postcards…
The world moves with me

Čileanski pingvini 20/01/2019

Sve što smo zasigurno znali, nakon sletanja u Punta Arenas, bilo je u kom ćemo hostelu spavati tu noć. Krevet sam nam rezervisala veče pred polazak jer me je mučila nesanica usled silnog uzbuđenja, pred put. Svi ostali planovi su uslovljavali jedan drugi i bili daleko neizvesniji.

Uhvatili smo lokalni autobus koji je vozio od aerodroma do grada. Naš plan je bio prilično problematičan, previše ako i kad i možda je bilo u igri. Od vremenskih uslova je zavisilo kada ćemo moći do ostrva Magdalena da vidimo pingvine. Od toga je zavisilo i kada ćemo krenuti za Puerto Natales.
Ispostavilo se da smo na ostrvo mogli istog dana. Bukirali smo karte za brod koji će nas prevesti do ostrva i krenuli u obilazak planinarskih radnji ne bi li našli par sitnica koje su nam nedostajale za višednevnu šetnju u koju je trebalo da krenemo za par dana. Usput prođosmo pored autobuske stanice sa koje kreću autobusi za Puerto Natales. Uspeli smo da kupimo dve poslednje karte za to veče.

Ostrvce Magdalena nalazi se u Magelanovom moreuzu i poznato je kao kolonija mnogih ptica. Međutim, većina turista dolazi da bi videla Magelanove pingvine. Na ostrvu ih ima nekoliko desetina hiljada i tačan broj zavisi u kom periodu posetite ostrvo. Mi smo bili početkom decembra, kada još uvek nema prinova, pa je broj mnogo manji. Na ostrvu ne žive ljudi, ali svakodnevno dolazi bar jedan brod koji dovodi turiste u obilazak. Grupa je poprilično velika, a ostvao majušno. Dozvoljeno je kretanje samo po obeleženoj kružnoj stazi, koja obilazi celo ostrvo. S obzirom da smo na ostrvo stigli nekih nedelju dana nakon Galapagosa, prilično me je frustrirala turistička atmosfera. No i dalje je neosporno impozantna veličina kolonije, tj. broj pingvina na ostrvu. Na ostrvu se prilično kratko boravi, na sreću pingvina i nesreću nas radoznalaca koji ih nepozvani maltretiramo fotoaparatima. Pingvini doduše sarađuju. Uglavnom su sa zadovoljstvom pozirali.

To veče, dok smo putovali ka Puerto Natalesu, nisam se načuditi mogla koliko neplaniranih stvari može da stane u jedan dan kada se sve kockice slože. Takođe, i koliko Švajcarac, koji je sedeo do mene, može puta da prdne i da mi se učtivo svaki put izvini u toku četiri sata vožnje. O smradu da ne pričam. No, ovo je post o pingvinima, ne manirima, zato uživajte u slikama.

Nema komentara
Kategorije: Chile

Do sledećeg viđenja 06/01/2019

Malo je mesta kojima na rastanku kažem: “Do viđenja”. I to baš tako, odvojajući ovo “do” na početku, naglašeno, gotovo preteći: “Videćemo se mi opet!”. Malo je mesta koja me toliko ispune, da se ne bojim razočarenja pri sledaćem viđenju.

Poslednje ostrvo na kojem smo boravili obilazeći Galapagos, bio je Santa Kruz. Santa Kruz je izgledao kao turistički gradić bilo gde u svetu. Ljudi, stvari… Pa još ljudi, i još stvari… gužva. Mada, ne znam kako uopšte mogu da se žalim na Santa Kruz posle 5 godina života u Jugoistočnoj Aziji. Te da se ispravim, daleko je to od gužve. To gužva nije ni prineti nekom mediteranskom gradu u jeku sezone. To mnoštvo se naziva gužvom samo u poređenju s Izabelom i San Kristobalom. Bilo bi pravednije reći kako nije bilo prazno kao druga dva.

Ostrvo je mnogo urbanije od druga dva ostrva. Na njemu živi daleko veći broj ljudi, i unutrašnjost je mnogo naseljenija. Razlog za to su naravno kruzeri, koji svoje ture počinju i završavaju na ovom ostrvu. I nije taj promet toliko uzrok gužvi, koliko je za to kriva cenovna politika. Sudeći po mnogim komentarima koje sam nalazila na internetu, razlika u ceni tura može biti i do 50% ako se porede bukiranja unapred sa onima pred samo isplovljavanje. Te tako gomila ljudi dolazi do ostrva i tu se danima cenjka sa brodovlasnicima dok cena dovoljno ne padne. Da bi se rešili ovog trenda i kontrolisali bolje promet ljudi u 2017. je donet zakon po kojem, da bi vas pustili na Galapagos morate imati tačno određen plan puta. Još uvek se ne primenjuje, ali nameravaju da ga ustale uskoro. Nekada je bilo daleko teže bukirati stvari unapred, jer nije bilo interneta. Turistički agenti su se ugrađivali poprilično i cena hotela je, ako bukirate na licu mesta, bila daleko manja od one koju dobijete od agenata. Danas se stvari menjaju. Kada je smeštaj u pitanju razlike uopšte nema. Ponuda smeštaja niti je bila bolja na terenu, niti je manje koštala.

Urbanizam donosi i komfor. Te je to izobilje značilo i jeftinije, a bolje i raznovrsnije obroke i udobnije i uglađenije hotele. Mi smo naš hotelčić našli onaj dan, kada smo proveli par sati na ostrvu, čekajući popodnevni brod za Izabelu. Hugo, vlasnik tog majušnog hotela, je na ostrvu rođen i na njemu je odrastao. Od njega se razdvajao na duže samo kada je odlazio na duga putovanja. Bio je možda malo stariji, ili malo mlađi od mene. Preplanuo, lepuškast sa pogledom koji vam krade dušu. Izgledao je onako kako ja zamišljam latino zavodnike. Banderas sa Galapagosa. Šarma mu nije nedostajalo. Pričao je smireno i odmereno, ne skidajući osmeh. Hugo nam je pričao, kako se kao dete bojao mora. Kako svih tih hotela i prodavnica nije bilo. Njegova kuća je tada gledala na more. I kad se taj strašni Pacifik naroguši noću, on nije mogao da spava. Mislio je da će vetrovi koji duvaju sa mora, oduvati kuću, da će sve nestati. Pričao nam je i na koje su plaže išli kao deca. I pričao je o starom bioskopu kojeg više nema, a koji je on nekada svake nedelje posećivao sa ostatkom sela, čekajući najnovije vesti. I kako je došao TV. I nestao bioskop. Pričao je o tome kako je nekada imao kafanu i kako mu je život tada bio nalik onom koji zovu boemski. I o tome kako je u tu kafanu zalutala jedna Španjolka i odlučila da mu pokloni srce u zamenu za stabilniji život. Te je tako kafana zatvorena i otvoren je hotel.

Ja sam pokušavala da smestim te Hugove priče u sadašnji Santa Kruz, ali to baš i nije išlo. Njegove priče su pre odgovarale uspavanoj Izabeli. Mučno mi je bilo i zamišljati da bi za samo dvadesetak godina Izabela mogla prerasti u mesto na kojem sam se nalazila. Toliko toga bi bilo izgubljeno. S druge strane, predpostavljam da prave bojazni da će se to desiti u narednih par decenija nema. Čovek je čudnovato biće koje ima tu potrebu da nešto uništi, pa da ga nezdravo štiti, onda opet gazi i zaboravi, dok ne krene za par generacija da ga slavi ili ga se setno priseća. Izabela je još uvek u stadijumu zaštite.

