postcards…
The world moves with me

Sreća, sreća, radost / 15.05.20

Recept za dan kada ustaneš na levu nogu:

  1. Idi na YouTube
  2. Potraži intervju sa Mijazakijem
  3. Odgledaj ga
  4. Još jednom zaključi da filozofija Džibli studija nudi najhumaniji pogled na svet
  5. Saznaj da Mijazaki pravi novi crtani
  6. Zahvali se nebesima što Japanci žive 100 godina te će Mijazaki imati dovoljno vremena da ga završi

Eto!

A sad odoh da gledam video do besvesti!

Možda ipak ima nade? / 04.05.20

Ovih nedelja razmišljam o svemu onome što su mi mere borbe protiv korone oduzele. Slobodu kretenja. Slobodu da organizujem svoje vreme. Slobodu da vidim sebi drage ljude. Da su mi poslovne prilike drugačije, vrlo lako bi mogle da mi uskrate i slobodu rada. Jednom rečju, slobodu izbora.

Živimo u fašističkim vremenima. Većina zemalja u ovom trenutku svojim građanima oduzima pravo izbora, pravo kretanja, kontroliše sredstava proizvodnje tj. onemogućava normalnu proizvodnju, razmenu, distribuciju. Svaka javna kritika protiv preduzetih mera se tumači kao napad na sveopštu bezbednost i ista se sankcioniše.

Ono što me ljuti je da ne vidim otpor, bar nedovoljno intenzivan i jak otpor, nametnutim merama. Čak i kada je on prisutan obično je isključivo politički nametnut i služi političkim prepucavanjima. Ne vidim da se običan, normalan čovek suprostavlja tome. Ne u dovoljnoj meri. Ne dovoljno glasno. I ne u dovoljnom broju.
Ako se ikada zapitate kako je nacistička Nemačka bila moguća, odgovor je lak: Isto kao što je trenutna situacija moguća. Kao što se danas povinujemo nametnutim merama i prosečan Nemac se povinovao istim pre skoro 100 godina.

Vesti iz Švedske mi donekle daju nadu da ipak može i drugačije. Reči njihovog epidemiologa koje sam pročitala jutros na vestima su mi vratile osmeh na lice:

“Ni u Švedskoj život ne funkcioniše sasvim normalno, ali to nije stvar naredbe. Objasnili smo ljudima kakva je to bolest i kako treba da se zaštite i oni to poštuju. Ljudi nigde nisu glupi, ako im kažete šta je dobro za njih i ako im to objasnite, oni će vas poslušati”, kaže Gjesecke.
“Dok većina radi ono što ste preporučili, dobro je. To ne mora biti 100 odsto ljudi, 90 odsto je dovoljno”, rekao je.

Prvo je zaključio da ljudi mogu da donesu racionalne odluke ako raspolažu pravim informacijama. Da je samo tu stao bilo bi mi dosta. Ali gospodin Gjesecke je odlučio da prihvati da 10% njih može imati i drugačije prioritete i nije imao potrebe da ih osudi i kazni. Prihvatio ih je kao takve. Ne samo da se oslonio na znanje i informisanost kao ključne elemente društva, nego i njegove devijacije.

Gospodine Gjesecke ulepšali ste mi dan!
Hvala Vam na tome!

Korona bluz / 24.04.20

Prvo jedna lepa vest. Obnovili smo zalihe Korona piva. Miljanova firma je mislila da je lep gest da svojim zaposlenima u ova teška vremena pošalje malu pomoć. Pre svega emotivnu. A svi znamo da alkohol leči sve duševne rane.

I tako, kad se čovek domogne piva, najbolji način da ga konzumira je uz kakvu poeziju. Danas vam poklanjam prevod pesme Džošue Ipa. Džošua Ip je singapurski pesnički podmladak. Objavio je do sada četiri zbirke poezije, pojavljuje se u par antologija, napisao je i par priči, a sudeći po njegovom sajtu trenutno radi i na stripu.
Uživajte!

sranje, ja nemam masku – Džošua Ip

prvo su došli po maske(1)
i ja sam ćutao
jer sam mislio da mi ne trebaju maske

onda su došli po sredstvo za dezinfekciju ruku
i ja sam ćutao
jer sam mislio da mi ne treba sredstvo za dezinfekciju ruku

onda su došli po toaletni papir
i ja sam ćutao
jer zaboga, ja perem dupe vodom

onda su došli po pirinač
i instant nudle
i mleko u prahu
i ekstra devičansko maslinovo ulje
i organsko povrće
i tampone
i onda sam pomislio
možda je bolje da stanem u red
ali sranje…
ja nemam masku

Orginal:

shit, I got no mask – Joshua Ip

first they came for the masks
and i did not say anything
because i thought i did not need masks

then they came for the toilet paper
and i did not say anything
because wah lau eh(2), i wash my ass with water

then they came for the rice
and the instant noodles
and the milk powder
and the extra virgin olive oil
and the organic vegetables section
and the tampons
and i thought
maybe i had better get in line
but shit…
i got no mask

(1) Od 14. aprila 2020. u Singapuru maske su obavezne za svakog ko izlazi van kuće.

