postcards…
The world moves with me

Tajvan – istočna obala 08/01/2020

Našla sam najlepšu kuću na svetu. U seocetu Dulan, na istočnoj obali Tajvana. Kuća se nalazi na prostranom imanju. Zelena, savršeno potkresana trava prekriva blage bržuljke. Po uglovima imanja, uz ogradu rastu rascvetale puzavice. U savršenom zelenilu, kamena ostrva, grupisana da formiraju impozantne umetničke strukture. Naokolo jurcaju razdragani psi. Veličanstveni, žuti, veliki. Na imanju je zapravo tri građevine. Kuća domaćina, kuća za goste i odvojena trpezarija sa letnjom kuhinjom. Kuće su od betona i kamena, sa drvenom stolarijom i opet tim puzavicama koje gutaju to sivilo, kreirajući praznik za oči. Do soba na gornjem spratu se stiže spletom stepeništa, vešto “isprepletanog”. Drvene daske pričvršćene za pažljivo poslagano i odabrano kamenje. Čelične lajsne koje ih prate. I opet te puzavice da smekšaju grubost tvrdih materijala. Kuća je savršena skulptura. Kombinacija pravilnih geometrijskih formi od betona. Hladna, štura, minimalna. Striktna i pouzdana. Najpre je savršena geometrija ublažena dodavanjem kamenih struktura i čeličnih lajsni, nesimetrično, slobodno. A zatim je sve ublaženo, smekšano i ugrejano drvenom stolarijom, drvenim detaljima i rascvetalim puzavicama.
U samim sobama, arhitekta se pridržavao istih principa. Beton kao hladna podna osnova, a iz njega rastu komadi drvenog nameštaja. Minimalistično, čisto, udobno, a istovremeno stabilno i čvrsto.
To mesto nam je bilo dom u narednih par dana koje smo iskoristili za obilazak istočne obale.

Kuća se nalazila na kraju ulice. Do nje se stiže strmim putem. U podnožju ulice smestio se Kulturni kreativni centar. Tik uz njega autobuska stanica. Sa druge strane kafić u kojem smo ispijali svoje prve jutarnje kafe; Kolumbiju, Keniju, Papuu i Panamu. Služili su je samo kao filter kafu pa sam je ja pila isključivo sa ledom. Šnaucer Toto nam se za to vreme vrzmao oko nogu. Svaki naš pokušaj da ga pomazimo se završavao neslavno. Toto nije voleo da se mazi. Čim bi krenula da se naginjem ka njemu šmugnuo bi u suprotan ćošak.

Kulturni kreativni centri su tipični za ceo Tajvan. Stare, napuštene fabrike se često transformišu u prostor za umetnike i male zanatske radionice. Te je tako i ovaj smešten u nekadašnjoj fabrici šećera. Sam prostor je uvek impozantan, bez obzira na samu ponudu u okviru njega. Moje galerije slika sa Tajvana su prepune slika ovakvih prostora. Dopada mi se ta širina, zagasito svetlo, nesavršeni zidovi, stari alati i mašine, koje su sporadično ostavljene naokolo zarad atmosfere.

Dulan je majušno selo. Kroz njega prolazi magistralni put uz koji su se načičkali svi lokali i znamenitosti. Sa jedne strane more, sa druge visoke planine. More je blizu magistrale. Nemirno. Divlje. Surfersko. Nakon te jutarnje kafe odlazili smo na plažu da gledamo talase i slušamo huk mora. Retko je koga bilo sem nas.

Vozeći duž magistralnog puta, na svakih 20tak minuta naletećete na neku “atrakciju”; kakav neobičan reljef, vidikovac, galeriju na otvorenom. Magistralnim putem vozi autobus koji spaja ove turističke atrakcije. Ima 5-6 polazaka dnevno i staje kraj svake od njih.

Džalulan (Jialulan) je jedan od njih. Ničim izazvani, Tajvanci baš znaju da ulepšaju svaki pedalj svoje zemlje. Kad već imaš lepu livadu kraj mora, zašto ne napraviti galeriju na otvorenom? Možda se neko baš tu umori od vožnje pa poželi da napravi pauzu. Mogli bi od toga napraviti pauzu za pamćenje. Mora da tako nekako razmišlja prosečni Tajvanac, jer čitava zemlja im je puna ovakvih detalja. Došli smo u nevreme, sa jedno 5-6 turističkih autobusa, što mu dođe oko trista ljudi. U takvim momentima, treba leći na udaljeni deo livade, zatvoriti oči dvadesetak minuta. Misliti o nečem lepom. Kad sledeći put otvorite oči, autobusa više neće biti. Naćićete sebe u raju ukrašenom drvenim sklupturama, zanimljivim, razdraganim, drugačijim. Pod udarima vetra neke sklupture će i zaigrati. A na kraju livade samo litica i beskrajno plavetnilo.

Kad vam konačno dosadi potpuno uživanje i odsustvo bilo kakvih briga, valja ponovo sesti u onaj isti autobus i krenuti dalje, do neke nove usputne stanice koju je taj dokoni Tajvanac napravio samo za uživanje. Ili ako ste odvojili dovoljno dana, ili ako ste dovoljno ostarili da shvatite da neke stvari mogu postojati čak i ako ih niste videli lično, onda možete i nazad do sela, a znamenitosti ostavite za sutra. Pa kad čovek ogladni onda valja posetiti i najbolju piceriju u Dulanu. Drže je tajvansko-filipinski par. On je iza šanka, mesi testo, filuje ga i peče u svojoj pravoj, velikoj peći na drva. Zanat je izučavao u Italiji. Ona je među gostima, pričljiva, sva slatka i uslužna. Priča nam kako je njihovo testo za picu od onoga što se na engleskom zove živo testo. Ne mese ga od svežeg kvasca, nego ostavljaju deo testa svaki dan i njega koriste kao pospešivač rasta. Objašnjava nam detaljno kako testo voli da ga ista osoba mesi. Oni ga ostavljaju njegovoj mami da se brine o njemu kad oni odu negde na odmor. I kako mu treba bar par dana da se vrati u svoje uobičajeno stanje, da se opusti pod rukama svog masera. Tu je i Gari, domaća seoska džukela. Vrzma se oko stolova i traži pažnju. Čeka da bude mažen. Seda pod sto naginjući se čas levo, čas desno, kako bi dobijao podjednaku dozu maženja od oboje. Kad pica konačno stigne na sto jednoglasno ćemo zaključiti da testo može u top 3 najbolja koja smo ikada jeli. Ali čitav utisak pomalo kvari ta podloga od paradaiza na pici od četiri sira. Tajvan definitivno nije mesto za najesti se ako niste ludi za klasičnom kineskom kuhinjom.

Sutradan sveži i odmorni, nakon uobičajenog rituala ispijanja kafe i odlaska na plažu, hvatamo autobus za Sanšietai (三仙台). Na stanici opet par autobusa. Gužva. Već me polako hvata panika. Pitam se koji sam vrag dolazila. Taj most na slikama i onako deluje prekičasto. Silazimo do plaže i zapravo ostajemo prijatno iznenađeni. Hladan vetar sa mora, i huk dovoljno glasan da nadjača sve ostale zvuke. Čini se da i svi oni ljudi zapravo ne nameravaju da pređu taj kičasti most i odu do Sanšietai ostrva. Do Ostrva tri svetca (Sanšietai) nekada se prelazilo peške, kad se voda povuče. Danas postoji taj ružni most koji bi trebalo da predstavlja zmaja svojim oblikom. Most je zaista ružan. Preružan. No na drugoj strani počinje magija. Crne ogromne stene, čudno, nama potpuno nepoznato rastinje, pećine i nemirno more. Kao neka druga, surova planeta. Surova, ali prelepa. Šetamo naokolo besciljno. Zavirujemo u pećine. Pentramo se po kamenjaru. Obilazimo svetionik. Sedimo. Ćutimo. Slušamo more. Cedimo poslednji gram napetosti i stresa i ostavljamo ga na tom kamenjaru da ispari. Zadovoljni se vraćamo u Dulan. Na još jednu picu. I maženja sa Garijem. Sutra valja krenuti dalje.

Nema komentara

Taroko klisura 23/11/2019

Tajvan je jedna od zemalja kojoj se često vraćamo. Veličanstvena priroda, neverovatno gostoprimljivi ljudi i impresivni muzeji su samo neki od razloga. Malo šta ja ne volim na tom čarobnom ostrvu. Zapravo jedina stvar koja mi nije po volji je lokalna kuhinja. Sve ostalo je baš po mojoj meri.

Tajvan je turistički izuzetno posećen. Iz tog razloga ja uglavnom zaobilazim mesta koja su pod “must see” u turističkim prospektima. Ili ih do besvesti odlažem. Taroko je jedno od tih mesta. No, kako je naše poslednje putovanje bilo posvećeno istočnoj obali, on se našao na listi. Računali smo da krajem marta gužva neće biti nesnosna, a vreme već vedro i sunčano.

Odvojili smo četiri dana za obilazak nacionalnog parka. Naše glavno polazište je bio grad na obali, Haulien. Iz Hauliena smo svaki dan hvatali autobus do različitih delova parka. Prvobitno smo želeli da odsednemo u jednom od hotela u samom parku, no svi su bili bukirani. Na kraju je to ionako ispala bolja opcija.

Taroko klisura je uređen nacionalni park. Postoji veliki broj sređenih i održavanih pešačkih staza različitih dužina, koje pružaju spektalularan pogled na klisuru. Početci ovih pešačkih staza spojeni su magistralnim putem. Naime, magistralni put 8 prolazi kroz kanjon i duž nekih dvadesetak kilometara vozi lokalni turistički autobus koji staje na desetak stanica od kojih počinju ove pešačke staze. Nisu sve stanice iste u oba pravca. Dnevna karta omogućava posetiocima da koriste ove autobuse neograničeno tokom dana. Početna stanica je pored železničke stanice u Hualienu, a poslednja u Tiansjangu (Tianxiang). Da bi izbegavali gužve, mi smo kretali prvim regionalnim autobusom iz Hualijena. Iako regionalni autobusi ne staju na svim stanicama duž parka, stajali su na sve za koje smo mi bili zainteresovani. Zahvaljujući tome, i samom odabiru staza, uglavnom smo uspešno izbegavali horde turista.