Nepravedno je zapravo poistovećivati stanje u luci sa ostatkom ostrva. Samo ostrvo naliči Izabeli i San Kristobalu, samo je luka i grad oko nje mnogo drugačiji. Ta urbanizacija oko luke oterala je životinje dublje u divljinu. Treba pružiti korak i dobro proteći noge, pre nego što se stigne do plaže. Plaža i plažica je nekoliko, ali jedina vredna pomena je ona u zalivu kornjača (Tortuga Bay). Put nije kratak, ali je uređen i zato lak za pešačenje. Staza je popločana i vodi kroz tipično rastinje Galapagosa. Isto ono “šiblje” koje smo viđali i na drugim ostrvima i visoki zeleni kaktusi. Svuda naokolo mali gušterčići i zebe. Kada se konačno izbije iz tog šiblja izlazi se na beskrajnu plažu prekrivenu sitnim belim peskom. Ona na Izabeli je delovala dramatičnije jer je nebo bilo prekriveno oblacima i na njoj smo uglavnom bili sami. Ova na Santa Kruzu je bila prava tropska idila. Plavo nebo i mnogo više ljudi naokolo. More je doduše jednako divlje i ledeno. Svuda naokolo velike, lenje, morske iguane. Činilo mi se manje strašljive nego na prethodna dva ostrva. Doduše, bilo ih je mnogo manje nego na Izabeli. Iz nekog razloga i ovdašnji pelikani su bili manje uplašeni nego na prethodnim ostrvima. Dozvoljavali su nam da im se približimo sasvim blizu, paradirajući bez imalo straha.

U unutrašnjosti San Kristobala, na jednom od privatnih poseda, moguće je obići lava tunele. Sami tuneli nisu toliko impresivni. Ne bi ih ni pominjala, da na tom posedu nismo našli ogroman broj kornjača. To su divlje, slobodne kornjače, koje su iz nekog razloga odlučile da se nastane baš oko tih tunela. Ne znam šta im je tačno na tom mestu toliko privlačno, a relevantne informacije nismo uspeli da dobijemo. Ove kornjače su bile impresivno velike. U jednom momentu dve od njih su međusobno sporečkale i krenule da preteći šište jedna na drugu, zauzimajući borbeni stav. Obe su stajale potpuno uspravno, istežući vrat i noge maksimalno iz oklopa. Tako “protegnute” bile su visoke skoro koliko i devojka koja se slučajno našla između njih. Sigurno preko 1.5m. Kornjače smo do tad viđali uvek manje ili više “skrivene” pod oklopom. Čak i kada šetaju, one ne izvlače noge maksimalno iz oklopa. Zato nam je taj prizor bio toliko impresivan. Generalno su kornjače na San Kristobalu, bile mnogo veće od onih koje smo videli na druga dva ostrva. Ova stvorenja su toliko impozantna da su španski moreplovci, ostrva nazvali po njima (galápago je kornjača na španskom). Galapagos je jedno od retkih mesta na zemlji na kojem žive džinovske kornjače. Darvin je klasifikovao 15 različitih vrsta na Galapagosu. Pet, od ovih 15 je već istrebljeno, a većina od deset preživelih je na ivici istrebljenja. Veruje se da je preko 100.000 ubijeno u poslednjih par vekova. I dok su ranije ubijane od strane pirata i mornara, danas su im najveća pretnja domaće životinje i pacovi koje su evropljani doveli sa sobom. Većina ovih divova, svoj život započinje u nekom od centara na ostrvima, gde zaposleni vode brigu da jaja prežive i brinu o kornjačama dok ne stasaju dovoljno da budu puštene u divljinu. Bez obzira na veličinu, ova stvorenja su neverovatno plašljiva. To džinovsko telo, debela koža, usporeni metabolizam i navika da spavaju više od pola dana im omogućavaju da prežive i godinu dana bez vode i hrane. I iako ih je evolucija pripremila i za najteže uslove preživljavanja u prirodi, protiv čoveka su na žalost bespomoćne. Krađa kornjača sa ostrva je i dalje česta pojava. I gotovo je nemoguće sprečiti je.

Svako od ostrva Galapagosa koje smo posetili je ostavilo izuzetan utisak na nas. Ta brojnost divljih životinja i mogućnost da im se sasvim približimo je zaista neverovatno iskustvo. Jedina stvar koju ću promeniti pri sledećoj poseti biće redosled. Počećemo sa najvećim kornjačama na Santa Kruzu, preći na najbrojnije iguane na Izabeli, a za kraj ostaviti morske lavove na San Kristobalu. Do sledećeg puta Kornjače!

Nema komentara
Kategorije: Ecuador

Decembarski singapurski momenti 17/12/2018

Kao i svake godine, decembar je topao i sunčan. Sneg nije iznenadio putare. Neće biti snega, niti velikih zahlađenja. U decembru ništa novo, osim par bisera koji su me dovoljno šokirali da poželeh da ih zapišem i sačuvam od zaborava.

——————————————————————————–

Život oko tridesete

Negde početkom decembra nađoh se ja sa bivšim kolegom na večeri. On je jedno desetak godina mlađi od mene. Verovatno i malo više, ali tu negde, pred tridesete. Radili smo jedno godinu dana zajedno. Nakon toga on je svoju poslovnu “sreću” našao u nekoj međunarodnoj advokatskoj firmi, a ja sam, kako mi dolikuje, odlučila da okrenem još jedan veliki list u životu i krenem u crtačke vode. Jedan, skoro tridesetogodišnji Singapurac i jedna četrdesetogodišnja Srpkinja baš i nemaju mnogo toga zajedničkog, ali s obzirom da smo gotovo blizanci po karakteru nekako (p)ostadosmo drugari.

I tako. Sedimo, on i ja. Ja se trudim da ne pričam mnogo. Primetila sam da ga priče o mojoj crtačkoj opsesiji pogađaju. Te konstantno na njegova pitanja odgovaram kratko i uporno vraćam temu na Japan i njegovo poslednje putovanje. No u jednom momentu, ipak uspeva da postavi pitanje koje me totalno izbacuje iz ravnoteže. Rušim sve odbranbene zidove, razgolićujem dušu, i u trenu shvatam da sam totalno zapala u ekstazu, previše uzbuđena, naširoko objašnjavam, sanjam, sijam, tu naglas, pred njim. Onda u tom zanosu, slučajno krajičkom oka, uviđam onaj njegov pogled na koji ne znam kako da reagujem. Osećam da donosim u njegov svet nešto sa čim on ne zna da se nosi. Gleda me kao kakvo čudo kome ne zna da li da se divi ili da ga se plaši. Ja sam nešto previše neobično i egzotično. I ja ni najmanje ne uživam u toj ulozi koja mi je dodeljena.