(2) “wah lau eh” na hokian dijalektu (Min kineski) doslovno znači “o moj oče” odgovara našem “o moj bože” ili “zaboga” u zavisnosti od rečenice. To je samo jedan od mnogobrojnih izraza iz singliša, koji pored izraza iz hokian dijalekta u sebi sadrži i mnoštvo drugih izraza iz različitih kineskih dijalekata koji se govore u Singapuru.
Džošua Ip je poznat po svojoj ljubavi prema singlišu i njegova prva zbirka poezije nosi ime singliš soneti (sonnets from the singlish).

Koronsko (ne)vreme / 10.04.20

Ispijam koronu i razmišljam o ovom suludom vremenu u kojem trenutno obitavamo. Ta korona je možda poslednja koju ću popiti u skorije vreme. Načula sam da su obustavili proizvodnju. Ovaj svet je izgubio smisao za humor.

A uz humor i smisao bilo čega drugog.
Trenutno nam ništa nije dostupno. I ironično, meni ništa ne nedostaje. To samo znači da sve ono što obično imam je u principu bespotrebno i uzaludno.

Trenutno je preko milion i po ljudi inficirano i pitanje je sata/dana kada će biti preko 100.000 mrtvih. Svi se ubiše (ha! kakav izbor reči) da smanje ove brojeve, da sačuvaju živote. Ja ih samo gledam sa strane i pitam se:

Da li su uopšte ikada razmišljali o tome šta znači živeti?

Šetam puno. Pokušavam da pobegnem od tih i sličnih misli. Nikada nisam imala preterano visoko mišljenje o ljudima. Ovih dana je ono na izuzetno niskim granama. Otkrivam neke nove uglove Singapura. Uglavnog pustog. Takav, bez ljudi, je najlepši.

Tajvan – istočna obala / 08.01.20

Našla sam najlepšu kuću na svetu. U seocetu Dulan, na istočnoj obali Tajvana. Kuća se nalazi na prostranom imanju. Zelena, savršeno potkresana trava prekriva blage bržuljke. Po uglovima imanja, uz ogradu rastu rascvetale puzavice. U savršenom zelenilu, kamena ostrva, grupisana da formiraju impozantne umetničke strukture. Naokolo jurcaju razdragani psi. Veličanstveni, žuti, veliki. Na imanju je zapravo tri građevine. Kuća domaćina, kuća za goste i odvojena trpezarija sa letnjom kuhinjom. Kuće su od betona i kamena, sa drvenom stolarijom i opet tim puzavicama koje gutaju to sivilo, kreirajući praznik za oči. Do soba na gornjem spratu se stiže spletom stepeništa, vešto “isprepletanog”. Drvene daske pričvršćene za pažljivo poslagano i odabrano kamenje. Čelične lajsne koje ih prate. I opet te puzavice da smekšaju grubost tvrdih materijala. Kuća je savršena skulptura. Kombinacija pravilnih geometrijskih formi od betona. Hladna, štura, minimalna. Striktna i pouzdana. Najpre je savršena geometrija ublažena dodavanjem kamenih struktura i čeličnih lajsni, nesimetrično, slobodno. A zatim je sve ublaženo, smekšano i ugrejano drvenom stolarijom, drvenim detaljima i rascvetalim puzavicama.
U samim sobama, arhitekta se pridržavao istih principa. Beton kao hladna podna osnova, a iz njega rastu komadi drvenog nameštaja. Minimalistično, čisto, udobno, a istovremeno stabilno i čvrsto.
To mesto nam je bilo dom u narednih par dana koje smo iskoristili za obilazak istočne obale.

Kuća se nalazila na kraju ulice. Do nje se stiže strmim putem. U podnožju ulice smestio se Kulturni kreativni centar. Tik uz njega autobuska stanica. Sa druge strane kafić u kojem smo ispijali svoje prve jutarnje kafe; Kolumbiju, Keniju, Papuu i Panamu. Služili su je samo kao filter kafu pa sam je ja pila isključivo sa ledom. Šnaucer Toto nam se za to vreme vrzmao oko nogu. Svaki naš pokušaj da ga pomazimo se završavao neslavno. Toto nije voleo da se mazi. Čim bi krenula da se naginjem ka njemu šmugnuo bi u suprotan ćošak.

Kulturni kreativni centri su tipični za ceo Tajvan. Stare, napuštene fabrike se često transformišu u prostor za umetnike i male zanatske radionice. Te je tako i ovaj smešten u nekadašnjoj fabrici šećera. Sam prostor je uvek impozantan, bez obzira na samu ponudu u okviru njega. Moje galerije slika sa Tajvana su prepune slika ovakvih prostora. Dopada mi se ta širina, zagasito svetlo, nesavršeni zidovi, stari alati i mašine, koje su sporadično ostavljene naokolo zarad atmosfere.