Dali – Datong staza

Naš prvi susret sa parkom, bio je zapravo dosta udaljen od Livu (Liwu) reke koja kreira veći deo ovog prekrasnog kanjona. Avanturu smo počeli uz uspon, do obližnjih sela na ulazu u park. Dali i Datong sela su spojeni hajking stazama i potrebno je dva dana da bi se ova staza ispešačila. Na sajtu nacionalnog parka je pisalo da nam treba dozvola policije, međutim ispostavilo se da je informacija zastarela. U policijskoj stanici, na ulazu u park, na kojem i počinje sama pešačka staza su nam rekli da nam dozvola ne treba. Izgleda da su je u međuvremenu iz nekog razloga ukinuli. Na Tajvanu generalno postoje dve vreste dozvola, jednu izdaje nacionalni park i ima za cilj da ograniči broj posetilaca na određenim stazama. One su uglavnom neophodne na delovima na kojima žele maksimalno da smanje uticaj čoveka na okolinu. Drugi tip dozvola izdaje policija, i uglavnom za predele koji mogu biti kritični tj. opasni za vreme tajfuna ili iznenadnih zemljotresa.

Dali i Datung sela su izolovana u planini. Asfaltnog puta do njih nema. Jedini način da se stigne do njih su ove pešačke staze. To su poslednja dva sela na Livu planini u kojima neko još uvek živi. Naseljavaju ih pripadnici Truku naroda. Oni su jedni od etničkih grupa koje su živele na ostrvu pre dolaska Kineza. Taroko na njihovom jeziku znači veličanstven. Nekada je ovaj narod živeo u nižim delovima, ali su bežeći od Japanaca, završili u brdima. Kinezi su ova plemena pokušali da asimiliraju i rasele po pristupačnijim mestima, međutim plemena na istočnoj obali i dalje odolevaju. Doduše njihov način života, kuće i okućnice ne izgledaju ništa drugačije nego bilo koje drugo ruralno selo na Tajvanu.

Tog jutra smo uhvatili prvi autobus, koji je kretao iz Haulijena. Autobus nas je ostavio ispred Glavnog turističkog centra. Sve je još uvek bilo zatvoreno. Ceo prilaz je lepo uređen, i bilo je naokolo par građevina koje su ličile na planinarske domove. Nijedna od njih doduše to nije. U pitanju su razne uslužne zgrade, no kako je bilo rano, sve je bilo zatvoreno. Napunili smo flaše sa vodom i krenuli na Dekalun stazu.

Prvi deo staze je izuzetno strm. Toliko strm, da su za prvih 1.2 km puta napravili stepenice jer se od silnih turista put pretvorio u klizište i po kiši je gotovo nemoguće uspeti taj deo staze. Tu stazu stanovnici sela koriste kad god treba da se spuste do većeg grada zbog snabdevanja ili kakvih privatnih poslova. Dakle, prvi deo staze je zapravo 1400 stepenika, kojima se prolazi kroz gustu suptropsku šumu. Visoko rastinje, ogromni listovi, po koja lijana, previše osica i poneki majmun. Drvene stepenice su odlično održavane i na par mesta postoje proširene platforme sa klupama. Sa nižih se pruža pogled na kanjon i reku Livu, dok su više ušuškane među bujno rastinje. Vreme je bilo izuzetno vlažno. Prilično je jednoličan i neimpresivan taj prvi deo puta.

Kad čovek pređe tih 1400 stepenika surove uzbrdice, čeka ga još nekih 1800m jednake uzbrdice po krupnom kamenjaru i korenju drveća koje se poput zmija prepliće iznad zemlje. Kako deo deluje prirodnije i divljije, bilo nam je bar psihički lakše da ga penjemo. Ljudi su na tom delu polako krenuli da nas sustižu i zaobilaze. Nije ih bilo mnogo. Uglavnom bi klimnuli glavom u prolazu ili dodali kratko “Ćao”. No, dok smo stajali na jednom od proširenja kako bismo propustili pešaka iza nas, on nas iznenadi svojom pričljivošću. Bio je i sam zadihan, te je iskoristio priliku da dođe do daha. Tako saznadosmo da se zove Donal i da nas je njegov saputnik prešišao pre jedno pola sata. Nije prošlo mnogo od tog susreta, pre nego što smo stigli na vrh uzbrdice i odvajanja za Dali selo. Put je bio blokiran, a na njemu tabla koja nas je obaveštavala da je taj put zatvoren. Nije nam bilo u potpunosti jasno da li se zabrana odnosila na Staru Tongli stazu (Tongli Old Trail) ili na sam silazak do sela. Na zvaničnom sajtu nacionalnog parka je pisalo da je ta staza trenutno neprohodna. Interesovanje za samo selo nismo imali te nastavismo dalje Šakadang putem (Shakadang Logging Road).

Ubrzo ponovo sretosmo Donala. Ovog puta je bio sa prijateljem Fransisom. Te smo nastavili svi zajedno ka Datong selu. U razgovoru saznašmo da im je plan sličan kao nama, da ostanu da spavaju u selu, a sutra se spuste nazad. Oni su platili neki smeštaj, dok smo se mi nadali nekom prijatnom mestu za šatorovanje. Fransis je imao za nas suludi tempo, te smo se odvojili posle nekog vremena, i stali da piknikujemo. Šakadang put je mnogo širi i povezuje dva sela. Sa desne strane pute uzdiže se visoka litica, i ista se spušta u provaliju sa leve strane. Sam put blago zavija i pod blagim je usponom svih 3.6km. Negde na sredini, nalazi se jedini izvor vode.

Pred kraj puta ugledasmo ponovo table sa natpisima. One su se sporadično pojavljivale uz put. Putokaz je pokazivao odvajanje za Datong selo na levo, a na putokazu u suprotnom smeru je pisalo Sapah Tadaw Mawna. To isto je bilo obleženo na maps.me sa oznakom za smeštaj, a nedaleko od toga nalazio se i vrh Livu planine. Znala sam da je negde, u blizini tog vrha i jedan od čuvenih vidikovaca, koji je gledao ka istoku, ka moru. Te tako odlučismo da krenemo suprotno od Datong sela.

Deo puta koji je vodio ka potencijalnom smeštaju na mapi, bio je strm, ali kratak. Brzo smo putem naišli kraj seoske kuće. Krenuli smo ka njoj u nadi da ćemo naći domaćine i zamoliti ih da nam dozvole da prespavamo pod njihovom nadstrešnicom. Bilo je vlažno i skupljali su se oblaci. Bilo je samo pitanje časa kada će se sručiti kiša. No, na imanju nije bilo nikoga. Odlučili smo da pričekamo veče i ukoliko se niko ne pojavi tu prespavamo. Kuća se nalazila na uzvišici, te se sa kraja livade pružao predivan pogled na okolna brda i Datong selo u daljini. Bilo mi je drago što smo odustali od posete istog. Na kraju livade, na tom mestu sa magičnim pogledom, neko je napravio dugačku klupu, te se ispružismo na istu. Nije nas mogla oterati dosadna kiša. Ples oblaka je bio previše očaravajuć. Oprema nam je i tako vodootporna. Taman kada se kiša primirila, začusmo glasove. Pomalo razočarano pomislih kako ipak nećemo biti sami. Nije me brinulo da će nam gostoprimstvo biti uskraćeno, brinulo me je da će nas domaćini naterati da spavamo u kući.

Na naše iznenađenja, umesto očekivanih vlasnika, pojavili su se Donal i Fransis. Kakva slučajnost! Ova kuća je taj njihov iznajmljeni smeštaj. Ja sam ih očigledno krivo razumela da idu do sela. Posedali su do nas na klupi. Stigli su do kuće nekih sat vremena pre nas, te su iskoristili vreme da obiđu vrh Livu planine i nađu vidikovac. Zaključili su da vrh nije vredan osvajanja, jer je u sred visokog rastinja, bez ikakvog pogleda. Za vidikovac su rekli da je spektakularan, i da bi definitivno trebalo svi da krenemo do njega pred zoru da uživamo u izlasku sunca. Njih je kiša uhvatila dok su se vraćali sa vidikovca, te se staza pretvorila u blatnjavu reku. Jedva su se izvukli iz blata.

Ispostavilo se da su vlasnici kuće u Hualijenu, te smo odlučili da šator postavimo pod ogromnu nadstrešnicu. Pokrivala je bar 50tak kvadratnih metara. Služila im je donekle kao letnja kuhinja, vešernica, trpezarija na otvorenom. Posedali smo za sto, uz pirinčano vino. Čaše su se naizmenično punile i praznile. A razgovor tekao u svim mogućim pravcima. Donal se raspričao. To mu i nije bilo teško. Brbljiv je po prirodi. Bio je simparičan, bucmast, u ranim četrdesetim, Irac. Radio je kao editor u jednoj novinskoj kući u Hanoiju. Žalio se na uređivačku politiku. Žalio se na odluke s vrha. Žalio se na komunističku partiju. Žalio se na jednoumlje. Žalio se na sve… Za sve su naravno bili krivi komunisti. “Kad bi se samo medernizovali…”, “Kada bi partija…”. Time je počinjao svaku drugu rečenicu. Mi smo ga gledali. Uglavnom u tišini. Ponekad bi postavili i koje pitanje, čisto da proverimo, da li je Vijetnam u skorijoj i davnijoj istoriji imao bilo kakvih problema, razloga da “zaostane u razvoju”, da li je nešto postojalo pre komunizma, da li su ikada Amerikanci ili Francuzi npr. radili nešto tamo, ili je sve to do komunizma… Ali avaj, za čoveka sa zapada komunizam je strašniji i od napalm bombi. Strašniji od kolonijalnog ropstva. Strašniji od samog đavola. Zaista, čovek se u razgovorima sa njima često oseća kao da razgovara sa kakvim religioznim fanatikom u čijoj religiji postoji pakao na čijem tronu sedi Marks, a crvene zastave plamte poput večne vatre.

Sa besmislenog razgovora kako mali Irac zamišlja idealni Vijetnam, bacili smo se na to kako mali Kanađanin zamišlja idealnu Kanadu. Da bi prekinuli mučni vijetnamski razgovor, Miljan dobaci Fransisu kako smo skoro odgledali sjajnu kanadsku humorističku seriju Krimi triler (Série noire). Te se tako prebacismo na Fransisovu domovinu. Većina ljudi krene sa hvalospevima o svojoj domovini, posebno ako u čitav razgovor ušetate sa komplimentom. Ja se ježim takvih ljudi. I na svu sreću Fransis nije bio jedan od njih. Bili smo pošteđeni priča o lepotama Kanade. Fransis je bio u ozbiljnom problemu sa svojom domovinom. Naime on je programer koji radi od “kuće”. A kuća mu je, kako to biva sa modernim nomadima, tamo gde mu je kompjuter. Poslednjih godinu dana mu je kuća u Japanu. “Ali ni Japan nije ono što je nekada bio.” – setno nam se požalio. “Svi ovi Kinezi turisti. Stoka! Ne znaju ni da se ponašaju.” – nastavio je. “Oni su svuda” – dodao je. I onda setno sa Kineza turista pređe na Kineze buržuje koji polako osvajaju Kanadu. Kupuju kuće i podižu cene nekretnina. Remete njihove živote. Dolaze na njihovu zemlju… Nisam bila sigurna šta me je više zasvrbelo u njegovim izjavama. Gledala sam u sijalicu, oko koje su obletali insekti. Mislila sam da je previše hladno za to. Gledala sam u leptira koji se vrzmao oko njegove čaše sa alkoholom. Mislila sam o tome kako je beli čovek dolazio u Kanadu, i šta li su Indijanci mislili o tome? Šta li Japanci misle o kanadskim turistima? Nisam ga pitala. Da je imao odgovore na moja pitanja, ne bi rekao sve to što je rekao. Nije mi se nastavljao taj isprazni razgovor. Počeo je da me zamara koliko i razgovori o sportu i automobilima, koji su njih dvojica vodili dok smo nas dvoje nameštali šator.