– Svaki put kad se vidimo, ja krenem iznova da razmišljam šta ja to hoću od svog života. Osećam da sam pravio previše kompromisa. I sad sam zaglavljen ovde gde sam. I nemam ni vremena, ni snage da menjam nešto. Ali kad vidim tebe kako sijaš dok pričaš o stvarima koje radiš, zaista želim da nešto radikalno promenim. Nikada nisam mislio da je toliko bitno čime se baviš u životu. Da znaš šta hoćeš da radiš. Da uopšte hoćeš baš nešto specifično da radiš.
– Čekaj malo… Ti uviđaš valjda da ja nisam baš najbolji životni model. Ja se nalazim u novim stvarima sa punih 40 godina. Ljudi u mojim godinama obično budu specijalisti za nešto, ne vijaju svoje detinje snove. Nisu na još jednom početku. Ja samo trenutno pokazujem znake euforije tipične za nove početke. Nije da ću ja biti ovako srećna za godinu dana. Ili kad krenem da radim za nekoga, pa me taj udavi svojim idiotskim zahtevima.
– Da, ali šta ja da radim sa činjenicom da ja nikada nisam bio toliko uzbuđen ni na jednom početku?
– Možda je to zato što si racionalna osoba, a ne napaljena budala kao ja?
– Ma nije to… Ti bar imaš cilj.
– Pre će biti ciljeve. Htela sam da budem avio inženjer, pa profesor, pa programer, pa sad crtač stripova… Nije me baš dugo držalo ništa pre ovoga. Ako primeniš najjednostavnije logičke metode zaključićeš da mi baš i ne sleduje karijera Hugo Prata.
– Koga?
– Naoki Urasava?*
– Aaaa! Ali ja mislim da hoćeš. Ti jesi bila inžinjer. I programer. Jel si bila profesor? I crtaćeš stripove. Koliko dugo? Zar je to bitno?
– Bilo bi bitno da moram da vodim brigu o svojoj egzistenciji. Ja zarađujem 0 odolara trenutno. Da nisam bila u situaciji u kojoj sam bila, zar bih mogla tek tako da naprasno menjam zanimanja i živim bez ikakvih prihoda mesecima? Mislim da si ti prestrog prema sebi. Dok sam bila na starom poslu, ja nisam imala neradne dane. I kad naleti koji, ja ga, komirana od umora prespavam. Ja nisam imala kad da crtam dok sam radila. Ni meni nije bilo ni do čega.
– Pa nije problem u tome. Da ja znam šta hoću, mogao bih da dam otkaz. I ovako živim kod tate. Problem je što ja ništa ne želim.
– Baš ništa? Ne kontam baš. Nikada nisi želeo da budeš nešto, da radiš neki posao?
– Hteo sam kao klinac da vozim autobus. Ali onda ti mama i tata govore: “Vidi ove belce, svi bogati, uspešni, nisu tu gde su jer su vozili autobus.”. Onda kreneš da gradiš snove, da pre tridesete moraš zarađivati deset hiljada dolara mesečno i kupiti kondo na kredit. Onda…
– Čekaj. Molim? ???? Ne razumem, pa ti si Malezijac, ti nisi Kinez!**
– A dobro sad, zajebanciju na stranu…
– Da sumiramo: ti si hteo svašta, ali nisi hteo ništa da radiš da bi to stekao.
– Nije da nisam hteo ništa da radim, mislio sam samo da je svejedno šta radim.
– Dakle, mogao si da budeš i lopov?
– Sad ti banalizuješ.
– Ja sam samo zaista šokirana da kao mlad čovek težiš tako banalnim stvarima. Razumem da kad ostaneš u sredini u kojoj si rođen, okružen ljudima koji su ti od malena autoriteti, jednostavno vremenom izgubiš sebe, i postaneš slika i prilika njih. Ali zar zaista sa dvadeset imaš merila i ciljeve kao tvoji matorci? Ti znaš da su to tipični stereotipi koje ljudi oko mene imaju o Singapurcima. Taj deo sa parama i koliko ste materijalni i bezlični, tj. ukalupljeni, sa potpunim odsustvom nečeg ličnog, buntovnog, bez želja, bez strasti. I sve mi to tako nije ti…
– Pa eto istina je. Moraš da studiraš. Moraš da budeš bankar. Ako ne bankar, onda advokat. Ako ne advokat, onda neki menadžer. U najgorem slučaju neki programer, inženjer. To je ono što te uče od vtića, preko škole, knjiga, igara. Moraš da budeš bogat. Moraš da budeš prvi. Moraš da budeš uspešan. Moraš da budeš poslušan. To da li uživaš u tome, to…
– OK. Jedno je to što ti sredina govori. I mene su učitelji i roditelji učili isto, ali gde si ti tu? Kako su te naterali da ih slušaš? Kako su od tebe nepravili biće bez snova i želja?
– Ne znam… Ali evo sad imam tebe. Sad želim da želim nešto.

Sedeli smo dugo, pričajući o odnosima, o ljudima, porodici, prijateljima, poznanicima, komšijama. Nisam mogla da nađem mnogo razlika između njegovog i mog života, našeg odrastanja, vaspitanja, vrednosti koje su nam nametane. A u isto vreme neosporne su krajnosti u koje smo izrasli. Na kraju zaključih, da smo verovatno samo u drugačijim životnim fazama. Možda bi trebala konačno da prihvatim tu idealizovanu sliku starije sestre ili tetke koju moj prijatelj ima o meni i nastavim da je glumim na najbolji mogući način. Možda je to jedini način da mu pomognem da nađe sebe. Da preživi te tridesete.

* Naoki Urasava – japanski manga autor, kojeg oboje obožavamo.
** Nas dvoje inače ne možemo da se sastanemo a da ne zgrćemo politički nekorektne šale na račun stereotipa o singapurskim Kinezima, Malezijcima, Indijcima i belcima. Mi belci smo njima svi isti. Sudeći po stereotipima, Malezijci su umetnici, kreativci, pesnici, sanjari. Kinezi su veleposednici, buržuji, opsednuti parama i stvarima, goniči robova.
——————————————————————————–

Mejdice

Definicija: Mejdica (posrbljena verzija engleske reči “maid”) je žena koja živi i radi u kući poslodavca. Poslodavac je u ovom slučaju stanovnik Singapura, jer sem u Singapuru ni u jednoj zemlji u kojoj sam živela, ovo nije bila rasprostranjena praksa. Prema statistikama Ministarstva za zapošljavanje u Singapuru se više radnih dozvola izda mejdicama nego visokokvalifikovanim radnicima. To upućuje na zaključak da je jedan od gorućih problema u Singapuru kako oprati svoje usrane gaće, sudove, skuvati ručak ili obrisati prašinu. Mejdice su mahom žene sa Filipina, Indonezije i ostalih okolnih siromašnih zemalja. Mejdica radi svaki dan, ceo dan, sem nedeljom. A i to pravo joj je često oduzeto. Mejdice žive u kući poslodavca, često u prostorijama koje nisu predviđene kao životni prostor. Razlog zašto ih je toliko u Singapuru je taj što su previše jeftina radna snaga. Zapravo, razlog je taj što ljudi generalno nemaju visoke moralne standarde i nisu preterano humani, iako nas idealisti ubeđuju u suprotno. Ovog decembra mejdice su oborile sve rekorde u lošim vestima. Čak dve su poginule na radu, tako što su pale sa visokih spratova čisteći prozore. Vesti nas nisu obavestile o kaznama koje su snosili poslodavci. Verovatno jer istih nije bilo. Mislim, ako svi ukućani kažu da je mejdica poludela i otišla samoinicijativno da se naginje kroz prozor ko će to da porekne?

