Hajdelberg (Heidelberg)
Uživam da čitam putopise. Ovaj žanr je meni bio potpuno nepoznat do pre jedno godinu dana. Naletela bih sporadično tu i tamo na neku knjigu i ranije ali sve to je bilo retko i moram priznati obično ne preterano fascinantno. A onda u jednoj maloj kjnižari, u Kapadokiji ceo jedan novi svet je odlučio da se prikaže preda mnom. Tu i tamo ćete putujući po različitim svetovima naleteti na mesto koje će pre ličiti na kafić ili poslastičarnicu sa par dugačkih polica na kome će bez reda ili možda baš uredno složene ležati knjige. Primetićete da vlasnik radnje, koji je uglavnom i jedini zaposleni, odudara od svojih sugrađana likom. Izgledaće egzotično u odnosu na okolinu, verovatno preterano pričljivo jer lokalni jezik ne govori baš najbolje, pa se s toga svakom turisti neizemerno raduje jer će zasigurno moći da se konačno ispriča na jeziku koji oba sagovornika razumeju. A onda ćete pokušavajući ljubazno da se otresete njegovog prisustva baciti pogled preko polica sa knjigama. Verovatno će vam se pogled prikovati za knjigu čiji naslov sadrži ime zemlje koju ste oduvek želeli da posetite ali još uvek niste imali prilike za to. Uzećete knjigu u ruke, verovatno pročitati poleđinu i ostati zatečeni činjenicom da je neko o tome već pisao upravo na način na koji biste vi to uradili.
Upravo nekako tako je tekao i moj prvi susret sa ovim tipom “knjižara”. Stajala sam ispred police i gledala jednu od knjiga. Ne sećam se šta je tačno presudilo da izaberem baš knjige koje sam izabrala, nijedna nije bila o predelima sa moje liste omiljenih mesta. Bez obzira, knjige su ostavile toliki utisak na mene da sam u poslednjih godinu dana gotovo jedino putopise i čitila. Prirodno, deo njih se bavi upravo zemljom u kojoj trenutno živim. Moje literarno otkrivanje Nemačke počinje s Markom Tvenom i njegovim privremenim boravkom u Nemačkoj, uglavnom Hajdelbergu koji je delom opisao u svojoj knjizi “A Tramp Aboard”. Nisam sigurna da je prevođena kod nas, pa je ostavljam u orginalu. Ono što mene zaista fascinira kod ovog tipa literature je potpuno suprotan efekat koje ove knjige izazivaju u meni u odnosu na realno, živo putovanje. I dok će se moj pogled uglavnom prikovati za neku prirodnu pojavu ili istorijske ostatke, putopisi uvek u svom središtu interesovanja imaju ljude i međuljudske odnose, ili percepciju o ljudima koji pisca okružuju. Iako sam ja čitajući Marka Tvena očekivala nešto kao turistički vodič za Hajdelberg, pomalo zastareo, otkrila sam zapravo istu iseljeničku muku i doživljaj lokalnih običaja, ljudi i kulture. Malo šta se promenilo za tih 140 godina, iako nam se usled silnog tehnološkog buma može ponekad činiti drugačije.
Moja prva poseta Hajdelbergu bila je nekih godinu dana unazad. Vodila sam mlađu sestru u jednodnevni izlet van Frankfurta. Frankfurt je sve, samo ne tipična Nemačka i uvek pokušavamo da goste odvedemo u neko obližnje mesto, koje bar nama izgleda nemačkije. Hajdelberg se ugnjezdio u dolini reke Nekar (Neckar), koja utiče u grad gotovo pod pravim uglom zavijajući naglo na desno pre izlaska hrleći ka Rajni. Sa obe strane uzdižu se brda obrasla šumama. Na samom ulazu, na levoj obali, uzdignut na obližnjem brdu leže ostaci starog zamka. Njegovoj lepoti divio se i Mark Tven ističući efekat koji izaziva svetlo pred zalazak Sunca čineći boju zidova jarko narandžastom. Zamak je nastao nadogradnjom stare tvrđave koja se nalazila na istom mestu par vekova ranije. Zamak je proširivan od početka 15. do sredine 17. veka, nakon čega je u nekoliko navrata napadan od strane Francuza i polako uništavan. Pitam se, kako li su izgledali ovi ostaci Marku Tvenu dok ga je posmatrao sa susednog brda? Sudeći po skicama koje je napravio u to vreme razlika nije mogla biti velika. U okviru zamka nalazi se farmaceutski muzej koji smo sestra i ja tada posetile nebili se malo ugrejale jer je dan bio jesenji hladan sa čistim plavim nebom koje nas je na polasku zavaralo da bi moglo biti toplije. Sa istočne strane, prostire se uređeni park sa pogledom na zamak i stari most, omogućavajući da pogledom obuhvatite celu uvalu u kojoj se Hajdelberg smestio.