Dok sam ja tražila izgovor da se povučem u šator, neko se dosetio da pogasimo svetla, sednemo na onu klupu i blejimo u zvezde. Sedeći pod zvezdanim nebom, Fransis i Donald su se takmičili ko će prepoznati više sazvežđa. Uvek me je fasciniralo kako su ljudi u stanju da ih opaze. Ja vidim velika i mala kola na sve strane. Ima ih bar deset na nebu. Ostalim sazvežđima čak i ne znam imena. Bilo ih je konačno zadovoljstvo slušati. Nije bilo mesečine. Nebo je bilo tamno, bez oblaka. Zvezde su sijale punim sjajem. Nismo mogli poželeti bolju noć za gledanje u nebo.

Kad smo se konačno uvukli u šator, bila sam već promrzla. Miljan se uvukao u vreću i u momentu zaspao. Moja ledena stopala meni nisu dozvoljavala taj luksuz. Okretala sam se sa jedne na drugu stranu. Trljala stopala. Ali sve beše uzalud. A onda se setih zaštitnih folija koje već par godinama uredno nosim na naša šatorovanja i nikad ne koristim. Kupili smo ih pre par godina kad smo planirali višednevnu pešačku avanturu po Hokaidu. Pomislih da je sada vreme. Uvila sam se u foliju i nakon desetak minuta zaspala kao beba.

Probudio nas je alarm negde oko pet. Obukli smo se na brzinu i sačekali par minuta razmišljajući da li da budimo momke za uspon ili da idemo sami. Na kraju se odlučismo za drugo. Fransis je rekao da je dovoljno 20tak minuta. S obzirom na njegovu brzinu, on komotno može da krene i pola sata kasnije. Mi smo odvojili čitavih 45min za taj uspon. Krenuli smo polako. Veći deo puta je bio najpre pod blagim, a zatim pod izraženijim nagibom. Staza je bila potpuno blatnjava. Donekle se blato steglo u toku noći, ali smo i dalje proklizavali. Jasno smo videli tragove proklizavanja koje su njih dvojica ostavili juče. Izmorilo nas je to stalno upadanje u blato i klizavanje po njemu. Rastinje sa strane je bilo previše gusto i visoko da bi mogli da šetamo po neutabanim stazama. I pored toga, stigli smo prerano. Ispeli smo se na vrh. Ispod nas se spuštala ogromna provalija. Nije se videla, ali bilo je očigledno da smo na ivici vrlo oštre nizbrdice. Bio je mrkli mrak. Sedeli smo dobrih 15min pre nego što je krenulo da se razdanjuje. Sunce se polako promaljalo. Nije se videlo more. Nije se videlo rastinje. Bili smo na vrhu oblaka. Beskrajni predeo ispunjen oblacima i išaran nijansama žute i crvene. Prizor je bio veličanstven.

Put nazad, do šatora, smo proklizali. I ono malo blata što se steglo preko noći je već uspelo da se rastopi na tom jutarnjem suncu. Do šatora smo stigli blatnjavi do struka. Nekoliko puta sam uspela da se okliznem. Spakovali smo stvari, a onda seli na klupu, da se oprostimo od tog čarobnog mesta, sa najboljeg vidikovca. Opijalo nas je to jutarnje sunce. Doručkovali smo polako uživajući u niskim oblacima koji su plesali u dolini. Oprostili smo se od Fransisa, i krenuli pre nego što je Donal uspeo da se probudi. Znala sam da će nas u nekom momentu sustići, bez obzira kada krenu. Vraćali smo se istim putem. Prvi deo puta je bio nesvakidašnje prijatan. Blaga nizbrdica, jedva osetna i širok pogled sa desne strane. Stajala sam često da udahnem svež vazduh i uslikam svaku travku, kapljicu, cvetić i leptirića kraj puta. Ne znam zašto to radim, jer ću i tako izbrisati 90% tih slika. Nijedna neće dočaravati te momente u kojima sam slikala. Neće čak izgledati ni vizuelno prijatno. Ono što je u mom oku sada kapljica rose na listu će biti samo gomila lišća, jedna neinspirativna zelena masa na fotografiji. A u tom momentu, dok je slikam, ona je savršena transparentna loptasta tvorevina na kojoj se zrak prelomio pod savršenim uglom i na taj način skrenuo moju pažnju sa tog zelenog mnoštva na jedan tako maleni detalj.

Sve je izgledalo novo i drugačije u povratku. To odsustvo fizičkog napora, jer se ne penjemo, nego silazimo je sigurno doprinosilo tome. Kada smo konačno prošli prvi deo staze i našli se na mnogo izraženijoj nizbrdici, krenuli smo da srećemo i prve seljane koji su se vraćali ka svojim kućama. Taj narod mnogo više liči na Maležane ili Indonežane, nego Kineze. Imaju krupnije oči i tamniju kožu. Svi su nosili ogromne tovare, zavijene u velike marame koje su kačili tako da ih praktično nose na čelu. Ili su velike sanduke i plastične bidone konopcima pričvršćivali oko struka i preko ramena, kao ranac. Mogu samo da zamislim, koliko je to morala biti bolna metoda, iako su stavljali marame kao zaštitu na mesta na kojima se kanap najviše urezuje. Pri susretu bi se malo sklonili u stranu, praveći nam mesta da prođemo i osmehnuli se, bez imalo napora na njihovom licu. Bilo je očigledno da su navikli na taj teret i teren, česte odlaske u podnožje u nabavku.

Fransis i Donal su nas stigli kada smo konačno bili na vrhu onih stepenica. Ja sam iskoristila priliku da sednemo na klupu i izujem cokule. Stopala su mi prokuvala i čarape u potpunosti bile mokre od znoja. Dok sam preturala po rancu, tražeći rezervne, njih dvojica su naišli. Iskoristili su susret za kratki predah, a onda nastavili svojim suludim tempom niz stepenice. Ponekad mi je drago što nisam tako živahna i brza. Čini mi se da bih svašta na taj način propustila. Da bih samo preletala kraj svih tih lepota kraj mene. Doduše ja sam spora u svemu, u hodu, u gledanju, u presabiranju misli. Možda tim ljudima i mozak procesuira nadražaje brže? Ko će ga znati? Stepenice su bile… pa, stepenaste, ubijale su kolena i činilo se da im nema kraja. Ali eto, kraj dođe svemu pa i stepenicama koje su nas podsetile da to znači i kraj ove avanture te nisam na kraju bila načisto da li se osećam ushićeno ili pomalo razočarano.

Od početne tačke sa koje smo krenuli na stazu, do mesta gde smo prenoćili smo savladali oko 1000m nadmorske visine. Najveći deo toga je prvih 3km što u stepeništu, što u penjanju po onom kamenju. To će nam u narednih par dana zadavati silne bolove u listovima. No, vredelo je. Iako staza nije spektakularna i generalno nisam ljubitelj suptropskih šuma, bilo je lepo u toj izolaciji, tom usporenom svetu ušuškanom u zvezde, oblake i bujno rastinje. Bio je to savršen početak za naše dvonedeljno tumaranje Tajvanom.

Autobus koji je trebao da nas vrati do Hualijena, je kretao za petnajstak minuta. Jedva da smo imali vremena da se upristojimo u toaletu pred polazak. Seli smo u zadnji deo, pokušavajući da izolujemo miris znoja koji smo širili. No, izgleda da jednoj baki to nije preterano smetalo te sede do nas. Od tajvanskih baki ne očekuješ da pričaju engleski. Još manje da pričaju engleski i nemački. No ova naša baka nije bila tek tamo neka obična baka. Baka Li, kako se predstavila, je odrasla u Nemačkoj i tamo se školovala i naučila i engleski. Pričala nam je o Nemačkoj koje se ona sećala. Pričala je onda, puna ponosa, i osvom sinu. A zatim, sa još više ponosa o svom unuku. Inače, baka je bila na putu da poseti unuka. Nosila je kesu jabuka. Uredno je iz nje izvadila jednu za mene i jednu za Miljana. Ja sam je gledala smešeći se. Ne bi valjalo da je prekinula taj čarobni krug naših poseta Tajvanu i naviku lokalaca da nam daju hranu. Prvo banane na protestu, za koji nikad nismo shvatili čemu je posvećen. Onda žena s mandarinama i keksom. I sad baka Li sa jabukama. Bi mi žao što ja nikada nemam neko voće da podelim s lokalcima. Zapravo nisam imala ništa. Sve što smo poneli na planinu smo uspeli da smažemo za ta dva dana. Moram se bolje pripremiti sledeći put. Stavka u podsetniku, odmah ispod lampe koju stalno zaboravljam, treba da bude: jabuke i banane za slučajne i namerne prolaznike!

Bajong (Baiyang) staza

Treći dan u parku, po orginalnom planu, trebalo je da provedemo na Lišui – Venšan stazi (Lushui – Wenshan). No kako je staza dosta zahtevna, a nas listovi poprilično boleli od prvobitne avanture, odlučili smo da izaberemo neke od kraćih staza. One najbolje, koje nude najimpresivniji pogled na kanjon su naravno i turistički najposećenije. Zato smo odlučili da prvim jutarnjim autobusom krenemo do jedne od najudaljenijih i započnemo šetnju što je ranije moguće kako bi izbegli horde turista.

Kako to obično na Tajvanu biva jedan od zemljotresa je oštetio deo staze te je prohodno tek oko 2km puta. Tu stazu su gradili 1984. kako bi prišli delu reke na kojem su planirali da izgrade hidroelektranu. Od nje su vremenom odustali, ali se staza i dalje održava zbog turizma. Jedna je od poznatijih u Taroko nacionalnom parku.