Još gora vest je usledila prošle nedelje, mejdica ubila dete koje je čuvala. Osuđena je na 7 godina, priznato joj je kao olakšica da su je u stanje rastrojenosti doveli poslodavci time što su je psihički i fizički maltretirali, uskraćivali joj dane odmora i terali je da spava u sobi sa bebom i o istoj brine 24 časa. Na moje pitanje šta su poslodavci dobili kao kaznu, rečeno mi je da su oni već platili (gubitkom deteta). Verovatno ću biti obeležena kao bezdušna, ali ja ne vidim to kao propisnu kaznu. Meni to šalje poruku da svako ko izgubi dete ima pravo da se na nekome iživljava psihički i fizički. Gubitak deteta nije kazna, to je nesrećni slučaj za koji je očigledno mejdica osuđena. S toga ne treba da čude statistike koje kažu da čak 60% mejdica trpi neki vid nasilja. Ako se to nasilje ne sankcioniše ne vidim kako će se iskoreniti.

Kao šlag na tortu crnoj hronici o mejdicama, u subotu sam bila očevidac jedne tipične mejdica lakrdije. Ljudi koji plaćaju mejdice, kao jedan od najčešćih razloga navode taj da ne stižu, nemaju vremena da se bave kućnim poslovima i svojom rođenom decom. Čovek bi pomislio sve neki mudraci i veliki radnici na ovom ostrvu. Međutim, svakodnevne slike upućuju na drugačije zaključke. Naš blok se sastoji od tri zgrade. I jedna od dve na koju gledamo ima velike stanove. U našoj i drugoj zgradi preko puta, teško da bi mogli u stan da smestite mejdicu, a da vam ne sedi na glavi. Ti veliki stanovi imaju veliku terasu celom dužinom, i na nju izlaze 2 spavaće sobe i dnevna soba. Kad odškrinu zavese, mi s naše terase praktično gledamo Pozorište u (komšijskoj) kući. A u pozorištu, tri debela praseta sede u dnevnoj sobi i bleje u TV. Deluju zdravo, pravo, mladoliko, samo su buci-buci preko mere. Dok oni gledaju TV, sitna, tamnoputa mejdica čisti sobe i rasprema krevete. Tu mi je ta jutarnja kafa, koju sam mirno ispijala na terasi, presela. Razmišljam ko je tu lud, nevaspitan, bezobrazan, zao, loš… ja koja bih propala u zemlju da neko namešta krevet za mnom ili tri debela praseta ispred TVa? Oni naravno. Svaki drugi odgovor bi ubio i ono malo vere što imam u ljude.

——————————————————————————–

Opozicija

Svakom ko je ikada bilo kakvu informaciju pročitao o singapurskoj političkoj sceni, jasno je da je ovo praktično jednopartijska država. Ne bukvalno, jer je Radnička partija osvojila 6 mesta na poslednjim izborima, ali i ovo šestoro služi samo da naglasi jačinu vladajuće stranke. Nego, ovaj deo posta zapravo i nije tu da se bavi pravom opozicijom nego muzičkom. Singapurska muzička scena ne pruža mnogo ljubiteljima alternativnog zvuka. Nije totalno mrtva. Naprotiv. Postoji nekoliko klubova gde se svirke održavaju relativno ustaljenom dinamikom. Ali omladina lišena želja i bunta, i odgajana mejdicama baš i nije neki obožavalac panka. Više im leži japanski, kineski ili koreanski pop. Na svu sreću, Singapur je tu gde je i svi veliki bendovi na svojim turama, sleću u Singapur. Te se mi tako nagledasmo svetskih bendova u klubskoj atmosferi.

Ovog vikenda je australijski keltski(?) pank bend svoju turneju završavao svirkom u Singapuru. Ja nisam preterani obožavalac ovog pravca panka, ali sam o koncertu bila obaveštena tako što mi je rečeno da su karte za isti kupljene. Na stranu glavne zvezde večeri, svirale su četiri predgrupe. Sve singapurski bendovi. I taman kad sam digla ruke od toga da ću čuti nešto vredno pomena, na scenu izađoše Opposition Party. Kakav je to bio treš metal! A ja čak i ne volim treš metal, ali ovo je baš bilo dobro!

Kad već nema prave političke opozicije da se bavi singapurskim problemima, bar imamo bend da ih opevaju.

——————————————————————————–

Timah brdo

Bukit Timah je jedan od retkih singapurskih parkova o kojima još uvek nisam pisala na blogu. Jedan od razloga je taj što nikako da odemo do njega. Kad već idemo u tom pravcu uvek na kraju završimo u Mek Ričiju jer je veći, te su i pešačke staze duže. Nije nas privlačilo čak ni to što je to najviši singapurski vrh. Doduše visina od 163.63m objašnjava odsustvo uzbuđenja zbog osvajanja istog. Ovog vikenda smo na brzinu obišli neke od njegovih staza. Park je bio prilično posećen. Birali smo sporedne staze ali je i dalje bilo preterano prometno. Bila sam prilično iznenađena da u šumi nismo videli ni jednog majmuna. U jednom momentu smo naprasno odlučili da promenimo stazu. Umesto da se ponovo penjemo do vrha, kružnom stazom, odlučili smo da se držimo obronka parka i vratimo se tom krajnjom stazom u civilizaciju. Ta staza je već prilično blizu puta, iako se saobraćaj ne vidi, čuli smo automobile, što nije moguće u centralnom delu parka. Kako nikakve životine nismo videli ni u guščem delu šume, definitivno im se nismo nadali na obroncima. No, izgleda da su i one odlučile da se sklone od onih silnih ljudi. Te smo na naše zaprepašćenje naleteli na čitav čopor majmuna, ogromnog guštera, veverice i čak dva divlja praseta. Toliko divljine u Singapuru možete da nađete u toku 15 minuta šetnje, samo pod uslovom da se slučajno nađete u pravo vreme, na pravom mestu.

2 komentara
Kategorije: Singapore

Ostrvo nasmejanih iguana 03/06/2018

Budim se ovih dana sa slikom duge, peščane plaže. Prati me ta slika celog dana, dok se ne vratim u krevet i nastavim da je sanjam. Sedim na toj plaži u svojim snovima. Vetar koji dolazi sa mora, mrsi mi kosu. Nanosi na nju peask, so i miris mora. Plaža je duga, peskovita. More nemirno. Talasi visoki. Kada se razbiju i pretvore u penu, hrle ka meni. S vremena na vreme se štrecnem, kada voda dopre do mene. Hladna je. Nebo je oblačno. I mada su oblaci teški i sivi, znam da će proći još dosta vremena pre nego što padne kiša. Taj plavi beskraj ispred mene, odmara moje umorne oči. Kapci mi se sklapaju i ostaje samo huk mora, udari talasa i krik ptica u daljini.
Zatvaram oči, da vidim tu sliku opet. Da čujem taj zvuk. Osetim miris tog mora. Kiša pada već par sati i ovo sivo vreme me uporno vraća na tu plažu… na Izabelu… na Galapagos.

