta, sagrađena u čast žrtvama masakra na Tiananmen trgu u Pekingu 1989. Te ne tako davne 1989, nakon smrti Hu Jaobanga, studenti su krenuli u šetnje u sećanje na preminulog lidera. No kako je vreme prolazilo okupljanja postaju masovnija, pridružuju im se ljudi protestvujući zbog sve rasprostranjenije korupcije i pozivaju se na demokratiju. Tadašnja vlada je upozorila demonstrante da će preduzeti sve mere da suzbije nastali socijalni haos. No niko se nije nadao tako drastičnim merama. Kasno u noć, 3. juna vojska je tenkovima okružila demonstrante iz više pravaca i otpočela napad na nenaoružane protestante. Više stotina civila je nastradalo u ovom okršaju.

Bašta je poklon Frankfurtu od kineskog pobratima Guangdžoua. Kineski majstori su je gradili po principima feng šuija većim delom od materijala donešenog iz Kine. Na samom ulazu, dočekaće vas dva kamena lava. U središtu bašte nalazi se jezerce prenaseljeno ribama, preko kojeg možete preći zakrivljenim mostićem od žada ukrašenim statuama zmajeva. Ili pak izabrati kameni ukrašeni most koji će vas odvesti do hrama u kojem leti možete uživati u hladovini, a zimi potražiti zaklon. Šetajući, moći ćete da uživate u autentičnom kineskom rastinju i neverovatnim arhitektonskim detaljima na svakom koraku. Na ovom mestu svake nedelje možete posmatrati “obožavaoce” Taj čija dok uvežbavaju pokrete ove drevne veštine.

Raduje me činjenica da će mi ovaj predivni kutak uskoro biti nadomak stana. Tako da ćete definitivno uživati i u nekim življim slikama sa ovog mesta od proleća :)

Teško je pretočiti svu ovu zbrku u glavi u nekoliko smislenih rečenica. Sve što sam videla, doživela i osetila u ovih nedelju dana, pod pritiskom misli o traženju posla i stana, popunilo je i najmanji delić moga mozga. Te sada bez ikakvog uspeha pokušavam da od toga napišem priču koja će preneti ono što osećam i mislim u ovom trenutku.

Frankfurt je grad stranaca. Preplavljen ljudima iz preko 170 različitih zemalja pružiće vam vrlo brzo osećaj da ste kod kuće. Lako ćete se sporazumevati sa ljudima jer gotovo svako govori engleski, a ne retko i neki od jezika bivših jugoslovenskih republika. Te smo tako karticu za mobilni kupovali na srpskom, u kafiću posluživani od strane hrvatskih konobara. Domar u zgradi, u kojoj smo trenutno, je sa Kosova, a prva mi komšinica Australijanka srpskog porekla. U takvom okruženju teško da ćete nemački progovoriti brzo i lako.

Opet, sa druge strane Balkanci su ovde poznati po kriminalu što i nije neka referenca kada pokušavate da nađete stan, a za isti apliciraju i Englezi, Amerikanci, Francuzi i ostali sa mnogo boljom reputacijom. Koliko god bili tolerantniji i otvoreniji od ostatka Nemačke, ipak su Frankfurćani samo ljudi te stoga i podložni građenju novih i praćenju postojećih stereotipnih razmišljanja o pripadnicima pojedinih naroda.
Frankfurt je moderan grad. Gotovo sravljen sa zemljom u toku drugog svetskog rata mešavina je različitih stilova. U očuvanim delovima Saksenhauzena, Vestenda i Nordenda naćićete prelepe zgrade stare i preko 100 godina i uz mnogo sreće i brdo para uspeti da rentirate stan u nekoj od njih.
No gotovo samo par ulica niže videćete i one posleratne, sklepane na brzinu, bez brige o lepoti, stilu i kvalitetu, jer u nečemu se moralo živeti i u ta teška vremena. Većina tih posleratnih zgrada (preko 50%) je već srušena a na njihovom mestu se grade nove, moderne stambene zgrade sa bazenima u prizemlju i baštama na krovu.

Samo jezgro grada opasano je modernim neboderima sa zapadne strane. Ove ogromne, staklene zgrade su definitivno ono što svaku pridošlicu ostavlja bez daha i zbog koga je Frankfurt dobio nadimak Mainhattan.

