postcards…
The world moves with me

Javanski lutkari / 12.10.20

Od malih nogu nas uče kako je Balkan raskrsnica civilizacija. Na putu onih koji sa istoka krenu ka zapadu i onih koji krenu u suprotnom smeru. Pod uticajima svakoga ko tim putem pređe. Stalno izložen najrazličitijim običajima, navikama i kulturi naroda koji preko njega prelazi.

Ono što nas ne uče je da je Balkan samo jedno od mnogobrojnih čvorišta na kojima su se susretale velike sile. Samo jedno od mesta koja su imala tu (ne)srećnu sudbinu da bi svi baš preko njih da pregaze.

Java je Balkan Jugoistočne Azije. Na njoj su se susretali pomorski azijski istok i jug mnogo pre nego što su Evropljani krenuli u pohod da ih “pronađu”. Bila je mnogima sklonište od besnih morskih oluja i odskočna daska za neke još dalje svetove.

Javanska kultura je zato kompleksna i vrlo specifična. U njoj se jasno može prepoznati nekoliko kulturoloških slojeva, tj. razaznati uticaji kultura onih koji su se vekovima među njih mešali. Možda je najveći uticaj na javansku kulturu danas, ostavila Indija i rani kontakti sa indijskim pomorcima. Već početkom nove ere javanska kraljevstva su bila indijanizovana. Indijci su sa sobom doneli religiju, sanskritski jezik, književnost, umetnost. Ramajana i Mahabharata su i danas neiscrpan izvor inspiracije javanskim umetnicima. Najrasprostranjeniji tradicionalni oblik lutkarstva i dalje kao centralnu temu ima delove ovih epova. Tek oko 15. veka počinje islamizacija Jave. Islam je sa sobom doneo zabranu prikazivanja ljudskog lika u umetničkim formama, ali zato donosi i arabesku. Islam je imao ogroman uticaj na vizuelnu umetnost, no pisanom formom je i dalje dominirao hinduizam. Iako je kolonizacija Jave od strane Evropljana počela još krajem 18. veka, moglo bi se reći da je tek globalizacijom zapadnjačka kultura zaista prodrla duboko u javansku, i šire indonežansku, kulturu.

Jedna od najtipičnijih kulturnih “znamenitosti” Jave su svakako tradicionalne lutkarske predstave. Još uvek je nejasno danas, da li je lutkarska tradicija izvorno javanska ili su je na Javu doneli Indijci. No svakako je izuzetno stara i prvi put se pominje u pisanim spisima 907. godine.

Tradicionalno javansko lutkarsko pozorište je poznato pod imenom vajang kulit. Vajang znači senka, a kulit je koža. Ovo ime potiče od specifične prezentacije, koja je praktično igra senkama iza razapetog belog platna. Senku prave tradicionalne lutke koje se prave od kože. Lutke su dvodimenzionalne i bogato, kitnjasto izrezbarene, što je vrlo bitno jer se iza platna vide samo obrisi. Postupak, tj. način prikazivanja ljudi je vrlo sličan onom koji su primenjivali Egipćani. Sve se prikazuje iz najkarakterističnijeg ugla. Te je tako telo okrenuto frontalno, ali glava, stopala i šake vidimo iz profila. Oči su opet frontalne da bi bile izražajnije, tj. krupnije. Ljudi su prikazani iskarikirano, izduženo sa vrlo izraženom dužinom udova. Na taj vizuelni deo su najverovatnije uticale zabrene koje nameće Islam. Lutke mogu biti velike i do metar. Postoje jasno definisana uputstva kako treba da izgleda lutka koja predstavlja određen set likova tj. karaktera. Glavni junak recimo, uvek mora biti vitak, sa dugim nosem, glavom pognutom nadole kao znak poniznosti, samokontrole, jake volje i izuzetnog karaktera.

Ovaj tradicionalni vid predstava je vrlo složen na izvedbu. Obrađuje teme mahom iz indijskih epova. Predstave traju po desetak sati. I celu predstavu izvodi jedan lutkar, dalang. On je narator. On mora da zna napamet celu predstavu, lakon, a uz to je mora i nadograđivati svojim improvizacijama. Ovim improvizacijama dalang osavremenjuje lakone, tj. stavlja ih u kontekst svojih savremenika. Prati ga ceo orkestar, kojim opet on upravlja. U velikoj meri predstava zavisi od dalangove virtuoznosti. S toga ne treba da čudi popularnost koju dalang izvođači imaju u Indoneziji.

Pored vajang kulita, koji je najrasprostranjeniji oblik lutkarskog pozorišta, razvijale su se i određene varijacije koje su se održavale sa manje ili više uspeha. Jedna od njih je vajang klitik u kojoj se lutke prave od drveta. I dalje su pljosnate i detalji se reljefno rezbare. Za nju se ne koristi platno, te više ne predstavlja igru senki. Lutke su jasno vidljive gledaocima. Iz njega se dalje razvio vajang golek u kojem su lutke takođe od drveta, ali su trodimenzionalne. Takođe, rezbari se samo gornji deo tela, donji se prekriva tkaninom ukrašenim klasičnim batik motivima. Iako se ova dva vida lutkarskih predstava odigravaju direktno pred gledaocima, a ne iza platna, i dalje u sebi nose ime vajang (senka). To je zato što je vajang postao sinonim za određeni vizualni stil, te se koristi i u arhitekturi npr. tj. prevazilazi okvire pozorišta senki.