Sišli smo na stanici Tiansjang (Tianxiang) i odatle nastavili magistralnim putem do tunela iz kojeg zapravo počinje staza. Tu smo se već uveliko rastali od Livu reke i uživali u prelepom kanjonu njene pritoke Daše (Dasha). Sa samog puta, pruža se predivan pogled na kanjon. I zaista, baš negde na sred tunela, nalazi se prolaz kroz koji se ulazi na stazu. Prolaz je zapravo pešački tunel. Mračan i vlažan. I dug. I svršen za igranje odjecima. I kad konačno iz tog mraka izađosmo, dočeka nas most, da nas prebaci preko reke Vahe’er (Wahei’er). Jedva da smo zagrebali ovu našu stazu a već smo tri reke videli. Staza je zaista predivna. Pogled na kanjon je veličanstven, priroda netaknuta, voda bučna i leptiri divljaju na sve strane. Hvatanje prvog autobusa se i te kako isplatilo. Sreli smo možda svega 5-6 ljudi dok nismo stigli do kraja. Prva platforma je izgrađena na mestu na kojem se Vahe’er uliva u Tacćivi (Taci Jili). Staza dalje prati uzvodno kanjon ove reke. Taman kad čovek pomisli kako ne može ništa lepše od već viđenog doživeti, stiže do mosta, još jedne platforme i prekrasnog pogleda na Bajong vodopad. Odatle nema mnogo do tunela u čijim se hodnicima voda sliva na sve strane niz zidove i na par mesta direktno sa tavanice formirajući vodene zavese. Odakle i potiče ime pećine. Ova pećina obeležava i kraj prohodnog dela staze. Odatle se istim putem vraća ka Tiansjang stanici. U povratku smo napravili pauzu na platformu da uživamo u zvukovima vodopada i pogledu na kanjon. Činilo nam se kao idealno mesto za doručak. Pored nas, tu je bio samo jedan stariji par lokalaca. Na naše čuđenje nisu nam tutnuli nikakvu hranu. Krenuli smo dalje tek kada su ljudi krenuli da pristižu. U povratku smo sreli bar pedesetak ljudi. Mahom organizovanih u grupe. Bilo je očigledno da su turistički autobusi polako dolazili.

Lišui – Hliu (Lüshui – Heliu) staza

Po povratku na Tiansjang stanicu, uhvatili smo autobus do Lišui stanice. Od nje počinje ova staza. Staza je jedna od manje popularnih. Takođe je oko 2km dugačka, ali dobrim delom vodi kroz šumu, što doprinosi toj slabijoj posećenosti. Mada su sporadični pogledi na Livu reku i dalje impresivni. Na stazi smo sreli svega par ljudi. Usponi su izuzetno blagi i cela staza je vrlo prijatna za šetnju. Prijali su izuzetno delovi kroz šumu, već je bilo poprilično toplo i hlad nam je dobro došao. Ima nekoliko kraćih tunela i jedan deo staze prati strmu liticu. Sa tog dela staze se pruža fenomenalan pogled na kanjon. Zadnji deo staze ponovo ulazi u šumu. U šumi smo naleteli na stari kameni spomenik koji je odavao počast poginulim japanskim policajcima. Četvorica njih su poginuli u periodu između 1914. i 1922. od posledica zemljotresa dok su radili na popravci mosta. Ovakvi spomenici su nekada bili česti i mogli su se naći duž različitih staza, no većina je uništena ili zarasla u vegetaciju. Iz šume se izlazi na Hliu kamping zonu. Opremljena je širokim drvenim platformama, ima ogromno kupatilo sa česmama za vodu i gleda na kanjon. Pored njega je viseći most koji koji vodi preko Livu reke. A odatle, dalje kroz šumu, uz brdo počinje još jedna pešačka staza. Prošetali smo se mostom, islikali milion puta, a onda vratili na stanicu da sačekamo autobus. Bilo je tek nešto posle jedan popodne, i razmišljali smo da obiđemo još koju stazu. No, gužve na stazama koje smo mogli videti sa puta su bile zastrašujuće. Izgubili smo želju da šetamo bilo kojom od njih, te smo se vratili do Hualijena. Do kraja tog dana, moram da primetim sa pomalo razočarenja, niko nam nije nutkao nikakvu hranu.

Stari Džilu put (Zhuilu Old road)

Najbolji pogled smo sačuvali za kraj.
Džilu staza je još jedna u nizu koja je samo delimično otvorena. Prohodni su samo prvih 3.1 km. Prilaz stazi je ograničen i dozvoljen samo određenom broju ljudi u toku dana. Te posetu treba rezervisati unapred. Dozvola se dobija na sajtu nacionalnog parka. To je jedina staza/deo parka čiji se ulaz naplaćuje.
Ulaz na stazu nalazi se na početku Jenciku staze (Swallow Grotto, Yanzikou), kraj koje se nalazi i istoimena autobuska stanica. Kao i obično uhvatili smo prvi autobus, no ispred nas je već bila ogromna grupa domaćih turista. To me nije preterano radovalo. Svi su bili u godinama, što je značilo da ćemo biti praćeni njima sve do kraja staze. Kao olakšavajuću okolnost im nisam mogla uzeti ni to što su bili izuzetno ljubazni i nasmejani. Kakvo god da je društvo, dok god ga ima u toj meri na stazi, u prirodi, sama smisao šetanja tom stazom postaje besmislena.

Staza počinje prelaskom preko visećeg mosta, koji vodi preko Livu reke. Sam početak je već grandiozan. Nastavlja se dosta strmim usponom kroz šumu. Po većem delu stazu su usađene grede koje imaju ulogu stepeništa. Prilično je strm taj deo, no posle onog uspona ka Dali i Datong selu sa sve opremom na leđima, ovo je delovalo kao šala. Kada smo konačno iz šume izbili na čistinu, videli smo ostatke Badagang sela. U njemu su nekada živeli pripadnici Badagang plemena. Japanci su za vreme kolonijalnog perioda u selu napravili policijsku stanicu, školu i 1934. hotel usled porasta turizma. Pripadnici Badagang plemena su orginalno probili Džilu put i koristili ga kako bi prišli bogatijim lovištima i uspostavili komunikaciju sa drugim selima. Stazu su kasnije otkrili Japanci. S obzirom da im je trebao siguran put kroz planinu, odlučili su da prošire uske staze koje su već postojale. No kako je sam rad bio previše riskantant a najuži delovi staze na gotovo vertikalnoj litici široki svega 30cm, za to su koristili stanovnike lokalnih plemena. Mnogi od njih su nastradali od eksplozija, jer su za proširenja koristili dinamit. Informacija o novijoj istoriji sela i kako je pretvoreno u ruine, nije bilo. Moguće da su ih Kinezi kasnije raselili u niže krajeve, što su radili sa mnogim planinskim selima ili su jednostavno stanovnici migrirali u urbanije i pristupačnije delove. Sve do Badagang mosta, put nastavlja kroz šumu. Uzbrdica je dosta blaža i sama staza mnogo prijatnija za šetnju. Nakon mosta, put je gotovo ravan i dalje šumovit, dok se ne stigne do Džilu litice.

Litica je gotovo vertikalna i predstavlja najimpresivniji deo staze. 500m staze, na najširim delovima jedva oko metar široke. Vertikalni zid sa desne strane i provalija sa leve. I pogled koji se širi preko celog kanjona. Najlepši vidikovac sa najširim pogledom u parku. Na žalost, staza je uska i nema proširenja, sem malog na jednom mestu, na kojem bi čovek mogao da se zaustavi, sedne i uživa. Staza se završava praktično, odmah nakon litice. U povratku smo imali mnogo više sreće. Ona velika grupa lokalaca je ostala da napravi dužu pauzu na kraju staze. Mi smo se praktično odmah vratili nazad. Na litici smo još uvek sretali ljude koji su išli u suprotnom smeru. Prilično je neprijatan osećaj kada se mimoilazite sa nekim na tom delu. No, nakon litice konačno smo mogli da uživamo u tišini i atmosferi koju očekujemo u takvim prilikama.

Promena nadmorske visine od najniže do najviše tačke staze je nekih 600m, i najveći deo te visinske razlike se postigne u prvih kilometar, te je početak prilično iscrpljujući. No sem tog dela na kojem se neko sa slabijom kondicijom može zadihati, ostatak je vrlo lagan i prijatan za šetnju. Nakon onog pentranja prvog dana, mi se nismo zadihali čak ni na tom prvom delu.

Jenciku staza (Swallow Grotto, Yanzikou)

Janciku staza je najposećenija staza u parku. Vodi uz magistralni put, ali je deo za pešake širok i prostran. Duga je svega 1.4 km. Pogled na kanjon i Livu reku je izuzetno lep i fotogeničan. Verovatno usled toga i povezanosti i uživa toliku popularnost među turistima. Nama je zbog broja istih bila prilično naporna. No kako počinje na samom izlazu sa prethodne staze, nismo je mogli ignorisati. Veći deo je pod tunelom, čija je jedna strana otvorena, praveći terase sa kojih je moguće posmatrati kanjon. Stene litica klisure su izbušene mnogobrojnim pećinama, koje laste koriste kao prirodna gnezda, te otuda i ime staze. Taj kratki put je prošao u zaobilaženju većih i manjih grupa turista i sumanutom slikanju prelepog kanjona. Poseta Taroko nacionalnom parku se bližila kraju i možda je to bio najbolji način da se od njega oprostimo.

Taroko je zaista preplavljen turistima i nemoguće ih je zaobići. Ne znam kakvo je stanje na stazama u drugim mesecima, ali sumnjam da je kanjon ikada praznjikav. Sjajna infrastruktura, laka dostupnost i neverovatni predeli definitivno doprinose popularnosti. Iznova se, pri svakoj poseti Tajvanu iskreno divim kako održavaju red i čistoću, i uspevaju da sačuvaju prirodu i pored tog broja ljudi koji dnevno probruji kroz parkove. Verovatno treba zahvaliti tome što strikno vode računa o broju ljudi na stazama koji bi mogli dovesti do narušavanja balansa. Meni i dalje ponekad broj posetilaca ume da padne teško jer kad krenem negde na odmor iz singapurskog mravinjaka uglavnom tražim mirne i puste predele. I pored svega, Taroko je izuzetno impresivno i čarobno mesto, vredno posete.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nema komentara

Parada ponosa 17/09/2019

Parada : Svečana priredba kojoj je cilj da se nešto pokaže ili istakne (izvor Vujaklija)
Ponos : Emocija ili osećaj velikog zadovoljstva samim sobom, kao i poštovanje samog sebe u “celini” (izvor Vikipedija)

Nedelja popodne. Sunčan i topao dan. Možda malo više nego što sam očekivala od sredine septembra. Još jedan dan proveden sa majstorima. Umorna sam. Više psihički nego fizički. Htela bih jedan dan bez misli o stanu, radovima, majstorima, nameštaju. Htela bih jedan dan samo za šetnju i spavanje rezervisan. Dan dobiti neću. Nerado pristajem na par popodnevnih sati. Nedelja popodne znači gužvu u gradu. Dan bi značio zelenilo i prirodu. Osećam se prevareno, no ipak krećem u šetnju.