Kada sam prvi put dolazila u Hajdelberg sa sestrom, od zamka smo se peli liftom do Kraljevog Prestola, obližnjeg vrha na 576m. Lift je star preko 100 godina, i očigledno još uvek besprekorno radi. Vrh u orginalu zvuči Königstuhl, no ja predpostavljam da reči stuhl u ovom slučaju više odgovara značenju reči presto nego stolica. Odatle smo se šumskim stazama vratile nizbrdo do starog grada. Šuma je predivna u ovom delu Nemačke. Kako smo mi na izlet išle negde krajem oktobra, nebo je bilo čisto morski plavo bez oblačka čineći harmoniju sa okolnim zlatno žutim lišćem koje je visilo sa visokih krošnji. Ovakvi dani su mi omiljeni u ovim severnim delovima Evrope. I dok živeči u Srbiji jesen nisam mogla da podnesem jer mi je bila previše tmurna i drveće nekako brzo ogoli, ovde mi je jesen po sunčanom danu omiljeno godišnje doba. Zato su proleća ovde nezanimljiva jer drveće ne lista do gotovo kraja maja i cela priroda je nekako bleda i bez boja u to vreme. Prolazeći u povratku kraj zamka, spustili smo se do starog grada i lunjali okolnim uličicama dok nismo stigle do starog pešačkog mosta.
Stari most i nije tako star. Na ovom mestu izgrađen je prvi kameni hajdelberški most. Karl Teodor ga je gradio u periodu od 1786 do 1788. po njemu je most i dobio ime. Za vreme drugog svetskog rata most je miniran i kao i sve “stare” stvari u Nemačkoj restauriran posle istog. Mene dosta podseća na Karlov most u Pragu, bar ostavlja sličan utisak. Doduše i nekoliko puta je manji i daleko neugledniji. Dok praški most krase, čini mi se 30 statua, na hajdelberškom ih je samo dve ako zanemarimo majmuna na početku mosta. Jedna statua predstavlja rimsku boginju mudrosti Minervu, dok je druga sam graditelj Karl Teodor.
Čim se siđe sa starog mosta počinje filozofska staza koja vas polako odvaja od grada i postepeno smenjuje milion i jednu stepenicu poljskom stazom koja vas vodi dublje u šumu. Kada se konačno završi uspon stepenicama put kroš šumu će vam preseći asfaltirana široka staza sa klupama celim svojim putem na kojima možete da odmorite i uživate u pogledu na most i zamak koji se iznad njega uzdiže.
Jedna od stvari koju smo sestra i ja planirale da vidimo bio je i zapušteni nacistički teatar. Ali kako smo provele dosta vreme na šetnju kroz šumu na suprotnoj obali reke, iznad zamka, za teatar nismo imale dovoljno vremena. Tako, godinu dana kasnije krenuh sa Miljanom u posetu Hajdelbergu, ovog puta sa željom da ispitam drugu stranu reke sa teatrom i filozofskom stazom kao primarnim ciljevima. Put do teatra nije baš najbolje istaknut. Morate da znate imena lokalnih šumskih staza, jer objekti nisu označeni na putokazima kroz šumu. To je malo otežalo lociranje teatra, jer su ovde šume pitome i činilo mi se izlišno da kupujemo mapu okoline. No ispostavilo se da nismo jedini koji su pokušavali da ga lociraju, pa smo se usput i nekoliko puta sretali sa istim ljudima koji su nas pitali za pravac, koji ni sami nismo znali. Na kraju nekako uz pomoć guglovih mapa napipasmo pravac kojim treba da se krećemo, te se zapravo iznenadismo koliko je blizu grada. Nacisti su sagradili ovaj otvoreni teatar (Thingstätte) 1934. godine zarad širenja nacističke propagande. Teatar je ogroman, kamena sedišta obrasla travom pre odaju sliku nekog zapuštenog starorimskog ili starogrčkog objekta nego nacističke tvorevine. Objekat se i danas upotrebljava za različite manifestacije a kažu da je izuzetno akustičan. Nedaleko od otvorenog teatra nalaze se i ostaci starog manastira. Svi ti razbacani ostaci starih građevina, delovi oronulih zidova, zapuštene kule daju ovim hajdelberškim šumama i brdima posebnu draž.
Na kraju krajeva, izgleda da Mark Tvenova knjiga i nije tako loš vodič kroz Hajdelberg, ako izuzmemo nacistički amfiteatar većinu stvari je on vrlo detaljno pominjao u svojoj knjizi. No ostalo mi toliko toga još da vidim, gazeći stopama ovog čoveka po Hajdelbergu i oko njega.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
elektrokuhinja
Meni je Heidelberg divan. Svaki put skoro kad sam u Nemackoj odem na jednodnevni izlet. Bas to-tvrdjava, most, onda sednem u neku od uskih ulicica i pojedem flammkuchen. 🙂
Marica
Mmmm flamkuhen 🙂 otkad ga nisam jela…
A za lepotu Hajdelberga se potpuno slazem. To je jedan od retkih gradova u koje sam otisla bas tako cisto turisticki i odlucila da se opet vratim, tj. odlazicu ja jos koji put.
Mislim da je to sve zbog ovih suma okolo. Nekako je bas sve potaman i stari grad i zamak i most, a onda setnja po sumi… 🙂
Zli podstanar
Jesi li to otišla na neko putovanje u svemir kad te toliko dugo nema? Šta je, slaba internet veza između Zemlje i Marsa, a? 🙂
Marica
Nije bilo u svemir, al’ prodjose mi tri prethodne nedelje u Aziji. 🙂 Kako smo u nedelju tek stigli, jos uvek se lecim od vremenske razlike, spavam na poslu, spavam kod kuce 😉
A kada se na odmor ide onda se internetu ne prilazi 🙂