Kada smo ušli u piceriju, kazaljka je već odavno prešla deseti sat. Picerija je na prvi pogled podsećala na kakvu staru kafanu s novim nameštajem, prostranim stolovima u separeima dovoljno velikim da prime šest-sedam ljudi. Na manjim stolovima jeftini kafanski stoljnaci. U momentu kada smo ušli lokal je bio prazan. Vlasnik je pokušao da nam objasni da rade od jedanaest, ali ja sam već odavno naučila da se pretvaram da ne razumem česki kada mi to nije u interesu. Na kraju se sažalio gledajući u kišu koja je sve jače padala i reče konobarici da nam donese kafu. Iščekujući vreme za doručak, razradismo i strategiju obilaska Českog Raja. Pogled mi je lutao, od sata koji je gutao moje dragoceno vreme, preko prozora po kome je kiša neumorno dobovala do karte koja je stajala raširena na stolu. Prosto me je iznenadila konobarica sa menijima koje je kasnije donela. Prenula me iz misli svojom tužnom pojavom. Delovala je nekako previse umorno, a opet užurbano, sa malo povijenim leđima kao da na njima nosi sve brige ovoga sveta. Zabavlja me da posmatram ljude i zamišljam ih u nekoj drugoj sredini i u nekim drugim uslovima. Odenem ih u drugačiju garderobu, promenim frizuru, malo podmladim, obujem im nove cipele, okružim decom, partnerima, smišljam čitave nove živote za njih. Ovoj ženi poželeh da podarim osmeh, delovala je tako tužno i zabrinuto zbog nečega. U takvim trenucima poželim da znam ceski jezik bolje, da mogu da pričam sa tim “prostim” svetom, da čujem šta misle i osećaju, šta ih plaši, čemu se raduju, o čemu sanjaju.