Penjemo se Makedonskom iz pravca Politike. Na uglu sa Dečanskom odlučujemo da krenemo levo, da se prošetamo Bulevarom. Da odemo do Vuka. Posle ćemo odlučiti kuda dalje.

Kod Nušićeve nas dočekuje blokada i policajci. Bacam pogled ka Trgu Nikole Pašića. Zavidim ono malo prolaznika koji su na ulicama.
– Hoću tamo! U onaj prazni Beograd! Ajmo Nušićevom na gore, pa da probamo s Terazija iz Srpskih Vladara.

Mi tamo, kad, zamisli, i tamo blokade.
– Možda možemo podzemnim prolazom?
– Pa nisu valjda toliko glupi?
– A to bi te začudilo?

Spuštamo se Balkanskom. Najzad krećemo stepenicama, da preprečimo do Terazija. Izlazimo napolje i nalazimo sebe s druge strane barikada. Na kraju se ipak čudim koliko su glupi. Ili nehajni. Ili… ma sve je to i tako predstava.

Neću ni da mislim o tome. O njima. Našli smo se u praznom Beogradu. Tek negde, na kraju, oko Slavije vide se kola i ljudi. Po ulici Srpskih Vladara tek pokoji prolaznik, stanar, ili neki sanjar kojeg barikade nisu mogle sprečiti.

Zaista nisam htela da mislim o tome. Zaista nisam. Ali ma koliko se trudila da ignorišem svet oko sebe, on neće da ignoriše mene. Nije mi jasno zašto su ulice blokirane? Negde u razgovoru s Miljanom dođoh do zaključka da je to zarad bezbednosti učesnika parade. Nekom se to može učiniti logično. Ali za moj nenasilni mozak to nije imalo nikakvog smisla. Zar bi neko fizički napao gej osobu? Zar neko može toliko da mrzi?

Onda se setih kako sam pre nekog vremena srela Vučića u Zemunu. I setih se želje da ga gađam onom kaldrmom po kojoj sam hodala. Toliko sam se tresla od besa i mržnje da sam na kraju i glavobolju dobila. Zapravo možeš nekog da mrziš toliko. Treba samo još da budeš lud pa da kreneš nečim da ga gađaš.

Vučić je za mene manifestacija svog zla koje se dešavalo devedesetih. Možda nas je Sloba u rat gurnuo, ali je Šešelj sa malim od Šešelja, danas poznatijim kao Vučić, najjače dolivao ulje na vatru mržnje. I bez obzira na svo to zlo, i bez obzira na svu apatiju i mizeriju koju su oni posle njih izazvali, zahvaljujući kojima je mali od Šešelja i mogao da se povampiri, ja sam odlučila da progutam sav bes i mržnju. Ja sam odlučila da ne bacim taj kamen u Zemunu.

No izgleda da je kamen ili nešto još ubojitije, opcija za neke. I izgleda da zbog toga država misli da paradu treba izolovati. Ko će se baviti obrazovanjem, informisanjem, tolerancijom, manirima? Zar nije lakše, jeftinije i brže samo postaviti ogradu? Na kraju krajeva nekog moramo kriviti, nekoga moramo mrzeti. Protiv nekoga se moramo ujediniti. I uvek je za to najlakše, najbolje i najefikasnije izabrati one kojih je procentualno malo. Onda sigurno pobeđujemo. Zar ne?

Naše društvo je odlučilo da je normalno mrzeti gej populaciju jer oni… (dopiši štagod, ja stvarno ne mogu da smislim ni jedan razlog zašto bi ih neko mrzeo). Ja imam neke prijatelje i poznanike koji vole osobe istog pola. Oni imaju sjajan smisao za humor, imaju ista interesovanja kao ja, gledamo iste filmove, slušamo istu muziku, čitamo iste knjige, penjemo iste planine. Upoznala sam i gomilu gej ljudi koji su bili totalni smarači, dosadni, naporni, baš kao i većina strejt osoba. Između ovih koje rado srećem i s njima provodim vreme, i ovih koji me smaraju, ne postoji ništa što bih ja mogla da nađem kao zajednički imenilac ili drugačije nego kod strejt osoba. Čovek je čovek ili je govno. On je dosadan ili je zabavan. On je pametan ili je glup. On je jak ili je slab.

Ja pažljivo biram svoje društvo. Malo je ljudi kojima se istinski radujem. Malo je onih koje zovem prijateljima. I malo je onih kojima poklanjam svoje dragoceno vreme. Malo je zapravo ljudi vrednih moje pažnje. A ljudi dobijaju moju pažnju ako me vesele, ako su inteligentni, ako su nezavisni, kritični, jaki, ako imaju određena interesovanja i strasti. To s kim dele svoje telo, na koji način to rade i kako se generalno osećaju prema tom mesu koje drži njihovu dušu mi je potpuno nebitno. Smatram prostim i nevaspitanim voditi brigu o tuđem životu, o nečijoj intimi i privatnosti. Vrata postoje da bi nekada bila zatvorena. I onog momenta kada ih neko zatvori, maniri, dobar odgoj, pristojnost i poštovanje treba da nas spreče da ih otvorimo.

Na žalost, gej populacija se od svoje rane mladosti suočava sa tim pritiskom nepostojanja vrata. Od ranog detinjstva, preko “veselih” tinejdžerskih godina, pa sve do groba, prati ih to odsustvo vrata. Svi se bave najintimnijim delovima njihovog života. Ljudima oko njih je mnogo bitnije gde je bio njihov jezik i šta se dešava s njihovim polnim organom, nego šta im tišti dušu, šta ih raduje, šta ih interesuje ili kakve muke muče njihove mozgove. Ljudi oko njih se bolesno i perverzno, izopačeno i nasilno, bave njima od onog momenta kad postanu svesni sebe. Odrastanje u takvim uslovima na mnoge ostavlja trajne posledice. Nije uopšte čudno da mnogi od njih teže ekstremnom ponašanju ili ekstremnom vizuelnom izražavanju. Sigurna sam da svako ko se imalo interesuje za psihologiju, može da razume ove mehanizme. Oni su odraz u ogledalu društva u kojem odrastaju, u kojem žive i umiru. Tek kada ih okolina prihvati, i oni će biti u stanju da prihvate sebe. Jer, na žalost, većini ljudi je potrebna potvrda okoline. Većina je nesamostalna i previše slaba da preseče konce sa svetom oko sebe. Sviđalo se to strejt fašistima ili ne, gej ljudi su uglavnom iste šonje kao i oni. I njima treba grupa kojoj će da pripadaju.

Jedna takva grupa je te nedelje šetala ulicama Beograda. Paradirala je svoj ponos tim praznim delovima grada zabarikadiranim od strane policije. Država im je obezbedila utopijski delić Beograda u kojem su mogli da budu ono što jesu. Na toj svečanoj priredbi doduše nije bilo publike. Tek pokoji prolaznik, što stavovnik tog dela grada, što budala poput nas. Vesela povorka nam je presekla put u Kneza Miloša. Vijorile su se zastave u duginim bojama. Imali su čak i kamion sa kojeg su, u stilu velikih svetskih karnevala, mahali ženskasti muškarci. Ili su to čak bile muškaste žene. Ko će ga znati. Nisam zagledala. Bavila sam se ostalim učesnicima kolone i njihovim parolama: “I pederi su radnici”, “Queers against Capitalism”, “Premijerko, kako je živeti sa svim povlasticama”…

Nisam mogla da se oduzmem utisku besmislenosti čitave predstave. Jer predstava se pravi za publiku, a publike nije bilo. Nije mi bilo jasno zašto pristaju da budu deo tog cirkusa koji je država napravila od svega? Zašto pristaju da ostaju u tim granicama? Zašto ne probiju barikade i ne krenu Knez Mihajlovom?

Sa zvučnika je treštao neki loš pop. Privukao mi je pažnju stih, koji se vrteo pre par godina: “poljubila sam devojku i svidelo mi se”. Ozbiljno? Tako se boriš protiv ugnjetavanja? Tako se boriš protiv nepravde? Protiv sistema? Zar se tako menja svet? Njima treba pank. Njima treba bes. Sa tih zvučnika treba da trešte Propagandhi sa Homophobes Are Just Pissed ‘Cause They Can’t Get Laid, No Means No sa Hunt The She Beast, NOFX sa I’m a Transvest-lite, Rise Against sa Make it Stop, Against Me! sa True Trans Soul Rebel

A onda sam se setila one kaldrme u Zemunu. Setila sam se onog kamena koji nikad nisam bacila. Osetih nemoć. Osetih saosećanje. Prođe mi kroz glavu da njima treba samo malo pažnje i ljubavi. Da im treba saosećanja. Razumevanja. Odlučih da zaboravim na sve svoje velike misli. Da za momenat postanem jedna osoba manje koja će ih osuđivati. Seksualnost im nikada nisam uzimala za zlo, ali muzički ukus jesam. Odlučih da pevam u svojoj glavi svoje pesme, a uz njih hodam.

Šetali smo do Manježa. Park je bio opasan dodatnom ogradom. Policija ispred ograde. Logor u logoru. Onaj malopređašni pokušaj ignorisanja realnosti je propao. Stvari su onakve kakve jesu. I ova stvarnost mi se činila previše tegobnom. Ograde ipak ne mogu da ignorišem. Ne mogu sebe da nateram da uđem u taj ograđeni, klaustofobični prostor ma koliko se trudila. Plašila me je ta scena kojoj sam prisustvovala. Plašili su me ti uniformisani likovi. Čiji su oni psi? Šta će sledeće da im bude naređeno? Imam li ja poverenja u tog što im izdaje naređenja? Tog koga služe? Taj isti je napravio i onaj veći i ovaj manji tor. Taj neko mi ne deluje kao čovek od poverenja. Taj neko nije neko kome mogu verovati.

Udaljili smo se s nekim čudnim miksom osećanja straha, tuge i razočarenja. Ni trunku ponosa nisam osećala. Nastavila sam da paradiram praznim ulicama Beograda strah koji su mi uterali u kosti.