Dulan je majušno selo. Kroz njega prolazi magistralni put uz koji su se načičkali svi lokali i znamenitosti. Sa jedne strane more, sa druge visoke planine. More je blizu magistrale. Nemirno. Divlje. Surfersko. Nakon te jutarnje kafe odlazili smo na plažu da gledamo talase i slušamo huk mora. Retko je koga bilo sem nas.

Vozeći duž magistralnog puta, na svakih 20tak minuta naletećete na neku “atrakciju”; kakav neobičan reljef, vidikovac, galeriju na otvorenom. Magistralnim putem vozi autobus koji spaja ove turističke atrakcije. Ima 5-6 polazaka dnevno i staje kraj svake od njih.

Džalulan (Jialulan) je jedan od njih. Ničim izazvani, Tajvanci baš znaju da ulepšaju svaki pedalj svoje zemlje. Kad već imaš lepu livadu kraj mora, zašto ne napraviti galeriju na otvorenom? Možda se neko baš tu umori od vožnje pa poželi da napravi pauzu. Mogli bi od toga napraviti pauzu za pamćenje. Mora da tako nekako razmišlja prosečni Tajvanac, jer čitava zemlja im je puna ovakvih detalja. Došli smo u nevreme, sa jedno 5-6 turističkih autobusa, što mu dođe oko trista ljudi. U takvim momentima, treba leći na udaljeni deo livade, zatvoriti oči dvadesetak minuta. Misliti o nečem lepom. Kad sledeći put otvorite oči, autobusa više neće biti. Naćićete sebe u raju ukrašenom drvenim sklupturama, zanimljivim, razdraganim, drugačijim. Pod udarima vetra neke sklupture će i zaigrati. A na kraju livade samo litica i beskrajno plavetnilo.

Kad vam konačno dosadi potpuno uživanje i odsustvo bilo kakvih briga, valja ponovo sesti u onaj isti autobus i krenuti dalje, do neke nove usputne stanice koju je taj dokoni Tajvanac napravio samo za uživanje. Ili ako ste odvojili dovoljno dana, ili ako ste dovoljno ostarili da shvatite da neke stvari mogu postojati čak i ako ih niste videli lično, onda možete i nazad do sela, a znamenitosti ostavite za sutra. Pa kad čovek ogladni onda valja posetiti i najbolju piceriju u Dulanu. Drže je tajvansko-filipinski par. On je iza šanka, mesi testo, filuje ga i peče u svojoj pravoj, velikoj peći na drva. Zanat je izučavao u Italiji. Ona je među gostima, pričljiva, sva slatka i uslužna. Priča nam kako je njihovo testo za picu od onoga što se na engleskom zove živo testo. Ne mese ga od svežeg kvasca, nego ostavljaju deo testa svaki dan i njega koriste kao pospešivač rasta. Objašnjava nam detaljno kako testo voli da ga ista osoba mesi. Oni ga ostavljaju njegovoj mami da se brine o njemu kad oni odu negde na odmor. I kako mu treba bar par dana da se vrati u svoje uobičajeno stanje, da se opusti pod rukama svog masera. Tu je i Gari, domaća seoska džukela. Vrzma se oko stolova i traži pažnju. Čeka da bude mažen. Seda pod sto naginjući se čas levo, čas desno, kako bi dobijao podjednaku dozu maženja od oboje. Kad pica konačno stigne na sto jednoglasno ćemo zaključiti da testo može u top 3 najbolja koja smo ikada jeli. Ali čitav utisak pomalo kvari ta podloga od paradaiza na pici od četiri sira. Tajvan definitivno nije mesto za najesti se ako niste ludi za klasičnom kineskom kuhinjom.

Sutradan sveži i odmorni, nakon uobičajenog rituala ispijanja kafe i odlaska na plažu, hvatamo autobus za Sanšietai (三仙台). Na stanici opet par autobusa. Gužva. Već me polako hvata panika. Pitam se koji sam vrag dolazila. Taj most na slikama i onako deluje prekičasto. Silazimo do plaže i zapravo ostajemo prijatno iznenađeni. Hladan vetar sa mora, i huk dovoljno glasan da nadjača sve ostale zvuke. Čini se da i svi oni ljudi zapravo ne nameravaju da pređu taj kičasti most i odu do Sanšietai ostrva. Do Ostrva tri svetca (Sanšietai) nekada se prelazilo peške, kad se voda povuče. Danas postoji taj ružni most koji bi trebalo da predstavlja zmaja svojim oblikom. Most je zaista ružan. Preružan. No na drugoj strani počinje magija. Crne ogromne stene, čudno, nama potpuno nepoznato rastinje, pećine i nemirno more. Kao neka druga, surova planeta. Surova, ali prelepa. Šetamo naokolo besciljno. Zavirujemo u pećine. Pentramo se po kamenjaru. Obilazimo svetionik. Sedimo. Ćutimo. Slušamo more. Cedimo poslednji gram napetosti i stresa i ostavljamo ga na tom kamenjaru da ispari. Zadovoljni se vraćamo u Dulan. Na još jednu picu. I maženja sa Garijem. Sutra valja krenuti dalje.