Vajang stil je jedan od prepoznatljivih i eksploatisanijih znamenitosti Indonezije. Spada u onaj “turistička atrakcija” deo Indonezije u koju vlada ulaže puno sredstava. Promoviše se na sve strane. Razne izvedbe i verzije ovih lutki se prodaju po turističkim prodavnicama. Možete ih videti, manje-više svuda, s tim da su istorijski tipične za Javu i Bali.

Verovatno svemu gore navedenom nikada ne bih posvetila post, da sasvim slučajno prošle godine nisam posetila jednu od singapurskih galerija i u njoj videla radove indonežanina Ivana Efendija (Iwan Effendi).

Ivan Efendi živi i radi u Džogdžakarti, jednom od centara savremene indonežanske umetnosti. Džogdža je toliko inspirativna, bogata sjajnim galerijama i neverovatnim umetnicima da je već odavno postala jedno od naših omiljenih mesta u Jugoistočnoj Aziji. Ivan ne bi bio ovaj Ivan danas, da ga Ria Tri koja je osnovala lutkarsko pozorište Pejpermun (Papermoon Puppet Theatre) nije pozvala da dizajnira lutke 2006. Od tada počinje jedno sasvim novo lutkarsko poglavlje u Indoneziji.

Ova izložba, nazvana Licem u lice, kojoj smo mi prisustvovali u Singapuru imala je u fokusu razvoj lutke. Ivan je pored lutaka izlagao i crteže koji prethode njihovom stvaranju, tj. koncepte. Lutke su najviše okupirale našu pažnju. Izrađene su od slojeva papira (zapravo, ono što zovu papir maše), gline, tkanine i bambusa. Svetlih su nijansi, delovi gotovo prozračni, paučinasti. Sa crnim, sferičnim očima koje se živahno cakle kao kontrast gotovo bezizražajnim licima. Te oči vas teraju da lutkama prilazite blizu, uranjate u njih, tražeći svoju refleksiju. Verovatno odavno nisam prisustvovala izložbi kojoj ime toliko dobro pristaje.

Taj susret sa njegovim lutkama me je i doveo do Pejpermun pozorišta. Njihove predstave namenjene su odraslima i lutkari glume na sceni sa svojim lutkama. Ovaj koncept svakako nije unikatan u svetu, ali je svež i nov u Indoneziji. Poseban je izazov u zemlji koja neguje i ulaže sredstva u čuvare tradicionalne umetnosti, proizvesti nešto novo i drugačije. Čini se da ta dela moraju biti zaista od izuzetne vrednosti da bi uspela da dopru do šire publike.

Treba naravno uzeti u obzir da sam ja odgajana daleko od tradicionalne javanske kulture. Ona mi je egzotična, na momente inspirativna i zabavna, ali i dalje suštinski nerazumljiva. Te tako te tradicionalne forme mogu vrlo površno konzumirati. Za razliku od njih, savremena javanska umetnost, u kojoj je tredicionalno izražavanje vrlo ograničeno, često i odsutno, mnogo lakše nalazi put do mene. Na kraju krajeva ni savremeni Indonežani ne žive život u kojem su nastale te stare, tradicionalne forme. Iako su njima daleko bliskije i imaju konkretno značenje i mesto u njihovim životima, one nisu prirodan, spontan, oblik izražavanja ni jednog Javanca.

Iz tog razloga me ne čudi da su upravo Ivanove lutke probudile moje interesovanje za javansko lutkarstvo. I naučile me da cenim i stare, tradicionalne forme, iako sa njima, na prvi pogled, nemaju mnogo veze.

Pejpermun organizuje internacionalni lutkarski festival Pesta Boneka u Džogdži svake druge godine. Tom festivalu smo trebali da prisustvujemo po prvi put upravo ovih dana. Trebalo je konačno da vidimo Ivanove lutke na sceni. Planirala sam da pri toj poseti odgledamo i jednu od klasičnih predstava pozorišta senki. Svidela mi se ta ideja o pozorišnom obilasku Jave. No, na žalost Korona nam je poremetila i te planove i naterala nas da taj put odložimo za neku od narednih godina.

Reka Kalang / 07.10.20

Kalang (Kallang) je najduža reka u Singapuru.
Najduža reka u Singapuru je i dalje svega 10km duga. Taj podatak je dobar pokazatelj kolicko nam je ovo naše ostrvce. 10km; to je dva sata šetnje po hladnjikavom vremenu ili pre oko tri po singapurskoj vlažnoj klimi.
Kalang izvire iz Donjeg Pirsovog veštačkog jezera i završava se u Kalang slivu, gde se sreće sa rekama Gejlang i Ročor.