Frankfurt je grad pešaka i biciklista. Prostrani trotoari i bicikliklističke staze, dugački drvoredi i mnoštvo parkova čine ovaj grad posebno lepim i prijatnim za život.
Posle duže vremena osećam se zadovoljna gradom u kojem živim. O ljudima, nekim specifičnostima i konkretnijim stvarima kasnije, kada uspem da u potpunosti osetim i iskusim ovaj grad. Još uvek tumaram ovim gradom začuđena i zadivljena svim onim što me okružuje. Slike mi se gomilaju u glavi, toliko novih stvari i ljudi za tako kratko vreme. Za sada se samo talože, još uvek ne obrađujem sve ove informacije koje mi pune glavu ovih dana.
Samo uživam :)

Jutros je došao čovek iz agencije za seljenje. Majstorski, bez ijednog suvišnog pokreta, praktično plešući, zapakovao je gotovo sve što posedujemo u 17 kutija. Ostao je jedan kofer klasičan putnički, jedan paket od 191cm krajnje neobičnog oblika i jedan malo manji, sličan od 176cm. Ovaj klasični je tu da opsluži ova dva neklasična dok se ponovo ne sretnu sa svojih 17 kutija.

Ova dva neobična poneće u sebi ljubav i nadu, doživljene sreće i radosti, prevaziđene tuge i brige, sećanja na mnoge ljude i predele. Onaj klasični što ide sa njima, poneće manje romantične gaće i čarape, po koju čistu košulju i pantalone.

Ova dva neobična, napiće se sutra sa nekim dragim ljudima češkim pivom, a u petak prošetati poslednji put pred odlazak ulicama Brna do autobuske stanice, nešto kasnije sesti u avion i nastaviti svoju šetnju prvi put zajedno ulicama Frankfurta. Držaće se za ruke i slušati Lude Krawe, euforično gledati novi grad kujući neke svoje lude planove.

A onda će ovaj manji neobični paket krenuti da vam šalje razglednice iz Nemačke. U početku uglavnom iz Frankfurta na Majni, a kasnije… E za kasnije ćemo videti, to sve zavisi kakve lude planove će iskovati ovi paketi u svojim šetnjama ;).

U jednom postu, pre malo više od godinu dana zaključila sam da bih mogla da provedem ostatak života u Češkoj da ne maštam o tome da odem negde mnogo dalje.
Danas, nakon dve godine provedene u ovoj zemlji, mogu vam reći da sam pogrešila.

Na stranu karakter i navike Čeha, koje mi ruku na srce nikada i nisu istinski smetali jer seljaka (ne mislim na ljude sa sela), šabana i budala ima svuda. Pijani beskućnici, izgubljene depresivne duše, ljudi bez nade i sreće i tako preplavljuju svet, te i njih na stranu. Ma navikne se čovek i na život bez dobrog sira, jogurta i baštenskog povrća. Mene u ovoj zemlji muči nešto mnogo gore - birokratija.

Češka je zemlja na vetrojebini. Na sudaru između onoga što su Rusi doneli, što su oduvek bili i pod njima uspeli da sačuvaju i onoga što bi voleli da budu. I nije im lako. Dok spolja gledano, stvari izgledaju ulickano i doterano, iznutra je i dalje sve trulo. Biti stranac u Češkoj nije lako. Biti Srbin, Vijetnamac ili Ukrajinac je još teže. I nema to mnogo veze s tim da li nas ili ne Česi vole, ima veze s tim da smo mi pripadnici ostalih, onih kojima viza treba da bi kročili bilo gde van granica svoje zemlje. I u ovom postu okrenuću se upravo tome.

