Vijetnam: Na početku beše haos!
Na početku početaka stvari još uvek nisu izgledale baš tako loše. Kako smo stigli jednim od prvih jutarnjih letova, nismo dugo čekali u redu za vizu. Vizu za Vijetnam moguće je rezervisati – izvaditi preko interneta. Oni vam pošalju na email nešto kao pozivno pismo i to predate na šalteru kada stignete na granicu. Ako nije velika gužva, viza se čeka nekih pola sata. Zatim se prolazi pasoška kontrola, na kojoj je opet gužva podnošljiva. Nakon svega toga dobrodošli ste u Vijetnam. Sudeći po Lonli Planetu: “…You are welcome to a world where the colours are more vivid, where the landscapes are bolder, the coastline more dramatic, where the history is more compelling, where the tastes are more divine, where life is lived in the fast lane. This world is Vietnam, the latest Asian dragon to awake from its slumber…”. Moje iskustvo, da naglasim odmah na početku, bilo je totalno drugačije. Gde li sam pogrešila? Jesmo li promašili sezonu? Mesta? Ili celu zemlju?
Reči koje mi naviru iz usta pri pomisli na te prve trenutke u Vijetnamu stojeći ispred aerodroma u Hanoiu su: smog, prašina, sivilo, zagasite boje, sparina, smrad od automobilskih gasova, buka… Sećam se da nisam mogla normalno da dišem. Mešavina smoga i prašine mi se lepila za nepca. Trebala mi je voda, iako nisam bila žedna. Trebao nam je i prevoz do stanice Đaj LAm (Gia Lam). Odatle nam je kretao autobus za Halong Bej (Ha Long Bay).
Znali smo da taksi treba izbegavati. Ne toliko zbog cene koliko zbog mogućnosti da te odvezu tamo gde ne želiš da budeš. Minibusevi (tj. kombiji) koštaju svega 2 dolara te smo krenuli do jednog od njih. Objasniše nam da je ta stanica daleko od centra te da nam je najbolje da uhvatimo autobus br. 17. Da bi se do istog stiglo, trebalo je pretrčati autoput sa sve preskakanjem zida od metra visine, te neiskusni odustadošmo. Zapravo, postoji pešački most koji vodi direktno sa gornjeg nivoa, ali nama to u tom trenutku nije delovalo očigledno a i svi okolo su nam davali instrukcije da preprečimo autoput. Vrteli smo se neko vreme u krug vagajući šta nam je najbolje i pokušavajući da dokučimo put do famozne sedamnejstice. U tom kruženju dođošmo opet do minibuseva gde nas spopade mlada dama da idemo sa njima autobusom. Tu se jedan od vozača minibuseva nađe povređenim što mu dotična oduzima potencijalne mušterije tj. nas, te nastade svađa. Pokušašmo da izgladimo situaciju objašnjavanjem da mi i onako idemo do Đia Lam stanice te da nas verovatno nijedno od njih neće tamo voziti. Na šta vozač minibusa kao iz topa dodade da će nas odvesti do tamo za standardnu cenu. Eh, tu naivni prvi put nasedošmo. Sve je išlo po loju dok ne stigošmo do centra a onda nas izbaciše iz minibusa i objasniše da treba da hvatamo gradski autobus u ulici niže. I tako se nađošmo po prvi put u gradskom prevozu u Hanoiu. Kako smo izašli iz autobusa i ušli na stanicu počeše da obleću oko nas kao lešinari.
– Halong Bej? Evo ovde! – uperi prstom ka jednom od šaltera.