Obale Kalanga, poput obala drugih singapurskih reka, nekada su naseljavali Morski Cigani (Orang Lauti). Po plemenu Kalang koje je živelo duž ove reke ona je i dobila ime. Za razliku od ostalih plemena Morskih Cigana, Kalangalci nisu pecali na otvorenom moru. Njihov život se u potpunosti odvijao na reci. Nakon dolaska Raflesa (1819.), ove porodice su raseljene na jug Malezije. Pre toga ih je u Singapuru živelo oko 500. Male boginje su ih u potpunosti istrebile do 1848.

Rekom su, nakon progona Kalaganaca, dominirali tongkang brodovi koji su obsluživali fabrike na obali, prenoseći sirovine i gotove proizvode. Tongkang brodovi su tipična plovila za Jugoistočnu Aziju. Svaka od zemalja je imala specifičnu verziju ovih brodova. Uz reku su građene sojenice u kojima su živele lokalne porodice. Taj tip sojenica i dalje postoji u siromašnijim delovima Jugoistočne Azije. Teško je zamisliti da je do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka na obalalma singapurskih reka bilo moguće videti prizore kao na kambodžanskim rekama Bazak i Sangker.

Iz tih sojenica, od kojih mnoge nisu imale ni struju, ni pijaću vodu, porodice su raseljene u HDB-ove, tek izgrađene stambene blokove, slične novobeogradskim. Nije ni čudo da je tadašnji premijer bio toliko voljen i da je neprikosnoveno vladao Singapurom sve te decenije. Vladajuća partija (PAP) tek u skorijoj istoriji gubi glasove Singapuraca. Predpostavljam da će izgubiti većinu tek kada Singapurci prestanu da se sećaju tog “civilizacijskog” iskoraka.

Danas su obale Kalanga “sređene” kao obale svih drugih singapurskih reka. Sve one liče jedna na drugu. Korita su im izbetonirana, a obale oivičene pešačkim i biciklističkim stazama.

Šetnju Kalangom smo mogli početi od stadiuma, tj. istoimene metro stanice, ali nismo jer smo taj deo već dosta puta ispešačili, a imali smo samo 3 sata pred sobom. Te tako ni ovaj post neće baš prikazati celu Kalang reku. Taj propušteni deo, između Stadium stanice i Kalang metro stanice je jedan od lepših. Kad kažem lepši, mislim prostraniji i zeleniji, pošumljeniji.

U šetnju krenusmo uzvodno, od pomenute Kalang metro stanice. Jedan od izlaza sa stanice vodi pravo na obalu. Reka je dosta široka u tom delu. Mada, sve te odrednice za veličinu; široka, dukačka i sl. deluju neprikladno za lokalne reke. Na samom početku sretosmo podosta biciklista. Pešaka nije bilo. Inače ih je malo preko dana. Mi u šetnje obično okasnimo, te smo često napolju u delu dana kada većina lokalaca sedi ispod klime ili obeduje po hoker centrima. Sva sreća tog je dana bilo prilično oblačno, pa nije bilo nepodnošljivo vruće. Uz to je pirkao vetrić celim putem, tako da nam se vazduh činio manje vlažnim nego inače.

Već tu, na početku, susreli smo zaštitni znak svake pešačke zone Singapura. Uličnu mačku. Mačke su kao kučići u bilo kojoj drugoj zemlji na Planeti. Preterujem malo i ovo totalno neodgovorno tvrdim, jer niti sam posetila sve zemlje ovog sveta, niti obraćam pažnju na takve stvari. Ipak, uporno me fascinira odsustvo uličnih pasa i prisustvo uličnih mačaka. Zanimljivo je da je u HDB-ovima zabranjeno držati mačke. Ali sudeći po posudama za hranu i vodu po HDB naselju u našem komšiluku i broju mačaka koje naokolo životare, lokalci ih zaista vole. Za razliku od mačaka, uličnih kučića ima samo po većim i divljijim parkovima, na ulici ih zapravo nikada nisam videla. Takođe, i statistike pokazuju da je mnogo manje uličnih pasa nego mačaka.
Ova mačka koju sretosmo, kao svaka mačka, beše vrlo drska i samoživa. Ležala je opružena po sred staze, terajući pešake i bicikliste da je zaobilaze. Razvlačila se, lickala i poturala stomak da je mazimo. Uz to je i sa zadovoljstvom pozirala.

Veći deo puta je bio vizualno prilično monoton. Doduše, tražiti bilo kakvu vizuelnu akciju u šetnji singapurskim naseljima bi bilo smešno. Ta monotonost me zapravo i privlači. Na rekama uglavnom nema sadržaja koji je većini ljudi atraktivan, te samim tim nema ni mnogo ljudi preko dana. Kako nema ni velikih saobraćajnica (sem onih preko kojih treba preći s vremena na vreme), obale reka su verovatno najtiši i najmanje posećeni delovi Singapura. Sve to se menja kad padne mrak. Tada svi stanovnici naselja uz reku siđu do vode da protegnu noge pred spavanje ili otrče svoje dnevne kvote.