Brod sa San Kristobala za Santa Kruz kreće pre sedam. Vožnja traje oko dva sata i prilično teško mi je palo to bacakanje po talasima. Na Santa Kruzu smo proveli par sati, muvajući se oko pristaništa. Na prvi pogled moglo se naslutiti koliko je ovo ostrvo razvijenije od San Kristobala. Glavna ulica je pretrpana džidžabidžarnica sa suvenirima, restoranima, agencijama koje nude višednevne ture na kruzerima. Mimoilazili smo se sa grupama turista; Oni koji su završavali turu i oni koji su čekali da brodovlasnici spuste cene u poslednjem momentu. Bilo je dosta i onih, koji su poput nas, gluvarili okolo bez ikakvog cilja. Nije mi se preterano svidela atmosfera. Nije bilo lepe plaže, tu na dohvat ruke. Grad je bio previše velik, užurban, zagađen ljudima i stvarima. Životinja nije bilo nigde na vidiku. Laknulo mi je kada smo oko jedan popodne nastavili svoj put ka Izabeli. Taj drugi potez brodom, bio je još gori od prethodnog. Na Izabelu smo stigli veoma iscrpljeni. Put otprilike iste dužine, te smo oko tri popodne konačno kročili na kopno. Iako mi je želudac bio silno uznemiren, a ja na ivici povraćanja, nisu mi promakli morski lavovi u plićaku i morske iguane na putu. Svet je ponovo bio u ravnoteži. I sve je opet bilo na svom mestu.

Do hotela smo prošetali. Put vodi paralelno uz more, sa nanizanim kućama sa obe strane puta. Između kuća pružao se pogled ka plaži. Na kraju tog niza kuća, nalazio se naš hotel. Na kraju sela, do kojeg se stiže nakon dvadesetak minuta šetnje. Ostavili smo stvari i izašli da uživamo u kasnom popodnevnom suncu na plaži. Trbalo je ispratiti sunce na počinak pre večere. Pomalo me je iznenadila pustoš na plaži, bez ljudi, bez kolonija morski lavova, tek sa po kojom morskom iguanom. Samo pesak i more. I to nebo koje je pred nama bestidno menjalo svoje plavo odelo, za večernje, crveno. Urezivala sam tu sliku u misli. Zapisivala zvuke, mirise i boje. Gradila oazu za uteći iz svakodnevnog bezumlja.

Sutradan smo ustali rano, spremni da dan započnemo jutarnjom šetnjom uz more. Poslednja kuća u nizu, na kraju sela je plažni bar kroz koji smo prolazili kako bi stigli do mora. Dok sam čekala Miljana, zabavljala sam se slikajući grupu iguana koja se lenjo sunčala na drvenoj platformu. Ležali su isprepletani, poput zmija. Najkrupniji među njima gledali su me nasmejani. Zapravo, sumnjam da su se iguane zaista smešile, ali ovi gmizavci na Izabeli zaista imaju neobične crte lica, te zaista izgledaju kao da veselo poziraju pred kamerom.

Šetnja uz plažu je bila izuzetno prijatna. Sitni, meki pesak pod nogama i blago, jutarnje sunce. Nebo se reflektovalo na tankom sloju vode koji je ostajao na površini kada se talasi povuku. Plaža je bila pusta. Sreli smo svega par ljudi, po koju iguanu, jedno razigrano morsko lavče i ptice koje su kljunom izvlačile račiće iz peska. Na kraju plaže ugledasmo kućicu nacionalnog parka i zaposlenog na ulazu. Sa strane je stajala mapa sa iscrtanim stazama koje su kretale odatle. Iako je to trebala da bude kratka šetnja uz plažu, pre doručka, radoznalost nam nije dozvoljavala da se vratimo nazad u hotel. Sve je moralo biti sad i odmah, te nakon registracije nastavismo šetnju, zalazeći dublje u park. Nismo ni slutili da smo na početku avanture otkrivanja čudesnih mikro svetova.

Početak je donekle ličio na ono što smo već videli na San Kristobalu. Prepoznatljivi kaktusi i okolno grmlje, crne vulkanske stene i more. No čak i ti prepoznatljivi detalji odlučiše da se rasporede drugačije, kreirajući drugačiji ambijent. Nije bilo morskih lavova, zakoračili smo u carstvo gmizavaca. Iguane su bile ogromne i gotovo neprimetne na crnim stenama. Taman i da je sve ostalo tako, kao na početku staze, mi bismo uživali. Jer iako je sva ta lepota bila već viđena, nije bila dovoljno gledana. Trebalo mi je mnogo više od tih par dana da mi prolazak kraj ogromnog kaktusa ili uspavanih iguana postane normalna stvar. Da ne izaziva totalno oduševljene. No, da se ne lažemo, totalno sam se prepuštala tim naletima ushićenja kad god naletimo na kakvu neobičnost.

Kada smo skrenuli na jednu od sporednih staza, ugledasmo prirodan tunel. Oformile su ga isprepletane grane okolnog rastinja. Granje je bilo dovoljno gusto da zamrači prolaz kroz koji smo krenuli, ne sluteći šta nas čeka na kraju tog tunela. Kada smo konačno izbili na čistinu, zanemeli smo od lepote. Našli smo se na maloj poljani, okruženoj visokim rastinjem, kao kakvim zidinama. Prozračno čisti potočić sekao je jedan deo poljane. Zebe su skakutale okolo i veselo cvrkutale. Na sred poljane stajalo je džinovsko drvo i ispod njega klupa. Bili smo potpuno sami u tom savršenom kutku, kao na nekoj čarobnoj, drugoj planeti. Poželeh da uslikam taj raj, ali se na kraju predomislih. Pomislih sebično da neću da delim tu savršenu sliku ni sa kim. Jer čak i da sam je zamišljala, bez ikakvih ograničenja, da sam upotrebila svu maštovitost koju posedujem, ne bih bila u stanju da zamislim nešto toliko lepo. Htela sam da kao lopov, ukradem ovaj kutak. Zagazih u hladan potočić. Voda mi je strujala među nožnim prstima koje sam zarivala u sitno kamenje. Slušala sam žubor vode, cvrkut ptica i gledala grane koje se viore. Ne sećam se više koliko smo dugo ostali na toj poljani, ni kako smo se nakanili da krenemo dalje.

Cela ta šetnja mi je u sećanju ostala kao predivna kolekcija vanzemaljskih predela, a to kako smo tačno stizali do njih je u čudnoj izmaglici. Ostao mi je doduše u sećanju jedan deo tog širokog puta po kojem smo išli i susret sa slobodnim, divljim kornjačama. Sve kornjače koje smo videli na prethodnom ostrvu bile su u centru za odgoj. Ove su naprotiv, šetale same, dovoljno velike da im ne preti nikakva opasnost. Po veličini oklopa cenim da su bile vršnjakinje moga tate, tu negde već debelo zagazile u sedamdesete. Starije dame su se verovatno pokajale izborom staze kada su naletele na nas i postale žrtve mog fotoaparata. U znak protesta, jedna se zavukla u svoj oklop, te se udaljismo da ih ne uznemiravamo.

Na kraju tog širokog puta, stajao je drveni, izbledeli putokaz. Prošli smo kraj njega, nastavljajući put kozijom stazicom. Staza je zavijala, vodila nas kroz uske prolaze, opasane visokim grmljem, dok na kraju ne stigosmo do izbetoniranog dela i kamenog zida; Zida plača. Tek tada mi sinu gde smo, jer sam o tom zidu čitala pred put. Zid plača su gradili zatvorenici na ostrvu. Izabela je, poput većine drugih izolovanih ostrva, služila jedno vreme kao prirodan kavez za sve društveno nepoželjne. Zatvor na izabeli je otvoren posle drugog svetskog rata, a zatvoren 1959. zbog nehumanih uslova. U njemu je kaznu služilo oko 300 zarobljenika. “Rad oslobađa”, tvrdili su Nacisti. I poput Jevreja u koncentracionim logorima, i ove zatvorenike rad na zidu oslobađao je samo života. Gradili su zid kao disciplinsku meru, a ne kao objekat koji će nečemu zaista služiti. Taj zid danas predstavlja spomenik, svima koji su umrli na tom ostrvu, u tim nehumanim uslovima. Zid je najudaljenija tačka do koje je staza vodila. Odatle bi već zalazili u zaštićene delove parka, te smo polako krenuli nazad. U povratku iskoristih priliku da se popnem na jednu od stena koja je pretvorena u vidikovac i osmotrim Izabelu iz ptičije perspektive. Tek odatle sam videla koliko smo se ustvari udaljili od grada.