Nema komentara

Hačimantai 21/06/2019

Mislila sam da ću posle dva meseca lunjanja po Južnoj Americi biti spremana i čila za nove radne popede. Ali na poslu me je zateklo takvo rasulo, da sam gotovo pola godine pokušavala da nađem neki red u novonastalom haosu. Na svakih 5-6 nedelja mi je imunitet opadao zbog nespavanja. Pokušavala sam to da prekinem kratkim produženim vikend odmorima, ali oni su me samo još više iscrpljivali. Odlazak na jedno od “idiličnih” indonežanskih ostrva, na kojem su me dočekali buka, haos i građevinski radovi na svakom koraku, je bila kap koja je prelila čašu. Zaklela sam se da više nikad neću obići ni jedno ostrvo, ni jednu plažu u regionu. Obećala sam sebi da će svaki moj naredni odmor biti koncentrisan na usamljene planinske staze. A onda sam bukirala povratnu kartu za Japan krajem juna i krenula da tražim mesto na kojem je najmanja verovatnoća da nas zadesi neko iznenadno nevreme.

Leto nije idealno vreme za posetu Japana. Leta su pretopla. Vlažnost previsoka. Tajfuni i poplave gotovo zagarantovani. Put od pre par godina, kad je tajfun pogodio Hokaido, koji je obično zaštićen, nas je uverio da praktično ne postoji mesto u Japanu na kojem smo u potpunosti izuzeti opasnosti. Ipak, početak leta i odlazak u severnije krajeve je donekle smanjivalo verovatnoću da se fijasko ponovi. U potrazi za dugim planinskim stazama završili smo u oblasti Ivate (岩手県, Iwate).

Put do podnožja planine s kog smo krenuli u osvajanje planinskih vrhova je bio iscrpljujući. Let od Singapura do Tokija, traje 7 sati. U Tokijo smo stigli pred zoru, ne uspevajući da odspavamo ni malo u avionu. Tako umorni smo sa aerodroma uhvatili brzi voz do Morioke. Taj put traje skoro 4 sata, koja smo prestojali u vozu jer su sva mesta bila rasprodata nedeljama unapred. Od umora sam se na momente zanesvešćivala u stojećem položaju. Na stanici smo se na brzinu prepakovali ostavljajući u rančevima samo stvari koje će nam trebati za prestojeća 3 dana na planini. Ostavili smo rančeve u lokerima na stanici i odatle opet jurcali do tržnog centra da kupimo gas za kampovanje. I onda nazad da višak stvari odnesemo do hotela u kojem ćemo odsesti po povratku sa planine. Jedva da smo stigli da svratimo do pekare na stanici pre nego što smo uhvatili lokalni voz za Api Kogen. Nakon sat vremena klackanja u lokalnom vozu, kroz neverovatno lepe pejzaže, izašli smo na našu stanicu. Odatle nas je čekalo još oko tri kilometra pešačenja do hotela gde ćemo provesti noć. Na sajtu hotela je pisalo da imaju uslužni mini bus koji sa stanice vozi do hotela, ali da leti isti mora da se rezerviše unapred. Iz nekog suludog razloga je sam verovala da će nam prijati da ta tri kilometra prepešačimo do hotela. No, nagomilani umor i preko 30 sati bez sna su učinili svoje. Put mi je bio mučenje. Taj asfalt po kojem smo tabanali je samo pogoršavao stvar. Kada smo konačno stigli do hotela, imala sam neki osećaj da sam prešla najteži deo puta. Kakva god da je planina i planinske staze po njoj, nije moglo biti napornije od ovog. Već tih 3 km puta i pogled na okolna brda nam je jasno stavljao do znanja da nas čeka Raj u narednih par dana.

Na recepciji sam gledala “kroz” recepcionarku koja mi je objašnjavala sve usluge i pogodnosti uključene u noćenje. Api Kogen je jedan od onih ogromnih turističkih hotela. Ima gomilu bazena i sauna, nekoliko restorana. Nalazi se pored žičare koja vodi do vrha, odakle kreće čitav sistem žičara i ski staza. Api Kogen je poznata ski destinacija. Sve to nas uopšte nije interesovalo. Jedini razlog zašto smo izabrali taj hotel bila je njegova pozicija. Blizina žičare koja će nas sutradan podići do početka naše planinarske avanture. Od toga nas je delilo nešto više od 15 sati. Istuširali smo se i komirani prespavali ostatak dana i noć.

Kada sam se probudila sutradan, trebalo mi je podosta vremena da shvatim da je jutro, a ne veče. Sedela sam na krevetu osvrćući se oko sebe. Zaspala sam sinoć na pomoćnom krevetu dok je Miljan još uvek bio u kupatilu. On je komiran, još uvek spavao na bračnom krevetu. Sem stvari koje sam skinula sa sebe pre tuširanja i samo bacila kraj kreveta, sve je bilo u savršenom redu i na svom mestu. Čak i posteljina na tom pomoćnom krevetu. Sinoć se nisam pokrila i očigledno se nisam mnogo pomerala jer su krajevi i dalje bili savršeno zategnuti. “Umor leči sve nesanice” – pomislih. Posebno zadovoljstvo mi je pričinjavala činjenica da sam se probudila pre alarma. Mudro sam ga podesila na telefonu, još u vozu za Morioku. Predpostavila sam da se ovako nešto može desiti. Dok sam se umivala, konačno se oglasio alarm i razbudio Miljana. Bilo je vreme da krenemo.

Iznenadih se, kada me žena na biletarnici žičare upita, na savršenom engleskom,: “Dve karte?”. Nisam očekivala da će na blagajni, u sred nedođije, raditi neko ko zapravo priča engleski. “I Japan se menja” – pomislih. Zaboravljajući da se nalazim u poznatom ski odmaralištu, koje zimi verovatno ima i mnogo stranih turista. Nakon mog odgovora, žena nastavi sa klasičnim raspitivanjem; Odakle smo? Koji su nam planovi? Kako smo uopšte iz te daleke Srbije završili planinareći po severu Japana? Pitanja na mestu, ako se izuzme činjenica da smo zapravo iz Singapura i da je Japan jedna od bližih planinarskih destinacija. No, to objašnjenje je samo pokrenulo lavinu dodatnih pitanja; Odakle mi u Singapuru? Čime se bavimo? I jel smo bili na Alpima? Na momenat se ugrizoh za jezik, Alpi vode priču ka Nemačkoj, a onda i Češkoj. A mi nemamo baš toliko vremena. Trebalo je i pešačiti tog dana.

Žičara nas je odvezla do početka staze. Što je zapravo vrh Maemori (1304m). Duvao je neki hladan vetar i oblaci krenuli da zaklanjaju sunce. S obzirom da je u podnožju bilo vedro, iznenadih se ovoj nagloj promeni. Očekivala bih na planini promenu vremena, ali mi je ovo pre ličilo na promenu godišnjih doba. Početak vodi kroz šumu, i jedva da smo šetali pola sata, odjednom stade vetar i opet se razvedri. Odjednom zazujaše dosadne mušice i zacvrkutaše ptice. Učini mi se da se neko igra sa vremenskim prekidačem. Nisam sigurna da sam ikada ranije iskusila išta slično. Bilo mi je pretoplo, i mušice smorne. Iskreno sam se nadala da će se neko opet nasloniti na prekidač. A onda na top nagle promene vremena, naglo se menjala i priroda oko nas. Odjednom se ona prepoznatljiva šuma pretvori i poljanu prekrivenu grmljem, gustim drvenastim rastinjem, kroz koje se nije moglo prolaziti. Na svu sreću staza je bila dobro održavana, sveže prokrčena. No i dalje prekrivena krupnim kamenjem i relativno uska te je kretanje bilo otežano. Jedva da sam imala mesta da nesmetano prolazim.

U jednom momentu zaglavih štapove za hodanje između kamenja i izgubih ravnotežu. Hodala sam sporo i u normalnim uslovima, pri normalnom nagibu, bilo bi dovoljno da ispravim leđa i malo se isprsim da bih održala ravnotežu. Pod tim teretom, među tim rastinjem, krenuh polako da se naginjem ka napred. Kao u kakvom usporenom filmu pokušavam da se uspravim dok me teret uporno tera da napravim kolut. Prepustila bih se trenutku da podloga nije bila prekrivena kamenjem, a šiblje sa strane toliko debelo i jako. Bilo mi je jasno kako će se sve završiti, te u nemoći da to sprečim počeh da se smejem. Miljan se okrenuo u momentu da vidi kako mi se glava sudara sa zemljom. To je bio blag i bezbolan udarac, jer to padanje i nije bilo padanje nego pre nezaustavljivo naginjanje do zemlje. U toj komičnoj, klečećoj, pozi ranac mi je bio pretežak da normalno ustanem, a staza preuska da bilo šta uradim sem da probam da se prevrnem na grmlje sa strane. Svo to vreme sam se smejala suludoj situaciji u kojoj sam se našla. I to cerekanje mi nije pomagalo u vraćanju u prvobitno stanje. Kao što sam se i pribojavala grmlje je bilo previše grubo i oštro te izgrebah celu ruku. I danas, godinu dana kasnije, imam vidljivi ožiljak na ruci.

Staza je dalje vodila kroz sličan pejzaž dok nismo došli do prve “raskrcnice” i planinske kućice Čausu-so (Chausu-sanso). Kućica kao iz kataloga. Mala, ali unutra besprekorno čista. Platforme izdignute za spavanje. Sa peći i naslaganim drvima. Ispred ogromna veranda sa klupama za sedenje.
– Kakav je ovo raj? Misliš da će ovakva biti i kućica u kojoj ćemo spavati?
– Izgleda da smo džabe nosili šator.
Šetali smo uzbuđeno. Nismo očekivali takav luksuz na planini. Ko još pravi takva planinska skloništa? Kako ostaju tako besprekorno čista? Bili smo oduševljeni.
– Eto kako nastaju priče da su Japanci sa druge planete. Da su iznad svih ostalih.
– Totalno zaslužuju te pohvale.
– Odmah čovek da im oprosti sve seksualne perverzije i sve pobijene Kineze.
– I sve pobijene NE Kineze.
– Eto da su nemačka planinarska skloništa takva, verovatno bi i njima oprostili Hitlera.
– Verovatno!

Nismo se mogli nagledati lepote oko nas. Nakon onih preuskih staza i kamenjara, pelazili smo preko manjeg brda. Nije bilo strmo i blage padine su bile prekrivene snegom. Nije bio debeo sloj i na tom delu sneg nije bio ni dubok. A dovoljno sipak da nam noge propadaju kroz njega i ne klize. Nisam očekivala sneg. Nisu to neke visine. Oko 1500m. Nakon brda dočekala nas je ogromna preplavljena livada, sa drvenim stazama. Na japanskim planinama, čovek ne može ni cipele da ukalja blatom.