Uz put su mi pažnju najviše privlačila HDB naselja i autoputevi koje smo prelazili pešačkim mostovima. Surovo deluju ti ogromni stambeni kompleksi. Koliko ljudi staje u njih? U isto vreme ulice među njima potpuno puste, dečija igrališta prazna. Stanovi u HDB-ovima retko imaju terase, no mnogi od ovih su zapravo posedovali iste. Sve do jedne pretrpane stvarima, vešom. Ni na jednoj stolice, klupe, jastuka. Na ponekoj cveća. No izuzetno retko. Singapurci zaista ne vole da sede na svojim terasama. Rekla bih da je divanluk na terasi evropska stvar.

Pešački mostovi preko auto cesti su prilično uobičajena stvar u Singapuru. Zato me nije začudilo kada smo naleteli na prvi. Niti drugi. Oni više zagorčavaju život biciklistima, nego pešacima. Posebno jer nijedan nema lift, pa čak i prilaz za točkaše retko postoji. Zbog toga je većina ovih staza nepristupačna za dečija ili invalidska kolica. Ipak, sva ta naviknutost na njih me nije mogla pripremiti za pogled na singapurski najduži autoput (PIE). Sve te betonske reke, niz koje su se slivali automobili, su me istinski fascinirale. Često mi se dešava da zaista zanemim pred velikim građevinskim projektima. Impozantno mi je šta čovek može da isplanira i stvori. Veštačka i neprirodna stvar, a toliko skladna i organska. Retko ljudi obilaze, ili uopšte vide ovakve stvari kao atrakcije vredne gledanja, no meni su one simbol Azije. Često mnogo impozantnije od starih hramova ili gradova, posebno uzimajući u obzir da su oni često samo jedna od mnogobrojnih “reprodukcija” orginalnog objekta.

Dugo mi je autoput okupirao misli. Deo koji je usledio posle njega bio je mnogo zeleniji i prirodniji. Pojas uz reku širi i pošumljeniji. U jednom delu su čak uredili betonirano korito reke. Dodali su kamenje i posadili biljke. Ta mala promena je drastično obogatila život reke. Plitka voda je bila prepuna ribe, kornjača, čaplji. Jedan od velikih višegodišnjih planova predviđa i ovo, ponovno, oživljavanje singapurskih reka. Doduše, totalno bizarno deluje, da su urbanizovali divlju reku, a sada je šminkaju da ponovo deluje divlje. Čovek je zaista jedna nedokučiva živuljka.

Poslednje parče te reke, najbliže izvorištu, je upravo i najlepše. Prolazi kroz Bišan – Ang Mo Kio park i reka je u tom delu u svom prirodnom obliku. Zapravo, znajući Singapurce, verovatno samo imitira prirodni izgled reke. No ipak, osveženje je videti reku bez ograda, bez betonskih korita, dovoljno plitku i usku za pregaziti. Inače je taj park jedan od lepših u Singapuru i detaljnije ću jedared i o njemu pisati. Taman je tom svojom lepotom idealno zaokružio naše putešestvije uz Kalang.

Pulau Serangun / 23.09.20

Sutra ću. Sledeće nedelje ću. Dogodine ću.
Ne znam kada sam se pretvorila u jednu od tih osoba kojima se nigde ne žuri i koje do besvesti mogu odlagati stvari. Ranije su mi ljudi, koji me znaju, često govorili: Uspori! Gde toliko jurcaš? Ili s (p)o(d)smehom slušali moje primedbe o tome kako za nešto nemam dovoljno vremena ili kako sam nešto odavno trebala završiti. Što sam starija, imam osećaj da zapravo više ništa ne moram i više ništa nije zaista bitno, te je svejedno hoće li se i kada će se neke stvari desiti.

U tom nekom novom stanju u kome obitavam, obilazak jednog od singapurskih ostrva se odlagalo godinama. Dodatno, od kada su nastupila ova koronska vremena želja da obilazim singapurske atrakcije pala je na minimum. Sa nemogućnošću da se putuje negde van, Singapurci su konačno krenuli da uživaju u lokalnom zelenišu što uglavnom rezultira gužvama koje mi strašno smetaju. No, prošlonedeljna pregovaranja i dogovaranja s drugaricom gde da švrćkamo za vikend, podsetila su me da ima još par mesta koje bi valjalo obići. Te tako završismo na Serangun ostrvu.

Serangun (Serangoon) ostrvo se nalazi na severo-istoku Singapura. Najbliže kopneno naselje mu je Pungol. Poslednji i jedini put sam bila u tom kraju početkom 2014. o čemu sam tada i pisala. Tada je Serangun ostrvo još uvek bilo zatvoreno za javnost. Otvorili su ga u oktobru 2015. Od tada sam sporadično planirala da skoknemo do njega, ali ono sutra ću i sledeće nedelje ću je oteglo taj period na gotovo 5 godina. Nikad nije kasno! Još jedna od tih odlagačkih krilatica kojoj ranije u mom vokabularu nije bilo mesta. Bar ne u tom kontekstu.