Da bi legalno boravili u Češkoj potreban vam je neki tip papira koji će vam to omogućiti. Sve ispod 90 dana je jednostavno, lako i potpuno isto kao i za bilo koju drugu zemlju u Šengenu. Jer za taj period i dobijate šengensku vizu i slobodni ste da putujete gde god poželite po zemljama koje su u već navedenom sporazumu. Moja iskustva pokazuju, da su službenici češke ambasade u Beogradu mnogo ljubazniji od kolega u ambasadama ostalih zemalja Šengena. No, svako ko je ikada ušao i u jednu ambasadu zna da su takve stvari uglavnom izuzetno subjektivne, te jedna ista teta koja je iz nekog razloga bila jako fina i ljubazna prema meni, iz ko zna kakvih pobuda može biti jako neljubazna prema nekom drugom.
Po šengenskom sporazumu, na prostoru Šengena možete boraviti najviše 90 dana u periodu od 6 meseci. Ovo pravilo Česi vrlo često narušavaju i u specijalnim slučajevima će vam izdavati Šengen vizu i češće nego što je dozvoljeno. Uglavnom, ako nisu u stanju da vam završe dugu ili boravišnu, a vaš poslodavac insistira da ste mu izuzetno potrebni u Češkoj. Meni se npr. izdali čak četiri Šengen vize (4×90 dana) zaredom jer sam imala problem sa dugom vizom, što je u totalnom neskladu sa šengenskim sporazumom.

Sranja nastaju zapravo onog momenta kada odlučite da provedete u Češkoj više od 90 dana. Najuobičajeniji način je da tražite boravišnu dozvolu, pre koje će vam izdati dugu vizu ili ti vizu za period iznad 90 dana do 365 dana. Ovo je takozvani D tip vize i izdaje se samo za zemlju u kojoj tražite boravište. Tj. u Češkoj češka, Nemačkoj nemačka itd. (to nije šengenska viza i s njom ne možete putovati po ostalim zemljama Šengena). Nakon isteka D tipa vize dobićete boravišnu dozvolu.

Za bilo koji tip Šengen vize zahtevi se podnose u ambasadi date zemlje i tamo se obrađuju. Za boravišne i druge tipove dozvola zahtevi se podnose ili u ambasadi ili u policiji za strance u Češkoj to već zavisi da li je u pitanju produženje, po kom osnovu je tražite itd ali se zahtevi obrađuju u policiji za strance u Češkoj. Do sada, ja sam podnosila zahteve za boravište u Češkoj (i to po dva različita osnova; prvi put zaposlenje, drugi put spajanje porodice) i za boravište u Nemačkoj (spajanje porodice). Dokumentacija koju su mi tražili i jedni i drugi je potpuno ista, kao i celokupna procedura, pa pretpostavljam da je ova procedura indentična za sve zemlje Šengena.

A gde je onda problem ako je procedura svuda ista?

Problema je nekoliko.
Prvi i najveći je da se Češka prvi put susreće sa emigracijom tolikog broja ljudi. Nemci npr. su davno to već preživljavali. Dalje, Česi su ili bezobrazni ili glupi te dati problem ne žele ili neumeju da reše. Ja lično, navijam za ovo prvo.
Česi su opet izuzetno zatvoreni i ksenofobični. Oni vas zapravo uopšte ne žele u svojoj zemlji. Otvorili su granice, uveli gomilu olakšica za strane investitore, dobili gomilu para ali i sve te emigrante koje ne žele. Jer pored pokojeg Francuza ili Amerikanca kojeg bi bilo dobro zavesti i za njega se udati tu je i more rumunskih Roma, Indijaca koje poistovećuju sa ovim prethodnim, Ukrajinaca, Vijetnamaca, Poljaka, Bugara, ostalih Rumuna, i sve više Srba. Od Roma pa nadalje, totalno neprivlačnih za investiciju zvanu brak i sl. Naravno, čast izuzecima, gde mlade Čehinje ostaju uplakane jer im večito nasmejani i vedri Indijci, željni novih životnih iskustava lome srca :D
Drugi veliki problem je da novodošli američki kapital ne namerava da ovde ostaje večno a on upravo i dovlači najveći broj emigranata. Te vas američke firme tretiraju kao vrlo lako zamenljivu i potrošnu robu te se o kvalitetu života novodošlog emigranta ni najmanje ne brine. Dobio si pare, šta bi još ti tu hteo?