Drugi dan smo proveli u mnogo kraćoj šetnji po drvenim stazama koje su spajale lagune. Mislim da nikada u životu nisam videla toliko različitih, pernatih stvorenja. Od patki, preko zeba, čaplji, mnoštva čiju vrstu i ne poznajem, do ružičastih flamingosa. Staza se završava kod još jednog centra za uzgoj kornjača. Neke od kornjača su imale deformisane, spljoštene oklope. Izabela je inače poznata po raznovrsnosti kornjača. Ove spljoštene su nam bile najfascinantnije zbog svog karakterističnog izgleda. Ako sam dobro razumela natpise, oklop im je deformisan od udara koje su preživele nakon erupcije jednog od vulkana. Te su spljoštena gospoda i dame preživeli očevici tog užasa.

Poslednji dan smo orginalno planirali da iskoristimo za uspon na vulkan Siera Negra. Ali odustali smo nakon što nam je rečeno da je uspon moguć samo uz pratnju vodiča, u organizovanim turama. Penjanje u grupi, nametnutim tempom nam se činio prevelikom žrtvom za uspon, te odlučismo da ga zamenimo mirom i tišinom čarobne, beskrajne plaže. Izabela će ostati upamćena kao ostrvo sa najlepšom plažom, najvećim iguanama, i uz to najveselijim, spljoštenim oklopnjačama i savršenom miru.

Nema komentara
Kategorije: Ecuador

Kako sam se zaljubila u Galapagos 04/04/2018

Na aerodrom u Kitu stigli smo pre sedam tog jutra. Žurili smo da odemo. U gradu smo proveli prethodan dan i ostali prilično ravnodušni. Nije da Kito nema šta da ponudi, nego smo mi u njega došli nezainteresovani i premoreni. Premoreni od ljudi. Željni divljine, prirode, mira. Uostalom trebalo je dočekati svoj red na šalteru na kojem se plaćaju “ulaznice” za Galapagos, a onda i preći specijalnu kontrolu. Sve to je delovalo mnogo ozbiljnije kada sam o tome čitala na netu. Uživo, to je najobičniji skener, a službenici na njemu poluzainteresovani za sadržaj našin torbi. Mogla sam komotno i krokodila preneti u rancu.
Leteli smo preko Gvajakilija. Ne sećam se koliko je let dug, ostao mi je u sećanju samo osećaj razočarenja što ostrva iz vazduha nismo videli. Bilo je oblačno i kišno kada smo sletali. Grad je blizu aerodroma i vozili smo se svega 10tak minuta do hotela. Grad i nije grad u urbanističkom smislu, pre naseobina sa 6000 duša. Kao na većini pacifičkih ostrva, arhitektura je bila neimpresivna. Uz put su se nizale dvospratnice, bez ikakvog šarma. Ni hotel u kom smo odseli nije izgledao preterano impresivno. Vlasnik je zato nadoknadio sve svojom harizmom. Dočekao nas je sa tim tipičnim pacifičkim osmehom i sa svim vremenom ovog sveta koje je bio spreman da troši na nas. Izdeklamovao nam je, kao pesmicu, sve ostrvske znamenitosti i posle nekih pola sata konačno nas odveo u sobu. Izleteli smo čim smo ostavili stvari i sa nestrpljenjem krenuli ka plaži koja je bila samo jednu ulicu niže, kako bi našli neko mesto za ručak.

Prvo iznenađenje čekalo nas je već na kraju naše ulice. Sa strane, kraj puta, ležao je morski lav. Otvorio je oči, konstatovo da smo tu, zatvorio oči i nastavio da kunja, poput kakve ulične džukele. Ni najmanje ga nije interesovala moja preterana reakcija na njegovo bivstvovanje. Ja sam oko njega uzbuđeno poskakivala, ponavljajući uporno: “Vidi Miljane morski lav! Vidi kako nas kulira! Vidi kako je leeeep!”. Shvatala sam da je suludo što mu sve to ponavljam, jer on jednako oduševljen stoji kraj mene, i da je moja potreba da uperim prst u životinju i vučem Miljana za majicu više nego komična, ali prestati nisam mogla. Bila sam toliko uzbuđena da mi je srce ubrzano lupalo a osećaj topline i sreće se širio celim telom. Retki su momenti kada sam toliko uzbuđena da celo moje telo reaguje na viđenu ili doživljenu stvar. Trebalo mi je neko vreme da odvojim oči od te pospane živuljke i primetim drugu, samo par metara dalje. A onda krenem u naletu oduševljenja da stiskam Miljanovu ruku, i vučem ga sa nestrpljenjem, od jedne do druge životinje. Gospodin morski lav broj dva, je jednako nezainteresovano kuntao kao i njegov rođak kojeg smo prvo sreli. Ja sam za njih bila samo još jedan prolaznik na koje su sasvim oguglali, dok su oni za mene bili jedinstveno i posebno iskustvo. Ne znam koliko smo vremena proveli tu, kraj njih u tom transu, pre nego što smo nastavili uz more. I jedva da smo prešli par metara, do prve, male plaže. Peščana plaža sa velikim kamenjem i kolonijom morskih lavova. Plaža je ograđena drvenom ogradom, koja treba da spreči morske lavove da izlaze na put i okolne drvene, pešačke staze. Ono malopređašnje uzbuđenje, preraslo je u potpunu euforiju kad smo sišli do plaže. Na sve strane, ležali su morski lavovi. Svih veličina, od onih malenih od jedva pola metra do ogromnih ženki preko metar i po. Lenjo su se sunčali na plaži, međusobno isprepletani ili nabijeni jedni pored drugih. S vremena na vreme bi se dovikivali, mlatarali perajima da rasteraju muve ili češkali međusobno. Mi smo stajali opijeni tom slikom ispred nas. Sve nam je bilo čudno, i ta blizina divljih životinja i to njihovo totalno odsustvo straha. Taj prizor, ta osećanja, celokupni događaj je bio jedinstveno iskustvo. Nikada nisam iskusila ništa slično. Kao da smo se našli u kakvom raju, u kojem ljudi konačno obitavaju sa životinjama u miru, bez straha.

Morski lavovi su impresivne životinje. I definitivno meni najinteresantnije od svog tog divljeg sveta na Galapagosu. Mi smo već videli kolonije ovih životinja pre par godina u Patagoniji, ali sa bezbedne udaljenosti, sa broda, ne prilazeći im toliko blizu. Jedno od pravila na Galapagosu je da ne dirate životinje i da im ne prilazite bliže od dva metra. Morski lavovi na svu sreću “ne znaju” za ovo pravilo, pa ga često narušavaju, prolazeći mnogo bliže kraj vas. No zanimljivo je da oni ne traže našu pažnju, ne žele nikakvu interakciju sa nama, naprosto nas ignorišu. Ono što je meni toliko fascinantno kod ovih životinja je taj kontrast između ponašanja, pokretljivosti, načina života ove životinje dok je na kopnu i dok je u vodi. Morski lavovi su tromi i lenji dok su na plaži. Uglavnom leže naokolo spavajući. Njihovo telo nije stvoreno za šetnju, ali na moje iznenađenje prelazili su poprilične razdaljine. Tako naređani na plaži, zaista podsećaju na lenje ulične pse, prostrte po ulicama, u toku pretoplih letnjih dana. Nisam bila sigurna da li me morski lavovi pre podsećaju na kučiće ili krave, sa tim krupnim, vlažnim očima. Kada su u vodi, pokretni su i brzi, razigrani i puni energije. Čak im i krzno, natopljeno vodom, dobija crni sjaj, dok na plaži, osušeni, imaju svetlo braon – žućkastu boju. Fascinantno je kako ta životinja ima dva totalno suprotna lica u ove dve sredine.