Serangun je među Singapurcima poznatiji pod imenom Koni ostrvo (Coney Island), no meni je ovaj maležanski oblik imena miliji. Šta tačno znači reč “serangun” teško je utvrditi. Singapur je od svog postojanja stanište različitih naroda, koji su govorili drugačijim jezicima. Jedan narod je preuzimao reči od drugog, krivio njihov izgovor, a Englezi to zapisivali na svom komplikovanom, nefonetskom pismu. Na najstarijoj mapi koju sam našla, čak je i maležanska reč za ostrvo “pulau” ispisana kao “pulo”, a “Serangoon” kao “Sirangoon”. Knjiga What’s in the Name? od Ng Ju Penga kaže da postoje čak tri moguća značenja reči serangun:
– “čaplja” po maležanskoj reči: ranggong
– “dizati buku da rasteraš životinje” po maležanskoj frazi: Serang degan gung.
– po mestu u Indiji: Sri-Rengam.
Ja nekako preferiram prvu verziju jer su Maležani skloni da geografske pojmove nazivaju po životinjskom i biljnom svetu koji na njima živi.

Tridestih godina prošlog veka, kineska braća Hav i Par su kupila ostrvo i na njemu podigli vilu, te je tih godina ostrvo zvano Hav Par ostrvo. Ova braća su poznata po tigrovoj masti i o njima sam već ranije pisala. Tada je ostrvo bilo veliko svega 13ha.

Ostrvo su prodali lokalnom Indijcu Gulam Mahmudu 1950. godine. On je imao velike planove za ostrvo. Želeo je da na njemu sagradi resort i uredi ga po ugledu na njujorško Koni ostrvo. Otuda i potiče trenutni nadimak ostrva, pod kojim ga lokalci i znaju. No, već nakon tri godine, on je ostrvo ponovo prodao. Od svih planova ostalo je samo ime.

Ostrvo je promenilo nekoliko vlasnika, dok ga država konačno nije preuzela sedamdesetih godina prošlog veka. Tih godina, ostrvo je prošireno na 62ha. Država je takođe imala velike planove za ostrvo, ali oni su svi odlagani mahom jer je sa glavnog ostrva, tj. iz Pungola dopirao smrad sa farmi svinja koje su tu, tada uzgajane. Ostrvo je tako ostalo polu-zapušteno i neiskorišćeno do devedesetih, kada je ponovo prošireno na 133ha. Nakon poslednjeg proširenja, razdaljina od ostatka Singapura je smanjena na svega 100-200m. Kasnije su dodati i mostovi koji ga spajaju sa ostatkom Singapura.

U međuvremenu je Pungol naselje postalo jedno od najvećih gradilišta u Singapuru. Farme svinja su davno zatvorene, a na njihovom mestu rastu stambeni blokovi. Zelenilo je već uveliko sređeno i dostupno za rekreaciju. Staze i šetališta uz more i rečne kanale su već u potpunosti uređeni. Serangun ostrvo je dodatak toj ogromnoj zelenoj površini.

Ostrvo je i dalje dovoljno malo da za dva-tri sata možete prošetati svim stazama, obići sve plaže i negde napraviti pauzu za piknik. Na samom ostrvu nema ni vode, ni struje te deluje prirodno i divlje i pored tih sređenih, asfaltiranih biciklističkih staza. Jedna prolazi središnjim delom ostrva, kroz “šumu”, dok druga prati južnu obalu ostrva. Severna obala, koja gleda na Maleziju i Ubin je peskovita i ne njenim plažicama se može i kupati. Doduše, u tim delovima ima dosta smeća. I sama voda ne deluje preterano čisto. Nikad mi neće biti jasni ti ljudi kojima je teško da smeće ponesu sa sobom. O čemu tačno (ne)razmišljaš kad pojedeš keks ili čips na ostrvu i ostaviš omot? Pored smeća, taj osećaj divljine su narušavali i zvuci koji su dopirali sa pungolskih gradilišta dok smo se vraćali južnom stazom. Ta buka nije dopirala do nas na ostatku ostrva.

Životinjski i biljni svet je prilično šarenolik na ostrvu. I ja se na žalost nikad ne informišem dovoljno o istom. I obično me fasciniraju bizarnosti. Tipa, čopor plašljivih pasa. Ili činjenica da je na ostrvu živeo podivljali vo. Vola su od milošte zvali Krava i na ostrvu su ga zatekli radnici pre nego što je ostrvo otvoreno za javnost. Ispostavilo je da je Krava prilično bolestan, pa su ga lečili i vodili na redovne veterinarske preglede. Bio je velika atrakcija među posetiocima, ali je na jednom od pregleda umro krajem 2016. Tu su naravno uvek i majmuni, okupljeni oko mosta na ulazu u ostrvo, uvek spremni da ukradu nešto od ljudi. U drugim delovima ostrva ih nismo sretali.

Sve u svemu, sasvim pristojna šetnja čak i u ovim vanrednim uslovima. Izuzetno mi se dopao koncept ostrva. On će zasijati u potpunosti tek kada završe sve te građevinske radove na Pungolu. Stanovnici tog naselja će imati predivan prilaz vodi i plažama.

