postcards…
The world moves with me

Vijetnam: Tam kok (Tam Coc) 03/01/2011

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina

Na samo osam kilometara od Nin Bina nalazi se ulaz u nacionalni park Tam kok.

Ako potražite slike ovog parka uglavnom ćete videti idiličnu sliku čamaca koji plove po širokoj reci između pirinčanih polja i ogromnih kamenih stena. Pirinčana polja će na tim slikama biti žuta ili zelena, u zavisnosti u koje vreme su slike pravljene. Krajem novembra pirinčana polja su pusta, izgledaju kao ogromne prljave baruštine iz kojih strče sasušene slamke. No to ni najmanje ne umanjuje magičnost ovog mesta. Imali smo sreće da smo vožnju to jutro prvi započeli.

Čamac mali, dovoljan da primi 2-3 putnika pored dvoje vozača. Reka je bila mirna i široka, omeđena visokim kamenim gromadama. Bar se široka meni činila, gledajući je zavaljena, iz čamca. Kasnije, iz drugih uglova uočiću da je dosta uska ali zbog poplavljenih pirinčanih polja koja se prostiru tik uz njene obale izgleda šira. Ne postoji jasna granica između reke i poplavljenih polja. Uz put smo sretali ljude koji su radili u poljima gazeći duboku vodu, koja im je sezala do grudi. Prizor je delovao u najmanju ruku, neobično. Naši vozači su se uredno svima javljali i razmenjivali kratke, usputne priče. Prolazili smo ispod stena koje je reka Ngo Dong bušila na svom putu kreirajući neobično široke tunele sa niskim tavanicama. Po tim pećinama nacionalni park je i dobio ime: Tam kok u prevodu znači Tri pećine. Ngo Dong se lenjo protezala između visokih gromada prolazeći kraj lokalnog groblja, hramova i pirinčanih polja, ostavljajući iza sebe vredne radnike i usidrene čamce.

Sedela sam u vrhu čamca i uživala u hladnjikavom jutru i mirisima koji su se širili rekom, u nagloj tišini posle bučnog Hanoja. Na povratku sustigosmo jednog od lokalaca u čamcu sličnom našem. Imao je sitne tamne staklaste oči i prosedu bradu, veselo se osmehivao i ljuštio mandarine dok su mu noge bile zauzete veslanjem. Vijetnamci su izuzetno praktičan narod, te će kada im se ruke umore od veslanja, preći jednostavno na veslanje nogama. Ne znam šta je ova nasmejana seda glava dobacivala našim vozačima, ali je izgledalo da se svi silno zabavljaju. Plovili smo pored njega nekih dvadesetak minuta, a on je sve vreme sa uživanjem pozirao ispred naših aparata, uporno se smešeći. Učinio je naše jutro još čarobnijim.

Toliko je okupirao našu pažnju da sam tek nakon rastanka sa njim primetila da više nismo sami. I dok smo se polako vraćali ka luci u susret nam je dolazilo sve vriše čamaca koji su prevozili turiste i tek po koja ploveća piljarnica sa koje nam je prodavačica dovikivala: banan-banan… Bilo je očigledno da se idila završava i ponovo zalazimo među svet koji umesto naših lica vidi znak dolara. Našoj dvočasovnoj vožnji bližio se kraj.

Nastavak priče o Vijetnamu:
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla
11) Napuštajući Vijetnam


Categories Vietnam


Trenutno nema komentara



Ostavite komentar