Te drvene staze su nas odvele do našeg prvog prenoćišta, planinske kućice Rijon-so (Ryoun-so) koja gleda na Hačiman jezero. Trebalo nam je oko 6.5 sati da stignemo do odredišta. Mapa je sugerisala da treba nešto jače oko 5 sati. Nije mi se sviđala ta vremenska razlika, jer smo sledeći dan prema toj mapi, trebali da pešačimo dotovo 9 sati. Nisam se previše zamarala tim mislima, sve što je trebalo da uradimo je da krenemo u šetnju čim svane.

Rijon-so je bila nešto veća od prve kućice. Kao ni u prvoj, ni u njoj nije bilo nikoga sem nas. Bila je izdignuta kao sojenica. Imala je wc sa sve wc papirom. Platforme za spavanje su izdignute oko pola metra od zemlje. Ispod njih su bile cepanice za loženje. Unutar kućice je bilo i ćebadi, četki i metli, kao i upaljača i šibica. Ja sam pokušavala da zapalim vatru u peći koja je bila postavljena na sredinu prostorije. Nije mi išlo. Bilo mi je žao što nisam obraćala više pažnje na loženje kad odem kod mojih na planinu. Do sada sam mogla da naučim kako koje drvo gori. Miljan je za to vreme prečišćavao jezersku vodu i punio flaše. Već se mračilo i napolju je bilo hladno. Koliko li je tek voda ledena? Podilazila me je jeza od pomisli. I ma koliko želela da ugrejem kućicu pre nego što se vrati, nije mi polazilo za rukom da nateram cepanice da gore. Na kraju je on upalio vatru na povratku. Grejali smo se uz peć i uživali u slabašnoj svetlosti koja je iz nje dopirala. Sve to nam je delovalo veoma romantično. Nije nam se kvarila ta romantika svetlošću lampe. U krevet smo otišli rano, nadajući se da se vatra neće prebrzo ugasiti. Tu noć smo spavali na šatorskim podlogama i u vrećama za spavanje. Bilo je na početku dovoljno toplo.

Ujutru se probudih promrzla. Trebali smo da podmetnemo onu ćebad. Doručkovali smo i krenuli na stazu sa prvim suncem. Razmišljali smo da vodu dopunimo opet na jezeru, ali mapa je pokazivala da se u blizini nalazi turistički centar sa parkingom i prodavnicom, jer je na tom mestu trebalo preći preko asfaltnog puta, te smo to ostavili za kasnije. Kad smo stigli do centra bili smo neprijatno iznenađeni da nikakve vode nema i da ćemo morati da sačekamo 10h da se prodavnice i uslužni objekti otključaju. Vagali smo da li da se oboje vraćamo do jezera da punimo flaše ili da jedno ostane tu sa stvarima, a drugo ode nazad po vodu. Problem je bio što vode na stazi nema bar narednih 6-7 sati. U tom vaganju priđe nam sredovečni Japanac da pita gde idemo i što smo tako pogubljeni. Sva konverzacija se odigravala više pantomimom, nego pričom. Njegov engleski je bio jednako očajan koliko i naš japanski. Posle kratkog objašnjavanja i podizanja u vis prazne flaše, završismo u njegovim kolima, u pohodu na izvor čija je lokacija samo njemu bila poznata.

Hačimantai je poznat po mnogobrojnim banjama. Ove planine su vulkanske i na mnogim mestima izbijaju topli izvori bogati sumporom. Tako se delovi planina konstantno puše i mirišu na pokvarena jaja. Japanac nas je odvezao do jedne od lokalnih banja. Ogromna drvena kuća. Bez ikakvih pregrada. Cela unutrašnjost je jedna velika prostorija. U njoj su sedele dve japanske bakice. Učini mi se na momenat da sam uletela u neku priču iz Edo perioda. Bake su bile majušne, pognute. Sa okicama koje se od starosti gotovo nisu videle. Nasmejane i stidljive kao tinejdžerke. Tinejdžerke iz Edo perioda. Ove današnje su sve samo ne stidljive. Japanac nas je pozvao da legnemo na pod. Nije mi bilo jasno zašto bi to trebali raditi, ali ga iz nekog razloga poslušasmo. Radoznalost je čudna stvar. Pod je bio topao. Momentalno osetih, kako mi toplota greje svaki delić tela, kako rasteruje onu hladnoću koja mi se u toku noći zavukla u kosti. Provodao nas je malo po kompleksu. Pokazao jednako veliku drvenu konstrukciju u kojoj je bio bazen sa vodom. Pre je izgledalo zapravo da su konstrukciju podigli oko prirodnog jezerca, da bi mogli da koriste taj bazen za banjanje u bilo kakvim uslovima. Pored te kuće bilo je isto takvo jezerce na otvorenom. Sve je to moglo biti tu već vekovima. Samo su električna kuvala za pirinač i parkirani automobili narušavali sliku srednjevekovnog Japana. Sve ostalo je bilo zarobljeno u vremenu. Napunili smo flaše na jednoj od česmi i krenuli u pravcu iz kojeg smo i došli. Naš vozač se zaustavljao par puta da bismo mogli da uživamo u vidikovcima i slikamo okolinu. Rastali smo se kad smo stigli na parking.

Čekao nas je dug pešački dan. U zavisnosti koliko se brzo budemo kretali trebalo je da odlučimo u kojoj planinskoj kućici ćemo prespavati. Umirivala me je misao da ćemo moći da izaberemo bližu u slučaju da budemo prespori. Prvi deo staze je bio valovit. Opet među grmljem i na uskoj stazi uglavno prekrivenoj kamenjem. Na samom početku sreli smo dvojicu planinara. Prvi ljudi na stazi od kada smo krenuli. Nosili su male rančeve i objasnili da oni idu od banje do banje. Posle onog toplog poda, pomislih da to i nije loša ideja, te da bi trebali probati i taj planinsko-banjski turizam sledeći put. Stalno smo šetali po vrhovima. Pogled je bio nezaklonjen i veličanstven. Duvao je jak vetar i bilo poprilično hladno. Ali kiša nije padala, iako su se sivi oblaci uporno rogušili na nebu. Po padinama je bilo malih snežnih površina, ali je sama staza bila suva. Naizmenično smo se spuštali i penjali, ali te visinske razlike nisu bile veliki. Jedva da je jedan spust, tj. uspon nakon njega bio malo teži. Baš na početku tog uspona sretosmo još jednog planinara. Išao nam je u susret, i objašnjavao kako je to jedina teža prepreka pred nama. Bio je u pravu. Do planinske kućice Ofuka-sanso smo relativno brzo i lako stigli. Tu smo sreli grupu starijih japanki, s kojima smo razmenjivalji priče o japanskim planinama uz čaj i kolače.

Nakon kratkog predaha, odlučili smo da ipak nastavimo dalje. Pored te kućice nalazi se izvor pijaće vode. Obnovili smo zalihe i krenuli ka sledećoj kućici. Put koji je sledio bio je sličan onom koji smo već prešli. Predivne valovite zelene površine. Naokolo predivna brda. Na stazi opet potpuno sami. Šibao je jak vetar. Ali mi je prijao, jer me je rashlađivao. No čim bi stala da dođem do daha, hladnoća bi probijala do kostiju. Nestvarno mi je lep bio ceo taj predeo koji se pružao ispred mene. Uviđala sam da nisko rastinje ne pruža nikakvu zaštitu od vetra. Nadala sam se da nećemo morati da spavamo u šatoru. Uostalom nisam videla ni mesto gde bi ga mogli postaviti. Nakon par sati puta, konačno smo videli planinsku kućicu u dolini. Mapa je pokazivala da je na nekih kilometar od nas. Ali se do nje trebalo spustiti niz strmu padinu prekrivenu snegom, koji je na pojedinim delovima pretvoren u led jer se sneg konstantno otapa i voda se sliva. Spuštali smo se polako, nogu pred nogu. Od silnog napora i grča, gubila sam snagu u butnim mišićima i na momente gubila kontrolu nad nogama. Ili mi se to tako činilo. Kao da nisam imala mišiće uopšte i da bi svaka kost mogla svakog časa odleteti nekuda. Stajeli smo često da odmorimo. Da mi butine ožive. Taj kilometar spusta nam je oduzeo čitav sat te smo stigli do kućice Micuiši-so (Mitsuishi-sanso) pred mrak. Posle večere smo ispod vreća za spavanje postavili tri ćebeta. I isto toliko prebacili preko sebe, kad smo se uvukli u vreće. Umorni i iscrpljeni brzo smo utonuli u san. A tako lepo ušuškani, prespavali smo do jutra.

Ustala sam sveža i odmorna. Naspavana. Proveli smo nekih sat čisteći kućicu. Uredna je, ali prašnjava. Kao da je niko nije dugo posećivao. Dosta je i starija od ostalih. Previše je bilo hladno da peremo podove vodom, ali smo detaljno očistili metlom celo sklonište. Krenuli smo nešto kasnije nego što smo planirali, ali je bar u međuvremenu granulo sunce. Nebo je ponovo plavo. I dosadne mušice ponovo lete oko moje glave. Bilo mi je pretoplo. Zapravo bih rado menjala ovo plavetnilo za jučerašnje sivilo, dok god kiša ne pada sa neba.

Pogled na okolna brda mi se činio još impozantnijim nego prethodnih dana. Uviđam da je taj doživljaj verovatno povezan sa činjenicom da se taj dan vraćamo u civilizaciju. Udisala sam halapljivo. Ima li taj izraz uopšte smisla? Ali definitivno sam pokušavala da zarobim što više tog mira, čistoće i lepote unutar sebe. Prebrzo smo stigli do vrha žičare iznad Amihari banje. Zastali smo na vrhu, sada zelene, mladom travom prekrivene ski staze. Sa njenog vrha se videlo selo u dolini. Seli smo da se odmorimo i piknikujemo. Iskreno, seli smo da bi odložili povratak. Nismo bili gladni, ali podelili smo poslednje kriške tosta i poslednje kašike džema od višnje koji smo poneli iz Morioke. Lepota. Opuštajuća. Umirujuća. Samoća i izolovanost. Tišina i mir.