世 – ši / 18.06.20

Li Čen je još jedan tajvanski umetnik. Za razliku od umetnika o kojima sam do sad pisala, Li je poznat i priznat širom sveta. S obzirom da je karijeru počeo praveći statue Bude, njegova dela su i danas pod uticajem budističkih i taoističkih ideja. Nemoguće ih je razdvojiti od ovih religijskih i filozofskih tradicija. A poprilično teško i shvatiti bez njih.

2017. Li je imao samostalnu izložbu u Tajpeiju koju smo imali prilike da posetimo. Naziv izložbe je bio 世 (ši).

Kineski karakter 世 (ši) ima nekoliko značenja u kombinaciji sa drugim karakterima, te tako:
– može obeležavati vreme, kao u reči za vek 世紀 (ši ći) ili u reči za generacije tj. “nešto što traje više generacija” 世世代代 (ši ši dai dai);
– može obeležavati prostor, kao u reči svet 世界 (ši cije);
– ili imati i šira značenja kao “angažovan i otuđen od sveta” u rečima 出世 (šu ši) i 入世 (ru ši).

S obzirom da nisam poznavalac istočnjačkih filozofija, prilično mi je bilo teško da ispratim smisao pojedinih dela. Liova dela su mi prosto bila izuzetno lepa. Iz tog razloga sam čak pomislila u jednom momentu da ga i ne predstavljam u ovom umetničkom serijalu. A onda se moj umetnosti nastrojeni deo persone silno uvredio što delima ne dozvoljavam da me očaraju “samo” lepotom. Tek tada sam zapravo uvidela koliko nepravedno zapostavljam spoljašnost nekog objekta. Moj stav o spoljašnjoj lepoti je prilično negativan. Ja dozvoljavam nečemu ili nekome da ima “samo” unutrašnju lepotu, ali ne i “samo” spoljašnju. Spoljašnja je manje vredna, podložna trendovima, prolazna. Te ako se nešto “samo” svidi mome oku ja to praktično omalovažavam.

Samo je pod znacima navoda, zato što to nikada nije “samo” spoljašnja lepote. Čak i ako se zadržim na Liovoj sklupturi, tu je mnogo više od spoljašnje lepote samog objekta. U njoj se odražava cela moja ličnost, kultura, obrazovanje, životno iskustvo, godine… Ta skluptura je lepa zato što je ja gledam upravo ovim očima koje sam decenijama za taj susret pripremala. Ta lepota je sve samo ne spoljašnja lepota samog objekta, ona je moja refleksija u tom objektu. I jeste prolazna, ali je prolazna ne zato što je to odlučio neko van mene, ne zato što je podložna masovnim trendovima, nego zato što se ja kao ličnost menjam. Za dvadeset godina, gledaću ova dela nekim drugim očima i sasvim je opravdano da mi tada doživljaj bude drugačiji.

Razmišljala sam šta mi je lepo u tim sklupturama. One koje su mi se najviše dopale su od kombinacije gline i drveta, u čudnom stanju poluraspada. Imaju taj praistorijski šmek. Možda mi se dopalo to što me pomalo podsećaju na sklupture iz praistorije; Veneru iz Vilensdorfa ili one nađene kod Lepenskog Vira?

Ili kao suprotnost njima savršeno uglačane crne bronzane sklupture koje odišu mirom i spokojstvom. Sve do jedne podsećaju po malo na statue Bude. Nekog modernog, savremenog Bude.

Dok me ove glinene sklupture vraćaju kući, u Evropu, u neka prošla vremena, ove bronzane su oličje Istoka, modernog doba. Ove glinene su tople, zemaljske, prisne. Bronzane su hladne, daleke, svemirske. Li je kroz svoje sklupture objedinio sva značenja karaktera 世 (ši). Prikazao je protok vremena od praistorije do budućnosti koja tek dolazi. Obuhvatio i ovzemaljski svet, ali i onaj nebeski. Pokazao nam da tom svetu možemo pripadati, ali i od njega biti i izolovani.

Liove debelice, kako ih od milošte zovem, su ipak mnogo više od te lepote koja ih krasi. Za kraj posta, ostavljam slike njegove sklupture izložene u Singapuru, ispred St. Regis hotela. Mislim da ova skluptura savršeno pristaje ovom modernom, svemirskom gradu u kojem živim.

Mi, vi, oni / 07.06.20

Tajpei može da se pohvali sjajnim muzejima. Barem dvaput godišnje, mi odemo do Tajvana u obilazak istih. Singapurski muzeji, za razliku od tajvanskih, i uopšte umetnička ponuda mnogo češće razočaraju nego što oduševe. Nije nemoguće naleteti na kakav biser, s vremena na vreme, ali umetnost i sve umetničko je toliko komercijalizovano, da se čovek često oseća čudno što bi nešto da gleda, a ne da kupi ili investira u kakvog umetnika. Vil Gomperc je možda dao najbolju definiciju umetničkog perioda čiji smo savremenici, koji je u svojoj knjizi Šta gledaš? jednostavno nazvao preduzetništvom. Iako ja taj termin ovde donekle zloupotrebljavam i vadim iz kontesta, ipak mislim da savršeno oslikava osećaj koji često imam obilazeći muzeje i galerije po Singapuru. Biznis pre svega! A onda ćemo o lepom, ugodnom, kulturnom i edukativnom.