Mi zapravo sa dotičnom osobom nismo uopšte komunicirali. Prišli smo šalteru i upitali da li voze za Halong Bej. Ponudiše nam kartu za 70.000 njihove lokalne valute (oko 3.5 $). Na karti je bilo jasno precrtano 55.000 i naglašeno 70.000. Razlika je otišla liku koji nas je pitao da li idemo za Halong Bej. Bila sam šokirana. Blago rečeno. Sve te stvari se inače toliko brzo dešavaju oko vas da nemate kada ni da ih obradite u glavi kako treba. Na kraju autobus i nije bio autobus nego kombi. Što je meni i mnogo prijatnije, jer mi iz nekog razloga u kombiju nije muka za razliku od kola ili standardnog busa. Valjda jer je mnogo življe. Recimo, dok gledate konduktera (istog onog lika koji nam se ugradio 15.000) kako bukvalno uvlači ljude u kombi i gusto ih pakuje. Bilo nas je preko 50 unutra. Vožnja kombijem obično i duže traje, jer oni celim putem svirkaju ljudima načičkanim pored puta, zapitkuju da li idu u datom pravcu, zatim ih ubeđuju da kombi nije prepun, a onda sledi i pakovanje i prepakivanje svih tih ljudi od stanice do stanice. Mene je ceo prizor silno zabavljao. Vijetnamci su sitni, kao deca naspram mene. Te koliko god njih da je gurao jedne pored drugih uvek su uspevali da uguraju još jednog između sebe. Ja sam sve to vreme uporno popunjavala celo sedište bez ikakve mogućnosti, i pored sve dobre volje, da smanjim zapreminu koju zauzimam tj. površinu na kojoj sedim. Ljudi su i pored sveg tog napakivanja ostajali mirni i tihi. Čudan neki svet. Ja sam udobno zavaljena sedela na svom sedištu i gledala na put kojim su prolazili motociklisti. A svašta će čovek videti na vijetnamskim motorima: čovek sa četiri svinje, žena sa dva kaveza sa jedno 50 kokošaka, pola prodavnice nameštaja, petočlana porodica…
U svom tom haosu proleteo je put do našeg prvog odredišta Halong Beja.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
recessed lighting
Zivopisno, k’o i uvek!
Obrati paznju na š 😉
Marica
Jel to zbog aorista?
Ako jeste, izvinjavam se sto nam grdim jezik al’ ubi me mnozina koliko god pazila uvek mi se potkrade – bar jednom u svakom postu…
Hvala za komentar, to ce me naterati da ubuduce pripazim jos vise. 🙂
Neca
Hocemo jos!
Marica
Bice 🙂
Ima 14 delova samo iz Vijetnama 😉
Neca
Auuu, ja samo da nadjem vremena i volje pa da krenem tvojim koracima i pisem o Japanu 😀
Marica
Ajde molim te 🙂 to nam je jedna od sledecih destinacija definitivno. Ja sam oduvek htela da idem u Japan.
No nisam ja bas toliko vredna i revnosna, sve ove postove o Vijetnamu sam ispisala dok smo bili na odmoru, i ja se kanim da sastavim slovo o Kambodzi i Bankoku 😉
elektrokuhinja
Ja radim u zgradi gde zive Vijetnamci. Mislim da oni u istim uslovima zive u Moskvi kao u Vijetnamu. Napakovani, po njih 20 u stanovima, nemaju namestaj vec spavaju na podu i kuvaju, kuvaju… sto bi moje kolege rekle, kuvaju prljave carape. 🙂
Marica
Vijetnamci, kao i svi azijati su jedan konstantno gladan narod 🙂 Valjda hrana koju jedu nije preterano kaloricna, pa im treba dopune na svakih 1-2 🙂
Takodje sam primetila, radeci sa njima da im mirisi uopste ne smetaju. Npr. ja kada donesem hranu na posao ja odem u kantinu da to pojedem da ne smrdim ljudima po kancelariji. Njihova logika je skroz obrnuta, oni misle da svi uzivaju u mirisima hrane koja se siri kancelarijom. 🙂
Elem, sad se setih svih onih Vijetnamaca s kojima sam cekala u redu za cesku vizu. Oni su i tada bili nekako mirni i strpljivi…