Nema ništa lepše od skraćene radne nedelje. Kad mi zapadne neradan petak ili ponedeljak zbog državnog praznika, sreći kraja nema. Istini na volju, moje raspoloženje pred ovaj produženi vikend, bilo je više nego bedno. Ali, kako smo već ranije isplanirali odlazak u Česki Raj, nikakve promene pred put nisu dolazile u obzir. Tako, već unapred spakovani, u četvrtak posle posla krenusmo na put. Na samom početku nas zadesiše nevolje. Vreme je odlučilo da se naglo pogorša baš taj dan. A onda smo na putu naleteli i na saobraćajnu nesreću. Nesreća se odigrala praktično nama ispred očiju. Na sreću, autobus kojim smo se vozili nije neposredno sudelovao u istoj. U jednom od automobila, koji je bio totalno smljeskan s prednje strane, bio je zaglavljen čovek. Kada su ga konačno izvukli iz automobila, glava mu je bila u celosti oblivena krvlju. Nadam se da je na kraju sve bilo u redu s tim čovekom. Ostali su bili nepovređeni. Mi smo naravno čekali hitnu pomoć, jer kako to obično biva, niko nije imao opremu za prvu pomoć sem autobusa, tako da je naš vozač aktivno učestvovao svo vreme u spašavanju ovog čoveka. I kasnije saniranju rana, sa još nekolicinom putnika koji su očigledno znali kako da mu pomognu. Moje loše raspoloženje je nakon ovoga polako prelazilo u očaj. Trudila sam se da ostatak puta prespavam i ne dozvolim sebi da krenem sa nekim babskim mislima o zlim predznacima. Posle jedno pet sati putovanja konačno stigosmo do krajnje odrednice, Turnova. I tu počinje vedriji deo priče.