Ceo potez uz more, u tom gradskom delu nastanjen je porodicama ovih divova. Morski lavovi žive u grupama u kojoj dominira jedan mužjak, koji ima više ženki. Ti glavni mužjaci su ogromne životinje. Vidljivo krupnije od svih ostalih. Oni uglavnom patroliraju po laguni, blokirajući put ajkulama, kako bi najmlađi mogli nesmetano da love. Ponekad se međusobno pokolju. Mada su svađe mnogo češće između mlađih “sinova” i oca, kojem pokušavaju da preotmu dominaciju, tj. ženke. Taj prizor je redak, ali bučan i veoma nasilan. Na kamenjaru, tj. uzdignutom delu obale, jer nije svuda pesak, videli smo po prvi put i morske iguane i ogroman broj kraba. Iguane nisu ništa aktivnije od morskih lavova, uglavnom samo lenjo leže po kamenjaru, upijajući sunčevu toplotu. Ove na San Kristobalu su dosta manje od onih koje ćemo videti, par dana kasnije na Izabeli. No, nama su u tom momentu, delovale više nego impozantno. Bili smo zaista impresionirani životinjskom populacijom. Nisam očekivala da će životinje ležati svuda naokolo. Nisam ih očekivala u tom broju. Nisam ih očekivala slobodne. Ni u najluđim snovima nisam očekivala da vidim preko dvesta morskih lavova u 100m šetnje uz more.

Taj dan smo završili u restoranu baš preko puta one prve, male plaže, gledajući zalazak sunca. Plaža je poznata kao Zlatna plaža (Playa se Oro) To će nam postati ritual u narednih par dana. I jedna od najlepših uspomena koje ćemo poneti sa ovog arhipelaga.

San Kristobal nije malo ostrvo, ali samo njegov mali, južni deo je naseljen i dostupan lokalcima i posetiocima bez vodiča. Postoje delovi i na severu i zapadu ostrva gde je poseta dozvoljena uz nadzor vodiča iz Nacionalnog parka, ali to je trebalo dodatno platiti i pridružiti se nekoj organizovanoj turističkoj turi. Ne postoji čak ni direktna kopnena veza između juga i severa ostrva, nego se ti delovi posećuju brodom. Jedna od dozvoljenih, javnih staza, nekoliko kilometara dugačka, koja spaja par prelepih laguna, počinje na severnom izlazu iz grada. Staza manje-više počinje od plaže Man (Playa Mann). Vreme je bilo sunčano i toplo, ali Pacifik je hladan i voda ne prelazi dvadesetak stepeni. Ma koliko plaža delovala letnje, ja nikakvo kupanje nisam planirala. No, ogroman broj morskih lavova nas je privukao, pa smo se spustili do vode. Sedeli smo na suncu, mackajući se kremom za sunčanje, a oko nas su se šetkali morski lavovi. Plaža je mala, ali turista gotovo da nema. Svi su na kruzerima, u obilasku životinja. I pored ogromnog broja ljudi koji posete Galapagos, na stazama, u toku dana, smo uglavnom bili sami.

Nakon plaže, izabrali smo stazu koja vodi dublje u kopneni deo. Registrovali smo se na početku staze i krenuli drvenim stazama kroz nisko, ogoljeno, drveće. Drveće je izgledalo potpuno sasušeno, bez ijednog listića. Jedino zelenilo na putu bili su ogromni kaktusi. Njihove bliže rođake naćićete u mnogim saksijama, no ovo je prvi put da sam videla tu vrstu sa zadebljalim stablom i mesnatim, bodljikavim delom samo u krošnji. Naša prva stanica bio je vidikovac Tiheretas. Nisam sigurna da li je ime dobio po bubauši (španski: tijeretas), jer njih naokolo nismo videli, ali pogled na more i uvalu po kojoj su plovili kanui je bio vredan pauze. More je imalo tamnu, modru boju. Po njemu su plovila dva žuta kanua praćena razigranim morskim lavom. Staza dalje prati more, i ono nam je stalno bilo na vidiku, ali sama staza nije išla uz plažu. To bi bilo i nemoguće, s obzirom da je obala u početku strma i kada se konačno spusti na nivo mora, prekrivena crnim, vulkanskim, kamenjem. Silazili smo često sa staze i prilazili kamenju kako bi slikali iguane koje su upijale sunčeve zrake. Bile su dosta plašljive te smo se držali na odstojanju. Kamenje je bilo prekriveno rakovima, koje su talasi svlačili u more, svaki put kad udare u kamenje. Morske iguane na San Kristobalu nisu velike koliko na druga dva ostrva i nema ih u toj meri koliko ih ima na drugim ostrvima. Takođe su i daleko stidljivije. Staza uglavnom vodi kroz oniže rastinje i prekrivena je kamenjarom. Na tom kamenju se često odmaraju manji gušterčići, koji podsećaju na naše domaće primerke. Po okolnim krošnjama ima puno zeba, u svim mogućim nijansama. Zanimljivo je koliko su i ptice manje strašljive i često raspoložene za poziranje. Doduše, najlepšu među njima, žutu zebu, je i najteže uhvatiti fotoaparatom.

Staza se završava na plaži Bakeriso (Baquerizo) koja je ime dobila po bivšem predsedniku Morenu. Plaža je duga, peščana. Dok smo stigli do nje prilično smo prokuvali na suncu, te se optimistično sručih u more. Tih 18 stepeni me je ohladilo u momentu. Jedva da sam izdržala par minuta, pre nego što sam izletela napolje. Ne znam od čega mi je muž napravljen, ali je on u toj ledari proveo silno vreme. Sem njega, naokolo su plivale iguane, morske kornjače i “pobesneli” morski lavovi. Nisam baš sigurna da li su bili besni, ili je sve bio deo predigre, ali u momentu kad je jedna od živuljki izletela napolje i krenula da jurca pomahnitalo u mom pravcu nisam bila baš sigurna šta mi je činiti. Umesto da se sklonim sa puta, uperih spremno objektiv u njenom pravcu i načinih par fotki. Na kraju je valjda uvidela da sam budala, pa je ona skrenula te izbegosmo fatalni sudar. A ne bi bilo dobro da me je odalamilo tih sto i nešto kila pri toj brzini. Dok se Miljan rashlađivao u ledenom Pacifiku ja sam šetala uz plažu i slikala usnule morske lavove.