Nije nam se kretalo dalje. Nije nam se vraćalo u civilizaciju. Ali izbor je samo iluzija u ovom slučaju. Odlažemo neodloživo. Spustili smo se padinom, prateći ski stazu dok konačno nismo stigli do parkinga. Skinuli smo rančeve i premoreni legli na klupe. Bilo je tek 11 ujutru. Mapa nije pružala nikakve korisne informacije, no nekako je bilo logično da je ta zgradurina u koju smo gledali morala biti hotel. Poslednjim atomima snage smo stigli do recepcije i saznali da nam autobus za Morioku kreće za neka 2-3 sata. Taman dovoljno vremena za ručak i momenat da se nakačim na internet. Telefon je krenuo da se puši od mejlova i poruka koje su stizale. Brzo sam uvidela da sam napravila grešku. Skinula sam se sa mreže, a zatim i ugasila telefon. Nisam želela da dođem u priliku da gledam ono što je već uspeo da skine.

Povratak u civilizaciju je uvek prokleto bolan!

Nema komentara

Rapa Nui 14/02/2019

Stajala sam već neko vreme ispred Moaia.
Gledala sam ga. I gledao je on mene.
Stajali smo nepomično, jedno naspram drugog. Bez reči.
Bili smo na otvorenoj poljani. Na par desetina metara strma litica je delila zemlju od mora. Bilo je oblačno. Duvao je vetar. Bilo je bučno. Zvuk talasa koji su se razbijali o liticu. Fijuk vetra.

Razmišljala sam zašto sam došla. Uskršnje ostrvo je za mene bilo jedno od onih magičnih priča iz detinjstva. Avanturistično. Daleko. Tajanstveno. Koliko sam puta u detinjim mislima navlačila piratsku odeću i plovila do njega? Koliko puta sam sanjala taj momenat? Kopala sve moguće informacije, dodavala izmaglice ispred i oblake iza da sve deluje još neverovatnije, još mističnije? Jesam li zato došla? Da oživim na momenat dete u meni? Da nostalgično vijam te dečije snove? Možda. Ne znam.

Šta god me je dovelo na ostrvo sad mi se čini nebitno. Rapa Nui je za mene bio vrlo tužan čas istorije ovog našeg sveta, sa primesama geografije, biologije, socijologije i psihologije. Sasvim je prirodno da sad o tome krenem da filozofiram.

Prvo se zemlja izdigla iz mora. Vulkani su izbljuvali lavu. Ona se ohladila. Tako nekoliko puta, pre nego što su konačno presahnuli. Onda na toj plodnoj, mineralima bogatoj vulkanskoj zemlji, nastade život. Rasla je trava, livade su ozelenele, nikle su šume. Dolazile su ptice. I odlazile.

A onda dođe čovek. Donese svoje životinje, poče da seče šumu, da obrađuje zemlju, da se moli bogovima, da ih za milost moli. Ostrvo beše malo. Klima blaga. Ne beše velikih opasnih životinja da mu priprete. Ne beše opakih bolesti. I čovek se razmnoži. Baš kao što se današnji čovek razmnožio. I baš kao što nama Zemlja postaje tesna, i starim Polinežanima Rapa Nui postade tesan. Ali sa tog malog, izolovanog ostrva nemaše kud. Već previše vremena prođe, mladi zaboraviše mudrost prvih doseljenika. Baš kao što i mi danas zaboravljamo ono što beše pre nas, iskrivljujemo istoriju, veličamo prošlost, od mrtvih pravimo junake, heroje, svetce, bogove. Čekamo da nas neko drugi spasi bede u kojoj smo se našli, uplašeni i lenji molimo bogove za pomoć. Takvi behu i stari Polinežani.

I među njima beše onih koji su pokušavali da se izbore za bolji život. Koji su kretali dalje, u potragu za novim svetovima. Onih koji su bili hrabri i neustrašivi. Koji su verovali u svoje dve ruke, svoje dve noge i svoje srce više nego u imaginarna bića. I ti heroji, kao i svi pravi heroji behu zaboravljeni. Obeleženi kao ludi. Žigosani zbog toga što su bili drugačiji. Što su smeli. I što su se usudili.

Na žalost, onih koji su čekali da ih neko spasi beše više. Ali avaj, imaginarna bića su samo imaginarna bića. Bog se, na kraju krajeva, nikada ne pojavljuje. I taj nemoćni, jadni čovek, nemaše drugog izbora nego da izmišlja i nalazi bogove i vođe među sobom. A vođa kao vođa, ne ume da vlada dok ne zarati. Dok ne napravi one druge. One druge koji su toliko drugačiji od nas, iako imaju dve ruke, dve noge i isto srce. Često iste snove, iste patnje, a ne retko se i isto smeju i plaču. Ali su ipak drugi, jer imaju drugačiju dužinu kose, ili haljine, malo špicastiji nos, a i njihov bog je malo drugačiji od našeg. A čim ima njih i nas, moramo dokazati da smo jači, bolji i napredniji. Moramo praviti veće spomenike, zgrade, kuće. Naši moai su morali biti veći od njihovih. Naš neboder mora biti veći od njihovog. Baš kao što je u necivilizovanom svetu bitna veličina falusa, u ovim civilizovanim je bitna veličina svega drugog. Moje iskustvo, moje stvari, moje telo, moji ljudi, imaju vrednost samo ako ih poredim sa drugima, samo ako su veći i bolji od njih. Tako misliše stari Polinežani. Tako misli i čovek danas.

I tako se stanovnici Rapa Nuia izdeliše, zaratiše, među sobom ubijaše. Umirali su u ime boga, predaka, i ostalih budalaština, ne shvatajući da umiru jer ih je previše na tom ostrvu, jer su imali tu nesreću da su daleko od ostalih ostrva, u sred ničega. U sred tog okeana, bez koralnog grebena i bogatog podvodnog sveta koji bi ih mogao nahraniti, kad iscrpiše bogatu zemlju, i istrebiše kolonije ptica. U tom mizernom stanju su ih zatekli i prvi kolonizatori. Iskusni Evropljani uvideše da od tog ostrva mnogo leba nema, te mu i ne pridavaše veliku važnost. Ali su im ipak doneli pacove i bolesti, od kojih su starosedeoci u ogromnom broju umirali. Beše već kasno doduše. Iscrpljena zemlja se nije mogla tek tako oporaviti. Ono malo što ih je preživelo, raseljeni su kojekuda kao robovi. Zemlja im je oduzeta. Bar plemena prestadoše da se međusobom ubijaju. Imali su toliko novih, zajedničkih neprijatelja. Ujediniše se. Sada, ponovo behu jedno, jedni i jednaki. Danas se tako ujedinjeni bore za svoju nezavisnost od Čilea.

Budućnost možete da naslutite. Sasvim je izvesna.

Naravno, ispod ove bizarne, kratke istorije jednog naroda, koja bi se mogla primeniti na bilo koji narod, i bilo koji deo sveta, čak i bilo koje vreme, nalaze se slojevi kulture Rapa Nui naroda. Kultura, koja je često svedena na ogromne kamene sklupture, poznatije kao moai izdignute na ahu postoljima. Moai su orginalno postavljani blizu litica, gledajući ka unutrašnjosti ostrva. Statue su “tetovirane” na isti način na koji su se ljudi tetovirali te se predpostavlja da predstavljaju pretke. U toj stalnoj plemenskoj (čitaj muškoj) borbi da imaju najveći (čitaj penis) veličina moai statua je rasla. Postojalo je samo jedno mesto na ostrvu gde su statue klesane, pored nalazišta ovog kamena (Rano Raraku). Na njemu se još uvek nalaze najveće statue i oko polovine ukupnog broja moaia. Većina njih u Rano Raraku je, verovatno usled erozije, zatrpana te im vire samo glave iznad zemlje.

Manje poznati od moaia, ali ništa manje bitni su petroglifi, urezani na stenama, najvećim delom oko Oronga. Veruje se zapravo, da su u jednom momentu stanovnici digli ruke od moaia i kulta predaka i dominantnog starešinu birali na osnovu plivačkih sposobnosti predstavnika plemena. Stari bogovi i predci više nisu nikome mogli pomoći. Bilo je vreme za nove bogove i nove junake. Trebalo je pobiti te stare. Srušiti moaie da ne ljute novog boga. Bilo je vreme za Čoveka-pticu. Plemena su se naticala u plivanju do Motu Nui ostrva, sa kojeg su donosili jaje, koje su krali od kolonije ptica. Pobednik je proglašavan Čovekom-pticom za tu godinu. Orongo je bio centar tog novog kulta te je oko njega ogroman broj petroglifa urezanih u stenu u obliku čoveka-ptice.

Orongo se nalazi u južnom delu ostrva i do njega se može prošetati iz glavnog (i jedinog) sela Hanga Roa. I do mnogih moaia na zapadnom delu ostrva može se stići peške. Za ostale će vam trebati neko prevozno sredstvo. Rapa Nui je relativno malo ostrvo. Deluje kao jedna ogromna, valovita livada izdignuta iz mora. Postoji samo jedna peščana plaža na severu, na koju se veruje da su i pristali prvi doseljenici. Za potrebe snimanja filma, u vodu je potopljen jedan “lažni” moai, do kojeg se može stići ronjenjem. Ronjenje je fascinanto u svojoj posebnosti. Jedna ogromna podvodna pustara. Beskrajni pesak, bez korala, bez životinja. Mi smo na ostrvu ostali četiri dana, krajem decembra. Vreme je bilo vlažno i toplo, uglavnom oblačno. Takvo je odprilike cele godine.

Uskršnje ostrvo se često navodi kao primer čovekove preterane eksploatacije prirodnih dobara i samouništenja. Međutim, meni je pre delovao kao dobar primer za splet nesrećnih okolnosti. Jer iako svi mi radimo isto, kroz vekove, imamo tu sreću ili nesreću da nismo toliko izolovani. Oni su najebali, zato što su imali tu nesreću da ih vetar odnese predaleko. Kao što će neko biti nesrećniji da ga pregaze kola na putu. Mislim da je Uskršnje ostrvo zaista fantastičan primer za celokupnu istoriju sveta i čovekove ograničenosti. Njegove iluzije da je misleće biće, naprednije od predaka, i nemogućnost da shvati da se vrti u krug i sapliće o isto kamenje o koje su se saplitali svi pre njega. Da iznova izmišlja i pronalazi sve ono što je već izmišljeno i pronađeno. A onda ga pakuje u malo drugačiji papir i prodaje kao novu stvar. Da ne razume ili ne želi da razume, da su njegove akcije posledica složenih hemijskih procesa u njegovom telu, genetike, hormona, najprimitivnijih nagona za preživljavanjem istim onim koje imaju bubašvabe. Iz nekog razloga moai su sa mnom želeli da pričaju samo o tome. Nisu hteli da mi dozvole da ih smeštam u romantične i mistične priče. Hteli su da me nateraju da izbrišem onu lažnu izmaglicu i oblake. Da ih ostavim na miru, da propadaju izloženi vetru i kiši, dok ih ona ne spere u potpunosti sa lica zemlje.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Nema komentara