Tajvanski model je mnogo naklonjeniji umetnicima. Država stipendira umetnike. Bavi se umetnošću. Ulaže sredstva u nju. Umetnik treba da bude “samo” umetnik. Muzeja je puno i u njih se konstantno ulaže. Selekcija je raznovrsna. I dela vrhunski predstavljena. Još jedna ogromna razlika između istočnjačkih muzeja i evropskih npr. je ta što je postavka namenjena i podređena neukom gledaocu. Količina informacija, uvodni video kuratora, propratni štampani materijal, ima za cilj da gledaoca edukuje. Može se desiti da vam se nečiji rad dopadne ili ne, ali bez obzira na vaše lične afinitete, nakon posete muzeju na Tajvanu uvek će vam biti jasno zašto vam se nešto svidelo ili nije. Što pomaže da razumete umetnost i umetnike, ali i otvara ceo novi svet za vas, pruža neke nove vidike, neki novi pogled na stvari, ljude i prilike. Umetnost ovde nije elitistična, zaista bih je pre nazvala edukativnom i inspirativnom.

U nastavku posta pisaću o dva umetnika; jednom Tajvanđaninu i jednoj Singapurki. Njih dvoje su se sasvim slučajno “sreli” s nama u istom danu i tim susretom izazvali čudan miks osećanja usmeravajući nas u dve suprotne krajnosti.


Ju Peng : Lutalica između raja i zemlje

Ju Peng je rođen 1955. u okolini Tajpeija. U istom je i umro 2014. Ju je bio samouki umetnik. Kalio je zanat crtajući portrete ljudi u jednom od parkova Tajpeija. 1981. je putovao po Evropi, koristeći priliku da se upozna sa radom evropskih umetnika. No, na stranu evropski umetnici, poznanstvo sa jednim od zaposlenih u kineskom konzulatu u Grčkoj je obeležilo buduću karijeru mladog umetnika. Prijatelj iz konzulata mu je obezbedio turističku vizu za Kinu u koju je oduševljen, odmah otputovao. Tamo se upoznao sa tradicionalnim slikarstvom, savremenim kineskim umetnicima ali i predivnim predelima koje nikada nije prestao da crta. Odlazak u Kinu, za Jua je bio povratak korenima, tj. elementima tradicionalnog kineskog crteža. Njegova najimpresivnija dela su svakako upravo ona rađena tušem na papirnim svitcima.

Ju je bio čovek tradicije. Voleo je tradicionalno kinesko slikarstvo, vežbao je tradicionalne borilačke veštine, uživao u tradicionalnoj pripremi čaja, svirao je tradicionalni kineski žičani instrument guzeng i lečio se isključivo tradicionalnim istočnjačkim metodama. Ovo potonje je verovatno doprinelo njegovoj preranoj smrti.

U muzeju su bili izloženi radovi iz svih perioda njegovog stvaralaštva. Na mene je najveći utisak ostavila kolekcija papirnih svitaka sa tušem Pejzaži čežnje. Preko 2m dugački svitci sa tradicionalnim prikazom pejzaža i izobličenim figurama ljudi, pretežno razgolićenih. Vrlo je izražen kontrast između detalja u crtanju prirodnih elemenata i prozračnosti i belini ljudskih figura.

Upravo taj tradicionalni deo njegovog stvaralaštva, pre svega odabir materijala i tehnike, je ostavio najjači utisak. Ne osporavam da je za taj deo kriva “egzotika”. Često je moj doživljaj u istočnjačkim muzejima prenaglašen prosto zbog toga što su izložena dela drugačija od onoga što sam navikla da gledam. Mada, upotreba tuša, dvodimenzionalnost, crno-bela tehnika, svakako “upadaju” u najuže okvire mog doživljaja lepog.

Tradicija, koja mi obično smeta, je ovoga puta imala suprotan efekat. Jer ta tradicija nije moja tradicija. Kao takva lišena je tereta koji tradicija obično nosi. Manjkavosti takođe. Ja nemam referencu ka drugim tradicionalnim kineskim slikarima. Ne mogu, u tom pogledu, da ocenim njegov rad, da ga eventualno vidim kao kopiju, nastavak, nečeg već viđenog, preživljenog. On je nov i svež iako to možda nije. Doduše, njegove ljudske figure jasno odstupaju od svega tradicionalnog, to sam i bez preteranog udubljivanja mogla da vidim. Položaj i interakcija ljudi na njegovim svitcima, nudi svežinu i nešto potpuno novo i drugačije od tog tradicionalnog.