Vraćali smo se istim putem do vidikovca bubauši, a odatle sišli do istoimene uvale. Na njoj ne postoji plaža, ali je deo zabetoniran i moguće je ući u more. Uvala je već bila u hladu, te voda još hladnije. No kako smo ostali bez kapi pijaće vode, to je bio jedini način da se rashladimo i osvežimo. U vodi nas je dočekalo razigrano morsko lavče. Bio je baš druželjubiv te nas je “grickao” i vukao u vodu. Mi smo zaboravili da ponesemo maske sa ronjenje, ali upravo je to mesto poznato kao idealno za gvirnuti pod vodu. Ja i nisam mnogo patila zbog toga jer sam ionako uspela da se zadržim svega minut u toj ledari. Iz nekog razloga, Miljan je mnogo bolje podnosio te niske temperature vode od mene. Poslednju pauzu napravili smo na Punta Karola plaži (Playa Punta Carola). Nismo se dugo zadržavali. Već previše iscrpljeni, gladni i žedni, žurili smo nazad, u civilizaciju.

Drugi dan smo proveli u obilasku druge, ljudima dostupne, staze. Doduše, taj put je dug i asfaltiran, te spaja nekoliko znamenitosti i za njega smo morali da platimo taksistu da nas voza naokolo. Vreme je bilo muljavo, nebo prekriveno oblacima i sipila je dosadna kiša. Naša prva stanica bio je centar za odgoj kornjači. Dve su nas dočekale na ulazu. Bile su velike. Veće nego bilo koje kornjače koje smo uživo videli. Ali nedovoljno velike. Taj centar izgleda kao uređen park, sa stazicama sa kojih ne bi trebali da skrećete. U prvom delu parka, sem te dve poveće kornjače nismo videli mnogo oklopnjača. Krenuli smo da se takmičimo ko će ih više i pre zapaziti. Bile su prilično daleko od staze, tako da smo izgubili nadu da ćemo videti kornjače izbliza. A onda, kada smo stigli do samog mesta za uzgoj, ugledašmo prvu, ogromnu kornjaču. Bila je mirna, usporena i zauzeta ručkom. Nije marila što joj objektiv guram u facu. Čak se radoznalo nameštala za slikanje. Naokolo su se šetale grupe turista. Po veličini grupe i njihovih internih razgovora, shvatili smo da su došli sa nekog od ogromnih kruzera. Jedna starija gospođa se žalila drugoj kako je taj centar dosadan i u njemu nema ništa što već nisu videle u prethodnom. Druga je dodala, da ne razume ni zašto su ih opet, to jutro, vodili da gledaju guštere, kad su ovi bili mnogo manji od pređašnjih. Gospodin sa šeširom je primetio da je već vreme ručku i s nestrpljenjem podsećao vodiča i ostatak grupe da je vreme da nastave dalje. Ja sam razmišljala kako karta za kruzere zapravo nije dovoljno visoka i da bi im trebalo naplaćivati po hiljadu pride kad krenu da daju takve izjave. Pokušavala sam da ih ne slušam. Ali bilo je teško pobeći od gluposti. Kad je grupa otišla, imali smo sav prostor samo za sebe. Taj deo je ograđen kavezima u kojima su kornjače grupisane po starosti. Bilo je vreme hranjenju, pa nam je zaposleni u parku, dok je hranio kornjače, usput i pričao o njima. Objašnjavao je vezu između jačine oklopa i uzrasta, i kako po mekoći istog i šarama na njemu možeš pogoditi koliko je kornjača odprilike stara. Kornjače od šest godina su prilično malene. Na delu staze, od centra do izlaza, džinovske kornjače smo sretali na svakom koraku. Prilično su plašljive i čim vide ljude sklanjaju se sa staze. No i dalje, ostaju na svega metar ili dva od vas, te ih se možete na miru nagledati.

Sledeća stanica nam je bila Čino (Chino) plaža, prekrivena sitnim belim peskom i oivičena vulkanskim kamenjarom. Do nje se stiže uređenim stazama, obraslim sličnim rastinjem kao staza koju smo prešli prethodnog dana. Plaža je prilično uska i na njoj se lenjo izležavala mala morsko-lavovska zajednica, stisnuti jedni uz druge kao sardine u konzervi. Nisu se ni štrecnuli zbog našeg prisustva. Zaobišli smo ih na putu do ogromnog kamenjara na koji smo se peli da bi uživali u pogledu ka pučini. To tamno plavo, hladno more sretalo se sa sivim oblacima na horizontu. Na vidiku ništa sem neba i vode. Sedeli smo dugo, zagledani u taj beskraj. Iako je Galapagos tu oko ekvatora, prizor je naličio u tom momentu hladnim, severnim morima.

Odatle smo se uputili na naše poslednje izletište za taj dan jezero El Hunko (El Junco). Jezero ustvari ispunjava kupolu vulkana, malo je i kružnog oblika. Ime dolazi od specifične vrste visoke trave, koja prekriva celo brdo. Uspon je lagan i veći deo staze je pretvoren u drveno stepenište jer je vremenom staza pretvorena u klizište od silne eksploatacije. Ne znam gde su te horde ljudi koji su toliko razgazile stazu. Mi smo na vrhu bili sami. Hladan vetar je uporno duvao i hukao tolikim intenzitetom da sam Miljana mogla čuti samo kada je neposredno uz mene. Prošetali smo oko kratera, sa kojeg smo mogli sagledati celo ostrvo. Oblaci su jurcali oko nas, čas zaklanjajući vidik, čas se otvarajući prikazujući predele oko nas. Složili smo se da je taj deo puta bio ubedljivo najintenzivniji i da smo imali sreće s tim sumornim vremenom. I ona litica, sa koje smo gledali plavo-sivi beskraj i ovaj krater su delovali posebno magično pod tim sivim oblacima.

Poslednji dan na ostrvu smo rezervisali za ronjenje oko Kiker stene (Kicker Rock). Galapagos je poznata ronilačka destinacija. Postoje desetodnevne ture koje vode na ronjenje oko Darvin i Volf ostrva (Darwin i Wolf). To je već bilo daleko izvan mog interesa, ali me je mogućnost da ronimo oko San Kristobala privukla. Posle onih ulazaka u Pacifik prethodnih dana, bila sam prilično zabrinuta za ronjenje u hladnim vodama. Ja se smrzavam i u tropskim vodama ukoliko sam u vodi duže od pola sata. Ispostaviće se da je slojevito oblačenje pod vodom efikasno koliko i na suvom. I da mi zapravo nikad nije bilo prijatnije pod vodom. Vidljivost nije bila preterano dobra, no količina i veličina podvodnog sveta je bila impozantna. Moram da priznam da nakon ronjenja na Palau, malo šta može da me fascinira. No ogromno jato tuninih rođaka u kojem sam se na momenat izgubila je uspelo da me vrlo pozitivno iznenadi.

San Kristobal mi je ostao u najlepšem sećanju od sva tri ostrva. Dovoljno tih i miran da se čovek ljudski odmori i nauživa. Najveće naseobine morskih lavova su upravo na ovom ostrvu i to ga čini za nijansu još posebnijim. Upravo ove životinje su meni bile najzanimljivije. Lenji dani ispunjeni šetnjama, savršena kombinacija vremenskih uslova i fantastični i preljubazni ljudi. I taj restoran na čijoj smo terasi provodili svako veče uživajući u zalasku sunca, prvoklasnoj večeri i fantastičnim koktelima. Sve to je uticalo da se osećamo posebno prijatno i otežavalo rastanak. Sledeći put kad budem išla na Galapagos, ostaću verovatno samo na San Kristobalu. Napravili smo samo jednu grešku, što ga nismo ostavili za kraj puta.

Nema komentara
Kategorije: Ecuador