Kada spojite ova dva gore, dobićete emigranta koji je verovatno zadovoljan svojim primanjima, ali jako nesrećan zato što su mu žena i deca na bar par stotina kilometara od njega i treba da protekne bar godina dana, a ne retko i više da se spoje, o mučenicima u vanbračnim zajednicama da ne pričamo. Pa čak ako je dotični emigrant iz EU, Amerike i sl. pa bi sa pasošima žena i deca mogla i da se švercuju sa dolascima i odlascima, njih još gora birokratija čeka ako požele da kupe kuću, stan, pošalju decu u vrtić (koji ne postoji za mlađe od 3 god, inače) itd.

E onda, recimo i da dođete do tenutka kada konačno legalno boravite u Češkoj duže od 90 dana čeka vas šlag na torti u vidu Policije za strance. To je pakao na zemlji u kojem žive zli Česi koji se bave posebnim vidom sporta: Ubiti u emigrantu bilo kakvu želju da ostane u Češkoj duže od isteka boravišne dozvole koju će mu izdati. Ova sportska disciplina ima vrlo jednostavna pravila:
- ni slučajno ne pričaj na engleskom jeziku (na kvarno, više puta ustanovila da ga znaju, većina)
- pusti stoku da se pobija u redu do 8h kada otvaraju ured. Red se hvata od 20h prethodnog dana do 4h na dan kada želite da uđete u policiju, zavisno od grada u kome se Policija za strance nalazi. Jedna od prednosti života van Praga. Mi smo recimo u redu čekali od 5h ujutru, sve završili do 10h, inače rade do 12h.
- onda u 5 do osam, pošalji specijalce da prave red, urlanjem, guranjem i ostalim finim metodama.
- sa mučenikom koji dočeka da dođe do šaltera ponašaj se što neljubaznije.

Čekanje i guranje u redu je inače za emigranta izuzetno korisno iskustvo koje ga oslobađa predrasuda o jednom narodu i omogućava da iste stvori o nekom drugom narodu. Evo recimo, ja sam čekajući u redu, poželela da se Černobil opet desi, ali ovog puta da pobije sve Ukrajince, a da su Vijetnamci divan narod koji od jutros u mom srcu zauzima posebno mesto. To, gde su Česi što su nam to jutrošnje druženje omogućili sramota me je i da izgovorim.

E sad, svo ovo gurkanje u redu Amerikanci nisu hteli dugo da trpe, pa su se žalili, pisali članke itd. Zaplašeni odlaskom istih, Česi su problem rešili tako što što su otvorili novi ured samo za Amerikance, EU i mislim da važi i za one sa belim Šengenom, da bruku očima ne gledaju. Sada je naravno svima mnogo lakše, sem pripadnicima trećeg sveta čiji sam i ja ponosni član :D

Uz sve to došlo je i do niza novih zakona, koja služe da prave dodatnu konfuziju među nama manje jednakima jer se onim više jednakim i tako gleda kroz prste. Istina je doduše da se razne nevladine organizacije, borci za ljudska prava i sl. bore za našu stvar i dalje te možda se kroz koju godinu i desi neko čudo, samo na sreću mene tu više neće biti da ga gledam.
Da stvari idu na bolje svedoči i sajt češke ambasade na kojem sada zamisli možete i naći informaciji o dokumentaciji koja je neophodna kao i informacije na koji tip papira imate pravo i koliko se na iste čeka.
Zato o tome nisam ni pisala, koga interesuje neka pogleda stranu:

http://www.mzv.cz/wwwo/?zu=belgrade

Jedno od mogućih rešenja je traženje boravka na osnovu preduzetništva, čak i ako niste preduzetnik. Može biti spas sa vanbračne zajednice i sl.
Na kraju vam uvek ostaje i mogućnost da sačuvate malo dostojanstva, plaćajući silne pare advokatima da vam papire srede i stojačima u redu da se za vas laktaju.

Zaključak: Ako vam se napušta rodna Srbija po svaku cenu a ne možete da nađete ništa na zapadnom zapadu, namučite se u Češkoj za početak, posle dve godine ćete se lako mrdnuti negde zapadnije. Ali dobro pripremite nerve za čudo zvano policija za strance. Sve ostalo ćete lakše preživeti. Za one sa jačim stomakom preporučujem da pogledaju snimke sa YouTube-a:

http://www.youtube.com/watch?v=LuG6AQUIl9o - policija za strance, iznutra
http://www.youtube.com/watch?v=RRQDK_fGSrw - policija za strance, spolja