Malo više o umetniku, njegovom životu i delima možete pogledati u sledećem prilogu:


Zarina Muhamed : Priče kojima plašimo sebe

Ju Pengovu izložbu smo odgledali jednog aprilskog popodneva u Muzeju lepih umetnosti. Taj isti dan, samo par sati ranije, pogledali smo postavku Priče kojima plašimo sebe u Muzeju savremene umetnosti. U njoj je učestvovalo više umetnika. Među njima je bilo, nama poznato ime; Zarina Muhamed.

Zarina je singapurska umetnica. Prvi put smo je gledali davno, na tribini posvećenoj Pontiani, o čemu sam tada pisala. Vidi se na slici koju sam tada uhvatila. Sedi skroz levo, sa mikrofonom u ruci. Onda smo je ponovo sreli na festivalu dokumentarnih drami, kao jednu od moderatora. I ponovo na Tajvanu u okviru pomenute izložbe.

Zarina je poznata u singapurskim umetničkim krugovima. Bavi se temama tradicije, običaja, verovanja. Poznata je aktiviskinja. I uostalom, Singapur je dovoljno mali da je sretnete na svakom zanimljivom kulturnom i umetničkom dešavanju.

Na ovoj izložbi, ona je učestvovala svojim radom Talismani za čudnovata staništa u kojem preispituje svoj položaj i mesto u svetu u kojem obitava. Svoju posebnost i specifičnost u odnosu na druge. Neprekidno tražeći svoj komadić neba u običajima, legendama, pričama. Ali ni tamo ga ne nalazi.

Šire, ova izložba se bavila strahom od drugih, drugačijih. Pitanjem pripadnosti i vlasništva. Domaćih i pridošlica. Sudarima svetova. Ko smo i šta smo mi? I ko su i šta su oni? Da li su pretnja? Šta donose, a šta oduzimaju svojim dolaskom? I kako oni doživljavaju nas, domorodce?

Svaki izloženi rad je zapravo preispitivao tradicionalno, ono što je u nas usađeno, negovano kulturom i običajima sredine u kojoj smo odrasli. Ono što nam može biti teret ili inspiracija, u zavisnosti od karaktera i afiniteta. I u zavisnosti da li smo među svojima ili tuđima. Da li smo došli da osvojimo, ili čekamo da budemo osvojeni.

Više o postavci možete pogledati u priloženom prilogu:


Pojedinačno, možda ove postavke ne bi ostavile tako jak utisak na mene. No, ovako kombinovane, odgledane u istom danu, podstakle su me na razmašljinje o temama koje me konstantno okupiraju. One su ponudile dve krajnosti doživljaja tradicije i vrednosti koje nam ona nameće. Da li je teret? Ili je inspiracija? Da li nas sputava ili nam daje krila? Hoće li nas sahraniti ili vinuti u oblake?

S jedne strane tu je onaj intimni, lični deo, koji je u mom slučaju u stalnom sukobu sa tradicijom, nasleđem, pripadnošću. Potiče mahom iz neželje da selektivno prihvatam tekovine kulture iz koje sam potekla. Što većina ljudi koja slavi svoju zemlju i korene čini. Te se iz tog raloga često osećam ničijom. Daleko mi je to osećanje pripadnosti i ponosa što pripadam određenoj grupi. Slično kao Zarina, kopam po fragmentima kulture u kojoj sam odrasla. No često u njoj nalazim više onoga što me buni i odbija, nego onoga čemu želim da se priklonim.

S druge strane, seljakajući se po svetu, uviđam koliko su mi te strane kulture kojima sam izložena, još dalje i neshvatljivije. Neprihvatljivije! Izlažem se njima u želji da naučim i razumem, ali se ni njima ne pokoravam. Ni njih, iz istih razloga kao i onu iz koje sam potekla, ne prihvatam. Tradicija i kultura su mnogo više od “žurke” oko nekog Svetog imena, sarme, kopanja česnice u potrazi za paricom. One obeležavaju načina na koji sklapamo rimu, pišemo, vaspitavamo decu, tretiramo penzionere, povinujemo se političkim igrama i odlukama, radimo, učimo, stvaramo.

Moramo biti kritični. Moramo preispitivati nametnute vrednosti. I one koje nam je nametnula sredina iz koje smo potekli. I one koje nam nameće sredina u kojoj živimo. I to je u direktnom kontrastu sa mojim doživljajem reči tradicija. Ona upućuje na nasleđe. Na održavanje postojećeg stanja. Na poslušnost. Na pokornost. Iz neposlušnosti proističe autentičnost, posebnost, samostalnost i snaga, koje sve do jedne smatram vrlinama.

Uviđam vezu između svega toga, ali to mi ne pomaže da se pomirim sa stanjem stvari. Iznad svega, ljudski je želeti svoje parče sveta. Mesto koje ćemo zvati domom. Ljude i mesta na kojima ćemo se osećati sigurno. Koji će biti kao mi. Deliti naše vrednosti. Težiti istim stvarima. Kod mene je taj svet na mikro nivou i ponekad poželim da je širi. I dalje doduše odbijam da platim cenu koju on ima. I večno ostajem rastrgnuta između svog mikro kosmosa sreće i nerealnog sna o beskrajnom nebu. Pokušavam bezuspešno da spojim nespojivo. I pomirim nepomirljivo.